Dan 2. Sarajevo - Mostar Kako je ovo dobro. Tek sada shvatam koliko su mi nedostajale ove višednevne moto ture. Da ujutru sedneš na motocikl i zapališ negde daleko (po mogućstvu nepoznato). Da putuješ ceo dan i osetiš svu hladnoću, svu kišu, sneg. Da uveče u potpunosti umoran legneš u krevet koji nije tvoj i slatko se naspavaš. Realno toliko sam bio umoran da u toku noći uopšte nisam čuo Stefana kako hrče. Mada veoma pomaže i činjenica da smo ga smestili u drugu sobu. I zatvorili vrata. Nego, pošto je jutro valja praviti planove za danas. Po nekom prvobitnom planu koji smo imali pre početka puta danas smo trebali da idemo za Jajce. Ali, s obzirom da je April mesec te je vreme veoma nestabilno, prognoze nam kažu ako odemo tamo, ima ceo dan da kisnemo. A to nije nešto sto bismo mi baš da radimo. Zato, daj da vidimo neku alternativu. Kakve nam šanse bogovi vremenskih prognoza daju na drugim mestima. Hmm… Mostar…. preko Jablanice (za doručak). U redu ovo smo se lako dogovorili. A sad, pakovanje. Ijao kako ovo sve nespretno ide. Vidi se da ovo nisam dugo radio. Stvari sam razbacao na 100 strana… čekaj gde mi je punjač… jel tamo… a dobro jeste… a GoPro gde je sad…. pa ostavio si ga zakačenog na kacigi… Trajalo je to dosta. Sramota jedna. Pošto ćemo cele nedelje biti na putu, nema šanse da nas bar u nekom trenutku neće uhvatiti kiša. Bojan nema odelo za tu namenu, pa kad smo već u većem gradu, ajd da skoknemo do moto shop-a da se ponovi. Opreme nikada dosta! U radnji Bojan isprobava kišna odela, dok mu Stefan pomaže da izabere. A pod pomaže naravno da mislim zeza, jer Bojan ne može sam da se uglavi u odelo. Sam je kriv što kada obuče moto opremu ima telo atlete. Treba da se ugleda na nas. Na kraju kupovina je ipak uspešna. Čik neka sada pada kiša, ako sme! Napolju na parkingu je neka gužva. Izgleda da je pola komunalnog izašlo ne na ulice, već na ovaj baš ovaj parking. Da ga peru šmrkom. Nije mi najjasnije šta se ovde dogadja, ali mi se čini da bi lakše odradili posao da mi nismo tu parkirali. Zato daj da se mrdnemo odavde. Skidam naočare, stavljam kacigu, vraćam naočare... gde su ova dvojica nestali? Tu gde su malo pre bili (na izlazu sa parkinga) sada je cisterna... ma skrenuću ja ovde desno, mora da su tu otišli! Stići ću ih usput! Da skratim priču, izgubio sam ih (sam se). 5 poziva i jedno 15 minuta kasnije ih nalazim. Na benzinskoj pumpi, odmah levo od parkinga. To ti je ono ako imaš 50-50 posto šanse da izabereš pravu stvar, 100 posto ćeš pogrešiti. Naravno da tu našem (tj. mom gubljenju) nije bio kraj. Trebalo je izaći iz Sarajeva, a ne otići na auto put. Lako uz navigaciju na telefonu, zar ne? Paaa... ne baš kada se i navigacija počne gubiti. Jeste da smo par puta pravili totalno nepotrebna polukružna okretanja, ali smo na kraju izašli iz grada (manuelnom metodom tj. prateći znakove). Put to Jablanice preko Konjica sam upoznao u zadnjih 5 godina, te nastavljam da vodim našu grupicu. Ovde mi nije potrebna navigacija, ni mape, ni znakovi. Tempo nam je bio dobar. Ili lepo istinu da kažem, malo jači. U prevodu nije bilo puno saobraćaja pa se moglo