Bez aktivnog vesa ni u wc vise ne idem Odkako je zahladilo vozim aktivni gore i dole, jakna sa kisnom postavom, pantalone bez kisne.

... guram, vidim slabo nesto ide Strom u rikverc ... - Da li si pustio kocnicu? - Jesam! ... vidim tocak se ne okrece vec klizi po snegu... - Da li si sigurno pustio kocnicu? - Sad jesam!

Popodnevna voznja? Moze! Sta cemo? Celu Frusku goru. Moze!

Mos Eisley

Suzuki V-Strom 650 se uvek nekako nametne kao odgovor Sve kriterijume zadovoljava, osim vizuelne lepote.

Sve boje benetona:

@DraganNS Za jakne bi trebalo da se mozes osloniti na chart. Ja nosim M i uzeo sam M jaknu. Probao sam i L, ali mi je prevelika bila. Sad proverih i sa kumom jer ima istu Aeris jaknu. Nosi L, uzeo L jaknu. Za pantalone je druga prica. Posto sam uzeo i Modeka Lonic pantalone, njih sam morao broj vece tj. L iako nosim M.

Nemam Tacoma, ali imam slican 3u1 model tj. Aeris u Light Grey/Black varijanti: https://www.fc-moto.de/en/Modeka-Aeris-Motorcycle-Textile-Jacket Kupih je jesenas i zadovoljan sam kvalitetom izrade, udobnoscu i ventilacijom. Pogotovo je ventilacija dobra (za touring jaknu). Mada ne treba ocekivati da radi kao mesh

Ne znam kako oxfordov radi, ali na oba motocikla (strom i crf) imam originalni crampbuster. Kao sto je Stefan rekao, bez njih ne znam da vozim Totalno sam se navikao, a i odgovaraju mom stilu voznje tj. nacinu na koji dajem gas. Odkako sam se navikao, nisam imao tih situacija da mi u gradu smeta (pre toga ih je bilo). Za autoput i putovanje van grada je dusu dalo. Saka ne bude ukocena. Ne koristim ih u 2 situacije: - Kada treba da obilazim nesto sa punim gasom - tesko je dati pun gas sa crampom tako da tada normalno zavrnem gas - Kada vozim off road sa crfom - smeta kada se vozi u stojecem polozaju i ne mogu da doziram gas toliko fino koliko mi je potrebno. Tada ga okrenem na dole da mi ne smeta. U ostalim slucajevima stoji ovako: Sve u svemu dobra stvarcica, jednom kada se naviknes

Znaci kupovati jos jednog dok ga ima i konzervirati ga potapanjem u ulje (samo cista sintetika), pa da bude za buducnost. Ili prelaziti na 1050ku zbog V2 agregata (naravno ako izuzmemo cenu iz jednacine).

Tehnicki, ovo je hop

Evo i jedan action shot, attack mode na off road-u:

Evo malo da potpomognemo zarazu ;-)

Fantasticna racionalizacija nema sanse da zena ne poveruje!

Nema tu filozofije, Strom mu ostaje a crf mu ne gine

Jedna slika od pre po' sata, ono kad znas da si definitivno bolestan pa se moras provozati:

Vozi se, kako ne a ponekad padne i medjusobno kupanje! Dobro je pa je 3. januar, pa je toplo

@DjordjeMijailovic hvala tebi za sve ovo napisano, taman se podsetih svih tih lepih trenutaka! Takodje hvala sto si me nagovorio i uvukao u celu moto i moto off pricu. A jos takodje proklet bio sto si me nagovorio i uvukao u celu moto i moto off pricu! A sad, gledaj tamo tu mapu, da ne nabasamo ponovo na nekog medveda: I za kraj, svim citaocima srećna nova godina i praznici!

Pa... bolje ikad nego nikad Nego, sad da vidimo šta nam donosi sledeći April. Opet je moguće spajanje uskrsa, mogao bih ići negde. Hmm...

