2017te nije :-) obicni mali Strom je bio 7390 kod Atile, a jedno 200e vise u EuroSumaru. XT je bio 400e skuplji od obicnog. Tad je Honda cb500x bila 6600, a Versys i Tracer su bili skuplji od malog Stroma.

To onda i nije toliko strasna razlika Ne znam zasto sam mislio da je veca. Svakako mi je opravdanija nego razlika kod 650 izmedju obicnog i xt.

Dan 11. Ljubinje - Sarajevo - Novi Sad Dosao je trenutak da se najzad krene kuci. Pravac je razlicit, ali je put isti kao i u dolasku. Samo… da li mora biti tako? Pa naravno da ne mora. Da zacinim stvari, odlucujem da kod Sarajeva skrenem za Romaniju, pa tim putem idem za Vlasenicu. Planinskih puteva nikada dosta. Pratnja (devojka) ce nesto kasnije krenuti autom i ici redovnom putanjom. Posto ce meni trebati vise vremena zbog Romanije, dogovorili smo se da budemo na vezi pa mozda na/posle granice nadjemo usput. I tako najzad uspevam da krenem rano! U tacno 9 casova i 24 minuta prolazim kroz kapiju. Plan mi je da do Sarajeva ne gubim vreme i samo vozim. Zato ne pravim pauzu sve do pred Jablanicu. Tad vise nisam mogao da izdrzim koliko su mu krcala creva, posto nisam doruckovao pre nego sto sam krenuo. Da jesam, opet ne bih do ko zna kad krenuo. A i ovako mi vise prija. U hladu, blizu vode. Ugodjaj jedino kvari poprilicna kolicina smeca na ovom stajalistu. Nazalost… Napojen hitam dalje. Prolaze Jablanica, Konjic, Bradina. Dolazi Tarcin i ukljucenje na auto-put. A dolazi mi i spoznaja da cu imati knap goriva da dodjem do granice (gde sam svakako planirao da natankam pun rezervoar). Da ne bih kasnije pravio nepotrebne pauze, dok sam jos na auto-putu pre Sarajeva, skrecem na pumpu da se i Strom malo napoji. Tankanje je stvarno brzinski odradjeno. Sve ide po planu. Od sada kako krenem, dan ce postajati sve uzbudljiviji i uzbudljiviji. Novi planinski predeli i krivine me cekaju (motociklom jos tuda nisam vozio). Cekaj malo. Sta je to u zadnjoj gumi? Nije valjda neki metal. Naravno da jeste. Ok, nije frka. Razmisljaj maxx koje su ti opcije sada: Ne vaditi i pokusati doci do Novog Sada - verovatno ce se napraviti jos vece sranje, ima dosta da se vozi Ne vaditi i doci do najblizeg vulkanizera - kao i predhodno samo nema puno da se vozi, “samo” auto-put Vaditi i zacepiti Slime-om (koji imam u koferu) - hmm ostavio bih to kao poslednju opciju Zvati VOZZI i slepati motor kod vulkanizera - i ostavio bih ovo kao joker kartu jer se mogu nacekati da se sve sredi (ode ceo dan) Na kraju se odlucujem za totalnu drugu opciju, a to je konsultacija. Sva sreca pa na pumpi imaju internet, te preko vibera zovem @DjordjeMijailovic. On daje predlog da izvadim to cudo iz gume (s obzirom da se zabolo na mesnatom delu) i vidim da li pusta. Zatim: Ako ne pusta, vozi dalje Ako slabo pusta, vozi do vulkanizera Ako jako pusta, krpi Slime-om Uzimam kljesta i dajem se u posao. Povucem malo pa pljuvackom proveravam da li pusta. Mic po mic. I vidi ne pusta. Haha ovo ce mozda biti lakse nego sto sam mislio. Nista me nece zaustaviti sada! O cekaj izvuklo se sve … i naravno da je u obliku latinicnog slova L … i da se zabilo skroz u gumu, pogresnim delom. Ne cujem da sisti. Mozda je ipak dobro. Drzi fige da ne pusta. Stavljam pljuvacke na rupu i … polako se stvaraju mehurici. Pa dobro sad bar znam sta mi je raditi. Pravac na internet, trazi vulkanizera u relativnoj blizini koji radi motore. Gugl izbacuje par rezultata, svi u Sarajevu. Gledam slike, citam recenzije. Odlucujem se za jednu radionicu koja deluje obecavajuce. Unosim lokaciju u navigaciju, pumpam gumu na maksimum i krecem. Sarajevo nije daleko. U svakom slucaju vozim oprezno. Ne znam da li ce guma krenuti da pusta jace usled opterecenja. 