Put je strm i dosta živopisan Silazim u Bušteni. Malo se vozikam okolo da upoznam mesto a onda se vraćam na brdo gde je kamp. Ipak na prvom makadamskom izdvajanju napuštam asfalt.. i vozim par desetina kilometara prema jugu. Uz put se zavlačim u jednu malu dolinu sa mini hidro-centralom i jakim izvorom vode. Malo se muvam okolo i nazad na "glavni" put. Još malo istraživanja po okolnim makadamima.. I ovaj deo ture završavam sa vidikovcem ko sa razglednice. "Pozdrav iz Karpata" ! I za kraj ovog dela malo GPS statistike: Distance: 159,8 km (07:41) / Minimum altitude: 647 m / Maximum altitude: 1804 m / Elevation gain: 3975 m / Elevation loss: -4030 m

Mestimično ima džombavih i strmijih deonica ali ništa preterano. Dok ne dođoh do izlazne žice skijališta iz mesta Bušteni. Odatle se vratih par km nazad i strmijim makadamskim putem prema dolini.

I tako dalje grebenom... Bele tačke na grebenu su ovce. A gde su ovce, tu su i kerovi. Ovi su pristojno veliki, nikad manje od 5 komada po stadu i znaju da budu agresivni. Za njih sam razvio tkzv "agresivno-napadački pristup". Popalim sva svetla na motoru (regularna + dodatne ledove), po mogućstvu na "treptući mod". Tako motor dobije na "strašnoći". Ja ustanem i uspravim se koliko mogu da izgledam veći i strašniji i idem direktno na njih (ako mi putanja to dozvoljava). U prvi mah to ima efekta, oni se zbunjeno povuku za trenutak (verovatno misleći da sam sleteo sa marsa da njih pojedem..), i dok oni re-organizuju redove ja dajem po gasu i bežim koliko me točkovi nose... To uglavnom uspeva. Uglavnom. Južna stena Kostile (2.500 m), i Bucegi plato, tamo sam bio juče.. Po neko merno mesto.. Mislim da ovim delom ide i Rumunski TET, pa ako bog da sledeće godine...

Jutro. Kafa iz automata (makijato, nije loš..), doručak iz sopstvenih zaliha i jaši. Sinaja 1.gpx Sinaja 1.kml Deo puta od kampa prema prevoju na istok je mešavina asfalta i makadama. Taman malo da zagrejem sebe i mašinu. S,obzirom da su mi terenske gume naduvane na 0,8 bara, vrlo sam oprezan na asfaltnim krivinama u senci. Temperaturne razlike su velike pa se lako iznenadiš.. Put vodi u Sinaju na glavnu magistralu, njime nekoliko kilometara na jug i sporednim šumskim putem na drugu stranu brda. Ponekad se pojavi po neka prepreka koju nije problem obići ili preskočiti. Još desetak kilometara krivudavim šumskim putem koji bi trebao da me dovede na greben jug-sever. Na jednom mestu je klizište odnelo deo puta. Mogu li tu proći? Kad vozim sam, višestruko sam oprezniji. Ako završim u jarku čak i sa manjim povredama, jako teško mogu izvući motor sam. Od kako sam skrenuo sa glavnog puta nisam video nikoga, znači prvu pomoć bi tražio dole na 10-tak kilometara prema dolini. Taj ziheraški pristup (oni sa većim fondom reči od mene bi rekli "procena rizika", "detaljno planiranje", "sistematska priprema"...), me je do sada poštedeo dosta nevolja i obično je pametno povući se na sigurniji put. Ali drugog puta nema, a kako neko ko se nikada nije izložio riziku zna da napravi "procenu rizika"? Teorija i praksa se ponekad sukobljavaju na terenu. Zato je u praksi potrebno sagledati teren pre i posle problema, ako je moguće malo prilagoditi putanju (neki kamen pomeriti, neki podmetnuti...), i pregaziti problem. Sad kad gledam slike, čini mi se da tu problema i nema. A tamo sam ozbiljno stiso dupe i ... pregazio ko i svaki jarak. Skoro uvek je problem u glavi, motor može mnogo više nego vozač. Kilometar dalje nailazim na još jedno klizište ali je teren blago nizbrdo i kombinacija sunčevog šarenog svetla kroz listopadnu šumu i moje opuštenosti me zaustavlja na samoj ivici. Zamalo da se zajebem.. Moram biti skoncentrisaniji. Dalji teren me pored par zaseoka vodi na široki greben. TO! 20170910_103709.mp4