Dan 8. Ljubinje - Novi Sad Neverovatno! Upeo sam iz Ljubinja da krenem na vreme (čitaj pre pola 12). Hoće to kada te drmusanje probudi na vreme. Nego, šta je sad ovo, radovi na putu? Izgleda da je jutrošnji zemljotres ipak bio dovoljno jak da pokrene klizište, pa putari sada čiste put od kamenja. Već sam jednom na ovoj turi dokazivao kako Strom ide preko kamenja. Ne bih i drugi put! Negde posle Mostara mi na pamet pada ideja: ’’A zašto ne bi pokušao da do Novog Sada dodješ sa minimalnim brojem pauza?’’ Da, to zvuči kao odlična ideja da presečem monotoniju samostalne vožnje dobro poznatim putem. Strom je udoban motocikl. Ljudi prelaze velike kilometraže u cugu, stajući samo po gorivo. Realno nemam potrebe do granice da stajem. Stigao sam do Konjica. Tada je Strom još uvek bio spušten napred i takva ergonomija mi već neko vreme nije odgovarala. Posle maksimalno sat i po vremena počinju da se javljaju bolovi u predelu spoja ledja i vrata. Da nisam stao u Konjicu, verovatno bi u Sarajevu morao da potražim neki krevet da odmorim do sutra. Na ulazu u Kladanj, mali jubilej. Predjenih 20000 kilometara sa V-Stromom. Prošlog na 10000 km se dobro sećam gde je bio. Na ulazu u Kranj, pre 3 godine… toliko mi je trebalo da predjem 10 hiljada. Stvarno bruka i sramota. Nadam se da za sledećih 10 neću morati čekati 3 godine. Jeste da sam trenutno na većoj nadmorskoj visini, ali je opet jako toplo. Jedan krčkani Vlajko za poneti, moliću lepo! A moja odluka da što je moguće manje puta stajem i odmaram ne pomaže. Posle 5 sati vožnje vreme je za dužu pauzu. Po mogućstvu u hladu. Taman da parkiram svoju radnu mašinu medju ostale radne mašine i sanjarim kako bi bilo dobro provozati ovakav bager. Mani se gluposti i jedi te bonžite. Odmah posle granice stajem na neki parking u hladu da sačekam Stefana: - Vrnuh se u Srbiju, evo me u Malom Zvorniku. Gde si ti? - Evo tu sam blizu. Za desetak minuta dolazim. - Aha, super. A gde si tačno? - Još malo pa ulazim u Ljuboviju. 45 minuta kasnije, evo njega: - E, izgleda da Ljubovija nije toliko blizu Malog Zvornika. - Jel? Ma šta mi napriča… Nemoj gasiti Stroma, odmah idemo. Gladan sam! Nisam bio jedina osoba koja je nekoga čekala. To je radio i naš nesudjeni saputnik, Miloš. Samo što je on čekao obojicu u Sunčanoj Reci. Uspeo je obaviti i komplet kafu i komplet ručak dok smo mi dojahali ovde. Ljubomoran sam zbog toga. Veoma ljubomoran. Na moju sreću pa je Stefan dobar čovek. I da vrši dostave masne hrane na trenutnu lokaciju. Komplet lepinju iz Užica… mmm…. Bukvalno me ovo spasilo. Ali se sad manifestovao drugi problem. Spava mi se. Iz jedne krajnosti se otišlo u drugu krajnost. Potrebno je malo dopinga da se nadje prava mera izmedju hiper aktivnosti i pospanosti. Sladoled u Sremskoj Mitrovici? Što da ne! Usput je! Jeste da je to još jedna pauza (od granice sam ih napravio više nego za ostatak dana), ali je prijala. Prijalo je dobro društvo. Totalno sam se odvikao od samostalne vožnje ove protekle nedelje. Hm, pitam li se na koju sledeću samostalnu turu će Stefan da se samopozove, te mi ’’pokvari planove’’? Nije to sada bitno. Ima vremena o tome da se razmišlja. Trenutno i Strom i ja zaslužujemo vreli tuš (preko nam je potreban).

Dan 7. Ljubinje O bem ti sve, opet je bio zemljotres. Ovde se definitivno jace čuje i oseti. Dosta blaži od onog preksinoć, ali opet veoma neprijatan osećaj. Kako sam se naglo probudili, zaboravili smo da je danas Uskrs! Ostatak dana smo proveli praznično. I bez većih potresa.