voziti normalno, a ne kao 3 babe. A i čeka nas janjetina. Zato u Jablanici ne komplikujemo puno i odmah sedamo u prvi restoran sa leve strane. *** Gledajući sada ovu sliku odmah sam ogladneo. Hmmm pa i taman je vreme za večeru. Odoh jesti pa da na miru ovo mogu nastaviti kucati. Kraj Decembra je, a stvarno treba završiti ovaj putopis. *** Janjetina nam je legla kao budali šamar. Dala nam je preko potrebnu energiju. Ajd i malo da je potrošimo šetkajući se po Jablanici. Ne Stefane, nemoj se bacat’ pod voz! Biće još jagnjetine ovih dana! Elem, bolje da krenemo pre nego što nam se prispava. Sledeća deonica (kanjon Neretve) je ekstra za vožnju, pa će nas držati budnima do pauze za kafu kod Mostara (imam u planu zanimljivo mesto gde ću odvesti saputnike). U Mostaru skrećemo sa magistrale i krećemo da se penjemo gore. Put je užeg tipa i sa popriličnim nagibom. Normalan čovek bi se zapitao na kakvu čuku nas sad ovaj ludak vodi?!? Ali ne i moji hrabri saputnici! Prate me bez pogovora. Imaju potpuno poverenje u mene. Na vrhu su mi priznali da su ipak bili skeptični i da su se zapitali da li sam ponovo pogrešno skrenuo negde. Ali zaćutali su čim su videli pogled odavde. S obzirom da su neki od nas savladali strahove od hodanja po staklenom podu na visini (da ne imenujem sada, ali Stefan), sedamo na zasluženu kafu. Preko potrebnu kafu. Janjetina ima kasno dejstvo uspavljivanja. *** Kad ovako sa neke duže vremenske distance pogledam slike, pa ispadne da nam je put bio vožnja – kafa – vožnja – kafa – klopa – slatko – ponovo od početka. Kafe teveleri… *** Dana još uvek ima. Sada smo u problemu. Moramo još nešto posetiti jer nećemo u hotel. Ima kad za to. Tako ti i treba kad menjaš planove od ranog jutra. Šta posetiti u blizini, a da nam ne oduzme previše vremena (ipak želimo da obidjemo Mostar po danu)… Blagaj. Može! Pali teleport do tamo! Obilazak je brzinski jer je ništa ne radi. To je loša strana toga kad ideš van sezone. Ali, barem je bilo vode. Ne baš kao na Štrbačkom buku u Junu 2022. godine, ali dovoljno da prizor bude kao sa razglednice! Zna se koji je najpoznatiji simbol Mostara te sledeće hitamo tamo (pošto smo se raskomotili u hotelu). Uprkos nagovaranju, Bojan ipak nije hteo da skače u Neretvu. Mislim da smo mu čak i nudili pare (kada nam silom nije pošlo za rukom). Dan se polako približava kraju, a to znači: “Gde ćemo jesti?“. S obzirom da nemamo ni jednu preporuku za restoran, latili smo se gugl-a. I mogu samo reći da smo tad imali neverovatnu sreću što sto izabrali restoran Food House. Lepo je to što na meniju imaju lokalna jela (koja su super pripremljena) i domaću kafu koja nam se isto svidja. Ali! Jedna reč. Urmašice! Domaće urmašice. Kako nam je konobar objasnio kolače za njih prave žene iz ženskog udruženja Most iz Jablanice. Majka njegove zaručnice je član udruženja i preko te linije su povezali restoran i urmašice napravljene po pravom domaćem receptu. *** Sad mi je pao šećer… Uf… *** Toliko su nam se svidele da ćemo sigurno ovde doći ponovo. Tj. svaki put kada smo u Mostaru. A sada samo da pojedemo po još jednu porciju. Ali samo po još jednu…

