Zaboravio si napisati: "izvaditi instrument tablu"

Strom je najbolja masina, samopopravlja se

Dunlop Trailmax Meridian i Metzeler Tourance Next 2. U objedinjenoj Strom temi ima kratki review obe, ovaj komentar i jedan posle: P.S. Kucam ovo kad mi iskace da si napisao odgovor. Pretekao si me P.P.S. Trenutno je sa Dunlopima predjeno 12+k km (a moci ce jos dosta, do 20k sigurno). Ponasaju se isto kao prvog dana.

Grokne Strom ili ti? Do Zrenjanina zna sam da dodje na servis. Ne mora tebe cekati.

Dobro dobro, vodicu te tamo. Ima asfaltni put

Posle dugo vremena pala ( @DjordjeMijailovic @nafetS see what i did there?) je jedna vecernja off-road voznjica za rashladjivanje:

Ne

Mozes to i izvaditi, pa ako je probilo da kod vulkanizera sredis stavljanjem fleke iznutra. To ce nadziveti gumu

Samo pratis ono sta pise u korisnickom upustvu

Zar to ne bese da se cuju prednji diskovi?

Brz neki medjed pa mu nisam uspeo pobeć

Posle duzeg vremena na kafi van kafane/kafića/restorana:

Koliko se vrteo tamo, cudi me da je uspeo da nadje put nazad kuci Pomislih da se zaglavio negde, da mu navigacija zabagovala... ... kao u onom crtacu sa autoputem: crtani+film+autoput - Google Suche WWW.GOOGLE.COM

Bolje da ne pitam samo cu off-ovati temu. Kad budes pisao putopis, tamo cu. P.S. Hvala za svez info

@nafetS Ima svezije informacije o stanju tog puta Edit: imace uskoro sveze informacije (za dan-2-3)

