@Baki Vrsac Hvala tebi

Lakse protiv losih vremenskih prilika uz video za dan 13:

@djolji Izuzetno lepo @Djomla199 @Forsberg Uz slike se lakse izboriti sa pms-om (parked motorcycle syndrome)

Pun energije izlazim na auto put koji prati reku Tagliamento. Jedva sam ga docekao, malo da odmorim ledja od krivina. Mnogo je lepa ruta kojom sam prosao, ali mi nesto bila naporna. Da li je moguce da me umor stize posle toliko dana? Ili je @DjordjeMijailovic namerno napravio takvu rutu da me slomi? Pih, gluposti! 20 minuta kasnije prizeljkujem krivine. Ostavljam Italiju za sobom (poslednji put) ... ... i ulazim u Sloveniju (poslednji put). Koji "Déjà vu". Kao da sam bas na ovom granicnom prelazu pre 11 dana oblacio kisno odelo Odmah posle granice ima benzinska pumpa te je posecujem da naspem gorivo i kupim novu vinjetu (posto je prosla istekla). Krecem ka Kranjskoj Gori i prelazim preko reke Sava. Koliko drugacije izgleda ovde nego kod nas kuci. Tesko je poverovati da ovaj idilicni potocic moze onoliko da naraste. Pored jezera Jasna sam prosao (drugog dana) na putu za prevoj Vrsić. Posto mi je tadasnji cilj bio osvajanje prevoja, nisam stajao iako mi je kum predlozio jezero kao fino mesto za iskulirati. Danas posto imam vremena, a uz to sam i umoran, je ovo savrseno mesto za odmor. Lovim kafu, okupiram lezaljku i pustam mozak na ispasu. Nista ne kvari ovaj trenutak. Pa cak ni matori Ameri koji se prisecaju svojih detinjstava i filozofiraju o zivotu. Gledam u planinske vrhove koji zovu u goste. Hajde ponovo na ovu stranu, da obrnes krug iz pocetka. Bi vrlo rado. Da ima vise dana sigurno bih. Ovako se samo pozdravljam sa Kozorogom i hitam ka danasnjem cilju, Kranju. Na ulasku u grad slavim jubilej, predjenih prvih 10000 km na Stromu. Dok sam se smestio u hotel vec je pao mrak. A i gladan sam. Na putu ka klopi prolazim kroz centar i ne mogu da se ne odam utisku koliko podseca na Dunavsku ulicu u Novom Sadu. Posto sam prvi put ovde konsultovao sam gugl sta je dobro za jesti. Ocekivao sam kobasice, a iznenadjujece je gugl rekao cevapi. I to sarajevski cevapi. Stavise i ime restorancica je bas sarajevsko, "Das ist Walter". Na spisak stvari koje je Walter dobro radio (osim branjenja Sarajeva) definitivno se moze ubaciti i pravljenje cevapa i pravljenje piva. Veoma uspesna kombinacija. Vracam se u hotel gde Strom spava na sigurnom iza kapije, a uskoro cu i ja (doduse u sobi, bez kapije).

Opet se spustam do ravnice. Prolazim kroz sume, sela, gradice ... Ovih dana sam navikao da budem na visoj nadmorskoj visini, pa i ako je jako sunce nije bilo pretoplo (stavise bude prijatno). U nadi da ce biti hladnije, penjem se na sledeci prevoj. Sam pocetak prevoja ne obecava previse. Put je uzan, asfalt je poprilicno ispucan. Pomalo me brine i cinjenica da nema saobracaja. Cak ni motora! Da li je moguce da sam negde pogresno skrenuo (da me navigacija pogresno navela) na neki los, lokalni put? Nema sta sad da se razmisljam, guram dalje. Sto se vise penjem to asfalt postaje normalniji. Sada uopste nije minus cinjenica da saobracaja jos uvek nema Dolazim do jedne raskrsnice gde mi navigacija kaze da skrenem desno i nailazim na iznenadjenje. Odjednom pocinje ganc novi asfalt u paketu sa novim prevojom! Posle voznje kao po jajima na pocetku proslog prevoja, sada moze da se opusti i vozi. Uzivanje samo traje li traje. Krivina za krivinom. A i vidik nije los. Pratim rutu koja vodi u nize nadmorske visine i pored nekog jezera (Lago di Sàuris). Posle njega spust se nastavlja kroz mnogobrojne tunele. Dugacki su, mracni su, asfalt je zamenila kaldrma. Avantura iza svakog coska. Polako ali sigurno silazim (jos jednom) u ravnicu. Tu shvatam da je krajnje vreme da negde rucam (od uzbudjenja sam potpuno zaboravio da treba jesti). Posto vec krece da me boli glava stajem kod prvog supermarketa. Uzimam neke sendvice, jos vode i krofne. Zasluzio sam nesto slatko.