Taj deo planine je u stvari jedan neravan plato koji počinje od kraja šumskog pojasa, negde oko 1.600 mnv, do 2.500 metara gde su najvišlji lokalni vrhovi. Jedan deo možete preći uskim ali održavanim asfaltom bilo kojim vozilom do parkinga. Odatle nema motorizovanih vozila ali ima dosta pešaka i poneki planinski bicikl. Sistem turističko-planinarskih domova ostao iz socijalističkog perioda je obnovljen i u funkciji. Preko vikenda je gužva pa ako želite da noćite, bolje se najavite. Domovi su raspoređeni na nekoliko sati hoda. Preko brda ide i ski-gondola, u stvari ceo plato je jedno veliko skijalište, sa strmim stazama koje se spuštaju prema istoku, tj Sinaji. Spavanje u šatorima nije preporučljivo u ovom delu. Ipak je ovo teritorija medveda. Teren je vrhunski za enduro. Čiko, čiko.. ja bih bio vrlo nežan sa gasom i ne bih kopao gumama majke mi... Dan je prohladan, pa nisam poneo vode. Greška! Posle nekoliko sati hoda, usta su se osušila a izvora nigde.. Planinarski dom na 2.500 metara. Popih par čajeva i odmah sam bolje. Nedaleko odatle je još jedan vrh od 2.500m. Koštila. Vreme je za povratak, treba stići do kampa i ustati sutra ranije kako bi uhvatio dan za vožnju.. Da bi ušao u kamp motornim vozilom, moram da gazim pola metra dubok potok. Zato dobar deo kampera ostavlja automobile sa druge strane. Kamp je lepo uređen i radnim danima nema gužve. Sinaja pešački trek.kmz

Jesam, malo i nedovoljno. Nadam se da ću sledeće letnje sezone imati više vremena da prođem cele karpate (moje nacrtane trekove ili TET, nema veze), jer taj masiv mnogo nudi a mi to slabo koristimo...

Mislim da na forumu ima posebna tema o tome, ali vidi na: https://www.tripadvisor.rs/Hotels-g294471-c3-zff29-Serbia-Hotels.html i http://www.camping.rs/sr/t/kamping/ Ali je uglavnom gledam na: http://www.ciklonaut.com/Razno/Spavka.htm i http://freebiking.org/baza-jeftine-spavke Poz..

Firma me poslala na kratki stručni kurs u Kostancu, pa sam uz par dana viška, uspeo da svratim do najbližih obronaka Karpata i tamo provedem neko vreme. Avionski let i renta-kar sam zamenio vožnjom kombijem kako bi poneo motor sa sobom i probao nove terene. To što do Kostance u jednom pravcu ima skoro 1.000 km (sa skretanjem do Karpata), nije me previše zabrinulo. Terao sam i više ranije. Sinaja. Malo mesto u podnožju planinskog masiva Bucegi, koji je deo južnih Karpata. Strastvenim skijašima, planinarima i alpinistima poznato mesto za adrenalinske aktivnosti, ali u zadnje vreme i velika populacija ljudi koji voze planinske bicikle. Gde su planinski bicikli tu su i enduro motori (cenim ja onako bistro i logično..). Problem je u tome što je cela zona nacionalni park i vožnja motornih vozila (računajući i motore.. ), nije dozvoljena. Ali i tu ima razlike naravno. Ako ne vozite u užoj zoni i izbegavate pešačke staze, moguća su odstupanja.. Cilj mi je kamp dosta visoko u šumskom pojasu u srcu planine. 22 h uveče, jako sam blizu kampa. Nalazim se na prevoju gde prestaje asfaltni put i prelazim na makadam. Pada uporna kiša, magla je kao testo, vidljivost je 30-tak metara, ja prilično umoran. Ipak sa kombijem, ja sam u dobroj poziciji da spavam gde mi se svidi, tako da sam se sa zadovoljstvom parkirao na parkingu jedne planinske kuće, preselio iz vozačke kabine u tovarni deo pored motora, uvukao u vreću i slatko zaspao. Ujutro je slika drugačija. Sunce i prelepi tereni.. Do kampa ima još svega nekoliko kilometara, rezervišem kućicu za sebe (12 eu za kućicu, pošto sam sam, za mene 6 eu noć..), i idem dalje da iskoristim dan. Za taj dan sam rešio da napravim jednu planinarsku turu unaokolo (vozio bih ja rado motor, ali se tu nemože...), kako bi bolje upoznao teren.