Dan 6. Senj - Jablanica Neočekivano, tokom noći vetar nije prestao da duva. Mislim da se čak i ubrzao. To definitivno loše utiče na moj unutrašnji mir. Naravno da sam i proveravao kolika je brzina vetra. Nadam se da je vetar sporiji nego što je prošle godine bio kada sam bio na Jadranci, pošto se onome nije moglo voziti. Odgovor je naravno očekivan. Nije sporiji. Šta više, iste je brzine… pa… ne mogu da verujem malera. Nije valjda da neću opet moći da vozim Jadranku u ovom smeru? Da će se opet bezati u planine… <smoren kao plovak> Ajde nemoj trčati pred rudu, već pitaj lokalca za savet. A lokalac kaže: “Tako ti je samo narednih par kilometara. Posle toga nema vetra.” S obzirom koliko ovde u naletima duva, teško je poverovati, ali ćemo se potruditi. I znate šta je bilo dalje? Znam ja šta tj. čega nije bilo. Vetra! I to nam je omogućilo da uživamo u Jadranci kako dolikuje! I meni specifično da nadoknadim propuštenu turu izmedju dva uskrsa. Opustio sam se. Uživam. Možda sam se previše opustio. Da, definitivno sam se previše opustio. Bolje je napraviti pauzu, popit kafu, smiriti glavu. Kako dan odmiče, temperatura raste te je potreba za pauzama u hladu (isključivo hladu) sve veća. Idemo dalje, napuštamo more i hitamo ka planinama. Usput se mimoilazimo sa malim milionom motocikala koji dolaze iz suprotnog smera. To je odličan pokazatelj da smo na dobro (čitaj: zabavnom) putu. I taman ne moramo da pazimo na navigaciju. Samo pravo i gas! Naravno to traje samo do prve kiše. A kad kažem prve, mislim na “ajde prvo da kisnemo jedno sat vremena”. Tek onda ćemo stati da obučemo neke kišnjake ispod jakni. Stefan se smorio što smo satli, ali on je navikao da kisne i da se smrzava po ceo dan. Hoće to kada voziš po kiši samo u mesh jakni (kao na Jadranci prošle godine; ima putopis; klik na link da vas odvede tamo; hehe koja promocija; nazad u sadašnjicu). Barem je sada naučio da ne ide na turu samo u mesh-u. U nekom trenutku pomišljam da stanemo ponovo, da proverim oblake na radaru jer definitivno sada ka tamo gde je nebo tamno tamno i gde puno sevaju munje.. Ali to nije nešto što pravi putnici rade. Oni se uzdaju u sreću (ludu)! I 500 metara posle savršenog mesta za proveru oblaka, počinje pljusak. Pravi potop. Mislim sada je totalno bezveze nastavljati dalje. Samo ce nam se oprema naliti vodom. Srećom (onom ludom), dolazimo do raskrsnice gde možemo levo pa prema Jablanici, a možemo i pravo pa prema Jablanici. Ovo zahteva da se pogleda navigacija, da ne lutamo bezveze. Stajemo pored nekog restorana, silazimo sa magaraca i pravac pod tendu. Dok se tu njakam sa telefonom, izlazi konobarica i zbunjeno nas gleda. Pitam je: Da li radite? Naravno, zašto ne bi radili?! Da li hoćete da udjete? Naravno! Pokisnuće vam motori. Imate preko puta nadstešnicu. Možete ih tamo ostaviti. Hvala! Tu smo za par minuta. Već smo pokisli do gaća. Kad smo već tu i čekamo da se smanji kiša, mozemo i da kafenišemo i ručamo. Očekivano, zaboravili smo da ponekad treba nešto i pojesti što nije bonžita. Tako okrepljeni dolazimo do BiH. I puštaju nas unutra (u redu, ovo je bilo očekivano). Komukacije su odlična stvar kada vozite sa nekime. Niste sami kada skontate da vam se upalila rezerva za gorivo (i da imate jos 50ak kilometara dometa), a Jablanica je dalje od toga. A i vi ste upravo prošli poslednje naseljeno mesto za koje znate da ima benzinsku pumpu. Ali nije bila usput. Morali bi se negde zavlačiti. I ko će se vraćati sad nazad. Tako da sada počinje avantura zvana “na koliko možes da spustiš potrošnju goriva”. Tj. mislili smo da počinje avantura. Neočekivano nailazimo na neko poluplaninsko selo koje ima 3 benzinske pumpe i sve tri rade. Sipamo za desétmaráka (jedna reč), čisto da dobacimo do janjetine, ovaj Jablanice. Predeli su stvarno lepi i konstantno me iznenadjuje njihova lepota iako sam navikao na ove krajeve. Poslednjih par godina sam baš često tu i to motociklom. U jednom trenutku, posle neke ukosnice javlja se Stefan: E, jel hoce da te snimim za putopis? Odavde bi bas mogao da bude dobar snimak E moze! - rekoh ja slažući se sa konstatacijom - ali koristićeš moj telefon jer ima stabilizaciju Motamo se tu i prolazim gore dole par puta, dok smo se sve dogovorili i namestili. E sad, ono što se sledeće desilo je ono pravo neočekivano iz naslova putopisa. U redu, ide sada desna, pazi da ne napraviš neko sranje. Nemoj