Da nisam poslusao kuma, sve bih ovo propustio. Hvala mu na ovoj ruti Dan uveliko traje pa ni ne iznenadjuje broj vozila na putu. To ukljucuje i ona na 3 tocka ... ... i ona na 2. Navigacija me vodi u nepoznato. Slepo joj verujem kada me vec vodi kroz predivne krajolike. Cujem neko konstantno zveckanje. Pomisljam da se mozda nesto nije otkacilo (torba nazad) i kucka. Stajem pored puta da proverim. Zveckanje se jos uvek cuje poprilicno glasno. Znaci nije do mene, ali jeste do krda milka kravica koje pasu u sumici pored. Koliko zveckaju zvuce kao neki novogodisnji zvoncici. Uskoro dolazim do vrha jos jednog prevoja (pitam li se koji je to za danas). Za razliku od nekih ranije ovde je poprilicna guzva. Parkirani automobili i kombiji na sve strane. Bukvalno gde god ima mesta pored puta ti zasadi auto. Nastavljam da pratim navigaciju i spustam se do gradica "Auronzo di Cadore" na obali jezera. Jezero je vestacko i nastalo je 1930. kada su napravili branu. Pogled sa brane je fantastican. Takva raznolikost nijansi zelene i plave. Ponekad stvarno vredi okrenuti se i pogledati odakle se doslo. Nazalost ovde bas i nema hlada pa se ne zadrzavam previse. Oprema mi je crna, a sunce fino przi posto je proslo podne.

Dan 13. Natz-Schabz - Kranj Budi me Strom. Kaze ajde sta toliko spavas i odmaras. Svanulo je, treba noge, ovaj gume protegliti (tek je pola 7). I ne da cemo ih tegliti danas. Prelazimo preko Dolomita, prateci rutu koju nam je vece pre smislio @DjordjeMijailovic . Dolomiti ili Dolomitski Alpi su planinski venac u Istocnim Alpima u Italiji. Od 2009. godine su uvrsteni u listu prirodne svetske bastine UNESCO-a. Brzinski dorucak i krecem! Put je dobar, ali uz ceste radove koji se na svu srecu brzo prolaze. Poprilicno je rano te nema puno saobracaja. Cak je i motorcikala malo. Ta prva, moze se reci vezna, deonica vodi pored reke ... ... dok u daljini Dolomiti polako pocinju da odkrivaju svoju lepotu. Tek sam na pocetku danasnje rute, a vec sam prijatno iznenadjen. Put me dalje vozi kroz razne varosice. Tu se vec pojacava saobracaj i sve je vise kolega na motorima koji me, naravno, obilaze. Vrlo brzo pocinje uspon na prvi planinski prevoj za danas, Falzarego. Prevoj se nalazi na visini od 2105 metara nadmorske visine i vazi za jedan od glavnih transportnih veza Dolomita. Ime "Falza Rego" u prevodu znaci lazni kralj ... ... i odnosi se na Friulskog kralja koji se, po predanju, pretvorio u kamen zato sto je izdao svoj narod. Tokom Prvog svetskog rata ovaj region je video dosta borbi izmedju Italijanske i Austro-Ugarske strane. U lokalu postoji par muzeja o toj tematici, ali nisam stigao da ih obidjem. Dolomite uopste nisam istrazivao prilikom priprema za putovanje. Zato i ne prestaju da me iznenadjuju svojom lepotom. Verujem da cu nekada ponovo ovde doci ne samo zbog voznje motora vec i zbog pesacenja/planinarenja.

