Dojkinci - Dimitrovgrad / oko 55 km Zadnji dan istočne srpske ture smo iz Dojkinaca starim putem preko prevoja obišli manastir Smilovci i spustili se u Dimitrovgrad. Naći stari put koji iz sela Braćevci preko prevoja vodi u Smilovce nije ni tako lako.. Srećom, pre par godina sam sa Igorom prošao ovuda (vidi turu Vlasinsko jezero - Dojkinci - Temska na pa sam poznavao teren.. Na prevoju.. Malo posle prevoja, skrenusmo desno prema ženskom manastiru "Svetih Kirika i Julite" iznad sela Smilovci.. https://sr.wikipedia.org/sr/Манастир_Светих_Кирика_и_Јулите_у_Смиловцима Spokoj i tišina.. Odatle se brzo spustismo prema Dimitrovgradu. Vruće je, nosim oklope i majicu sa dugim rukavima. U pristojnoj brzini mi uleti u rukav osica i u sekundi me ujede. Triput! Srećom nisam alergičan, ali me to podseti da i kada si na opuštenom terenu, sra**a se mogu lako desiti.. U Dimitrovgradu se raziđoh sa Lordom, on ide kroz centralnu Srbiju do Kosmaja, a ja čekam naručeni prevoz do Beograda. Najbolja brza hrana u Srbiji! U glavnoj ulici u Pirotu.. Tako sam zatvorio "prašnjavu" turu oko Srbije dugu nešto više od 2.500 km. Za tako malu zemlju, nije ni loše.. Ali Srbija ima još puno prašnjavih puteva, idemo dalje.. Sređeni trekovi na: https://www.enduro-balkan.com/

Babin Zub - Dojkinci / oko 45 km. Sutradan ujutro vreme nije obećavalo ništa dobro. Sivi teški oblaci su se nagomilavali u niskom startu, čekajući mušterije koje bi usrećili. Te mušterije smo tog dana bili mi. Neko vreme (dok nismo završili doručak), smo se mislili a onda junački krenuli šumskim putem Babin Zub - Topli Do - Krvave Bare - Dojkinci, sa idejom da će oblaci uzmaći pred ovom snagom i mladošću (prim. autora: ovo je sarkazam..), i da nas ništa ne može zaustaviti u našem pobedonosnom enduro pohodu.. Do Toplog Dola je sve bilo ok, malo vlažnije nego obično, taman da se probudimo kako treba. Kako smo krenuli prema prevoju Krvave Bare, tako je i kišica krenula. U početku stidljivo, posle malo jače... i na posletku smo vozili po jakom pljusku. Malo pod prevojem smo bukvalno vozili uz potok koji je bujica stvorena jakom kišom napravila. Nisam imao volje ni hrabrosti da vadim foto aparat i kameru pa su mi te sekvence ostale samo u sećanju, ali mislim da je Peđa nešto snimio, pa kad se nakani možda nešto od toga i vidimo. Preko prevoja smo imali još malo problema da se probijemo da prvog betonskog mostića (koji je srećom bio na mestu), i dalje do Dojkinaca gde smo se smestili u novo-renoviranom objektu bivše karaule.. U objektu je bilo gomila žena na nekom edukativnom seminaru, pa kad su nas videle onakve mokre i nikakve, odmah su proradili majčinski instikti Posle presvlačenja i oporavka smo se malo prošetali po selu i uzeli neku klopu.. i podmireni otišli na spavanje.. Sređeni trekovi na: https://www.enduro-balkan.com/