Dan 6. Trebinje - Tjentište - Trebinje - Ljubinje Naravno da se kompletno ispraznio akumulator. Zar je iko očekivao da će biti drugačije? (smiley) Svima koji putuju motociklom su nepredvidljive situacije, kao što je ova, veoma poznate. Nema tu ni trunke stresa ili nerviranja ili pitanja šta dalje. Odmah se prelazi na rešavanje. Posto mi nemamo kablove, a ni gazde ni njihove komšije, zovemo taksi. Ne da pokupi Stefana da ga vozi kući, već da dodje sa kablovima. S obzirom da je April mesec, logično je da se ne očekuje da će biti puno poziva za paljenje vozila. Zato taksista prvo mora da ide u centralu da pokupi kablove, pa onda dolazi ovde. Nikakav problem, nigde ne žurimo. Dok neko popravlja, neko drugi mora da fotka i zafrkava. Šta ću, teško 'e. Moj današnji plan je da sa momcima odem do NP Sutjeska na doručak. Tamo se rastajemo i ja se vraćam za Trebinje, a posle toga idem za Ljubinje. Čim smo izašli iz Trebinja se primetilo da smo se uželeli vožnje. Ali baš jako se primeti. Tečno vozimo kao grupa, lagano iz krivine u krivinu. Tmurni oblaci iznad na horizontu nas ni malo ne brinu (u Trebinju je bilo vedro nebo). Znamo da nas kiša neće zakačiti. I da pokusa, ko je šiša. Tempo nam je dobar te imamo vremena za pauzu na jezeru Klinje. Dalje, na Čemernu, je još uvek hladno. Sunce još nije stiglo da ugreje asfalt, ali to nije ni bitno. Sutjeska je tu iza ćoška. Srećan sam što ću najzad, po prvi put u životu imati vremena da se prošetam do spomenika (više puta prolazio, nikada stajao). Sav ushićen silazim za motora i tad zvoni telefon. Zove drug da se vidimo za satak vremena u Trebinju na kafi. On je u poseti rodjacima sa kojima se dugo nije video, pa nije da može puno da odsustvuje. Heh, šta da kažem. Vise sreće sledeći put. Obići ću spomenik izbliza neki drugi put. A do tad, pozdravljam se sa momcima. Nema šta puno da se pozdravljamo, videćemo se 2 dana kada se ja budem vraćao kuci. A do tada, adio! Srećan put! I da mi se javljate kako napredujete, jeste čuli? Nemojte da brinem! Zaboravio sam koliko su mi gugl mape rekle da je potrebno vremena da se vratim do Trebinja. Znam samo da mi nije bilo potrebno ni blizu toliko. Pre nego sto odmah zaključite da sam brzo vozio (a nisam) moram napomenuti da me je uhvatila kiša usput i da su me dostavna vozila redovno obilazila (e oni voze brrrrzo). Ispod platana se okuplja jedno drago mi društvance. Drug iz Haga (jeste da je Bosanac, ali je tamo otišao svojom voljom), draga iz Ljubinja i ja. Toliko smo lepi bili da nas je i paparaco slikao za Trebinjske novine. S obzirom da se nismo dugo videli imamo milion tema za priču. Jedna kafa nije dovoljna da ih sve prodjemo dok ne dodju ostali (drugov brat i rodbina). Zato nastavljamo dalje svi skupa. Jedva velika vesela družina. Da malo obidjemo Trebinjske znamenosti. Oni će u 2 auta, a ja ću motociklom. Stari grad, centar, Crkvina (sad je kafić radio), Tvrdoš... poznata mesta, ali kao sto se već ustanovilo na ovom putovanju, kad si sa dobrim ljudima to nije problem. Problem nastaje kada se morate rastati. A ovo mi je već drugi rastanak danas. Ne daj da te pogodi, treba do Ljubinja da stigneš u jednom komadu. Pazi samo usput na komade stena koje su završile na putu. Ipak onaj zemljotres sinoć nije bio bas bezazlen. Idemo u koloni. Ja napred, draga u autu iza mene. Još samo malo, par krivina i 2 pravca i tu smo kod njenih. I naravno da su na prvom pravcu stojali policajci i naravno da nas zaustavljaju. Stajem ispred i sav sam se nešto spetljao. Stali smo na nagibu, ima rizle, ja nisam siguran dal sam ostavio u brzini... Dok pokušavam da se raspetljam sam sa sobom, prilazi mi policajac #1 (#2 je otišao do drage mi u autu) i govori: "Ajde ajde, teraj!". Ništa mi nije bilo jasno. Šta me je zaustavljao kad me sad tera?!? Možda sad hoću da mi pregledaš dokumenta? U redu, lažem, neću (nisam kao @JovanRistic). Pali, begaj, dosta za danas. Kasnije mi je draga objasnila kako je tekao razgovor sa policajcem #2: - P#2: Ooooo otkud ti? - Evo došla sinoć. Kako ti rodjace? - Dobro sam, svi su dobro. Tvoji? - Dobro su, hvala bogu - Jel ovaj na motoru tvoj? - Jeste! - P#2 viče ka P#1: taj je nas, puštaj ga!