20ak minuta kasnije sam na svom odredistu. Vulkanizerska radionica imena istiog kao najpopularnija rec 2020. godine 2 minuta kasnije Strom je vec u radionici. Minut kasnije zadnji tocak je skinut. Majstor Senad, koji je u isto vreme i vlasnik, mi objasnjava da jeste to za krpljenje i objasnjava na koje sve nacine moze da zapusi rupu. Odlucujem se za fleku iznutra kao najsigurniju opciju. Jedina tako da kazem losa stvar je da ce to malo duze da traje (jedno sat i po) i zbog toga odustajem od Romanije ovaj put. Ganjacu se po njenim krivinama nekom drugom prilikom. Posto imam vremena na pretek, pricam sa Senadom i njegovom zenom o svemu i svacemu. Naravno morao sam da pitam da li imaju nekih problema oko specificnog imena radionice. Kaze svi ga pitaju kako to da se odluctio za bas to ime te odgovara dalje da je firmu registrovao pre cele pandemije. A “corona” u imenu predstavlja krunu njegovog profesionalnog zivota tj. to sto je otvorio svoju sopstvenu radionicu. Uz pricu vreme brzo prolazi i guma je ocas posla gotova i kao nova. Hvala Senadu iz sveg srca. Pomogao mi je u nevolji te brzo i profesionalno popravio problem. Zbog cele peripetije sa gumom devojka ne samo da me je stigla, vec i prestigla. Culi smo se i ceka me na benzinskoj pumpi malo posle Sarajeva. Lako se nalazimo i nastavljamo dalje zajedno sa planom da necemo praviti nepotrebne pauze. A to mi i odgovara jer je veoma toplo. Zeljan sam vise nadmorske visine u nadi da ce biti hladnije. Prolazi se Olovo. Nije hladnije, osim u tunelima. Prolazi se Kladanj. Opet nije hladnije. Na putu ka Vlasenici stajem pored puta. Treba mi pauza pored vode i da se malo raskomotim. A mogao bih i da rucam nesto na brzinu. U celoj frci trci zaboravih na to. Dalje idemo kracim putem, preko Sekovica. Em je blize, em manje saobracaja, em vise krivina (sto meni prija; mojim pratiocima u autu ne bas). Za satak smo kod granice na pumpi, tankamo pune rezervoare. Granicu prelazimo ocas posla jer guzve nema i pravac Sabac. Ceo dan vreme nekako curi. Taman kad pomislim da imamo dobro prosecno vreme putovanja (ne racunajuci epizodu sa gumom), pogledam na sat i zacudim se otkud toliko sati. Ne pomaze to ni sto je deonica od Loznice do Sabca veoma dosadna. Sve naseljena mesta, puno vozila. Jedva sam docekao da dodjemo u Sabac i opet napravimo pauzu. Polako gubim snagu te je vreme za jednu kafu s nogu (na parkingu Lidl-a). Pauza je bila nesto duza nego sto bih zeleo, ali je bila preko potrebna. U nastavku, put je veoma poznat pa je glavni problem ne prebaciti se na auto pilot. Mada je mozda veci problem to sto skoro ceo dan temperatura ne pada nize od 30 stepeni (nebitno koja je nadmorska visina). Posle 12 sati puta, stizem u Novi Sad. U tom trenutku mi je tesko da se setim odakle sam jutros posao. Ostalo je samo parkirati Stroma i onda parkirati sebe u krevet. Ovaj odmor je bio odlican. Svasta sam novo video, novim putevima vozio. Prevazisao je sva moja ocekivanja. Samo, koliko sam se umorio mogao bih na jos jedan. Hmm… Lepa ideja, ali zasada ostaje u domenu fantazije.

Dan 10. Ljubinje Sutra je planiran povratak za Novi Sad i danas se nigde ne zuji. Virtuelno sam na poslu, fizicki sam u Hercegovini, dok sam psihicki na putu. A psiho-fizicki se treba pakovati. Jedina dobra stvar jeste sto, za divno cudo, nervoze pred put nema ni u tragovima. Bice zanimljiv put sutra, predosecam.