Vetar urla a šipke od šatora se opasno uvijaju. Sneg koji navejava pritiska šator sve većom silom i treba izaći napolje i osloboditi životni prostor na svakih par sati. To je trauma sama po sebi, jer izaći iz koliko-toliko tople vreće, obući sve što imaš, obuti teške cipele unutar malog šatora i jako brzo (da vetar ne uhvati veću površinu platna), izaći napolje sa malom lopatom za odkopavanje...Već drugi dan smo zarobljeni nevremenom na visini preko 6.000 metara na Anapurni IV, jednom od Himalajskih vrhova... A onda se stvarno budim. Nisam u Himalaji, vetar sa istoka se razduvao i osećam udare vetra preko platna slabašnog šatora za jednu osobu. Ali hej, ja sam na vrhu Tupižnice , na vrhu jedva višljeg od 1.000 metara, nema mećave, zime i odkopavanja šatora.. Juhuu! Zadovoljan i naspavan izlazim iz šatora, ponosno pišam niz vetar i gledam izlazak sunca. Svetski! Mućkam 3 u 1 kafu, uživam u pogledu i fijuku vetra. Peđa još spava u bivak vreći ispod cerade. Juće sam mu rekao da spusti deo prema istoku jer će vetar duvati ujutru sa te strane. Ili sam mu možda rekao da spusti prema zapadu? Kako god uradio je pravu stvar i vetar mu nije pretnja. Tupižnica - Babin Zub / oko 115 km. Brzo se spakovasmo i sjurismo u Knjaževac. Na poznatom mestu naručismo još jednu kafu i doručak. Pre sela Gabrovnica skrenusmo šoderom prema planini. Cilj je da preko Tatrašnice i Aldine Reke dođemo do pristupa Babinom Zubu. Ali namera i izvršenje nije isto.. Par šumskih pravaca koji su obećavali nas odvedoše u ćor-sokak. Očigledno se putevi prave kako se drva izvlače. Nekoliko sati istraživanja i na kraju komisijski konstatujemo da tu puta i nema pa junački odustajemo od daljih pokušaja. Možda drugi put bez prtljaga? U povratku prema asfaltnom putu za Babin Zub mašimo nekoliko ljutih kišnih oblaka. Izgleda da se sprema jače nevreme, bolje je požuriti. Smeštaj u domu na Babinom Zubu je rezervisan, a za još bolje raspoloženje se postarala kuvarica.. Ako smo i hteli taj dan na Midžor, posle ove klope svi planovi su propali.. Magla je počela da pritiska pa smo od samog uspona lako i odustali. Uostalom obojica smo već bili gore. Prognoza za sutra nije najavljivala ništa dobro, ali to je ionako "prognoza" a ne "tačnoza" ! Videćemo šta kaže jutro. Sređeni trekovi na: https://www.enduro-balkan.com/

Vusanje je u dolini Ropojane. Inače, tu je prošao manji deo srpske vojske u maršu prema Krfu.. starim rimskim putem koji se još uvek nadzire kad gledaš dolinu sa grebena Ljuljaševića.. Dolina Grbaje na drugoj strani od Gusinja (desno podred škole), i tamo imaš veći izbor smeštaja, + 2 planinarska doma (jedan od lokalnog društva i jedan od PD Radnički - Beograd), par restorana sa dobrom hranom, lokalcima koji su navikli na turiste. Prokletije su čudo!

Rtanj - Tupižnica / oko 120 km Iskoristili smo po-podnevni pad temperature kako bi relativno ugodno stigli do sledećeg planirano konačišta, vrha Tupižnice. Ali nismo uračunali orijentacijske probleme, tj moju grešku u izboru šumskih puteva između Rtnja i sela Vlaško Polje. Put koji mi se učinio jačim i za koji sam mislio da će nas dovesti na planiranu tačku, nas je vratio sledećim grebenom nazad. Tu grešku smo platili vožnjom asfaltom delom puta Soko Banja - Knjaževac (gde smo planirali tankanje gorivom), a onda opet još nešto asfalta prema vrhu Tupižnice. Tako je to kada odstupam od zacrtanog treka. Barem je lokacija kampa na vrhu Tupižnice (1.150 mnv), bila prijatna za spavanje i kao vidikovac. Kupanje (iz bidona), lagana večerinka i slatko spavanje na prijatnoj temperaturi. Sređeni trekovi na: https://www.enduro-balkan.com/

Ujutro smo se penzionerski razvlačili (kafica, doručak, opet kafica, čakčkanje oko ljubimaca, gledanje u nebo...), dok se na kraju ne naterah da pođem prema Rtnju. Peđa je ostao da iskulira još neko vreme pa će polako gore kada se nakani. Iako je relativno jutro, već je vruće i sunce ozbiljno udara. Pre početka strmijeg dela je mala improvizovana nadstrešnica pa sam malo odmorio u hladu. Pešačka staza je usečena u padinu, uska ali uglavnom u dobrom stanju. Na nekoliko lakat krivina sam imao problema (kao i prošli put pre par godina), zahvaljujući prvenstveno mojim superiorinim tehničkim veštinama, ali mic po mic, stigoh na vrh relativno brzo. Jeste vruće ali pola Srbije na dlanu. Svu vodu sam popio dok sam se borio sa silama gravitacije, hlada nema nigde. Šta ću, legoh na travu pokušavajuću da upijem što više tišine i neba. Pola sata kasnije, stiže i Peđa, motorče je ostavio na pola puta ceneći da vazdušara nebi izdržala do gore. Uzeh malo vode od njega i nazad istim putem.. Samo što smo sišli u kamp, evo ga jugić, stigoše domaćini imanja pored koga smo se ulogorili. Prijatni ljudi, penzioneri iz kraja, imaju vremena da borave u selu i gradu. Domaćica odmah stavi kafu, sedosmo na porciju priče i rakice. Kada se sunce nagnulo prema zapadu, polako se spremismo za polazak.. Sređeni trekovi na: https://www.enduro-balkan.com/