Dan 5. Trebinje Kisa, kisa i jos kise... Ne secam se ni kada sam krenuo da pijem ovu jutarnju kafu. Sve je nesto razvlacim da duze traje u nadi da ce kisa uskoro stati. Bukvalno cemo poludeti zatvoreni u sobi. Svako je udubljen u svoj telefon. Da ih nema verovatno bi se pobili oko neke gluposti cisto da se nesto zanimljivo desi. Kakva je ovo moto tura, bez motocikala? Valjda treba svaki dan negde ici sa 2 tocka kad si na turi, pitaju moji saborci. Znate sta, cutite tu, obuvajte opanke. Idemo napolje u razgledanje, odmah. I to peske! Neka Stromici u garazi. Mi mozemo kisnuti, oni ne. Sta je bilo? Penji se uz to brdo. Isteracemo sada do vrha Crkvine! Bojan je dao po gasu kad je cuo da gore ima restoran. Stefan i ja smo ga sa distance pratili. Ni malo nismo crkli. Ne ne. Nismo se poceli raspadati po savovima. Jok mi. Kada smo najzad izbili na vrh, naravno da restoran nije radio (smiley) Radi samo kad je lepo vreme. Svaki dan se nauci ponesto novo. (tu sam bas zakazao kao turisticki vodic). Odusevljeni smo pogledom iako je nebo tmurno da tmurnije ne moze biti. Obicno ovde dodjem kada su vremenske prilike lepe i tad je pogled lepsi (sto je i logicno, zar ne?), ali i sada stvarno nije lose. Lepo je videti poznate stvari u drugacijem izdanju. Posto nas vetar ubi (kada si na 2 tocka onda ti ne smeta vetar, a sada si u jao promaja fazonu), vracamo se nazad za centar. Ovaj put neka Bojan bira gde cemo na klopu jer je najgladniji. I moram priznati, nije zakazao za razliku od mene Posto kisa opet smara, ne preostaje nam nista drugo nego da se vrnemo u smestaj, napravimo kaficu i zavalimo dok ponovo ne ogladnimo. A treba dobro ogladneti jer... samo cu reci jednu rec: mosko. Posle nekog vremena, kako to biva, stize mi notifikacija na neku viber grupu. Drug, koji inace zivi u Holandiji, poslao sliku brata i sebe u nekom rusticnom enterijeru uz komentar: "Grad Sunca". Pa dobro pomislih, mozda su otisli negde u Moroko ili tako negde gde sada ima sunca. Kod njih se lako nadju jeftine avionske karte. Mada... ma nema sanse. Nema sanse da je sad dosao u Trebinje za uskrs. Zna da sam tu, javio bi da dolazi, da se vidimo. Nije toliki bosanac... Ne da mi djavo mira, moram ga nazvati. - Edjesi? (jedna rec) - Evo me u Trebinju, nasli jeftine avionske karte pa dosli kod rodjaka na vikend. Gde si ti? - Pa isto u Trebinju... - Ha! Pa nemoj me šegat! Otkud ti tu? - Bukvalno sam ti slao slike zadnjih par dana da sam ovde u lokalu - Ma sta ja znam gde si ti kad samo zujis motorom... Jel se odmah gledamo? - Ajd bolje sutra natenane, sad cemo na Mosko - Ok ok, dogovoreno sve! S obzirom da smo unapred rezervisali (doduse poprilicno kasno smo to uradili tj. veceras), klopa nas je skoro pa cekala na stolu. Nismo morali puno cekati, sto je dobro jer smo i dosta kasno dosli (tipa pola 10-10). Ali tu je bio i nas zez. Dosli smo bukvalno na kraj dana tako da cu samo reci da