Dan 9. Mrkonjici - Zavala - Ravno Posto sam danas morao da se javim na posao i radim (dobro je pa sam mogao preko interneta, sastanci ceo dan), nema nista od celodnevne voznje. Ali proklet bio ako ne iskoristim svaku mogucnost da zujim ovuda. Kakva je godina, ko zna kada cu se moci vozikati po nepoznatim predelima. Trudim se da zavrsim sa poslom ranije, sto nekako i uspevam. Super brzi rucak i vec sam na 2 tocka. Opet krecem dobro poznato magistralom prema Trebinju, ali idem samo do Mrkonjica, rodnog mesta Vasilija Ostroskog. Kad sam vec obilazio manastire, sto ne posetiti i ovu lokaciju. Kada sam tamo dosao otkrivam da je crkvau procesu renoviranja. Kada zavrse bice to fin objekat sa sradjenom okolinom, a sada je to samo gradisliste (na kom nema nikoga). Ne preostaje mi nista nego da se okrenem i odem dalje. A to ne prolazi bas najlakse. Posto je sve pod nagibom i klizavo uspevam da odem na sljunak koji je postavljen tu gde ce biti novi parking. I tu ne mogu da spustim nogaru jer propada kroz taj isti sljunak. Na svu srecu video me je cuvar gradilista i uz njegovu pomoc sam uspeo da okrenem Stroma. (nazalost nemam slike ovog fantasticnog dogadjaja) Srecni (i Strom i ja posto nismo pali) idemo do Zavale, ali cemo da pratimo Ćirinu rutu. U prevodu idemo ivicom Popovog polja, uskim putem. Put je losiji nego deo prema Hutovu, ali nista strasno jer saobracaja nema. Samo malo makadama. Dolazim do zeleznicke stanice Zavala (po ko zna koji put ovog odmora) i ostavljam je za sobom. Posle 10ak krivina dolazim i do mesta koje zelim vec nedelju dana da posetim ponovo. Vidikovac kod Ravnog. Cim sam spazio klupe (prvi put kada sam bio tu) znao sam da hocu ovde da dodjem sam i popijem popodnevnu kaficu. Kafa. Plazma. Motor. Fanstacican pogled. U tom trenutku meni bukvalno nista drugo ne treba u zivotu. Ostajem ovde maksimalno koliko mi vreme dozvoljava. Posto je sunce zaslo iza brda i vec pocelo da bude pomalo hladnjikavo (vetar poceo da duva), pakujem se i idem nazad za Ljubinje. Ceka me vazna obaveza. Treba peci rostilj za veceru. A usput i popiti koje pivo. Uzdravlje!

Dan 8. Buna - Bunica Kako je vec pocela navala turista na Neum (iako je pre samo 2 dana tamo bilo pusto), a valjalo bi se jos malo okupati, uz jutranju kafu palim google maps. Trazim sta od kupalista ima u relativnoj blizini. Ljubinje, nazalost, nema kupaliste. Bazen postoji, ali vec godinama ne radi. Posle kratke potrage izbor pada na Trebisnjicu ili Bunu. Odlucujemo se za opciju broj 2. Posto je danas nedelja, kontam bice tamo manja guzva nego na kupalistu u Trebinju. I posle nekih pola sata smo tamo. Vozila ima poprilicno, a ljudi bas i ne. Vise su ljudi skocentrisani na samom uscu Bunice u Bunu jer tu ima dovoljno dubine da se skace u vodu. Postujuci sve epidemioloske preporuke, ne idemo u guzvu, vec pronalazimo fino mestasce malo nize. Ovde vlada bas vesela atmosfera. Dosta je porodica i dosta rostilja. Posto je i danas veoma topao dan, puno je ljudi u vodi (iako je voda veoma hladna). Buan je brza ali to ne sprecava one hrabre da je preplivaju. U redu, nije bas preplivaju. Vise je vrlo polako prepesace. I tako dan prolazi u kuliranju i istrazivanju okoline koja uopste nije mala. Ovo celo izletiste uopste nije malo kako sam prvobitno pomislio. Takodje ima mnogo vise sveta skrivenog uzvodno i nizvodno, nego sto se moze videti. Dan je proleteo, vec je doslo vece i nazad smo u Ljubinju. Za danas je dosta.