Ja bih rado dodao par trekova po ovom prelepom terenu, samo da ih skupim...

Na severnoj strani tunela se nađosmo u gustim listopadnim šumama. Put je šumski, prilično izrovaren vučenom drvnom građom. Zaputismo se na istok prema Rtnju, sa tendencijom penjanja na rtanjski plato ispod koga se nalazi selo Vrmdža. Rtanj na vidiku.. Peđa vozi ispred mene. Odjednom se pojavi u suprotnom smeru, dobacivši: "ne valja, promašili smo trek", i odjuri nizbrdo. Ne stigoh da mu kažem da je to moj trek od prošle ture u ovim krajevima i da ovaj put valja jer sam se to ja zajebo sa putanjom i tako je ostala zabeležena pogrešna koju on sada prati. Šta ću, okrenem za njim i po treku. To je džombast plato, ispresecan jarkovima, šumovitim uvalama i kraškim vrtačama. Put je nestao i pratim zamišljenu liniju preko kraške livade. Peđe nema nigde. Pratim zamišljeni put i stanem na većoj pokošenoj preglednoj livadi. Pojavi se posle 15 min i nastavismo dalje prema selu. U selu Vrmdža se napismo vode i odmorismo od ubitačnog sunca. Odatle jakim makadamskim putem prema južnim padinama Rtnja. Gde se smestismo u ladu najbliže kuće (vikendice). U ovih nekoliko kuća u kraju trenutno nema nikoga. Izgleda da se koriste povremeno za odmor ili ispašu stoke. Raspištoljismo se po zasenčenim delovima livade ali ne ulazimo u imanja. Poštujemo privatnu svojinu. Ovde je već znatno prijatnije, organizujem sirotinjsko kupanje (sa litrom vode), i uradim osnovni pregled i servis motora. Mirna i tiha noć. Sređeni trekovi na: https://www.enduro-balkan.com/

Borski Stol - Rtanj / oko 150 km. Dobro spavanje i prijatno jutro na odličnoj lokaciji za bežanje iz sveta stresa. Nekako sam se namerno razvlačio i otezao sa polaskom. Kod doma nema mobilnog singnala, što znači prijatna i umirujuća tišina presecana kreketanjem žaba i strahovitom bukom zrikavaca. Lako se na dobro navići.. Dalji put nas je vodio preko Velikog Krivelja, Borskog jezera prema Zlotskom (Lazarevom), kanjonu i tamnim kučajskim šumama. Da bi preko Velike Brezovice i Grze došli do tunela Obradove stolice. Već sam pričao u ranijim postovima o tom tunelu. Ovo je treći put da ga prolazim i nije mi ništa prijatnije nego prvi put. Tunel je napravio AustroUgarski industrijslac Vajfert koji je bio vlasnik rudnika u ovim krajevima i njime je izvlačio rudu uglja kroz prevoj Čestobrodica. Davno napušten, šine za ćiru su uklonjenje, sada služi da lokalci eventualno proteraju kamionče sa drvima ili drugom građom. Treba li da kažem da u tunelu (dužine 2 kilometra), žive drekavci, ajkule, drakule i druge stvorenja nervozna zbog potencijalnog uznemiravanja? Dobra svetla su osnovni alat za ovu avanturu, što na malim motorima skoro nikada nije slučaj.. Sređeni trekovi na: https://www.enduro-balkan.com/