@Jovan Ristic @poka Hvala vama sto pratite

Video mozda bolje docarava predele predjene 12. dana putovanja:

Posle silaska sa Stelvia stajem da nadjem smestaj za veceras i da bacim pogled na mapu. Posto je tek oko 3 popodne i ima jos dosta dnevnog svetla odlucujem da je upravo sada doslo vreme da posetim Joufenpass. Iako sam tek juce saznao za njega i tad rekao sebi da cu ga posetiti nekom drugom prilikom. Zato nalazim smestaj kojim se najbrze dolazi upravo preko tog prevoja. Usput sipam gorivo i hitam prema kruznom toku na kraju Timmelsjoch-a gde cu skrenuti na Joufen. Zapocinjem penjanje na Joufenpass. Iako je put uzi to ne sprecava kolege na motorima da daju svoj maksimum i brzo savladavaju krivine (sebe ne racunam tu naravno). Pored puta primecujem dvodimenzionalni isecak ratnika. Posto me je zaintrigiralo sta je to tacno, stajem. Na kraju ispada nista specijalno, samo obican vidikovac (Aussichtspunkt San Leonhard). Ali sa kakvim pogledom! Tu je naravno postavljena i jedna klupa, te je okupiram da bih popio kafu. Iako je opet nes 3u1, kafa nikad bolja (ambient je poprilicno uticao na takav osecaj). Nastavljam dalje, krivine samo idu jedna za drugom. Put je super za voznju, opusten sam i bas mi prija. U tim trenucima mi se cini da je manje tehnicki zahtevan u odnosu na ranije danasnje prevoje. To je to, jos jedan prevoj osvojen! Fantastican nacin da se dan privede kraju. Za danas je samo ostalo doci do hotela, sto i cinim satak posle vrha prevoja. Dosta se vozilo danas, pa je i Strom zasluzio odmor. Kuhinja hotelskog restorana vise ne radi pa zato samo sluze hladne uzine. Najblizi pravi restoran je udaljen jedno 20ak minuta peske. Nemam snage za to, dan je bio dugacak. Povlacim se u sobu i veceram poslednju meksicku tunjevinu koju sam poneo sa sobom (zahvalan sam sto je poslednja, smucio mi se vise taj ukus). Za sutra nemam plan. Imam samo cilj. Odprilike cilj. Verovatno cu spavati negde u Sloveniji. Zadajem pocetnu i krajnju tacku i pustam google maps-u da sam nadje rutu. Tim putem cu sutra. Dok to radim kuckam se sa @DjordjeMijailovic, saljem mu putanju, a on . . .

Jos davne 2007. godine trojac sa Top Gear-a je posetio ovaj prevoj u svojoj potrazi za najboljim putem za uzivanje u voznji na svetu. I uzivali su po serpentinama za sve pare. Secam se da sam tada sanjario kako bi bilo lepo da mogu tamo otici, kao i oni. Dve godine kasnije su posetili i Transfăgărăşan u Rumuniji. Posto sam 2013. i 2014. bio na Fagarasanu sa @DjordjeMijailovic (doduse automobilom), ne bi bio red da ne posetim i provozam ceo Stelvio. Pogotovo kada sam u komsiluku. Ali, ovaj put to nece biti moguce. Zapadni krak puta je jos uvek zatvoren usled odrona. Ah... taj rani sneg sto je pao za vikend mi je bas poremetio planove. Dobro pa je istocni krak otvoren. To je onaj poznatiji krak, onaj sa serpentinama. Inace ovo je drugi najvisi asfaltirani put u alpima i najvisi asfaltirani put u istocnim alpima, visine 2757 metara (sto je i moj visinski rekord). Dolazak na Stelvio mozda nije najinteresantnija stvar koju sam uradio na ovom putu. Sam prevoj je jedan veliki vasar. U svakom slucaju meni je veoma drago sto sam tu gde sam. Ocigledno i imam srece jer je ovde stvarno napadalo snega proteklog vikenda, a sada su putevi cisti. Sve je puno bicikala, motora i automobila, a nadje se i po koji kamion Nije bitno cime se dovde doslo, ako uzivas u tome. Dosta sam proveo vremena ovde, treba ici dalje. Treba napasti svetski poznate serpentine. To kazem posto idem nizbrdo. Da sam mogao ostati pri prvobitnom planu, isao bih uzbrdo i onda bi one napadale mene :-) Na jednoj od ukosnica stoji foto stelvio ekipa koja vas slika za uspomenu. S obzirom da sam bio sam, nije lose imati i neku fotku iz treceg lica.