Dan 1. Novi Sad - Sarajevo Po planu i programu puta nalazimo se na benzinskoj pumpi u 8:30. S obzirom da sam sinoć (iznenadjujuće uspešno) sve popakovao i vezao na Stroma, na pumpu dolazim nešto ranije. A tamo nas već uveliko čeka Stefan. Verujem da on celu noć oka nije sklopio u iščekivanju polaska. Vrlo je moguće i da je prespavao ovde na pumpi. Čuj moguće. Nije moguće već 100% tačno. Priznao mi je jednom prilikom posle. Čak su mu radnici doneli 2 ćebeta, jedno za njega drugo za Stroma. Nego… gde sam ono stao pre nego što sam počeo da palamudim… a da… Parkiram se pored njega u hladu, silazim sa motocikla i uručuje mi poklon za uspešan početak ove ture. Izuzetno korisnu stvar koja može zatrebati u bilo kom trenutku. Tunjevinu sa meksickom salatom. Ostao sam bez teksta. Malo mi je falilo da je istom gadjam jer vrlo dobro zna koliko su mi se smučile tokom puta na Alpe. Ali, poklonu se ne gleda u zube te je odlazem u top case. (s obzirom da ovo pišem posle dosta meseci, malo li je reći da još nije pojedena) *** Najnovije informacije, decembar još uvek tekuće godine: tunjevina je pojedena i stvarno nije bila loša *** Uskoro dolazi i Bojan te obavljamo poslednje pripreme pred put. Provera pritiska u gumama i druge fiziološke moto i ljudske potrebe. Krecemo ka granici. Plan je da predjemo prelazu Mali Zvornik - Karakaj. S obzirom da, realno, nigde ne zurimo biramo da izbegavamo glavni putni pravac koliko je moguce. U prevodu idemo “bližim” putem. Stanje na putu je standardno. Redovnog saobracaja skoro da nema, ali zato traktora ima skoro pa iza svake krivine. Ako nema njih, onda ima kamiona koji preprecuju put na izlasku iz drugih krivina. Nista strasno, ali treba biti obazriv, pogotovo sto jos uvek nismo uigrani kao grupa. Posle Bogatića dolazimo do Mačvanskog Prnjavora. Ovde se na kratko rastajemo jer verovali ili ne moram da stanem i odaberem materijale za ugaonu garnituru (tešim se time da spajam lepo i korisno). Dobro pa je pauza kratka tj. da znam koji materijal hoću, te posle 15ak minuta nastavljam dalje. Za to vreme su momci već došli do Sunčane Reke i piju kafu. Dok sam ja dosao kafu su ispili i čekaju mene da narucimo neku klopu. Red je doručkovati (u vreme ručka). Šalim se naravno… nisu me čekali već se potrafilo da ja dodjem u tom trenutku. Klopu obavljamo brzo i hitamo ka granici dok nas konobarica ispraća pesmom. Na granici standardna procedura tj. brz prolazak. Mada realno jesmo imali sreće da nisu uzeli raspakuju sva tri kofera Niš ekspresa. Mislim da bi još uvek čekali tamo. Oni koferi su kao rupa bez dna! U nastavku pun gas ka Vlasenici. Dobar deo puta do tamo jeste rehabilitovan u zadnjih godinu dana i baš ga je lepo voziti. S obzirom da dolazimo iz Novog Sada, valjda smo se sva 3ca uželeli manje poznatih planinskih puteva i krivina. Ovime si i ispunjavam višegodišnju želju da motociklom odem na Romaniju. Pre 2 godine sam planirao u povratku iz Hercegovine da prodjem tuda, ali me je probušena guma u tome sprečila. Sada me ništa nece spreciti. Pa čak ni promrzle šake. (i sad će njih dvojica opet da mi kažu da treba da nabavim štitnike za ruke) Temperatura je prijatnih 8-9 stepeni. Mada uvek moze to još niže. Ovo je kao licitacija. Aaajmooooo, ko daje niže?!? Prvi put? Drugi put? Prodato! Sada je na 3 stepena! U zavisnosti da li je leva ili desna krivina, ponekad se čak poveća za stepen. Uprkos hladnoći, želja za vožnjom je prejaka. Potisnuo sam iskušenje da stanem i grejem ruke na izduvu. *** Ovde sam stao sa pisanjem tamo negde početkom maja jer nisam imao inspiracije. A uz to se sjatila i gomila obaveza. Pošto je Stefan iskoristio svaku moguću priliku ovde na forumu da me isproziva za “kad ćes nastaviti sa pisanjem putopisa”, evo nastavljam sa pisanjem. Nadam se da si srećan! *** Deonica do Sokolca je pravo uživanje. Nebrojeno puta sam automobilom prolazio ovuda, ali nikada nisam stajao. Uvek se nekako žuri ili na destinaciju ili kući. Ili je jednostavno prerano za pauzu ili