previše da oboriš motor, prebaci težinu na spoljnu stranu i polako dodaj gas. Nemoj da ciljaš blizu Stefanovog Stroma, ne želis da ga zakačiš! (pu pu daleko bilo!) <daje blago gas> Šta je ovo? U j**** te kliza motor! Ne ne ne ne neee! <susret sa asfaltom> Neee šta si uradio Vlajko! Hoću li uspeti stati… pre onog pada nadole (litice)?!? U redu, uspeću stati, samo se opusti i kotrljaj ako dodje do toga! <dolazi do toga> <dok se vrtim> Neee motor će otići u provaliju, uništiće se i neću se moći vratiti kući!!! Kako ću se vratiti kući?!?! Prestajem da se vrtim i prevrćem, ustajem, brz pregled ruku nogu (bukvalno 1 sekunda), prilazim Stromu i gasim kontakt. … i onda me obuzima bes na sebe: Treba sigurno da se vratiš kući, a ne da praviš sranja! - poviče na mene moj unutrašnji glas. Tada stiže Stefan do mene i pita da li sam povredjen. Skidam rukavice i bolje pregledavam sebe. Ok, sake su poplavele, a mali prst na levoj ruci stoji u nesto čudnom položaju. Brinućemo o tome kasnije. Sad bacaj jaknu sa sebe! Narednih 10-15-20-koznakoliko minuta je proteklo u smirivanju, ustanovljavanju da me nista ne boli i izgleda da nema povreda (izuzev malog prsta), podizanju Stroma, dijagnostici da li je u voznom stanju (jeste, samo se crash bar izgrebao) i pokušaju shvatanja šta se tačno dogodilo? Našli smo deo asfalta koji ne izgleda ništa drugačije u odnosu na okolinu, ali je klizav kao led! Umalo nismo obojica pali sa nogu. Znaci kada sam dao gas, mora da mi je proklizala zadnja guma…. Idiotę… Kako nije kontrola proklizavanja proradila (TC2)? Analiziraćemo kasnije… Idiote… A sada, nema tu šta da čekamo. Bolovi počinju da se javljaju. A i onaj prst nešto natiče. Želim samo da stignemo do Jablanice, do hotela. To mi je sada cilj. Sedam na Stroma i krećem polako. Prvi utisak je dobar. I drugi. I treći. I svaki naredni. Vozi se kao da se ništa nije desilo. On može, ali ja baš i ne mogu. Borim se sam sa sobom, ali sam fokusiran na cilj. Bitno je da verujem Stromu i verujem Dunlop gumama da će me dovesti tamo gde treba da sam. Makar to bilo dosta sporije nego inače. Usput me Stefan pita: Da li si ok? Hoćeš li da stanemo? U redu sam i ne . . . Nisi me uverio Nisam ni sam sebe uverio Znao sam da će unutrašnja borba biti gora ako stanem. Neću hteti da nastavim. Ali moram. Ovih 47 kilometara se neće sami preći. . . . Nedostatak slika ove deonice je opravdan, ali verujte mi na reč da je zalazak sunca kod jezera Blidinje stvarno prelep. . . . I sad će Stefan da se buni: Ja sam hteo da stanem da slikam, ali NEKO nije hteo! . . . Dolazimo do hotela, a kad tamo stvarno svadba! Muzika trešti sve u 16! Svi doterani! Pošto je recepcija u sklopu sale za ručavanje i proslave, onako prljav i nikakav prolazim kroz svatove da nas prijavim u smeštaj. Kada sam se vratio nazad do Stefana i Stromova, skidam kacigu i počinjem da se tresem. Dobro pa me tek sada uhvatio šok, kada sam na sigurnom. Ubacivanje stvari u sobu, tuširanje, presvlačenje i, preventivno, pravac u ambulantu! Usput Stefan zove Ranka da vidi sa njim opcije oko transporta Stroma (jer mi ne dozvoljava da sam vozim, pih) dok ja zovem Djordja, čisto da mu se pohvalim (i da još neko zna za dogadjaj, zlu ne trebalo). U zemlji Srbiji kada dodjete u urgentni i kažete da ste pali sa motocikla (pa čak i samostalno), država vas tereti za neprilagodjavanje vožnje uslovima puta. Ne daj bože da ste se i zapravo povredili inače bude belaja. Poznajući tu činjenicu, razgovor sa medicinskom sestrom u Jablaničkoj ambulanti je tekao ovako: Dobro veče Dobro veče, kako vam možemo pomoći? Za početak jedno pitanje. <objasnim situaciju u Srbiji> Da li i vi zovete policiju? <zbunjena faca> Mi smo ovde da pružamo medicinsku pomoć. Policiju zovemo jedino ako neko pravi problema. Možete li mi reći zašto ste vi došli? Mogu. Pao sam sa motocikla, isklizao na asfaltu i pretumbao se te sam došao da me pregledate. Rezultat pregleda (bez ultrazvuka i rengena, jer oni ne postoje u Jablanici; za to se mora ići u Mostar ili im dopreme samo kada bude neka veća saobraćajna nesreća) je imobilizirani prst i da se javim ako mi se sloši u toku noći, pa će me slati za Mostar (taksijem). Zasada izgleda da sam jeftino prošao, što donekle daje mira u glavi. Ne puno, ali dovoljno. Vraćamo se nazad za hotel, gde se pridrużujemo svadbenom veselju. Neko uz janjetinu i dzin tonik, neko samo uz čorbicu.