Smeštaj u Vincima ima sve karakteristike vrhunskog. Kuća je ušuškana u borovoj šumi (baš onako kako bih i ja hteo), van glavne magistrale, a pošto je mesto malo, sve je na par minuta pešaka. Sobe su čiste, topla voda u kupatilu pa mi je tuširanje pomoglo da dođem sebi i malo se zagrejem. Domaćica je spremila i fen za sušenje stvari (štaviše meni je uzela sve mokre stvari i provukla kroz sušač), tako da smo sledeći dan dočekali odmorni i skroz suvi. https://www.booking.com/hotel/rs/guest-house-keserovic.sr.html A ujutro za doručak, spektakl: Omlet sa šunkom, puno seckalica, sira i povrća posebno, domaći hleb, med od borovine, slatko od... bem li ga, .. I sokovi / čajevi od lokalnih travki.. Domaćica se baš potrudila, vaka čast! Dalji put nas je vodio nasipom do Golupca, tu smo se dotankali i skrenuli u brdo. Posle nekog vremena smo se u gustim Đerdapskim šumama uvalili u ozbiljnije blato, pa smo imali i par gur-gur akcija. Kiša od predhodnog dana je dobro raskvasila teren i na žalost nije bilo moguće da odvozamo planirani trek, pa smo morali da kompromisno uhvatimo i deo asvalta oko Majdanpeka prema Rudnoj Glavi. U Majdanpeku smo zastali na pumpi i ručku, tražeći najpovoljniju turu za Borski Stol. Krenusmo asfaltnim putem iznad grada koji mi se učinio čudno prazan i bez znakova ikakvog saobraćaja.. A evo i zašto.. Površinski kop jede mesto. Al ne što jede mesto, nego jede i vijadukte, puteve, nasipe i ostalu infra-strukturu. Tako da je put na nekim mestima bukvalno neprohodan za vozila na 4 točka. Još par sati vožnje po Homoljskim šumama i evo nas na domak odmorišta. Borski Stol. Mesto od posebnog značaja za mene, sa toliko vremena provedenih ovde u predhodnom životu. Kod planinarskog doma gužva. Gomila planinara sa neke lokalne akcije. Srećom, nedelja je po podne, pa se najveći broj njih sprema za povratak kućama. Ostaju domaćini, poznata nasmejana lica koja nas smeštaju u veliku sobu (depadans), samo za nas. Domaći pasulj (iz kotlića), i lokalno pivo.. Šta više? Sređeni trekovi na: https://www.enduro-balkan.com/

Beograd - Vinci / 135 km. Dunav sam prešao skelom Ritopek-Ivanovo. Ima nešto opuštajuće u svakoj vodi a posebno velikoj i mirnoj kakav je Dunav (na izgled), ispod Pančeva. Sediš u kafanici čekajući vozni red, piješ kafu i gledaš u dunav. Odjenom su svi stresovi i nemiri nekako postali bledi i nevažni. Na drugoj strani nasipa već poznata staza prema Deliblatskoj Peščari, toliko puta pređena.. Negde ispred Dubovca se namrči ko u dupetu, i poče da seva. Sveti Ilija se uigrava čekajući prave letnje mesece. Tek što sam blizu Bele Palanke izašao na asfalt, nebo se otvorilo. Za par minuta sam bio mokar do gaća! Na skeli prema Ramu se malo povratih od šoka i zajedno sa nemačkim biciklistima pređem ponovo Dunav prema jugu. Tu još neko vreme nasipom prema Golupcu relativno brzo stigoh do planiranog smeštaja u Vincima. Tamo me čeka Lord_oblivion koji je izabrao asfaltnu deonicu za prvi dan, vidno radostan što je izbegao pljusak. Sređeni trekovi na: https://www.enduro-balkan.com/

Da bi se ova potkovica zatvorila, posle nekog vremena smo odradili i istočni deo ture. Kao i zapadni, ja sam već vozio sve ključne tačke ovog treka (videti u predhodnim postovima "Srbija bez asfalta"), ali sam želeo da ih spojim u jednu za mene logičnu liniju. Odmah da kažem da nisam u potpunosti uspeo u svojoj nameri, prvenstveno zbog vremenskih prilika i stanja šumskih puteva kojima sam se namerio. Od prvog dana nas je pratila kiša (i to kakva!), koja je jedan deo šumskih puteva i staza dovela u neupotrebljivo stanje, pa smo morali da pravimo kompromise. Turu sam vozio sa Peđom (Lord_Oblivion), sada već standardni učesnik ovakvih gluparija. Evo malo i ove "istočne statistike": 730 km / 16.337 m uspona / 15.234 m silaza Nastaviće se.. Sređeni trekovi na: https://www.enduro-balkan.com/

Bravo, bravo! Drugi put veće testere!

Zaboravih zadnji trek na zapadu: Sijarinska banja - Vranje.kml

Istočni deo srpskog treka ( Bg-Ram-Golubac-B Stol-Zlot-Grza-Rtanj-Tupižnica-Babin Zub-Dojkinci-Dimitrovgrad). Malo više u slikama kasnije na starom mestu.

