Dan 6. Senj - Jablanica
Neočekivano, tokom noći vetar nije prestao da duva. Mislim da se čak i ubrzao. To definitivno loše utiče na moj unutrašnji mir. Naravno da sam i proveravao kolika je brzina vetra. Nadam se da je vetar sporiji nego što je prošle godine bio kada sam bio na Jadranci, pošto se onome nije moglo voziti.
Odgovor je naravno očekivan. Nije sporiji. Šta više, iste je brzine… pa… ne mogu da verujem malera. Nije valjda da neću opet moći da vozim Jadranku u ovom smeru? Da će se opet bezati u planine…
<smoren kao plovak>
Ajde nemoj trčati pred rudu, već pitaj lokalca za savet. A lokalac kaže: “Tako ti je samo narednih par kilometara. Posle toga nema vetra.” S obzirom koliko ovde u naletima duva, teško je poverovati, ali ćemo se potruditi. I znate šta je bilo dalje?
Znam ja šta tj. čega nije bilo. Vetra! I to nam je omogućilo da uživamo u Jadranci kako dolikuje! I meni specifično da nadoknadim propuštenu turu izmedju dva uskrsa.
Opustio sam se. Uživam. Možda sam se previše opustio. Da, definitivno sam se previše opustio. Bolje je napraviti pauzu, popit kafu, smiriti glavu.
Kako dan odmiče, temperatura raste te je potreba za pauzama u hladu (isključivo hladu) sve veća.
Idemo dalje, napuštamo more i hitamo ka planinama. Usput se mimoilazimo sa malim milionom motocikala koji dolaze iz suprotnog smera. To je odličan pokazatelj da smo na dobro (čitaj: zabavnom) putu. I taman ne moramo da pazimo na navigaciju. Samo pravo i gas!
Naravno to traje samo do prve kiše. A kad kažem prve, mislim na “ajde prvo da kisnemo jedno sat vremena”. Tek onda ćemo stati da obučemo neke kišnjake ispod jakni. Stefan se smorio što smo satli, ali on je navikao da kisne i da se smrzava po ceo dan. Hoće to kada voziš po kiši samo u mesh jakni (kao na Jadranci prošle godine; ima putopis; klik na link da vas odvede tamo; hehe koja promocija; nazad u sadašnjicu). Barem je sada naučio da ne ide na turu samo u mesh-u.
U nekom trenutku pomišljam da stanemo ponovo, da proverim oblake na radaru jer definitivno sada ka tamo gde je nebo tamno tamno i gde puno sevaju munje.. Ali to nije nešto što pravi putnici rade. Oni se uzdaju u sreću (ludu)! I 500 metara posle savršenog mesta za proveru oblaka, počinje pljusak. Pravi potop. Mislim sada je totalno bezveze nastavljati dalje. Samo ce nam se oprema naliti vodom. Srećom (onom ludom), dolazimo do raskrsnice gde možemo levo pa prema Jablanici, a možemo i pravo pa prema Jablanici. Ovo zahteva da se pogleda navigacija, da ne lutamo bezveze. Stajemo pored nekog restorana, silazimo sa magaraca i pravac pod tendu.
Dok se tu njakam sa telefonom, izlazi konobarica i zbunjeno nas gleda. Pitam je:
Da li radite?
Naravno, zašto ne bi radili?! Da li hoćete da udjete?
Naravno!
Pokisnuće vam motori. Imate preko puta nadstešnicu. Možete ih tamo ostaviti.
Hvala! Tu smo za par minuta. Već smo pokisli do gaća.
Kad smo već tu i čekamo da se smanji kiša, mozemo i da kafenišemo i ručamo. Očekivano, zaboravili smo da ponekad treba nešto i pojesti što nije bonžita. Tako okrepljeni dolazimo do BiH. I puštaju nas unutra (u redu, ovo je bilo očekivano).
Komukacije su odlična stvar kada vozite sa nekime. Niste sami kada skontate da vam se upalila rezerva za gorivo (i da imate jos 50ak kilometara dometa), a Jablanica je dalje od toga. A i vi ste upravo prošli poslednje naseljeno mesto za koje znate da ima benzinsku pumpu. Ali nije bila usput. Morali bi se negde zavlačiti. I ko će se vraćati sad nazad. Tako da sada počinje avantura zvana “na koliko možes da spustiš potrošnju goriva”. Tj. mislili smo da počinje avantura. Neočekivano nailazimo na neko poluplaninsko selo koje ima 3 benzinske pumpe i sve tri rade. Sipamo za desétmaráka (jedna reč), čisto da dobacimo do janjetine, ovaj Jablanice.
Predeli su stvarno lepi i konstantno me iznenadjuje njihova lepota iako sam navikao na ove krajeve. Poslednjih par godina sam baš često tu i to motociklom. U jednom trenutku, posle neke ukosnice javlja se Stefan:
E, jel hoce da te snimim za putopis? Odavde bi bas mogao da bude dobar snimak
E moze! - rekoh ja slažući se sa konstatacijom - ali koristićeš moj telefon jer ima stabilizaciju
Motamo se tu i prolazim gore dole par puta, dok smo se sve dogovorili i namestili. E sad, ono što se sledeće desilo je ono pravo neočekivano iz naslova putopisa.
U redu, ide sada desna, pazi da ne napraviš neko sranje. Nemoj previše da oboriš motor, prebaci težinu na spoljnu stranu i polako dodaj gas. Nemoj da ciljaš blizu Stefanovog Stroma, ne želis da ga zakačiš! (pu pu daleko bilo!)