Dan 7. Berkovici - Klinje - Gacko - Nevesinje Vece pre sam napravio neku kruznu rutu da obuhvatim sto vise puteva kojima nisam ranije prolazio. Jedina tacka koju zelim da posetim jeste jezero Klinje kod Gacka (hvala @DjoredjeMijailovic za preporuku i gps lokaciju). Po vrlo poznatom obicaju krecem kasno tj. kad vec pocinje da przi zvezda (proslo 11 sati uveliko). U putu do Stolca, sve poznato. U Stolcu ovaj put skrecem desno posle semafora i upucujem se prema Berkovicima. Put me vodi pored recice na cijim obala su vec poceli da se okupljaju ljudi ne bi li se rashladili. Ono sto mi ovde privlaci paznju jeste koliko je voda cista i koliko je sve zeleno. Stajem da to i slikam. Nazalost slika nije ni to kolena stvarnosti, ali moze priblizno da docara. Vracam se nazad u sedlo. Berkovici brzo dolaze, a brzo i prolaze. Odmah posle njih se dolazi deonica koju sam pre neki dan prosao kada sam iz Nevesinja isao za Bilecu. Tada mi se bas bila svidela, te je super sto je mogu ponoviti. Dobar asfalt i dugacke, pregledne krivine. Deonicu zavrsavam u rekordnom vremenu i dolazim do raskrsnice sa magistralom Gacko - Bileca, te skrecem levo ka Gacku. Nastavlja se dobar asfalt i duge krivine. I tako sve dok se ne izadje na Gatacko polje. Onda odjednom kao da sam se teleportovao nazad kuci u Vojvodinu. Ravnica. Doduse sa tom razlikom sto je ova ravnica oivicena brdima. Pratim navigaciju koja me navodi da idem precicom, a ne kroz sam grad. A precica je naravno sirine jedne kolobozne trake. Odmah pomislih da cu ponovo da se gubim nekim bespucima i poljskim putevima (barem asfaltiranim). Ali kada sam se mimoisao sa dobrim brojem biciklista skontah da je ovo totalno legalan putni pravac (iako tako ne izgleda na prvu loptu). Jeste da sam blizu svog zeljenog odredista, ali stajem u hlad na kratko da se ohladim … … malo da uzivam u lepom pogledu … … i isprobam neki novi ugao na gopro-u. 15ak minuta kasnije najzad dolazim i do jezera Klinje. Ostajem bez reci. Pejzaz je predivan. Raskomocujem se, parkiram guzicu pod nastresnicu da na miru popijem kafu i iskuliram glavu (za to i sluze godisnji odmori, zar ne?). Da sam poneo kupace gace, bucno bih se malo. Ovako samo blenem u vodu i branu koja se tu nalazi. U okolini nema bog zna sta da se vidi. Jedan vidikovac i jedan napusten objekat, rekao bih turisticke namene. Razmisljao sam da li vredi obilaziti ga iznutra, ali odustah od toga (ko zna da li ima medveda unutra ). Pun pozitivne energije nastavljam dalje. Doduse nemam neki cilj posto sam danasnji vec ispunio, tako da cu se samo vratiti za Ljubinje. “Blizom” rutom, jer je tako jednostavnije (i zabavnije). Ovaj put prolazim kroz Gacko. U istom se ne zaustavljam te nastavljam dalje za Nevesinje. Ova deonica ima sve sto dobar moto put treba da sadrzi. Krivine (spore i brze) … … brda … … sume … … kuce u alpskom stilu … … osim, kao i vise puta do sada, kvalitetnog asfalta. Svaki put mi bude zao toga iako sam do sada vec navikao. I pored toga ocas posla sam u Nevesinju. Stajem na benzinsku pumpu da natocim goriva (puno se prelazi pa malo malo treba i natociti). A posto rucak nisam poneo mogao bih natociti neko gorivo i u sebe. Ili samo pojesti sladoled. Da, ipak mislim da cu ovo drugo uraditi. Dok ubijam dve muve jednim udarcem (glad i toplotu), zveram okolo i primecujem ovaj grafit nacrtan na osnovnoj skoli. S obzirom da se dosta mladih ljudi iseljava odavde, nekako ta poruka ima jaci efekat. I tako dok filozofiram u svojim mislima prilaze mi dva klinca. Naravno zanima ih motocikl. A uvodno pitanje im je fantasticno: “Jel ste stvarno dosli iz Novog Sada ovde?”. Odgovaram veoma ozbiljnim “naravno da jesam”. I onda, od njih, ide standarni komentar kako imaju neke rodbine u okolini Novog Sada. Hm… ko bi rekao da ce se ova nasumicna konverzacija povezati na moje predhodno razmisljanje. Pozdravljam klince, sedam na Stroma i odosmo. Dalje nas ocekuje jos jedno ponavljanje. U pitanju je deonica od Nevesinja do Berkovica (preko Zovi Do). Posto mi je put sada poznat, ai i jako mi se svidela pre neki dan kada sam prosao njime, trudim se da uzivam maksimalno u voznji. Stajem samo kratko na pis pauzu i da fotkam koju sliku. Iako ovaj makadamski put sa predhodne slike izgleda kao da se retko kad koristi, marfi ne bi bio marfi, da je bio korisceniji od magistrale bas kada sam stao tu. Ponovo sam u pokretu i necu nigde stajati sve do Ljubinja. Tako i bi jer creva polako pocinju da krce. Valjalo bi jesti nesto konkretno, te obilnim rucko-vecerom i setnjom posle zavrsavam dan.