je premalo vremena prošlo od prošle pauze. Kao što se da videti iz priloženog, izgovora nikada nije falilo. Nego, da se vratim na pravi put; došli smo do Sokolca i tu stajemo u poznatu piceriju Viktorija. Mislim ja stajem tu. Moram da se ugrejem. Za moje saputnike nisam siguran jer su prošišali dalje. Skontaće oni da mene nema pa će se vratiti brzo. Valjda. Nije da me to previše zanima u ovom trenutku. Samo bih da ugrejem šake. Upadamo unutra i raskomoćujemo se kao da smo kod kuće (zauzeli smo pola kafane svojim stvarim #oblačiteSeSlojevito). Osoblje i ostali gosti nas gledaju kao 3 budale (realno, nisu pogrešili). Ko još u ovo doba godine ide na moto turu. Za početak se uzimaju kafe i vode, da se ugrejemo i hidriramo. Zatim su se guzice uželele jela. Pad šećera je opasna stvar. Puni energije i na granici slatkozne kome, nastavljamo ka Sarajevu. Stefan vodi jer ima normalan nosač za telefon/navigaciju, Bojan je izmedju (da ga ne zagubimo), a ja na začelju psujem sve živo kako mi je opet hladno. Sva sreća pa nemam komunikaciju. Popizdeli bi od mene. *** U redu, opet sam stao sa pisanjem putopisa. Stvarno bih trebao da nastavim ovo, nema više smisla. Stefan sada koristi I svaku priliku van foruma da me isproziva… S obzirom da je prošla polovina novembra, potpuno je u pravu. *** Put nas vodi na preko vrha nekog brda i počinje da provejava pepeo… Hmm… pepeo? Stvarno? Kakav bi požar morao biti tu negde blizu da bude toliko pepela. Ma nema šanse. Možda je to vetar samo naduvao neko lišć ili latice cvetova… Tek će mi momci kasnije objasniti da je to bio sneg. Nisam bas bio bistar u tim trenucima (krivim hladnoću). Silazak u Sarajevo ću okarekterisati kao zanimljiiv. Više je podsećao na spuštanje u neko selo na Dolomitima. Hvala Stefanu što je pratio navigaciju te nismo išli magistralom već vijugavim lokalnim putem. Smestaj smo bukirali u već dobro poznatom biker firendly mestu, Guesthouse Hendek. Na brzinu parkiramo mašine, presvlačenje i pravac na Baš Čaršiju! Prvi put sam u Sarajevu (kao i sa Romanijom, više puta prolazio pored, nikad nisam stajao turistički) i želim sve da vidim. Želim da upijem atmosferu. Hoću da jedem ćevape kod Želje. Ali… mi zen fazu kvari telefonski poziv poslovnog karaktera, na koji sam morao da se javim. Došlo je do nekog nesporazuma, pa ja moram da ga daljinski rešavam. Zovem ženu, pa ovog prvog, pa opet ženu… traje to… baš baš traje. Traje toliko da smo Baš Čaršiju obišli 2-3 puta, a da ništa nisam zapamtio. Samo sam pratio Stefana i Bojana. Pa dobro, šta sad, gledaj to sa pozitivne strane. Barem ti je sećanje odmah skočilo na ćevape (mmm hrana mmm). Tu smo, ispred Želje. To je to, to se čekalo! Iiiiiiii ispala! Nema mesta! Jesmo blago razočarani, ali ima alternativa. Tu je odmah blizu Ferhatović. Idemo tamo! Iiiiiiii opet ispala! Opet nema mesta! Šta je ovo? Da li su svi čekali da mi dodjemo u Sarajevo da idu da jedu? Pa da, upravo se to desilo pošto je Ramazan.Ok, treća sreća. Idemo kod Hodžića…. Zasada je sve dobro, uspeli smo da udjemo unutra… Kazu ako brzo jedemo ima mesta za nas Mislim da to neće biti problem. Još dok smo jeli lokal je počeo da se popunjava, te nismo hteli praviti guzvu i naručiti još po porciju. Kontamo da je bolje ostaviti mesta za kafu i nesto slatko, te samo menjamo lokal. Domaća (bosanska) kafa… baklave… kadaifi… Necu da vam opisujem rečima, jer sada dok kucam ovo, mi se prijelo slatko, a nije dobro jesti toliko slatkoga pred spavanje. Slike bolje to opisuju. Svemu lepome mora kad tad doći kraj, iako nismo probali sve kolače u ponudi. Bojan hrabro korača napred i zeza kako nemamo kondicije. Ja stojički ćutim i hodam (dušu ispuštam, ali u sebi). Dok Stefan nam obojici jebe sve po spisku što idemo peške uzbrdo na najvećem mogućem usponu idje ikada. (mislim da se samo uplašio da će povratiti ono slatko što smo jeli 20 minuta pre ovoga sto bi realno bilo velika greota) Stvarno ne znam što se bunio Taman smo svi lepo spavali tu noć, tako umorni.

