Malo vise info ovde: https://motor.suzuki.hu/motorok/v-strom-800de-m3 Ovako na prvu loptu mi je ruzan, ali opet i nije toliko. Dobro mu stoji ta zuta boja. Ostalo... pa ne znam kako da iskomentarisem. 13ks i 14kg vise. Ko ce to dizati kada se padne u sumi

Kad te nece, onda te bas nece. Nista, sledece godine moras imati brze prste, da brze kliknes na "checkout" dugme u web shop-u

Ispravka, ja sam oteo nafetS-u. On je oteo od tebe Malisa je izuzetno zanimljiv jos uvek mi neverovatno kako je uspeo da mi namami osmeh na lice u roku od 500m voznje po gradu. Takodje me je iznenadio koliko je neprimetan ispod vozaca. Osecaj mi bio kao da vozim bicikl koji ocas posla (i lagano) dodje i predje 50kmh. Bilo mi je zao sto tad nisam bio sa crf-om, pa da odmah uradimo uporedni test 300ki ( ideja za buducnost ). Pogotovo poredjenje sile koja je potrebna da se pritisne rucica kvacila. Na crf-u je lagano, ali je na nk bar duplo lakse.

Legenda kaze da @Jovan Ristic nije vratio Stroma i jos uvek ga vozi. I da je @nafetS morao da kupi istog takvog sa jos vise opreme

Upravo to pogotovo sto su dodali enduro pro u ime

Drugacije nalepnice i drugaciji zadnji lonac. Vise info: https://paultan.org/2022/10/06/2023-honda-crf300l-enduro-pro-now-in-thailand

Do sada ste mogli da iskusite ovu nasu malu voznju u pisanoj formi, a od sada moze i jedan njen deo, u nesto dinamicnijem izdanju:

@nafetS je menjao juce, pa je svez sa info

Ovo necu da komentarisem. Oooo cekaj, vec jesam! Sunce li ti kalajsano Ima da je preuzmes kakva god da je. Ja vise necu da cekam tvoju probnu

Navlaci on ljude na svakojake grehove Salu na stranu, hvala tebi sto si bio integralni deo ove avanture Obojica znamo da ako ti pregledas motocikl, to je to. Mozemo sa njima na mars! (verovatno sam upravo Stefanu dao ideju; eto nas kod tebe na servisu uskoro)

Ti sa pisanjem krenuo kao sa voznjom Stroma, zapoceo i ne znas kad da stanes

Epilog Ovo me je bas iznveriralo! Kako nisam uspeo 25000 km da obrnem? Aaaa sad ce me Stefan zezati. On to obrne dok ode Stromom do pekare po hleb. Ah…