je janjetina bila ok. Znam koliko dobra moze biti ovde, ali nas ovaj put to nije zahvatilo. Sve u svemu pouka za sledeci put: ne ici u po noci na janjetinu. Dosli nazad taksijem, ulazimo u smestaj i svako na svoju stranu: Bojan u toalet (zapljunuo je prvi), Stefan na ugaonu garnituru, ja u kuhinju (ne, nisam bio gladan, vec samo zedan. jako jako zedan). Cim su mu dupe i glava dotakli ugaonu, Stefan je vec zadremao. To me naravno nije sprecilo da nesto laprdam u prazno dok trazim cistu casu. I tad odjednom krece neki zvuk. Neki blagi huk. Zacutao sam. Hmm, gazde (na spratu iznad nas) su sigurno upalili ves masinu pa se ukljucila centrifuga sada, pomislih ja u tretnutku... Dobro, zvuk je sve glasniji. Sad vec podseca na voz koji nailazi. Da, mora da je to... Cek cek... odakle voz u Trebinju? Majke ti kako moze tako nesto da ti padne na pamet. Zar ne cujes zveckanje sve oko tebe? To je zeljotres! Ali sve je ok, ovo jeste trusno podrucje. Okrecem se dnevnom boravku i vidim Stefana kako je vec nogama, polu zbunjene upravo sam se probudio iz dremke face i govori: "zemljotres!". Samo sam klimnuo glavom i nastavio da pijem vodu. I onda skontao pa da, mogao bih mu se pridruziti ispod stoka od vrata. Dok sam dosao do vrata, treska je prosla. Otvaramo ulazna vrata, bacamo pogled na ulicu. Nema nikoga. Niko nije istrcao u panici napolje. Znaci dobro je, nije nista cudno cim su lokalci navikli. E sad, tu je proslo 2-3 minuta kako smo mi proverili napolju i dosli sebi. Tad se iz toaleta zaculo: "Sta je to bilo?!?", praceno sa puno puno psovki. I dan danas nam Bojan zamera sto nismo dosli da ga spasemo! Ali, nema sanse da bih upadao tamo da ga gledam potencijalno gologuzog. Nismo mi krivi se se on usr'o od zemljotresa (teeth) Uzimam telefon u ruke da cimnem dragu koja je tokom veceri stigla u Ljubinje i docekuje me notifikacija u slucaju opasnosti preko celog ekrana: Gledam ovu mapu i polako dolazim do realizacije da je epicentar jako blizu Ljubinja. Krv mi se u zilama zaledila. Odmah je zovem da vidim kako su svi tamo! Iiiiiii sve i svi su u redu tamo, na svu srecu. Dok su tacno skontali sta je, vec je prolazio. - Niko se nije povredio, da je potrcao van kuce ili tako nesto? - Ma jok! Najvise se ja mogla povrediti kada sam skocila da pridrzim mikrotalasnu da ne padne. - Jbla te mikrotalasna... (-_-) Sve u svemu, avanture nikad dosta. Pogotovo kada je ne ocekujes. Sad samo da nam je leci i zaspati. Sutra smo ponovo na Stromovima, a momci imaju dug put za Beograd i Novi Sad. Ali! Ne bi mi bili mi da se jos nesto ne desi, zar ne? Znate kako smo se juce po mokrom i blagoj kisici vozali to Zavale? E pa izgleda da je to bilo dosta da se skvasi relej na Stefanovim maglenkama, te da one ostanu upaljene. Hvala gazdarici pa je primetila da je neko slabo svetlo upaljeno u garazi. Ah... razmisljacemo o tome ujutru. Mozda se nije komplet ispraznio akumulator.