Taj dan nisam, ali sutra dan jesam To u junu bilo je samo 5km tog novog puta otvoreno. Verujem da su ostatak otvorili koji dan posle. Kada zavrse celu tu novu magistralu bice milina.

Dan 6. Neum Danas je dan samo za kuliranje. Devojka i ja smo oboje zeljni mora, pa odlucujemo da okusamo svoju srecu i odemo za Neum. Jos sinoc smo sve potrebno spakovali u auto, tako da preostaje da samo sebe spakujemo i mozemo poci (Strom ostaje parkiran u hladu). Cak smo uspeli krenuti dosta rano, sto je odlicno jer nam treba sat i po voznje u jednom pravcu (kako je navigacija rekla, toliko nam je i u stvarnosti trebalo). Deo puta to Hutova sam juce prosao Stromom. Moram priznati da je strasnije ici automobilom ovde jer se mnogo teze mozes mimoici sa vozilima iz suprotnog smera (setim se samo kamiona od juce). Od Hutova ka Neumu put vodi preko brda i dolina, standardnom uskom, krivudavom magistralom. Deo cak prolazi i kroz aktivno gradiliste nove magistrale. Zadnjih par kilometara se vozimo tom novom magistralom koja direktno ulazi u Neum. Spustamo se krivudavim ulicama do gradskog parkinga koji je polu prazan. Odlicno, guzve nema. Parkiram tik do plaze (ovo je relativan pojam jer se parking nastavlja direkt u plazu i posle par metara je more). Pocinjem da razmisljam da li je uopste trebalo da vadim peskire iz auta s obzirom da smo se udaljili citava 2 metra. Voda je malo hladnija, ali prija jer sunce przi. Talasa, bar na ovom delu plaze, nema te je plutajuce kuliranje zagarantovano. Priznajem nisam verovao da cu ove godine uopste videti more ocima, a ne da cu se cak i kupati. Dan brzo prolazi. Mnogo brze nego sto bih hteo. Ocas posla dolazi sunce silazi prema horizontu. Vreme je poci nazad, a ne ide mi se. Em sto bih jos vremena da provedem pored vode, em sto mi se ne vozi sat i po. Ovaj godisnji odmor svakim danom je sve bolji i raznovrsniji. Inace taj dan je bio poslednji dan pre nego sto su pocele letnje guzve u Neumu. Dok smo se spremali da krenemo nazad, likovi iz kafica pored su golfovima donosili veliku kolicinu lezaljki i rasporedjivali ih na plazu.