Dan 12. Sölden - Umbrail pass - Stelvio pass - Joufen pass - Natz-Schabz Posle dva nocenja provedena u Söldenu vreme je da se ide dalje. Procedura je standardna i posle toliko dana vrlo poznata. Dorucak, pa spakuj sve stvari i onda ih sve spakuj na motor. Stvarno je krajnje vreme da krenem u pravcu kuce. Ali pre toga prvo treba jos malo ici u suprotnom smeru. U jednoj raskrsnici navigacija kaze pravo, ali se ne moze dalje. Put je zatvoren, mora se obilaznicom, pa uz dolinu reke. Posle jedno kilometar ulazim u Svajcarsku! Maksimalno sam zbunjen. Ocekivao sam da cu biti jos u Austriji ili mozda uci u Italiju :-) Na ovoj deonici puta se desila zanimljiva scena koju nazalost nisam zabelezio kamerom. Vozim tako desnom stranom iznad doline reke kad odjednom, jedno 50 metara od mene, paralelno samnom, ali iznad same doline pece da leti crveni helikopter. Posle jedno 200-300 metara primecujem da mi se priblizava. U tom trenutku mi nije jasno sta se to desava. Posle jos jedno 200-300 metara na ogradi pored puta, ivici doline, primecujem 2 lika u nekoj opremi kao za planinarenje, nesto cekaju. A sta to cekaju, pa naravno isti onaj helikopter, da uskoce u njega :-O Helikopter je dosao do ivice, lebdeo u mestu dok su likovi uskocili i nastavio dalje negde. Kasnije sam skontao da se dole kod reke vrse neki gradjevinski radovi i da je helikopter nekako umesan u njih :-) Odusevljen nastavljam dalje i uskoro sam ponovo u Austriji. Stajem da ipak namontiram gopro na kacigu, posto se eto dese zanimljivi momenti i kada ih ne ocekujes :-) Posle jos nesto voznje dolazim i do Italije. Odmah posle granice stoji tabla da je ovo neki prevoj. Tad nisam bas bio ubedjen jer izgleda kao normalna magistrala, ne zavojiti alpski put. Posle ovog prevoja se nalazi vestacko jezero Reschensee (na italijanskom: Lago di Resia). Ono je poznato po potopljenoj crkvi i njenom tornju koji strci iz jezera. U ovom trenutku ne mogu bas da se setim da li sam video taj toranj. Mada mora da jesam kada magistrala prolazi odmah pored. Vozi vozi vozi... Pomalo me hvata nestrpljenje posto nikako da dodjem do sledeceg planinskog prevoja. Raspolozenje se popravlja ulaskom (ponovnim za danas) u Svajcarsku. Znam da je skretanje vrlo blizu, jos samo malo. I ovo je to. Nista spektakularno. Obicna seoska raskrsnica koja vodi u usku ulicu. Ali ta uska ulica je pocetak prevoja Umbrail! Stoji na cosku i tabla koja to kaze, ako se uspe skontati da je tu. Odmah od starta tj. cim se izadje iz naselja pocinju krivine, a ubrzo i serpentine koje vode sve vise i vise. Malo po malo predeo oko puta se otvara i ako se pogleda nazad (odakle sam dosao) vidi se cela dolina. A na drugu stranu snegom zavejani vrhovi zovu. Prevoj Umbrail je najvisi asfaltirani put u svajcarskoj, sa najvisom visinom od 2501 metra (iako tabla kaze 2503). Spaja svajcarsko selo Santa Maria sa italijanskim gradicem Bormio. Sa svoje juzne strane put se nastavlja na drugi visoki alpski prevoj, Stelvio.