Dan 4. Trebinje - Zavala - Trebinje Kiša pada, trava raste, gora zeleni, vi motore danas nećete voziti. Kako nas je juče sunce pogledalo, tako se danas skriva iza oblaka. Posle 3 dana u sedlu valja malo odmoriti od sedenja i protegliti noge. Kako se ono beše koriste? Leva, desna, pa neizmenicno dalje... da tako je. Napred, marš! Taman se može malo prozujati po centru. Videti šta ima novo u čarsiji. Ili na dnu reke (Bojane, uskaci). Ne leži vraže, evo opet dolazi pljusak. Možemo se skloniti u muzej Hercegovine. Barem sada ima vremena na pretek za potpun obilazak. Obično kada sam u Trebinju budem samo na par sati i to uglavnom da obavim nešto. Obilazile su se znamenosti i Grk, ali nikada nije bio trenutak da se ode u muzej. Obilazak zavrsen, hajmo da proverimo koliko je tačna vremenska prognoza. Hmm, ne pada kiša. Pogodili su ovaj put. Ajde i da im verujemo da nece biti pljuskova do večeras (pošto nam to odgovara). Taman bi imali vremena da skoknemo do pecine Vjetrenice. Trk do smeštaja i spremanje za pokret. Paaa dobro, spremanje i nije bilo brzo. Sva trojica smo se patili sa oblačenjem kišnjaka. Bojan jer ne može sam da ga obuče, Stefan jer ima odelo iz 100 delova, a ja jer sam zaboravio kako se oblači (kad bolje razmislim nisam ga oblačio 2 godine). Baš smo knap krenuli. Ako budemo držali malo jači tempo, možda i stignemo na zadnji ulazak u pećinu za danas. Da skratim pricu, naravno da nismo. Falilo nam je manje od 10 minuta. Da smo brže krenuli, da nas nije usput uhvatila kiša... sve su to samo izgovori. Neka, ostaje momcima za neki sledeći put (ja sam opet samo bio vodič). Kako ljudi kažu, ko zna zašto je to dobro. A vrlo dobro znamo zašto je to dobro. Možemo ranije na ručak. I sreća pa je želežnicka stanica, ovaj restoran, 200m dalje. Ušli smo u stanicu Zavala kao nekada Ćiro, zadihani kao lokomotiva. Dobro je pa smo jedini gosti te to što smo obučeni kao astronauti nije nikoga prepalo. Šta ce cemo popiti, pojesti... po običaju sve po redu. Ali sa malom dozom egzotike. Trajao je taj naš obrok (kad nigde ne zurimo), pa smo se lepo ispričali sa konobarom i gazdom gostionice. Naravno da sam iskoristio "ma ja ja žena mi je odavde" repliku i dobio standardni odgovor "pa ti si onda ovdašnji". Malo je reći da sam se asimilirao ovdje. Kad smo već tu i imamo još vremena, obilazi se i manastir Zavala... ... a posle i zahvatamo malo stare rute Ćire prema Hutovu. To je u stvari put kojim smo juče trebali da prodjemo, ali iz suprotnog smera. Kamenje nas omelo (ko bi rekao, u Hercegovini). E sada smo stvarno ko ispali iz "ćihu ćihu ćihuhu" pesmice. Bojan glumi lokomotivu, a mi smo vagoni. Dosta zafrkancije. Begamo nazad za Trebinje. Prekratak je dan za sve što smo planirali.