Očekivano, opet se Stefan ubacio u putopis

Dan 5. Portorož - Senj Očekivano, danas sam bolje raspoložen. Valjda zato što sam naviknut na ove jutarnje radnje (pakovanje rol torbe, vezivanje na motocikl i odlazak iz smeštaja). U redu, prvo ipak moram da odradim i poslovni deo dana. Ne ne, to je doručak. Mislio sam na konferenciju. Brzo je doslo popodne i željno očekivani kraj radnog vremena. Konferencija sama po sebi nije loša. Štaviše veoma je dobra. Samo što ima drugih mesta na koje treba da stignem. I to danas. Mesta kao na primer Jadranska magistrala, a tačnije Senj. Od početka mi je bila ideja da se provozam Jadranskom magistralom pošto ove godine još nisam. Trebalo je izmedju dva uskrsa, ali sam se razboleo pa umesto da se vozam po Jadranu sam ležao dve nedelje kući u krevetu. Za razliku od Stefana koji se tada vozao Jadrankom. A i znate šta? Opet hoće. On je trenutno u Beogradu, ali skoknuće do Senja čim završi sa poslom (nešto definitivno nije u redu sa njim). Nego, gde sam stao... A da, treba krenuti iz Portoroža! Uf, ali ovde je tako lepo vreme. Za razliku od pravca u kom vozim. Ni malo mi se ne svidjaju tako tamni oblaci. A ni one munje tamo u daljini, kojim se približavam. Dobro je da je počela kiša da pada pa više ni ne obraćam pažnju na te munje. Šteta jer je put baš fin. Ali dobro, idemo dalje. Proćiće se i kroz ove kišne oblake. Granuće ponovo sunce! Pojaviće se more negde u daljini… čekaj malo… eno ga! Još malo autoputa da se zaobidje Rijeka i evo je Jadranka, tu je, samo što nije. Po silasku na magistralu dolazim do poznatog mesta. Upoznali smo se prošle godine. Tad sam se upoznao i sa burom i time kako utiče na parkirani motocikl. Pokušao sam da nadjem onu kuglicu koja se odlomila sa ručice kočnice, ali je potraga uzaludna. Činjenica da je prošlo 9 mesec od tada nema ikakve veze sa time. Nestala je negde u vetru. U Senju je sve puno motocikala. Nisam očekivao takvu dobrodošlicu. Kasnije saznajem da tu negde blizu sutra ima moto susret, pa velika većina kolega ide sutra tamo. Ostatak su stranci koji su istim poslom kao i ja, uživanju u krivinama. Sve u svemu lepo je to kad imaš bilo kakvu dobrodošlicu, pa makar to bila “derp face” mačka, parkirana na koleginom koferu. Taman sam se raskomotio u smeštaju kad zvoni telefon. Leteći Beogradjanin zove: Sišao sam sa autoputa kod Karlovca i sad ću magistralom do Brinja. Tamo ima lep vidikovac, nadjemo se tamo za 45 minuta! Sve je to fino, ali ja sam u gaćama. Nisam očekivao da će doći dok je još dan. Rekoh mu da ne žuri, ali naravno da nije poslušao. Jao, sad će još umisliti da je ovo takmičenje ko će pre tamo da se pojavi…. Samo da napomenem, ja nisam žurio. Plus bio je kamion ispred mene kojeg nisam mogao kilometrima da obidjem. Plus što sam ja vozio ka oblacima i munjama. Stefan je bežao od od njih, te naravno da će on prvi doći na mesto sastanka. ... Verujem da Stefan ima svoju verziju ovog dogadjaja u kom se nas dvojica trkamo, što nije tačno. ... Prestao je da me zeza preko komunikacije kada je ugledao more. Verovatno je bio srećan zato što tamo ne pada kiša. Pred spavanje razmišljam zašto uvek kada dolazi na Jadranku njega prati kiša? Mora da je do njega. Samo da mi nije dovukao još nešto sa sobom.