@Mihajlo92 @Djomla199 @SlaveZr @z ivan @Herr Hvala vama sto pratite ovo piskaranje

Na kraju 11. dana evo i video materijala:

Stizem nazad do samog prevoja i ulazim ponovo u Austriju. Kada sam prvi put video slike ovog betonskog cuda (davne 2013. sa kumovog puta) sam se pitao cemu li sluzi. Tada sam mislio da je mozda neki vojni objekat. Sada znam da je to mini muzej Arheoloski ostaci ukazuju da je originalni put ili bolje reci staza koriscena jos i pre nove ere. Do srednjeg veka staza se sve vise koristi usled povecane trgovine i zbog toga sto je to bio jedna od najkracih deonica izmedju dolina "Passeiertal" i "Ötztal". Ime "Thymelsjoch" je prvi put pojavljuj 1241. godine u pismu jednog bavarskog grofa. Savremeno spelovanje naziva se koristi od 20. veka tj. od pocetka izgradnje asfaltnog puta. Prvi planovi za "Timmelsjoch Hochalpenstrasse" su napravljeni 1897. godine, ali je sama izgradnja je tek krenula 1955. godine. Doduse to je bilo sa austrijske strane. Italijani su zavrsili svoj deo puta 1967. godine, kada je kompletan put i zvanicno otvoren za saobracaj. "Ledena pecina", kako jos nazivaju ovu izlozbu, takodje sluzi da se oda priznanje ljudima koji su izgradili ovaj fantasticni put. Kao sto sam rekao, stara staza je koriscena za trgovinu. A gde ima trgovine, tu ce biti i sverca. Poslednja tacka na obilasku je posvecena svim svercerima koji su vremenom operisali po ovom kraju. Setio sam se kumovih opisa ovog mesta. Kako, posto je bio sam na putu u sumrak, nije znao u sta tacno gleda. Samo se vidi crna silueta coveka. To je to, dolazim ponovo do naplatne rampe. Obilazak je zavrsen. Na kraju je ceo dan prosao fantasticno. Mnogo bolje nego da sam se drzao prvobitnog plana. Sutra planiram dosta vremena da provedem vozeci pa ne bih da gubim vreme na motanju po prodavnicama. Odlazim do najblizeg supermarketa u Solden i potpuno me odusevljava. Mislim ne sama prodavnica vec njena lokacija. Nalazi se bukvalno na litici kanjona. A preko tog istog kanjona ima pesacki viseci most. Malo je trip prelaziti preko njega posto se ljulja. Nazalost vozilima je zabranjen prolaz preko mosta. Barem klasicnim motorciklima i klasicnim automobilima, ako sam dobro protumacio saobracajni znak Adrenalin koji me je drzao ceo dan popusta i preovladjuje glad. Vec sam toliko bio gladan da nemam zelje za eksperimentisanjem. Idem u isti restoran kao i juce, i opet uzimam pizzu (doduse drugaciju). I pivo, bez njega se ne moze. Bolje ohladi glavu nego hladni planinski vazduh. Nazad sam u hotelu i treba isplanirati sutrasnji dan jer je zatvaranje Timelsjocha poremetilo ranije planove. Jedino sto znam jeste da hocu da predjem preko Umbrail-a i Stelvio-a. Napravio sam nekakvu probnu rutu (koja ukljucuje ta dva prevoja) na google maps i ono kaze neces moci tako druze. Stelvio je zatvoren. Prokleti sneg. Pre nego sto se potpuno iznerviram pokusavam da nadjem neke detaljnije informacije. Nema sanse da je kompletno zatvoren. I u pravu sam. Dva kraka su prohodna, treci nije. I to su taman ti krakovi koji mi trebaju. Odlicno. Na kraju plan nije bas bio detaljan, ali dovoljno dobar. Krenuti ujutru prema Umbrail-u, nastaviti se na Stelvio, pa spavati negde u severnoj Italiji. Gde tacno... brinucu o tome sutra, nacice se nesto usput.