dan 22 (18.09. nedelja) Dodje i taj dan, da najzad okrenem prema severu i krenem kuci. Danima razmisljam kojom rutom ici (citaj: kako da maksimalno produzim ovu turu koliko god je moguce). Standardnom preko Sarajeva ili “kracom” preko Visegrada. Posto ne mogu odluciti, prepustam se sreci. Ako uspem ranije da krenem onda idem drugom opcijom. Probudio sam se na vreme. Doruckovao na vreme. Isterao spremnog Stroma iz garaza. Popakovao stvari u top case i svezao roll torbu na sediste (na vreme). Samo da sebe spakujem za guvernal i mogu da krenem! Ali… uvek ima ono ali! Danas je takodje dan kada se i draga autom vraca nazad. I naravno da sam u uvucen u pakovanje stvari u auto. A usput bih mogao (trebao) otici sipati gorivo. Ah… dobro nista, otpada opcija 2. I tako, u 11 casova i 22 minuta sam posao. Po planu. Ne znam kom, ali zar je to i bitno? Zar je bilo koji plan u poslednje 3+ nedelje bio ispostovan? (mislim da je ukupno jedan) Koliko sam puta prosao ovom trasom u zadnjih par godina, mislio sam da sam sve usput video. Medjutim, juce na tv-u uhvatih snimak Jablanickog jezera iz drona pa pomislih zasto ne bih video nesto poznato iz nepoznate perspektive. A i taman odgovara da tad napravim pauzu i proteglim noge. Kada vozim sam na Stromu bas moram da se teram da pravim pauze u normalnim intervalima. Realno se moze voziti dok ne zatreperi rezerva goriva, ali bih onda mogao direkt otici na fizikalnu terapiju. Zato odlucujem da posetim viseci most koji Stefan sa svojim Stromom ne moze da predje usred ogranicenja od 4 tone Pauza je bila malo duza jer sam morao da ponovo uspanujem rol torbu, pa dok sam skontao “bolji” nacin. Elem, da se vratimo na put! Konjic, autoput, Sarajevo dolaze i prolaze. Kratka pauza da se pije voda i opet uspanuje torba. Zar je stvarno moguce da se opet pomerila napred?!? Nista, pokusaj broj tri pa pratimo situaciju. Samo ti vozi dalje. Olovo, Kladanj, skreci ka Vlasenici, a uskoro ce i Zvornik i granica. Na granici blaga guzva, ali nisam hteo da se ubacujem preko reda. Videh da su svi nesto nervozni (i vozaci i policajci). Prosli put kada sam se zadesio na bas ovom granicnom prelazu sam, sa nase strane granice, u oba smera imao predavanje kako smo mi “motoristi veoma bezobrazni i bahati”. Sta vise ista osoba mi je drzala to predavanje. Nisam stvarno imao snage da ponovo slusam tu pricu. Na kraju nisam cuo nikakav glas jer skoro da me nisu ni pogledali. Dosta je sati i vec sam umoran. Treba definitivno napraviti neku duzu pauzu. A gde bolje nego kod @DjordjeMijailovic. U redu, mozda ovo nije najbolje mesto gde mozemo da se ispricamo. Bolje se relocirati negde dovoljno blizu da se ne vozi puno, a da je dovoljno daleko od glasne muzike. E tako, ovo je vec bolje! Vreme brzo prolazi. Bukvalno sam mu prepricao ceo ovaj putopis. I to je trajalo toliko da je mrak pao. A i temperatura vazduha. Sta je ovo? Pre nedelju dana sam bio na plazi u gacama, a sad samo sto ne obucem termo postavu u jaknu (sa zatvorenim lufterima). Nema kukanja, sve se da lako izdrzati. Nije Novi Sad daleko.