Bravo!

Taj kraj je jedan od bisera Srbije. Greota je ne videti i par lepota u lokalu:

Ovo bi moglo biti jako interesantno. Znam organizatora, uporan lik i dobar vozač. Teren zahtevan, puno kamenjara i makija. Tu se rađaju buduće zvezde.

Dalji tok puta nas je uglavnom vodio regionalnim i lokalnim (na žalost asfaltnim), putevima kroz sela i mala mesta na putu prema našoj polaznoj i završnoj tački ovog puta. Još jedan sad već prepoznatljiv model mosta u mestu Konitsa. Ovaj je rekonstruisan. Prolazimo dolinom pored planinskog masiva koga smo upravo napustili. Bili smo gore na platou, sad smo u dolini ispod.. Planinsko selo i lepo uređen restoran sa terasom. Stajemo na ručak i kratak odmor. Prilazi nam jedan od najvećih kerova koje sam ikada video. Oće da se mazi, oseća da će tu biti neke klope.. Gazdarica ga otera povišenim glasom. Poslušno odlazi ali nas ipak motri sa distance. Kad dobijemo naručenu hranu, krišom se uvlači ispod našeg stola kako se gazdarica ne bi ljutila... Strpljivo čeka svoje potencijalno sledovanje. Pitom i mazan, nije svestan svoje snage i veličine. Nadam se da barem u svom "kerećem" okruženju to zna da iskoristi kad se bori za primat keruša.. Idemo dalje. Opet smo u nekom od nacionalnih parkova.. I pred kraj dana stižemo u "drugo najveće skijalište u Grčkoj" (pogledaj početak priče..). Prazno je kao što smo i očekivali. Malo se promuvali i u sumrak stigli do sela i hotela gde smo pre 9 dana ostavili kombi.. Hotel je prazan, pa se vlasnik obradovao. Za uspešnu turu častimo sebe pristojnom večerom.. I time je ova tura završena. Meni je bila izuzetna. Bio sam spreman da vozim sam ali zahvalan sam Severianu što se pridružio jer sam je ipak podcenio. Dobro smo se slagali i njegovo veliko putno iskustvo nam je u nekoliko navrata dobro došlo. Verujem da se i njemu svidela. Potencijali ovakvih trekova su veliki i verujem da ću se i ubuduće motati po sličnim. Do tada, treniramo u lokalu i maštamo o vožnjama iza naših plotova