Hmm... ček da razmislim... ne! Ni malo ne mogu da budem srećan za tebe tj. vas na mom putovanju dok sam kuci izmrcvaren u krevetu vec ko-zna-koji dan pod temperaturom. Aj rećićemo da je petišesti (jednareč).

Tu je na fotki, ali se ne vidi (čitaj: pojeo ju je)

Samo sipaj soli na ranu sunce li ti Bas me zanima dal ce relej izdrzat do kraja

Dan 4. Portorož - Piran - Portorož Očekivano, mrzi me da ustanem iz kreveta. 3 dana sam bio na odmoru, a danas moram da radim. Osećam se ograničeno (nimalo lep osećaj). Nije to klasičan rad, ali opet. Mrzi me. Otvaram agendu konferencije, aha, ne počinju do 9… ali je zato ima doručak. Našao sam razlog za ustajanje! Odoh na “posao”! Konferencija kao konferencija nije loša. Stvarno je super i ima dobrih predavanja (i dobre klope). Ono što je stvarno dobro je to da izadješ iz hotela u kom se održava, predješ ulicu i na moru si! Kako se ovo poklopilo, kao da sam sam birao gde ću da idem Pauza za ručak je nešto duža pa imam vremena da odem do Pirana. Blizu je pa mogu i peške (ne moram Stroma paliti). A realno nemam u kom drugom terminu da odem. Ovde program traje do kasno uveče (a i ne bih da propustim večeru, ako je dobra kao što je bio dobar ručak). Na mapama sam gledao i čini mi se da ima pešačka staza uz more skroz od Portoroža pa sve do Pirana (proveravao sam satelitske snimke). Ali navigacija kaze, skreni desno i penji se na brdo. Penji se jos na brdo. Ovde više nema hlada, ali penji se jos na brdo dok sunce prži. E sad kreni ka dole, ugledaćeš more i uskoro sići opet do njega. Crko sam, a tek sam došao na ulaz u naselje. Ova cela avanturica sa navigacijom me je koštala dodatnih pola sata (koje baš i nemam). Sad mora da padne brzinski obilazak, pošto se moram vratiti nazad na posao. Povratak je bio brži. Mnogo brži. Išao sam celim putem uz more. Bilo je čak i hlada. Što me je veoma obradovalo, jer sam totalno progoreo i dehidrirao. Usput sam preispitivao svoje životne izbore (više puta, realno mogao si barem poneti kačket), ali sve je vredno toga. Bio si negde gde ranije nisi išao. Video si nešto novo i lepo. I tako pun pozitivne energije idi sada i sedi u klimatizovanu salu i slušaj ljude kako pokušavaju da ti prodaju nešto da koristiš na sledećem projektu. U redu, obilazak Pirana je mnogo bolji od ovoga, ali moram priznati da je mnogo lepo sedeti u klimatizovanom prostoru i piti vode. Lupilo te je sunce u glavu, tako da pričaš gluposti. Izadji malo napolje i uživaj u primorju dok ne krene ta famozna zabavo-večera.