dan 16 (12.09. ponedeljak) Posao zavrsen. Idem do Trebinja po potepstine za servis. Nadam se da imaju ulje na stanju. Zasto ih prvo nisam nazvao na telefon, ne znam. Verovatno sam hteo neki osecaj avanture. Da nije sve unapred poznato. Ma i da mi ne treba ulje, opet bi isao do Trebinja na kafu/da izblejim/kod Grka/nesto. Kontakt, pali, prva, gas, kvacilo, krenuo, KLANG! Stoj! Cek cek kakav sada klang? Mora da sam presao preko nekog kamena ili grane presao. Ali… nije bilo nista ispod… i ondah se setih. U citavoj zurbi da krenem zaboravio sam da lanac na zadnjem tocku. Sva sreca, pa je ceo lanac sa bravom bio spakovan u samu felnu. I sreca da sam odmah stao cim se lanac pomerio. Necu ni da pomisljam sta bi bilo da mi je blokirao zadnji tocak. Barem sada znam da lanac stvarno stiti od kradje. Krecem ponovo, ovaj put bez klang. Ocas posla sam u Trebinju. Nije bilo saobracaja pa se moze fino uzivati kroz krivine. Odkako su rekonstruisali ovu deonicu pre 2 godine, bas bas volim da je vozim na 2 tocka. Na moju srecu ovde ima ulja i filtera na stanju. Iznenadjen sam sto je danas ispalo ovako lako pazariti sve., posto u poslednje vreme stagod da uzimam (ne samo za motocikl) uvek ispadne neka komplikacija. Tu ostajem skoro sat vremena jer sam se raspricao sa kolegom koji radi u radnji. Naravno pricamo o motorima, putovanjima i klopi A posle toga, pravac uzbrdo na preko zasluzenu relax sesiju. Sto bi neki rekli: “pogled od milion dolara”. Posle pitaj boga koliko vremena trgnuo sam se iz svoje zen faze. Ajde ajde treba opet voziti onu deonicu, sta si se usedeo ovde vice Strom sa parkinga. Dobro, dobro, evo polazim! Samo prvo skoknuti do pekare pod platanima po par bufli sa kremom/dzemom of visanja. Cisto da se ne vracam nazad praznih ruku (ukucane sigurno ne zanima motorno ulje). A i pasce im secer posle vecere. Taman pada mrak kako sam usao u Ljubinje. Zamena ce morati da saceka neki drugi dan. Necu sada po mraku raditi to. dan 18 (14.09. sreda) Iiiiiiii naravno radim servis po mraku... U moju odbranu, kada sam pocinjao bio je jos dan. I bio sam siguran da cu zavrsiti sve za 20 minuta. Onda izadje komsiluk, skupi se drustvo i sledece sto znam proslo je sat i po vremena. Nego, aj skocentrisi se ti da ne prepunis to ulje. Deder, davaj tu lampu ovde da vidim sta radim.

Pocetkom godine sam stavio Dunlop Trailmax Meridian i izuzetno sam zadovoljan sa njima. Zasada sam presao 7000 km sa njima. @nafetS je skoro stavio Metzeler Tourance Next 2 (taman pre nego sto smo posli na jadranku) i presao par hiljada km od tad. Koliko sam upoznat i on je prezadovljan sa njima. Sto se tice prijanjanja na kisi mogu reci da su i jedne i druge ekstra pokazale. Probano cak i kocenje na mokroj beloj liniji.

dan 15 (11.09. nedelja) Lep je dan. Nema ništa od obaveza. Zašto sedeti u kući kada se moze skoknuti do Neuma na kafu. Pogotovo sada kako je nova magistrala od Stoca u potpunosti otvorena, tamo si očas posla! I pre nego što je neko rekao “pokret”, oblačim opremu na sebe. Naravno da ću motociklom. Ostatak društva će autom. Izlazim ispred kuće, bacam pogled prema Stocu i … zašto o zašto su tamo tako tmurni oblaci? Znači nema šanse da ću i danas, ponovo, toliko da kisnem. Znam da je u Neumu lepo i sunčano, ali jednostavno neću da tamo isparavam i sušim se. Nazad u kuću, skidaj opremu sa sebe, oblači civilnu odeću, upadaj u auto, ideš kao putnik. Naravno, kiša je bila samo u Ljubinju. Svugde ostalo vedro. Ah… ni malo se nisam navikao na ovdašnje vremenske prilike. Ništa, do Neuma (i nazad) ću kukati (i patiti) kako sam mogao Stromom da idem. Moraću da lečim ovu ranu pivom, što mi izuzetno teško palo. Kad smo došli u Neum bi mi žao što nisam poneo i kupaće gaće. Voda je bila čista, topla, ekstra mirna. Vetrić tek toliko pirka da ne smeta, a ipak te taman rashladi da ne pregoriš na suncu. Još ako imaš i mini ostrvo samo za sebe, užitak je zagarantovan. Lagana šetnjica po šetalištu, da se upije još malo morske atmosfere… … pa se pakuj u auto (jooooj što nisam Stromom išao) i vrći nazad na ručak.