Dan 5. Kravice - Hutovo - Trebinje Opet ustajem ranije da bih ranije i krenuo, pre nego sto krene vatra sa neba. Naravno bezuspesno. Jednostavno mi ne polazi za rukom. Ne moze se napustiti kuca pre obilnog dorucka i ispijene kafe. Dok sam planirao krug za danasnji dan jedina tacka za koju sam bio siguran da hocu da posetim jeste vodopad Kravice. Znaci do tamo najkracim putem. A za posle pa… po osecaju. Na maps-u sam napravio neku rutu koja delom prolazi i rutom stare zeleznicke pruge. Da, to je nastavak iste one pruge gde je Ćiro saobracao, a ciji sam mali deo posetio u Zavali. Posle toga samo nazad za Ljubinje. Znaci danas nista komplikovano. Taman negde pred moj polazak devojka baca buvu da ce ici popodne do Trebinja i odmah u glavi produzujem rutu. Kada sam prvi put prolazio tom rehabilitovanom deonicom (Trebinje - Ljubinje) pre neki dan, jako mi se svidelo. Jednostavno ganc novi asfalt, manjak saobracaja i dugacke krivine su mi bas prijale. Zasto se onda ne bi to ponovilo i danas. I tako, najzad, u tacno 10 casova i 56 minuta krecem. Do Stolca brzo dolazim i jos brze ga prolazim (znam vise napamet svaku rupu i krivinu tu). Na raskrsnici gde obicno skrenem desno za Mostar nastavljam pravo, za Capljinu. Put do Kravica nije nista zanimljivo, klasicna magistrala sa dosta naseljenih mesta, sporog saobracaja, radova na putu i kamera za brzinu. Prvi put vozim ovu deonicu i moram reci da me je poprilicno smorila. Naravno, danasnji da je izuzetno topao dan. Taman dok mi je jos nije ponestalo strpljenja dolazim do kompleksa Kravica i parkiram u sto je moguce veci hlad. Parking je potpuno prazan, sto me je iznenadilo. Cak sam i pomislio da je mozda sve zatvoreno. Mada ne znam ni sta sam ocekivao, kada u Mostaru nema turista zasto bi ih ovde bilo. Lepo sam se raskomotio u hladu i sve popakovao u/na Stroma. Odlazim do blagajne da kupim kartu i tad mi postaje jasno zasto je parking prazan. Pa svi su parkirali dole. Tolika je mala posecenost da pustaju sve dole sa vozilima. Ja se naravno necu praviti blesav pa sedam na Stroma i pravac dole. Em se manje onda moram setati po ovoj vrucini em je dole veci hlad da se ne greje sediste. Usput do dole hvatam i prvi pogled na vodopade. Strom je parkiran (ponovo) i mogu krenuti u obilazak. Prvo mesto je obelezeni “selfi spot”. To je valjda popularno sada da svaka turisticka atrakcija ima tako neki kutak, a ovaj je jos smestan odmah na ulazu. Sliku fotkam, ali ne selfi. Silazim do vode u nadi da cu se ohladiti. Totalno sam prokuvao dolazeci ovde. Da budem siguran u hladjenje kupujem sladoled, sedam na klupu i upijam lepotu prirode pred sobom. I hocu da sebe sutnem u dupe jer nisam poneo kupace gace i peskir. Voda izgleda izuzetno primamljivo. Sladole je pojeden pa hajde da krenem u obilazak… ok… vodopadima se ne moze prici jer nema mostica da se predje preko. Nisu ga jos postavili. Pa hajde da vidimo sta jos ovde ima… pa realno, nista od sadrzaja. Par kafica i to je to. Ali, zato je priroda predivna. Dok sam silazio dole primetio sam jednu fantasticnu klupu u hladu, odmah pored potoka (mislim tesko ju je promasiti jer je na par metara od puta). Odmah sam pomislio kako je to fantasticno mesto gde se moze popit kafa na miru. Posle jos malo kuliranja naspram vodopada, vracam se do Stroma, kupim termos i plazma keks i pravac klupica. Kad ono tamo vec neki ljudi sede. Pa dobro… sta da radim… icu dalje. Ili ipak mozda necu. Kafa mi se jako pije. Sacekacu da se oslobodi klupa. Taman u medjuvremenu da podmazem lanac. Kako sam zavrsio majstorisanje pored puta taman se klupa oslobodila. A kafa je veoma prijala Kafa popijena, iskuliralo se maksimalno (i ohladilo) pa je vreme da se opet malo vozi, treba nastaviti dalje. Na mapama sam video da je usput i park prirode Hutovo blato. Jeste da ne znam sta tacno tamo ima (osim blata), ali kad je usput sto ne posetiti. Namestam navigaciju na Google