<daje blago gas>
Šta je ovo? U j**** te kliza motor! Ne ne ne ne neee! <susret sa asfaltom>
Neee šta si uradio Vlajko! Hoću li uspeti stati… pre onog pada nadole (litice)?!?
U redu, uspeću stati, samo se opusti i kotrljaj ako dodje do toga! <dolazi do toga>
<dok se vrtim> Neee motor će otići u provaliju, uništiće se i neću se moći vratiti kući!!! Kako ću se vratiti kući?!?!
Prestajem da se vrtim i prevrćem, ustajem, brz pregled ruku nogu (bukvalno 1 sekunda), prilazim Stromu i gasim kontakt. … i onda me obuzima bes na sebe:
Treba sigurno da se vratiš kući, a ne da praviš sranja! - poviče na mene moj unutrašnji glas.
Tada stiže Stefan do mene i pita da li sam povredjen. Skidam rukavice i bolje pregledavam sebe. Ok, sake su poplavele, a mali prst na levoj ruci stoji u nesto čudnom položaju. Brinućemo o tome kasnije. Sad bacaj jaknu sa sebe!
Narednih 10-15-20-koznakoliko minuta je proteklo u smirivanju, ustanovljavanju da me nista ne boli i izgleda da nema povreda (izuzev malog prsta), podizanju Stroma, dijagnostici da li je u voznom stanju (jeste, samo se crash bar izgrebao) i pokušaju shvatanja šta se tačno dogodilo? Našli smo deo asfalta koji ne izgleda ništa drugačije u odnosu na okolinu, ali je klizav kao led! Umalo nismo obojica pali sa nogu.
Znaci kada sam dao gas, mora da mi je proklizala zadnja guma…. Idiotę…
Kako nije kontrola proklizavanja proradila (TC2)? Analiziraćemo kasnije…
Idiote…
A sada, nema tu šta da čekamo. Bolovi počinju da se javljaju. A i onaj prst nešto natiče. Želim samo da stignemo do Jablanice, do hotela. To mi je sada cilj. Sedam na Stroma i krećem polako. Prvi utisak je dobar. I drugi. I treći. I svaki naredni. Vozi se kao da se ništa nije desilo.
On može, ali ja baš i ne mogu. Borim se sam sa sobom, ali sam fokusiran na cilj. Bitno je da verujem Stromu i verujem Dunlop gumama da će me dovesti tamo gde treba da sam. Makar to bilo dosta sporije nego inače.
Usput me Stefan pita:
Da li si ok? Hoćeš li da stanemo?
U redu sam i ne . . .
Nisi me uverio
Nisam ni sam sebe uverio
Znao sam da će unutrašnja borba biti gora ako stanem. Neću hteti da nastavim. Ali moram. Ovih 47 kilometara se neće sami preći.
. . .
Nedostatak slika ove deonice je opravdan, ali verujte mi na reč da je zalazak sunca kod jezera Blidinje stvarno prelep.
. . .
I sad će Stefan da se buni: Ja sam hteo da stanem da slikam, ali NEKO nije hteo!
. . .
Dolazimo do hotela, a kad tamo stvarno svadba! Muzika trešti sve u 16! Svi doterani!
Pošto je recepcija u sklopu sale za ručavanje i proslave, onako prljav i nikakav prolazim kroz svatove da nas prijavim u smeštaj.
Kada sam se vratio nazad do Stefana i Stromova, skidam kacigu i počinjem da se tresem. Dobro pa me tek sada uhvatio šok, kada sam na sigurnom.
Ubacivanje stvari u sobu, tuširanje, presvlačenje i, preventivno, pravac u ambulantu!
Usput Stefan zove Ranka da vidi sa njim opcije oko transporta Stroma (jer mi ne dozvoljava da sam vozim, pih) dok ja zovem Djordja, čisto da mu se pohvalim (i da još neko zna za dogadjaj, zlu ne trebalo).
U zemlji Srbiji kada dodjete u urgentni i kažete da ste pali sa motocikla (pa čak i samostalno), država vas tereti za neprilagodjavanje vožnje uslovima puta. Ne daj bože da ste se i zapravo povredili inače bude belaja. Poznajući tu činjenicu, razgovor sa medicinskom sestrom u Jablaničkoj ambulanti je tekao ovako:
Dobro veče
Dobro veče, kako vam možemo pomoći?
Za početak jedno pitanje. <objasnim situaciju u Srbiji> Da li i vi zovete policiju?
<zbunjena faca> Mi smo ovde da pružamo medicinsku pomoć. Policiju zovemo jedino ako neko pravi problema. Možete li mi reći zašto ste vi došli?
Mogu. Pao sam sa motocikla, isklizao na asfaltu i pretumbao se te sam došao da me pregledate.
Rezultat pregleda (bez ultrazvuka i rengena, jer oni ne postoje u Jablanici; za to se mora ići u Mostar ili im dopreme samo kada bude neka veća saobraćajna nesreća) je imobilizirani prst i da se javim ako mi se sloši u toku noći, pa će me slati za Mostar (taksijem). Zasada izgleda da sam jeftino prošao, što donekle daje mira u glavi. Ne puno, ali dovoljno.
Vraćamo se nazad za hotel, gde se pridrużujemo svadbenom veselju. Neko uz janjetinu i dzin tonik, neko samo uz čorbicu.