dan 13 (09.09. petak) Raspakujem Stroma ispod cerade, dajem kontakt da proverim ukupnu kilometražu. Pre nego sto sam krenuo na put izračunao sam da taman kad se vratim u Novi Sad ću morati da menjam ulje. E pa fino sam omašio za 1000km. Treba upravo sada da ga odradim. Ništa, večeras ću da uradim go guglu i vidim šta ima ovde u lokalu u ponudi od ulja i filtera. A do tad bih mogao da "popravim" ručicu kočnice. Kakav sam ponekad bangav posećiću arteriju. dan 14 (10.09. subota) Pokušao sam da potrebne informacije dobijem preko telefona, ali se niko nije javljao. Nije mi teško otići do Mostara po ulje i filter. A i nedelju dana nisam vozio motocikl, ne valja da toliko stoji ugašen. A i trebao bih pokušati stići Stefana po predjenoj kilometraži sada kada je njegov Strom parkiran. Znam znam, pusti snovi, ali pustite me barem da maštam. Još i prognoza kaže da danas neće biti kiše. Odlicno! Ovo se namestilo bolje, da ne može bolje. Do Mostara, vrlo poznat put. Lagano vozim, nema razloga da žurim. Lagano stižem do radnje pre nego što se zatvori. Toplo je, sunce sija, saobracaja nema. Prolazim Stolac, penjem se uzbrdo. U redu… nebo na horizontu mi ne uliva poverenje. Tako mračan oblak može značiti samo jedno… pljusak. Hmm, čini mi se da je taj oblak više levo, da ću uspeti da ga zaobidjem ako dam malo po gasu. Ok, plan nije uspeo. Ali ni blizu. Jedino što sam uspeo jeste da brže udjem u provalu oblaka. Bukvalno nije trebao ni minut pre nego što su mi i jakna i pantalone popustili pod kolicinom vode. Kad sam pomislio da ne može gore da pada, ulazim u Bunu gde se kiša pojačava. Nisam planirao da se ovde tuširam, ali tako je kako je. Odmah sam dobio flashback-ove na to kako je Stefan ceo dan kisnuo pre 10ak dana. Izlazim na magistralu za Mostar, pogled u daljinu, a tamo vedro nebo. Pa da li me neko za******?!? Smejem se sebi i svojoj ludoj sreći. Malo manje mokar dolazim do prodavnice… … a ona ne radi. Zaključana vrata. Pa dobro, otvaraj gugl, traži alternativu ako ne ovde, onda u Trebinju. Dok tako otpadam ispred radnje, dolazi vlasnik. Pitam ga dal radi danas, kaže ne, ali pita kako mi može pomoći. Odključava prodavnicu da proveri da li ima ulja na stanju. Nažalost nema na stanju to koje mi treba i ne zna kada će imati (zavisi od uvoznika). Zahvaljujem mu, pozdravljamo se dok on odlazi svojim poslom, a ja ostajem ispred radnje da se obučem. Posle par minuta dolazi stariji par iz Sarajeva do mene i pita da li je tu gazda. - Upravo ste se mimoišli. - Uf, moraćemo ga zvati na mobilni, došli smo da pogledmo ovaj Beneli TRK. Da li imas par minuta, dok čekamo gazdu, da te pitam kako si zadovoljan tako većim motorom kao što je tvoj V-Strom? - Naravno da imam Provodimo 15ak minuta u priči. Ljudi oko 60ak godina su odlučili da se vrate na 2 točka i putuju zajedno, a do sada nisu putovali na gabaritnijim motociklima. Nadam se da će biti zadovoljni svojim motociklom i želim im puno srećnih kilometara zajedno! Pošto danas ne stižem do moto radnje u Trebinju, idem nazad. Usput stajem na Buni da popijem kafu u bašti hotela Buna. Sedam na sunce tik uz vodu. Dok se odeća na meni suši, pijuckam dobar espresso i puštam mozak na ispašu. Neka budući Vlajko brine o ulju i filteru. Sada je vreme za uživanje. Pre povratka u Ljubinje sam morao da skoknem do Bunskih kanala i da se slikam na ovom mestu. U Stefanovom prošlom “Bosanskom” putopisu sam video ovo mesto i zacrtao sebi da ga moram iskopirati i posetiti. (napomena: da, vrlo dobro znamo da su Bunski kanali u Hercegovini, ne u Bosni )