maps-u i pratim sta mi teta iz telefona prica. Prvo nazad do Capljine, pa proci kroz Capljinu, pa posle nje skrenuti desno na magistralu. U jednom trenutku prolazim tablu na kojoj pise “<- Hutovo blato“, sto me zbunjuje jer navigacija kaze da se ide pravo. Stajem pored puta i jedno 10ak minuta trosim da skontam kojim putem treba ici. Na kraju odlucujem da ipak pratim navigaciju (na mapama i satelitskim slikama taj put levo ne izgleda nesto obecavajuce). Posle jos nesto voznje dolazim do raskrsnice. Pravo je Svitava (gde me navigacija vodi), a desno se ide za Hutovo. U tom trenutku sam hteo da pitam nekoga da li sam na dobrom putu, ali naravno nigde nikoga. Bar mogu malo na miru da uzivam u finom pogledu. Na kraju odlucujem da ipak idem desno, ka Hutovu. Posle par stotina metara primecujem i tablu koja kaze da sam vec na biciklistickoj ruti Ćiro, sto je dobro jer ne moram da je trazim (navigiranje mi danas nije jaca strana). Kada sam gledao mape ovaj sledeci deo puta je izgledao fantasticno. Sve same krivine, dusu dalo za uzivanje. Realno je ipak malo drugacija. Ok, poprilicno drugacija Asfalt je star, neravan, pun zakrpa. U prevodu ides polako i dosta se truckas. Pored toga cela ova deonica je uska, tipa traka i u najsirim delovima. U tom trenutku mi je tesko da poverujem da je ovo magistrala za Neum. Sva sreca pa je jos uvek Jun pa je saobracaj ka moru jos uvek nepostojeci. Uglavnom po koji auto ili dostavno vozilo. Ok, desi se ponekad i da se naleti na poneki kamion sa gradilista nove magistrale od Mostara ka Neumu. I tako sve do Hutova (ne blata vec sela). Tu se put racva. Jedan krak ide ka moru, dok drugi ide ka Ravnom. Danas biram ovaj drugi. Tu put bas ide istom rutom kude je voz Ćiro isao. Prolazim selo, prolazim neke rusevine industrijskog postrojenja ... ... te pravim kratku pauzu na usponu pored jezera. Ovo jezero je lokacija gde se reka Trebisnjica zavrsava. Ranije sam rekao (kukao) kako je put uzak. Mislio sam ne moze uzeo od toga. Oooo kako sam pogresio. Mada kad malo bolje razmislim, logicno je da je sledeca deonica puta sirine jedne saobracajne trake. Ipak je ovde ranije bila pruga. Nastavljam dalje i pratim reku uzvodno. Vozim polako jer malo malo pa bacam pogled ka dolini. Pogled je fantastican. Ali jedno oko uvek mora biti na putu. Nikad ne znas kada moze da ti iza sledece krivine izleti neki Golf 2 … ili kamion. Dobro pa je motocikl usko prevozno sredstvo pa se lako mozemo mimoici. Put nastavlja dalje kroz par sela i tako sve do Ravnog. Od tamo mi je put vec poznat i brzo dolazim do magistrale Mostar - Trebinje. Sa devojkom i pratecom ekipom sam se dogovorio da se nadjemo u Trebinju, pa tako skrecem desno. Ova deonica se jos uvek presvlaci novim asfaltom i zatvorena je za saobracaj do 16 casova svaki dan. Ipak posto su radovi danas blize Ljubinju, deo ka Trebinju je otvoren. A to znaci ganc novi asfalt bez saobracaja! Tako da dajem gas i ocas posla sam u Trebinju. Parkiram se kod zidina starog grada … … i sedam na kafu i kolu ispod platana. Guzve u kafani nema. Ispravka, nema skoro nikoga. 2-3 gosta, konobari i ja. Savrsen zen momenat. Dok tako uzivam, kucakam se sa devojkom. Oni tek sada krecu iz Ljubinja. Tako dok njih cekam obavljam i rucak. Posle jedno satak svi smo zajedno. Svako odlazi na svoju stranu da odradi sta ima u gradu od obaveza pa se na kraju nalazimo kod platana (ne ispod platana vec kod hotela Platani) na jos jednoj kafi. U nekom trenutku za sto pored dolazi par moto kolega, ocigledno na svom nekom proputovanju (ako se dobro secam jedan od njih je imao majicu koju sam prepoznao iz nekog putopisa sa foruma, mozda Doboj). Nisam hteo da im smetam pa im se nisam javio. Vreme je za povratak “kuci.” Brzinski pit stop na benzinskoj pumpi da se napoji Strom i onda samo krivine i gas. Taman kako sam stigao u Ljubinje sunce zalazi i zavrsava se ovaj pomalo dugi, ali veoma fin dan.