Dan pred put Uskrs broj 1, katoličke veroispovesti. Provodim ga sa porodicom, preko dana. Uveče je na redu pakovanje tj. dva pakovanja. Spremam motocikl za svoj put, a auto za ženin jer će ona za uskrs broj 2 ići dole u Hercegovinu. Ovo prvo pakovanje ide dosta sporo jer ipak to nisam radio oko 2 godine… da… skoro 2 godine nije bilo ovakve duže, višednevne ture. Loša statistika, ali biće popravljena počev od sutra!

Koji dan pred put Relativno skoro je Vesparados-u pukao kajš u toku vožnje. Sva sreća pa je sve bilo ok, bez neke veće štete (izuzev nervoze i sekiracije) te je uspeo da sredi sve na vreme (pred početak puta). Nažalost, otkriva da mu nedostaje saobraćajna dozvola :O Izgubila se negde; ili prilikom šlepanja ili u servisu. S obzirom na to koliko se čekaju novi dokumenti, nema šanse da nova saobraćajna stigne do ponedeljka. Koji maler…

Ja se secam nekog skuterasa koji prolazi, svira i mase te bas pomislih, vidi ga sto je kulturan Citam, primecujem i pamtim! A sad odo da trazim cizme za off...

Moze

I opet nisi stigao da isklikces na vreme? :O

Upravo mi je razmisljanje ovo sto je @ProMaster rekao. Na asfaltnom motociklu se ne vidim sa 21" (bar trenutno). Da malo izvodim oko toga, to jeste :-) jer imam crf300l sa 21". A ne bi imao 2 "slicna" motocikla u garazi. Sve u svemu ovo je mentalna vezba jer dolazi hladno vreme

Vidis, nije mi to palo na pamet Alternativa je odlicna. Seo sam na izlozeni primerak u Stojanovu prosle godine i moram priznati prijatno me je iznenadio. Nisam ih pitao za probnu voznju hehe

Bas zadnjih par dana razmisljam, sta se od aktuelnih modela moze uzeti kao zamena za stromica? Kao asfaltni motocikl tj za los asfalt. 800ka ide vise ka offu, pa otpada. Takodje svi slicni otpadaju iz razmisljanja (sa 21" prenjicom) zbog istog razloga. Nisam siguran da ima alternativa

Aj se vas 2ca menjajte i svi sretni (Djordje i Stefan) On topic, videh ovaj sticker na kapiji podrinja. @DjordjeMijailovic treba nam prikolica

Iskreno mi je drago sto je Stefan uzivao u moto izletu u Spaniji. Mislim, sada mi je drago. Taj dan sam bio ovakvog raspolozenja:

Da li si 100% siguran da je bas tako bilo?!? Bio sam tamo i opet sam zbunjen... Cek da bacim pogled na filmic, da se podsetim:

Jedino su ostavili kocnice kao na 650ci Vuku iste jos od gen 1 Hvala @Jovan Ristic sto mi je skrenuo paznju na ovo

Malo vise info ovde: https://motor.suzuki.hu/motorok/v-strom-800de-m3 Ovako na prvu loptu mi je ruzan, ali opet i nije toliko. Dobro mu stoji ta zuta boja. Ostalo... pa ne znam kako da iskomentarisem. 13ks i 14kg vise. Ko ce to dizati kada se padne u sumi

Kad te nece, onda te bas nece. Nista, sledece godine moras imati brze prste, da brze kliknes na "checkout" dugme u web shop-u

Ispravka, ja sam oteo nafetS-u. On je oteo od tebe Malisa je izuzetno zanimljiv jos uvek mi neverovatno kako je uspeo da mi namami osmeh na lice u roku od 500m voznje po gradu. Takodje me je iznenadio koliko je neprimetan ispod vozaca. Osecaj mi bio kao da vozim bicikl koji ocas posla (i lagano) dodje i predje 50kmh. Bilo mi je zao sto tad nisam bio sa crf-om, pa da odmah uradimo uporedni test 300ki ( ideja za buducnost ). Pogotovo poredjenje sile koja je potrebna da se pritisne rucica kvacila. Na crf-u je lagano, ali je na nk bar duplo lakse.

Legenda kaze da @Jovan Ristic nije vratio Stroma i jos uvek ga vozi. I da je @nafetS morao da kupi istog takvog sa jos vise opreme

Upravo to pogotovo sto su dodali enduro pro u ime

Drugacije nalepnice i drugaciji zadnji lonac. Vise info: https://paultan.org/2022/10/06/2023-honda-crf300l-enduro-pro-now-in-thailand

Do sada ste mogli da iskusite ovu nasu malu voznju u pisanoj formi, a od sada moze i jedan njen deo, u nesto dinamicnijem izdanju:

@nafetS je menjao juce, pa je svez sa info

Ovo necu da komentarisem. Oooo cekaj, vec jesam! Sunce li ti kalajsano Ima da je preuzmes kakva god da je. Ja vise necu da cekam tvoju probnu