Dan 3. Mostar - Trebinje Pogled kroz prozor ne obećava…. Kako sinoć nisam brinuo za vremensku prognozu, tako se sada živ pojedoh. Proveravaj jednu vremensku prognozu. Pa drugu. Onda i treću, ali i četvrtu. Ovo je ono tipično ne prihvatanje realnosti situacije. Prva od pet faza tugovanja. Na nasu sreću, daleko smo od poslednje faze tj. prihvatanja. 3 od 4 prognoze kažu da će do 10 časova granuti sunce, osušiti puteve, doneti sreću i radost ovoj trojici ludaka… mislio sam reći neustrašivih putnika. Taman ne moramo nigde žuriti te natenane možemo obaviti doručak. Pošto je Bojan na specijalnom režimu ishrane te ne jede ujutru (ali zato kasnije u danu usisava sve živo što se stavi na sto ispred njega, pogotovo ako su baklave i urmašice), u kantini smo samo Stefan i ja. I tako u izuzetno romantičnoj atmosferi jednog kišovitog mostarskog jutra (i društvu restoranske kuvarice ) vrlo lako dolazimo do dogovora gde ćemo danas. Idemo na more! Preko planina. Nema šta da čekamo, idemo! Odmah! Kreći, pakuj se! Izeš kišu! Dok smo mi razvukli sa svim pripremnim radnjama, na oduševljenje svih prisutnih vreme se stvarno prolepšalo. Prvo se malo motamo, da ne kazem gubimo, po Mostaru jer kao ja znam put. Ispostavilo se da ne znam. Momci gundjaju što smo jos u gradu, ali ih ignorišem (i proveravam mape na telefonu). U redu, izgleda da ne treba sledeće levo, vec kad dodjemo do T raskrsnice, što znaci za 2 raskrsnice. Sad znam, idemo. Izlazimo iz grada i odmah počinju fine krivine uzbrdo. Saobraćaj je minimalan pa se može uživati i u pogledu. I to kakvom pogledu. Pod time ne mislim na Bojana i motocikle, već na ono iza. Juče smo se smrzavali na Romaniji. Čak je padao i sneg. Danas je druga priča. Kuvamo se. Dobro je pa nam je prvi pit stop na Kravicama. Vodopadu. Ne pravim kravicama. To bi bilo čudno. Kako bi Stromove parkirali na krave. Pobegle bi. Ali da li bi? One vojvodjanske beze. Ovo su hercegovačke. One opušteno šetaju magistralom... i kače rogovima automobile u prolazu… elem stigli smo. Da se primetiti da ovde ima dosta više vode nego na Strbačkom buku. *** Šta kažeš na to sadašnji Stefane? *** Vreme ima neku čudnu osobinu da brzo prolazi kada se zabavljaš. Skoro pa treba ručati. Da li cemo izdržati do mora i tamo nešto klopati? Da li reskirati mogućnost da ništa u Neumu ne radi, s obzirom da sezona nije ni blizu? Kao i uvek, do odgovora se lako dolazi kada si gladan. "Ne rizikovati! Samo sigurica, Bojan je gladan". Ugrabićemo nesto usput. Ima sigurica u Stocu, restoran kod vodopada koji imaju manje vode nego na Strbačkom buku u mesecu Junu. Pojelo se slano, a slatko... to je jedno krucijalno egzistencionalno i duboko filozofsko pitanje. Zato su se momci toliko udubili u tu stranicu menija. Daj sve! Mnogima je put za Neum poznat kao kozija staza. Uzak brdsko-planinski put lokalnog karaktera. Taman za finu avanturu. Barem je tako bilo do ove godine. Sada je to ganc nova magistrala! U Aprilu nije bio skroz završen (recimo da je bio na 85%), ali ovi delovi koji jesu... fantastično! Duge, brze, pregledne krivine. Ravan asfalt bez neravnina, dzombi i rupa. I što je najbolje, bez ikakvog saobraćaja. Ima prednosti to da se ide na more van sezone. Sve u svemu, očas posla smo u Neumu. Silazimo dole do parkinga kod hotela Sunce. Nigde žive duše nema. Što je i bolje. Taman da nas ne gledaju ljudi kakvi smo pozeri. Tad je bilo logično fotkati se u raznim pozama i slati ljudima kako je nama dobro na moru. Sada... pa malo me je sramota. Toliko da idemo nazad. Vraćaj se u planine, ali ćemo sada adventure rutom preko Hutova. Opet, ja vodim, znam put. Prolazio sam tuda ranije (vazno je napomenuti: vise puta). Sa nove magistrale se isključujemo za Hutovo, ali nam znak kaže da moramo obilaznicom, kroz selo (predgradje). Dobro, nije problem, asfalt je i ovde sveže postavljen. Dooooobro, dolazimo do prilaznog puta za Hutovno