Dan 3. Ljubljana - Portorož Neočekivano, vremenska prognoza mi kvari planove. Kaže padaće kiša na Bledu i Bohinjskoj Bistrici. A baš sam tamo planirao da idem danas. I baš mi se ne kisne. Uspevao sam zadnja dva dana izbegavati kišu, te zašto bi danas bilo drugačije. Brzinski menjam rutu tako da mogu ranije završiti dan i doći do Portoroža. Ali ajde da ne trčim pred rudu. Prvo imam da obavim neka posla po Ljubljani. Svako ko poseduje Shark Spartan kacigu zna za probleme sa gornjom ventilacijom. Kad tad neka plastika tu pukne i mora da se menja deo (da, ova kaciga ima mnoštvo rezervnih delova). S obzirom da jednostavno ne mogu više da se njakam sa potezanjem garancije za to (već sam to činio 3 ili 4 puta i svaki put čekao po minimum nedelju dana), kupiću ovde koji komad. Da ne kažem da sam sve pokupovao, čitava dva. A kad sam već tu i kilometraža za redovan servis je blizu kada se vratim nazad kući, što ne uzeti i ulje + filter (na akciji!). Zaokupirala me je kupovina te sam se više zadržao nego što sam planirao (kao moja majka kada ode u prodavnicu cipela). Ništa, nema u potpunosti magistrale do Mosta na Soči, ići ćeš auto putem koliko možeš. - Ali ček ček sačekaj sekundu. Most na Soči?!? Pa juče si bio tamo. - reče moj interni glas, interni Vlajko. - Pa nisam išao tamo sa ove strane. Šta znaš? Možda je dobar put kada se sidje sa auto puta. I ne da je dobar, već prezabavan. U redu, bilo je 2-3 semafora zbog radova na putu, ali ostatak… odličan. Čas je kao deonica Valjevo - Loznica, čas je kao Drinska magistrala, čas kao Romanija… I hop, evo me ponovo u Mostu na Soči (kad pre). Strom je zaslužio tankanje gorivom, a ja tankanjem kafe i pogledom. Jedino sve pomalo kvare ovi oblaci koji liče kao da će da pada kiša iz njih. Valjda će me zaobići… ahh…. neće, definitivno neće. A baš mi se pila kafa sada. Ništa, nazad u sedlo. A usput, samo o kafi razmišljam. Od jutros vučem neku glavobolju i pravo da vam kažem, samo bih negde da odmaram. Primičem se Novoj Gorici i razmisljam da predjem preko u Italiju, jer tamo verovatno imaju bolju kafu, ali mi se ne da. Dobro, poslužice i kafić ovog hotela koji je blizu magistrale i nadjoh ga na google maps. Samo što nije hotel već kazino. Nisam više siguran ni gde se nalazim. Nebitno, samo daj kofein da se razbudim. ... Gledam sada ovu sledeću fotografiju i vraća se bol u glavi. Jednostavno izbija neka smorenost (ne smirenost) iz nje. ... Glava ne prolazi. Pa dobro možda sam gladan (ne możda već sigurno jesi). Hmm… ako se dobro sećam kod Škocjanskih jama ima neki parkić. Lep ambijent za pojesti ručak. Sledeća stanica, tamo! U redu, unormalizovao sam se. Donekle. Gde sam ja ono pošao? A da, Portorož! Tap - tap - tap, neću da razmisljam više, navigacija upaljena, muzika upaljena, polazi! (naravno da sam odmah na početku promašio skretanje, pa sam morao nazad da se vraćam) Smeštaj u Portorožu je odlican! Dvosoban! Šalu na stranu, stvarno je dobar. Ima više nego dovoljno mesta za majstorisanje tj. zamenu sijalice kratkog svetla. Samo da mi je znati ko je ovo dizajnirao. Jednostavno nije mi jasno zašto moram da skidam instrument tablu da bih zamenio sijalicu. Zar nije bio neki drugi, lakši način da se ovo napravi? Dobro, barem sada znam kako Strom izgleda u “triple black superleggera” izdanju. I što je najbitnije, nisam ništa slomio! Ni plastike, ni sijalicu prilikom instalacije. Radi! Sada se više ne moram plašiti mraka! (realno i nisam od jedno sedme - osme godine života) I za kraj dana, jedan mali jubilej. 30000 kilometara na satu. P.S. Zanimljivo (u redu sigurno nije nešto specijalno zanimljivo drugima, ali meni jeste) je da sam 10000km obrnuto takodje u Sloveniji davne 2019. Hmm, da li to znači da ću i 50000km obrnuti u Sloveniji? P.P.S. 20000km je bilo u Bosni i Hercegovini. P.P.P.S. Prestani da smaraš ljudima nepotrebnim činjenicama već piši taj putopis.

Neka neko postavi sliku toga, ljudi ce pomisliti da lazemo Postavio bih ja, ali neocekivano nisam fotkao. @nafetS @abarth_maniac

Ako cekicem radi sitna podesavanja, verovatno da ce kontolu kvaliteta izvrsiti macolom ili lopatom. Verujem da to tako treba Ono sto me brine jeste kolicina srece na Jovanovom licu. S pravom se Ranko odrice odgovornosti. I ja bih