Sledeći dan nas je Peđa napustio u pravcu Leskovca kako bi pokupio svoju repariranu zadnju kočnicu koju je ostavio da se radi predhodni dan. Realno je da nas ne može stići (pa i kako bi, ovakve terenske vozače ne bi ni Джарвис), pa je odlučio da polako posle krene na sever kući. Mi smo tog dana odvozali zadnju deonicu od Sirijanske banje do Vranja, veći deo kroz guste šume i blatnjave puteljke. Na par mesta smo imali problema sa strminom i blatom ali smo se junačkim gur-gur tehnikama i sočnim domaćim psovkama čupali iz problema. Nisam bio posebno inspirisan tog dana pa sam slabo slikao, jednostavno mi se nije dalo. Na izlazu iz jednog blatnjavog puteljka, perifernim vidom primetim iznad sebe male zelene mrlje koje se izgleda mrdaju. Stanem i pogledam bolje, prvo primetim lepo obrađene grudobrane, a onda i šlemove neke vojske. Pošto smo bili jako blizu granice sa Kosovom, predpostavim da se radi o našoj vojsci i predložim Igoru da svratimo (red je da pozdravimo ljude, ipak im ne dolaze gosti svaki dan..) Prvo nas sačekaše kerovi (srećom u ograđenom prostoru), a onda i dežurni vojnik. Vojska ko vojska, čuči, čeka, uglavnom ne zna šta čeka ali uredno sedi u formacijskom rovu i čuva "granicu". Sačekasmo dežurnog oficira, izmenismo osnovne informacije, popričasmo po koju, on nam preporuči dalju putanju u skladu dosadašnje (znači blatnjave i strme..), prema Vranju. Pozdravismo se i paljba. Do Vranja smo vozili još par sati. Tamo smo se prvo smestili u kafanu da nadoknadimo izgubljeni holesterol, a onda na lokalnoj pumpi sačekali mog klinca koji je dovezao kombi da nas vrati za Beograd. Tako smo završili zapadni deo velikog srpskog treka. O istočnom delu (Bg-Ram-Golubac-B Stol-Zlot-Grza-Rtanj-Tupižnica-Babin Zub-Dojkinci-Dimitrovgrad), ćemo pisati u narednim postovima, a parče juga (Dimitrovgrad-Ruj-Vl jezero-B Kobila-Vr banja), će sačekati još koji dan da se vreme smiri. Sređeni trekovi na: https://www.enduro-balkan.com/

Sijarinska banja je jedan od onih bisera na jugu Srbije koji još uvek nekim čudom preživljava modernu političko-ekonomsku tranziciju. Jedan "glavni" hotel, dosta privatnog meštaja, par kafana, prodavnica i nekoliko bazena sa izvornom toplom vodom. Kako god nekako nam je "legla", pa smo rešili da tu napravimo dan pauze. Gde je pauza, tu je i servis motora. Ica je dan ranije primetio curenje ulja pa se odmah dao u posao. Vrlo brzo je našao krivca. Peđa se žalio na zadnju končnicu. Rasklapanje sistema je pokazalo da su se zadnji paknovi skoro raspali. Tako je to kada se tera nemilosrdno.. Ja sam se osećao izopšteno, pa sam za svaki slučaj odstojao pored motora i zagledao ga napadno zabrinuto, čisto da pokažem solidarnost i da ja možda imam problema.. A onda sam shvatio da vreme može i da se provede produktivnije.. Na primer u kafani.. Ili u Bazenu.. Gde su nas kasnije tog dana metlom isterali. Uglavnom, lep i opušten dan. Sređeni trekovi na: https://www.enduro-balkan.com/

Taj poligon VS koristi redovno za svoje aktivnosti (povremeno čak i veliku brezovicu). Dosta puta prošao opušteno ali jedanput nas straža vratila sa ulaza u V brezovicu i jedared sa pasuljana. Znači nema pravila.

Tako je! Čist banjski turizam.