dan 11 (07.09. sreda) Budim se i vidim na telefonu poruku od Stefana da danas kreće nazad za Beograd. Pomalo sam iznenadjen jer je svo vreme pričao da će ići u četvrtak. Mada šta se iznenadjujem. Ako smo nešto naučili na ovom putu jeste to da se planovi vrlo lako menjanju. Kontrola leta mu dopušta da napusti Igalo uz napomenu da vozi opusteno i da ne divlja (naravno da me nije poslušao, već mi se kasnije hvalio koliki mu je mali… chicken strips). Za nas koji ostajemo jos tu gde smo je danas na redu, kako šokantno, opet plaža. Da se još malo osolimo i bućnemo ove godine. Potenciometar za relaksaciju je namešten na maksimum! Ali ne lezi vraže! Ne mogu doći na Crnogorsko primorje da neko ne zapati neke stomačne probleme. Ah… Sva sreća pa se ovo desilo na samom kraju ovog dela odmora. Pakuj sve, idemo nazad za Ljubinje! Pa makar i čamcem u "Ko to tamo peva" stilu.

dan 10 (06.09. utorak) Sinoć je Stefan preporučio plažu Plavi Horizonti, ali se ogradio da idemo tamo samo ako volimo peščane plaže. Voleli ili ne, idemo svakako. Taman malo nešto drugačije od standardnih kamen/šljunak/beton plaža u CG primorju. Na prvi pogled je izgledalo kao da ćemo se smoriti (jer plićak ide u nedogled), ali se ispostavilo da ispod površine ima dosta ribica i ostalog morskog sveta. Dosta smo vremena proveli u vodi, roneći ivicama plaze, te dan brzo prolazi. S obzirom da smo imali samo načelni dogovor za danas, zovem Stefana da vidim gde je: - AloDjeSi? - Evo me na kapiji? - . . . *obradjujem informaciju* . . . Kakvoj sad kapiji? - Pa od plaže - Ajd upadaj, taman dodji do nas. Na pesku smo - Mislim da mi je draže da popijem kafu u restoranu Neko pije kaficu, neko se pakuje sa plaže. Svako na/u svoje vozilo i pravac klopa! A posle fantasticne klope, dobre zezancije i još boljeg druženja na red dolazi i Porto Montenegro. Kako smo došli tamo, počeo sam da kijam ko nezdrav (inače prvi put sam tu). Kontao sam da je to zbog toga što sam alergican na tu malu količinu novca koja je skocentrisana tamo u vidu luksuznih apartmana, restorana, jahti i podmornica… podmornica?!? Au da, zaboravih da je ovo izloženo ovde. Kul! I to ne jedna, već dve! S obzirom da imam iracionalnu frku od velikih metalnih konstrukcija u dubokoj/mutnoj vodi, ovde sam sasvim ok. (mada, u trenutcima kada sam zamislio podmornicu kako roni u moru me je prožimala jeza kroz ledja). Jedino je ono sidro problem. Pomera se kao da je živo! Aaaaaa, lažna uzbuna! To je samo Stefan. Aj, odoh mu pomoći da ustane, jer u suprotnom bićemo ovde do sutra.