U predproslom postu sam rekao da cu se ubrzati sa pisanjem. Rekao pa porekao i eto prodje godina. Da u boljem duhu zapocnem ovu godinu, nastavljam sa pisakaranjem

Slicnu dilemu sam imao pre koju godinu kada sam pocinjao sa moto pricom. 175cm/75kg sam i imam krace noge. Cb500x sam probao kod dilera i mogao sam oba stopala da stavim na zemlju. Na Stromu nisam mogao, bio na prsticima kao balerina. Ali posle test voznje sam znao da je ipak Strom motor za mene (iako je tada razlika u ceni bila dosta veca nego danas). Daleko od toga da je cb500x los motor, samo je Strom dosta ozbiljniji. A problem sa visinom sam sredio tako sto je prednji kraj spusten za neka 2-3 cm napred (odradio Atila na prvom servisu). Od tada mogu normalno spustiti obe noge na zemlju istovremeno. Alternativa tome bi bila kupovina nizeg sedista.

Radice givi posao, kako ne. Kod sebe imam original suzuki (made by givi) i zadovoljan sam. Izgleda cvrsto i nema vibracija. Takodje dosta ljudi ovde ima Sebine crash barove i odlicno su se pokazali.

Imam Shark Spartan carbon skin, skoro 2 godine. Uzeo sam ga jer mi odgovara tezina (izuzetno je lagana kaciga), zato sto pase mojoj glavi i zato sto mi je trebala touring kaciga. Dodatni plusevi su odlicna ventilacija, pinlock koji dobijes sa kacigom, suncane naocare koje se spustaju do nosa, integrisana zavesica ispod brade, garancija 5 godina. E sad, glavni minus je vizir tj. kvalitet istog. Shark je napravio isti vizir koji se koristi na par modela i kod svih se desava da kad tad pukne sa leve strane (na onom C delu gde se kaci za kacigu). To ne spada pod garanciju te moras kupiti novi vizir kada se to desi. I naravno da se nadas da ih ima na stanju Drugi minus, bar moj licni, jeste sistem kako se otvara/zatvara gornji lufter. Moze se desiti, kao meni, da propadne i ne moze da se fiksira u jednom polozaju. Ovo je sredjeno pod garancijom.

Kako je ova godina totalno luda, eto i za kraj iste jos jedan prolecni dan. A samim time se naslo vremena i za jednu kaficu. I da ne ispadne da se samo crf-ovi vozikaju Doduse oni mogu da se odmaknu vise od 20m od puta jer im blato prestavlja mnogo manji problem. Za Stroma i ovo je dovoljno dobro mesto za kafu (dalje od ovoga nije bilo pametno pokusavati bar sa fabrickim gumama).

Zavisi koji Himalayan, posto je 2 imala. Ako se dobro secam prvi se jace cuje zato sto ima izduv za azijsko/indijsko trziste. Sa tim primerkom je iz Azije dosla do Nizozemske.

Da tad smo se vracali u grad te smo sigurno bili mi :-) Kolega na hondi je izuzetno saren bio pa ga lako uociti :-D

Danas je bas bio topao i fin dan i kako ga ne iskoristiti za kaficu u prirodi (uz dobro drustvo): Pogotovo sto sam skontao da se Strom nije vozio skoro 2 meseca. Kad prolete toliko vreme.

Zanimljiv video sa zanimljivim motociklom:

Uradio taj 3. servis (na 12000km) kod Atile prosle godine. Mislim da je bio oko 110-120e. Sta je sve radjeno ne mogu da se setim trenutno, ali jeste duze trajao. Vise od 2 sata sigurno

Koliko je motora bilo juce na Fruskoj gori, a pogotovo stromova, pre bih rekao da svi voze Nazalost nisam bio jedan od njih

Bas steta za KLX300, jer stvarno izgleda kao solidna alternativa CRF300L. Ali dobro, treba biti srecan sto barem CRF postoji na nasem trzistu.

Nesto poslovno morao danas do Srema, a kako nije bilo hladno malo je i Strom protegao gume po Fruskoj.

@baneBP Da kojim slucajem nije bio bas ovakav? Inace fotka je od juce, naravno sa Fruske gore

Islo se kod Atile na redovan servis, pa nazad kracim putem okolo naokolo 300km. Bas je prijala voznja uprkos hladnoci i vetru. A u cekaonici nabasah na zanimljivo stivo za citanje.