Dan 9. Zadnji dan vožnje, više za ispis jer u ovoj deonici nema terenskih izazova. Putevi su uglavnom asfaltni a oni koji nisu, nemaju težina. Motori uredno čekaju svoje oklopljene gospodare... Posle par sati vožnje smo bili na obodu Vikos kanjona. Pored svih lepota Grčkih planina ovo je jedno od spektakularnijih mesta koje ne treba preskočiti. Od asfaltnog parkinga vodi stepenasta stazica prema vidikovcu. Pogledasmo se i nekako prećutno obojica usmerismo naše atove na stazu. Ali nismo ni krenuli a iz suprotnog smera nagrne gomila turista u poznijim godinama. Jbg-a. Dobro, ajd da prošetamo barem. Brzo stigosmo do ograđenog vidikovca. Pogled je impozantan, ali ima dosta turista. Par koraka dalje počinje staza usečena u stenu sa tablom upozorenja (prevod: odavde nismo nadležni za vas, ko se sjebe, sam se sjebo...). Na stazi nema nikoga. Odlično! Posle nekog vremena staza nestaje. Dotle je za pešake-planinare. A onda mi izvadismo opremu, spustismo naše motore 800 metara niz liticu i skočismo padobranima za njima.... Čekaj, čekaj, ne... taj deo ide u putopis "Doživljaji hrabrih enduraša i borba sa krvoločnim piratima", za udžbenike 1. i 2. osnovne (eventualno za Pink i Grand fanove..), ovo je ipak forum gde bi nas možda provalili da baronišemo Još malo muvanja lokalnim stazicama i povratak na sigurno. Dalja vožnja nas odvede do nekoliko sela naherenih dublje u samom kanjonu. Zvezda je upekla, gde se skloniti? I evo, u dnu kanjona teče ladnjikava rečica sa malom plažom i hladom koji nudi osveženje. Reklame sa strane puta spominju da odatle idu rafting ture, ali po nivou vode, ne bih rekao da je to sad neki doživljaj.. Taman se malo osvežismo i stavismo prase na ražanj za ručak.. (Prim. autora: ovo je sarkazam) Kad eto stvarno! Kombi istovari nekoliko ushićenih turista sa gumenim čamcem i skipera koji im je objašnjavao bezbednosne procedure i postupke.. S,obzirom da veruju da idu na "rafting", njima bi trebalo objasniti kako smo mi upravo sleteli motorima niz liticu od 1.000 metara.

Evo dopune. Oko 105 km. Odmorište Čardak. Pravo mesto za bazni logor i trening za vožnju po pesku. 2017-09-24 1016__20170924_1116.gpx

Nastavismo prema dolini.. Malo pre sela naiđosmo na radove na putu. I red je, uglavnom je katastrofa, ali nama ne smeta previše. Mesto se zove Pramanta. I u stvari je jedan veći kompleks manastira. Lepa česma, voda još milija. Prijatno osveženje Dalje preko par lepih grebena vodi asfaltni put. I još jedno staro selo, Kalarotes. Na žalost u naletu prema planini, nismo se zadržavali, a trebalo je. Selo je izuzetno. Opet prema visinama.. Još jedan prevoj, još jedno pitanje.. Na par mesta naiđosmo na pojate (letnji stanovi čobana), sa ovcama. Gde su ovce, tu su i kerovi. Ovi su baš veliki. Bio sam zahvalan što su ih čobani držali naredbama na distanci pa smo mirno prošli, inače... U mom kraju postoji izreka "icepao ga ko svinja mrsan džak!" Tu me je sustigla kriza. Baterija na minimumu. Potrebna dopuna hitno! Teraj dalje.. Još jedan prevoj od 2.000 metara, pre nego što se spustimo u dolinu sa jezerom Pamvotis i gradom Joanina. I konačno, prilično iscrpljeni u skoro večernjim satima nađosmo pristojan i jeftin hotel na obodu grada. Tuširanje, pivo.. I nesvest.

Posle ovog adrenalinskog spusta čovek ogladni. Gledam raspoložive konzerve (sardina, opet sardina, tuna, nešto što liči na goveđi gulaš...), i setim se klope u Nafpaktos-u... Joj muke.. Al, nema veze, jedi šta ima. Po onoj staroj: - "Baba imaš li wi-fi? - Ćuti i jedi šta ima! "

Put kojim se nadamo proći ide na 2.000 m, preko Pindus planinskog masiva. Nije problem u visini nego u zapuštenosti istog. Pre i posle prevoja ima par zaseoka i sam "put" nema skoro nikakav značaj pa nismo ni očekivali da ga održavaju. Tako je i bilo. Posle nekog vremena puta je nestalo. U stvari bližom (pešačkom), inspekcijom smo ustanovili da je put i dalje tu, samo su serpentine toliko stme i usečene u padinu planine, da se iz podnožja ne vide. Kakvo olakšanje. Juriš! Put je pristojne širine ali strm i pun krupnog kamenja. Nema tragova da je skoro prolazilo bilo kakvo 4wd vozilo. Posle nekog vremena smo na prevoju. Uzak i vetrovit, nismo se zadržavali, brzo smo okrenuli na drugu stranu, nadajući se da u silazu nećemo imati previše problema. I konačno u podnožju. Odmor.