dan 9 (05.09. ponedeljak) Novi dan, nova plaža. Red čvarenja na suncu (za neke, ne mene, ja sam ispod suncobrana), red hladjenja i soljenja u moru. Previše lako se čovek navikne na ovo. U potpunosti zaboravih da sam do maltene (a i realno) juče bio po ceo dan na motociklu. Naravno da me Stefan zvao u toku dana da me podseti na to U prevodu kako je njemu dobro, a meni nije. Dogovorili smo se da se vidimo večeras u Budvi. I takodje nije hteo da mi oda gde se trenutno vozika. Kaže: “Pokazaću ti sliku”. Prilikom povratka sa plaže, standardna gužva na ulazu u Budvu. Milimo, pa stanemo. Milimo, pa stanemo. Prilikom jednog stajanja primećujem poznati motocikl tj. barem liči. Štaviše jako liči na jedan od motocikla iz putopisa koji Djordje spomenuo. Nešto kasnije zovem ja Stefana (da ne bude da on stalno mene zove): - Gde si sada? - U Cetinju - Ček ček, zar nisi bio u Cetinju prošli put kada smo se čuli? - Ma jok, rekao sam da idem za Cetinje - Pa gde si onda tad bio? - Andrejevica - Ok, poslaću ti pin na google maps gde da dodješ. Možeš parkirati Stroma odmah pored jahte - Kakve jahte? - Ma videćeš. Ajd vozi sada Kao što se da primetiti, time što smo se udaljili, nismo izgubili moć brkanja planova. Izgleda da se još i povećala (a mislili smo da je to nemoguće). Ali na kraju sve nekako ispadne kako treba. Iako je Stefan došao peške do Stare Budve. Parkirao je na početku pešačke zone (kada smo se vraćali “kućama” za to veče, pošto su svi sa tog parkinga već odavno otisli, izgledalo je kao je parkirao Stroma na sred ulice; bahato, bahato ). Pozdravljamo se sa Mirkom, a on mi postavlja dva standardna pitanja (koja mi uvek postavlja kada mu tako bez najave banem u kafanu): - Dje je motor? - Dje je @DjordjeMijailovic? Odgovori su takodje standardni: - Nije ovde pošto sam sa devojkom (sigurnije se oseća na 4 točka ) - Nije ovde jer ga ne mogu naćerati da dodje! (ovo neka on prokomentariše; moje je samo da ga isprozivam, jer obećah Mirku) Kad smo seli na pice i piće, Stefan nam prepričava svoj dan. Pokazuje mi sliku sa znakom SH20 i na obostrano zaprepašćenje nisam nista komentarisao (osim iskrenih reči podrške: kul, super, svaka čast, baš lepo)! Tad sam bio dobro raspoložen oko toga što je tamo otišao bez mene (ni trunke ljubomore nije bilo u meni). Kasnije nisam. Ali o tome više sutradan…

Puno pozdrava iz Novog Sada!!! Pazi kad sam znao da ce vam biti sunce do kraja dana Lepo sam rekao Stefanu da samo nas prati pljusak

dan 8 (04.09. nedelja) Tek sto smo usli u Crnu Goru i spustamo se ka Herceg Novom, zvoni telefon. Ko bi drugi zvao nego Stefan (ha! znao sam da mu vec nedostaje moj glas): - Pala mi je na pamet odlicna ideja. Ostavi dragu u Budvi, pa se ti vrati u Ljubinje po motocikl i onda idemo da se vozamo. Moras provozati uspon ka Cetinju. Odlican je! - Pa malo teze u ovom trenutku - Ajde ajde, u cemu je problem? - Na speaker phone-u si … - . . . cujemo se kasnije (Niko ne zeli da se zameri Hercegovki ) Prema Budvi naravno guzva. Ide se polako i u koloni. Smorio sam se kao rezervni tocak. Da mi vreme brze prodje analiziram vozila koja prolaze u suprotnom smeru. U jednom trenutku primecujem jedan far. O kul, motocikl. Nesto mi poznato to svetlo. Ma gde ti ne bi bilo poznato to svetlo kada je u pitanju Strom. Hmm, poznata mi i kaciga. I jakna. Dok smo se mimoilazili Strom sirenom svira meni, ja sviram sirenom njemu. - Ko je to bio? - Pa Stefan. - Otkud on sad tu? - On je svugde, kada ne silazi sa Stroma! Pobegnem u drugu drzavu, a on je opet tu Ajmo na plazu, tamo nas nece naci (jer Strom ne moze u vodu).