i asfalta više nema. Tu je samo kompaktni šljunak. To nije problem za Stromove. Ipak su oni adventure motocikli! Hitam hrabro prvi napred! U prolazu se javljam dvojici starijih lokalaca koji zbunjeno gledaju koji smo mi (to nam se dešava već 3 dana, odvikli se ljudi od motocikala u prolazu). Šljunak polako postaje sitan kamen. Ništa nas neće zaustaviti, stićemo do Hutova. Tu je, na 200-300 metara vazdušnom linijom. Kamen postaje sve krupniji i krupniji, dok na 10ak metara ispred mene nije postao veličine prednjeg tocka. Mislim da je sad trenutak kada treba priznati poraz i okrenuti se. Što je mnogo lakće reći nego učiniti... uspeo sam da se zaglavim. Ne mogu da mrdnem ni napred ni nazad. A ne mogu ni da spustim Stroma na ćopavu jer će samo da potone... Tad primećujem da su Bojan i Stefan stali jedno 100m iza mene i okrenuli se bez problema. Dok čekam da neko dodje i pomogne mi da se izbavim, kontempliram svoje postojanje. Imao sam dosta vremena. Bojan ne ustaje sa svog Stroma jer je izneverovao šta se dešava. Stefan se polako gega do mene i smeje kao nezdrav. Prestani da se smeješ i pomaži da se izbavim! Uz puno vuče i guranja tamo vamo, iskobeljah se nekako. Tako ti i treba kad si zapeo ko mazga. U povratku nas zaustavljaju lokalci. Iznenadili su se kada su shvatili da pricamo po "naški". Mislili su da smo Italijani, jer se uglavnom stranci zeznu tako kao ja. A još više su se iznenadili što sam ja ovde domaći (ma ja ja, žena mi je odavde). Iskoristio bih priliku da zamolim Stefana i Bojana da ispričaju celu ovu situaciju iz svog ugla, kako je to gledati čoveka čija glupost ga sve više i više ukopava. Bukvalno. Od dobrih lokalnih gospodina saznajemo da se do Hutova moze doći, ali okolnim (starim) putem iz pravca Neuma. Što ne bi bio problem da se Bojanu nije upalila rezerva. Šta ćemo, kako ćemo, ajmo nazad na Stolac pa ćemo se u Ljubinju natankati gorivom. Za toliko ima goriva. *** Kasnije smo saznali samo da kompjuter laze i da je bilo više goriva *** Pošto sam i u Ljubinju domaći (draga mi je iz ovih krajeva), plan je bio da ne stajem kod tazbine (videćemo se za koji dan, za uskrs). Samim time, naravno da prva osoba sa kojom imamo dodira na pumpi je rodjak (Oooo zete, pa otkud ti?). Druga osoba sa pumpe dobacuje: pa mi se znamo! (drug iz osnovne i kolega na 2 tocka). - Jel ste vi to rentirali kada sva 3ca vozite iste motore? Posto me je sad pola sela videlo, moram do tazbine da se javim. Sedajte na Stromove momci, uporedjivaćemo potrošnju kasnije! Ono što sledi je jedna totalno nerealna scena. Dolaze tako 3 motocikla pred kuću. U dvorištu stoji tast (čovek nesto radi oko sena), zbunjene face. Gleda u našem pravcu i maše rukom da nastavimo niz ulicu. U redu, nije nas prepoznao, verovatno misli da smo neki zalutali motoristi. Sićiću sa motocikla i javiti mu se. Prilazim mu, pozdravljam ga, a on nastavlja da mase rukom i vice: "tamo, tamo". Tasta izlazi iz kuce, javlja mi se, rukujemo se. Tast je sad još više zbunjen. Tek kada sam skinuo kacigu me je prepoznao Neki jezici zafrkanti će reći da je tast odmah prepoznao ko je ispod kacige pa zato pokazivao da produžimo dalje, ali ja verujem da nije bilo tako. Dobro, nadam se da nije tako. Brzinski pozdrav i idemo dalje. Treba stići do smeštaja, pada polako mrak. Odkako je pre 2 godine kompletno rekonstruisana, deonica do Trebinja mi je jedno od najomiljenijih puteva bilo gde (pre toga me je žestoko nervirala). A pored toga Trebinje kao grad, jako volim. Zato i želim sto pre stići. Tempo nam je malo jači, ali se još uvek uspešno pratimo. Nije lako biti ceo dan na motociklu. Umor kad tad dodje i poremeti um. I snalaženje u prostoru. Trebalo nam je 20 minuta da nadjemo smestaj koji se lako nalazi jer naravno da sam ja opet vodio, bez navigacije. Ovo nam je baza za narednih par dana. Uuuuu domaći kolači! Kako su naši domaćini znali šta volimo