Ujutru (umivanje u reci, kafica, doručak..), nastavljamo nizvodno, desnom padinom planine. Pre-prečismo par brda, i siđosmo u sledeću dolinu. I uđosmo u još jedan nacionalni park. Pređosmo preko reke Aheloos.. I polako počesmo da se penjemo prema izazovu za taj dan. Trebalo je preći preko planinskog venca u okviru "Anatolika Tzoumerka" nacionalnog parka, a nismo znali da li je taj put uopšte prohodan. Ako ne uspemo da pređemo preko ovog prevoja, morali bi da se vratimo barem 50 km nazad kako bi našli alternativni put, tako da smo stisli dupe, i krenuli pa kako bude..

To je jedno od univerzalnih pitanja koje se često čuju na ovom forumu a nema univerzalnih odgovora. Kao i svaki "posao", biraš "alat" za ono što radiš. Trial motori su dobri za akrobacije u šumi i stenovitom terenu (mali, lagani, vešanje i gume su posebno prilagođene...), ali nisu dobri za tkzv "linijski enduro", koji mi najčešće praktikujemo (mali rezervoar, neki nemaju sedište uopšte, gume su vrlo specifične pa ih je greota spaliti na nekom "brzincu", itd.. Ali to ne znači da ih ne treba praktikovati kad god možeš (ako možeš). Ex-man ima jednog koga redovno maltretira po šumi, zato je dobar u tehničkim deonicama..

Vrućina. Malo smo se oladili u rečici ali sunce ubija, pa bolje da krenemo, nekako je lakše dok te bije vetar.. Pratimo tok reke uzvodno. Na par deonica spremaju podlogu za asvalt. To znači sporija vožnja i puno prašine. Naiđosmo na malu neuglednu kafanicu (verovatno će da im svane kad naprave ljudski put), pa aj,d da speremo prašinu iz grla. Odavno nisam video bubnjaru (mada ova nije "ona" prava), po kafanama kod nas. Ova me je baš nekako obradovala. Znači zime ovde mogu biti zajebate.. Kad izađoh napolje, videh da mi je motor nekako čudno nagnutiji nego inače.. Kad ono pola ćopave propalo.. Il je mnogo vruće ili u ovoj Evropskoj Uniji fušare sa asfaltom. Ili oba. Dalji put nas vodi kroz planinska sela i prelepim terenima. Veče se primiče i stiže nas umor. Stadosmo u nekom selu od 20 kuća sa kafanom da jedemo i pitamo za smeštaj. Ali smo loše mesto izabrali jer su svi kapaciteti (svih 10 kreveta u ponudi), popunjeni radnicima koji rade na održavanju puta zbog velikog odrona koji je blokirao saobraćaj za vozila na 4 točka (to se nas nije ticalo ). Klinac u kafani nam je ručak naplatio 25 eu, što da sam bio odmorniji nebi prošlo nikako, ali ovako nekako progutasmo. Ali kad nam je u lokalnom motelu gazda za sobu tražio 50 eu, samo smo se nasmejali i oterali ga u .... znate već gde. Srećom, mi imamo sve što nam treba i za spavanje u prirodi. I stvarno, pola sata kasnije, nađosmo ušuškano mesto pored reke (da se plaknemo onako znojavi), i ravan plato za šatore.

Povećaj rezoluciju.

Ja sam prilično opušten sa gorivom (na 300 km počnem da razmišljam, na 400 sipam, a na 500 sam prazan ), moj rezervoar je 25+. Severianov je znatno manji, pa smo rutu i punjenje gorivom projektovali na unutar 200 km. Meni je prosek potrošnje (od čepa do čepa), bio oko 5 litara, što nije loše s,obzirom da sam dobar deo treka prešao u 2. (drugoj), brzini sa skraćenim prenosom.