dan 7 (03.09. subota) Nalazimo se u kafiću u centru Ljubinja: - Kako si znao da dodješ baš u ovaj kafić? - Pa ti si mi rekao bukvalno pre 20 minuta, kada sam kretao iz Stoca. - Zar jesam? - Jedno veče bez mene i već si prolupao! A možda sam se samo naspavao kad nije bilo nikoga da hrče. S obzirom da je ovo kraj zajedničke moto voznje (za ovaj put) odlučili smo da plaknemo Stromove. Realno, zaslužili su jer uporno trpe nas dvojicu. Rastajemo se kod Ravnog. Stefan će starom rutom Ćire pa onda do Igala, a ja nazad za Ljubinje da se pakujem za more i mentalno prebacujem na vožnju automobila (i pokusam da se setim kako se treba normalno ponašati u društvu drugih ljudi; čovek lako zaboravi sta je socijalno prihvatljivo ponašanje kada je danima sam pod kacigom). Dok sam se penjao nazad ka Ravnom, okrenuh glavu i videh crvenog Stroma kako starom prugom gura napred, ko lokomotiva.

dan 6 (02.09. petak) Moram priznati da jedino što sam znao o Bihaću (pre dolaska) jeste da je do njega nekada išao brzi voz. Te sam se prijatno iznenadio centrom grada. Pustio sam Stefana da bude vodič. Ja sam samo išao iza i guglao znamenosti. Ne žuri nam se ni malo, ali u nekom trenutku moramo poći dalje. Juče smo sve izdržali, te nam je danas svejedno kakvo je vreme. Jutros čak nismo ni bacili pogled na prognozu. Vozićemo samo u pravcu vedrog neba i to je to. Sledi Vlajkov improvizovani čas off-road vožnje u pokretu! U prevodu: ja sam se kur*** da kao znam nešto (vozio stojećki na utabanom makadamu), a Stefan je pokušao da me kopira I priznajem nije mu loše islo. Vezbaćemo još u povratku! (@nafetSkad uzimas dual sporta?) Da li vam je Stefan već pomenuo da je u junu, kada je prošli put bio ovde, bilo dosta više vode? Verovatno jeste. Kao i meni… minimum 15 puta. A da, pokazao mi je i sliku… par puta. Doručak, kafa, pa jos jedna kafa sa novim drugarima. Vreme samo leti. Dok smo se naterali poći, poprilična se družina skupila na parkingu. Ali, nemamo vremena da se družimo sa svima. Moramo dalje, krivine nas zovu! Ili je to samo Stefan nešto rekao preko komunikacije. Ponekad mi je teško da ga razumem. U svakom slučaju krenuli smo! Usput vršimo desant na Drvar u potrazi za hranom. Krajnji ishod? Veoma neuspešan. Svako po bonžitu i teraj dalje. Mesecima od Stefana slušam o Livanskom polju. Kako je to “najdosadnija deonica idje ikada”. Obično verujem Stefanovom sudu, ali u ovom slučaju nisam. I dobro što nisam. U potpunosti je pogresio! Da, ima dugih pravaca. Ali zato ima i dugih, preglednih, vezanih, brzih krivina. I manjak naseljenih mesta. Uf, a o pejzažu da ne govorim! U redu tu jesam malo pristrasan, s obzirom da sam iz Vojvodine i ravnica mi ne smeta. Neverovatan kontrast u odnosu na predhodnu dan. To je jedan od razloga zašto volim da putujem na motociklu. Kada si na turi, svaki dan je nova avantura. Kad smo vec kod avanture, treba naći kako se dolazi do Pivnice Livno. Navigacija nas malo voza tamo vamo pošto je restoran u pešačkoj zoni. Preko komunikacije čujem Stefana kako duboko diše. Očigledno je gladan ko medved (ha koji fazon!). Pošto je red posle ručka i kafe pojesti nešto slatko, izbor je bio očigledan. Moramo za Mostar. A tamo ćemo da se dogovorimo šta dalje tj. gde će Stefan da prespava, posto u Ljubinju nema smeštajnih kapaciteta na Booking-u. I tako dok smo jeli urmašice i baklave i pili po ko zna koju kafu za danas, devojka mi javlja da je bolje da pomerimo polazak na more na nedelju. Prvo pomislih da je neki trik, ali nije bio. Još jedan dan za voznju? Pa gde mi sad to javlja. Obojica se slažemo da smo bukvalno smo obišli sve sto smo hteli da vidimo (za ovaj put). I da nam je jedan dodatni dan isuviše malo! (procena je bila da nam treba još bar 3 dana) Zato, po prvi put u zadnjih para dana i za divno čudo, ne menjamo plan da se veceras rastajemo. Svakako se sutra ujutru vidimo na kafi hteli to ili ne…