Iz Kuršumlijske "banje", brzo nalazimo traženu putanju preko brda. Za divno čudo, put je skroz ok, u početku usko asfaltliran a posle usko izrovaren, bez preteranih težina. Relativno brzo izbijamo na magistralni put i njime do Đavolje Varoši. Svratismo u lokalnu kafanu na ručak (namrčilo se ko u dupetu, pa smo se ponadali da će kiša proći dok mi pojedemo pragnje..), A onda hrabri enduraši nastavljaju prema neispitanim daljinama.. Na par mesta smo se orijentacijski zamislili, izbegavanjem puteva sa dubokim blatnjavim kolotrazima ali smo zadržali planiranu putanju. S,obzirom da smo se u par deonica približili granici sa kosovom na 50-100 m, pre sela Sponce smo prošli i srpski policijski kontrolni punkt. Dežurni policajac je bio prilično iznenađen da neko nailazi putem koji ide sa Kosova (na koji smo se uključili pre 100 m), a još više putanjom kojom smo došli, oprezno me skenirajući da kojim slučajem nismo neka vanredna kontrola, i tek posle 10 min priče se setio da traži lične karte za proveru i evidenciju (verovatno sam mogao da tražim izveštaj i raport dok je još bio pod utiskom...). Silaskom u dolinu brzo stigosmo do Lukovske Banje, mestu konačišta za večeras. Sređeni trekovi na: https://www.enduro-balkan.com/

Izvinjavam se, bio malo na vožnji. Svi trekovi na: https://www.enduro-balkan.com/

Brzeće-Medveđa-Lukovska Banja, oko 130 km. Ujutro sam sagledao ono što sam sinoć slutio. Prednja guma mi je bila prilično sažvakana. Lepe pukotine po rubovima su rezultat vožnje po asfaltu do hotela na skoro nikakvom pritisku. Vulkanizer u blizini? Raška? Kupovina nove ili polovne gume? O svačemu smo filozofirali jedno pola sata a onda sam napumpao gumu (srećom unutrašnja nije oštećena), i teramo dalje.. Jedno 10 km vozimo po asfaltu a onda kod mesta Lukovo prelazimo na makadamski pa na šumski put. Put se povremeno pretvara u zapuštenu šumsku stazu sa pešadijskim preprekama, velikim kanalima od bujičnih tragova i bočnim nagibima, tek toliko da bude interesantnije. Ovaj deo ne bih preporučio težim motorima. Da bi na kraju sišli u dvorište Kuršumlijske Banje, nekadašnjeg ponosa banjskog turizma u socijalističko doba... Danas uglavnom u ruševinama. Pošto i zvanično ulazimo u KPZ (kopnena zona bezbednosti), odmah su se pojavili i momci u plavom da provere koji smo i čiji smo. Bili su blago fascinirani putanjom kojom smo došli do njih i odmah su predložili slične (znači blatnjave, strme i zapuštene), za nastavak puta. Za utehu su rekli da su tim putem skoro prošli difenderom i da mi sa "ovakim" motorima nećemo imati problema... Sređeni trekovi na: https://www.enduro-balkan.com/

Naravno. Interesantnije i meni lakše

Dalje nastavljamo preko Golije. Sečemo glavni put koji prati greben prema Jankovom kamenu i zalazimo u splet šumskih lošijih puteva. Preko Raške se penjemo na Kopaonik.. I preko centra hvatamo tehnički put za Pančićev vrh. Tu odmorimo malo pre spusta u "crnu duboku". Plan je da iz dna žice uhvatimo tehnički put koji vodi za Brzeće. U gornjem delu staze (osim pristojne strmine i drenažnih kanala koje treba preskakati), je sve uglavnom u redu ali kako gubimo visinu tako se povećava količina snega i vlage na stazi. Sečemo tehničkim putem prema "crvenoj dubokoj" i tu gazimo smetove. Što više gubimo visinu, to više snega ima na stazi. Ovo neće ići na žalost. Izlazimo na "karaman greben" i silazimo u centar. Odatle hvatamo asfaltni put za Brzeće. Prednja guma mi je istrpela nekoliko lepih udara na stazi i sad mi pristojno žvaće. Kraj dana je i prilično sam umoran pa sam to ostavio da pogledam ujutro. Za sada polako se kotrljam nizbrdo bez volje da nešto popravljam. Smeštamo se u rezervisanom smeštaju. Sat vremena kasnije nam se pridružuje i Ica, on je krenuo danas preko Kraljeva i Stolova... Sređeni trekovi na: https://www.enduro-balkan.com/

Kao što već verovatno znaš, kamera pegla teren i on izgleda prilično "izravnat". U realnosti je malo teže. Većinu deonica voziš bez problema a onda se na nekim dobro oznojiš Ica ti je sve rekao, ture su prelepe i nemoj odustajati!