dan 5 (01.09. cetvrtak) Dan nije baš krenuo onako kako smo zamišljali/planirali sinoć. Čudno, zar ne?!? Barem se naučilo nešto novo, da kada si na primorju u vremenskoj prognozi treba gledati i brzinu vetra, ne samo temperaturu i da li će kiša padati. Takodje se naučilo šta to znači bura na 2 točka. Kod Grobnika je duvao dosta jak vetar. Nije bilo ni malo prijatno kada stojiš u mestu, ali ne mogu da każem da je bilo opasno. Mislili smo da ce na auto putu manje duvati jer nije čistina i biće zavetrine od brda. Pogrešili smo, duva još gore i moglo je biti opasno (čuj moglo). To nas naravno ne sprečava da se držimo jutrošnjeg plana. Idemo do Jadranke, možda će dole biti bolje… Ne, nije ni malo bolje. Isto je, duva ko popizdelo. Lični dojam tadašnje trenutne situacije je bio: ”Osećam se veoma nebezbedno”. To je potvrdio i lokalac koji je dotrčao da nam pomogne, ohrabljujućim rečima: “Bukvalno ste izabrali najgore mesto da stanete!”. Spoznaja iz prve ruke šta bura može da uradi parkiranom motociklu (da, iako je parkiran u pravcu duvanja vetra, obori motocikl na kontra tj. desnu stranu) nam je sasvim dovoljna da totalno promenimo plan za danas. Realno, to smo i do sada radili i ide nam super, zar ne? Zato, bežimo u brda! Tokom dana smo više puta komentarisali sled dogadjaja koji se desio odkako smo ustali. Moj zaključak je da je to sve ok. Šteta na Strom-u je crash bar (kojem je to posao) i rucica kočnice (koja radi normalno, osim što je kraća par cm). Za kriv korman već sutradan nisam bio siguran da je realan problem nego da sam se samo tripovao. Sve što se ranije desilo je bilo potrebno da se desi da bismo mi sada bili ovde, na ovom mestu, u ovom trenutku… gde jedemo odrezak od medveda, odrezak od vepra i štrukle! Odjednom sve nedaće i kiša nisu bile važne. Uzivali smo u trenutku i u avanturi (a usput se smejali ko ludaci; verovatno se zbog toga restoranska sala očistila). Barem dok nismo nastavili sa voznjom i dobro kisnuli. Mogli smo u bilo kom trenutku stati, naći smeštaj, ali je upornost preovladala. Ili je ludost. Što bi Stefan rekao: “Pomeram granicu”. Sva sreća da smo relativno brzo došli do granice (medjudržavne), brzo je prešli i došli u smeštaj jer mi se činilo da smo došli i do druge granice (Stefanove lične). Zanimljiv dan. Da, mislim da se tako najlakše može opisati… zanimljiv.