Kolege na motorima samo zuje gore dole niz prevoj. Prosto mi je neverovatno da ima toliko motora, a radni je dan Ocigledno ovde nije kao na Transfagarasan-u gde vikendom bude mnogo vise ljudi nego ostatkom nedelje. Nastavljam dalje uz ceste pauze. Za razliku od puta ka dole, sada zelim da upijam okolinu. Skoro iza svakog coska se krije nesto za videti. Bilo to da je lepa kuca/taverna ... ... bilo da je lepa panorama. Nema potrebe zuriti. Vremena tj. preostalog dana ima vise nego dovoljno. Gde god da se okrenes, gde god da stanes pogled je fantastican. Recica, kozice, zelena trava... Svega ima. Stajem pored neke naizgled napustene stracare pored puta. Blizom inspekcijom objekta ustanovljavam da je to u stvari pocetna stanica male zicare. Verovatno sluzi za dopremanje stvari dole u dolinu/gore na put kada je sneg. Mada verovatno i kada nije sneg. Spusti se do dole je lako, ali popeti se to je vec druga prica. Sledeci na redu je teleskop. Naravno ne pravi teleskop, vec betonska struktura (da ne kazem kucica) koja fokusira pogled posetilaca na planinske vrhove "Granatkogel" (3,304 m) i "Hohen First" (3,403 m). Mozda je bolje reci da je to galerija gde se mozete diviti pogledu i prirodi. Druga "kucica" predstavlja izlozbu o geologiji i zivotinjskom svetu ovoga kraja. Takodje je tu i planinska koza. Doduse ne prava vec dvodimenzionalni metalni isecak iste (koji ume da iznenadi ako mu se ne nadate). Upucujem poslednji pogled italijanskoj strani prevoja i hitam dalje.

Uzeleo sam se voznje. Stvarno je lep i zanimljiv muzej, ali imam osecaj da sam previse vremena proveo u mestu. Sedam na Stroma, krecem i ne stajem do samog prevoja gde izlazim iz Austrije ... ... i ulazim u Italiju. Granicne kontrole naravno nema Ali ima snega i prelepe prirode. Vracam se na motor i odlucujem da jednostavno vozim. Lepo je vreme, prijatan je vazduh i temperatura. Necu stajati svako malo malo da upijam atmosferu, da se divim prirodi i fotkam. Bice vremena za to u povratku. Krivine se nizu jedna za drugom. Saobracaja ima, ali ne previse. Radova na putu ima, ali ne smetaju (brzo se prodju). Sve je nekako dobro ... predobro Ne stajem sve do kraja puta tj kruznog toka na kom se moze nastaviti dalje na Jaufenpass (do tog trenutka nisam ni znao da postoji) ili vratiti nazad na Timmelsjoch. Vracam se nazad, drugi pass ostaje za neku sledecu priliku. Sada mozemo krenuti u obilazak! U odnosu na sliku sa samog prevoja je proslo 45 minuta i bele snezne vrhove su zamenile zelene travnate doline. Od svih slika sa ove ture upravo sam ovu izradio, uramio i okacio na zid. Jednostavno me podseca na to koliko mi je taj trenutak bio savrsen i koliko sam se osecao ispunjeno. Jedno kilometar pre ovog mesta sam video jednu zanimljivu klupu pored puta (Aussichtsplattform "Granat"). Izgledalo mi je kao odlicno mesto da se malo iskulira, pa odlazim do nje. To je u stvari info kutak gde se mogu naci informacije o ovom delu prevoja i njegovoj istoriji (na pr: kako je ovde bila granica za vreme Musolinija), a dizajn je takav da podseca kamenje (geoloske formacije) ovog kraja. Par metara levo ima jos jedna bolja klupa, u hladu, sa boljim pogledom na seoce "Moso In Passiria" i dolinu. A uopste nije ni lose mesto da se popije jos jedna kafa, pa makar samo bila 3u1 Nes.

@damjandugi @Luckygsxr Hvala

Muzej nije velik tako da za obilazak nije potrebno puno vremena. Ali dobro, uspeo sam prekratiti cekanje za jedno sat i po. Izlazim napolje da proverim stanje, da li se rampa podigla. Nazalost jos uvek nije. Ono sto se promenilo jeste da je nastala guzva. Sve je puno ljudi, motora, automobila, autobusa ... ... pa cak i po koji kamion. U redu, ovo je mozda i dobar znak s obzirom da ovaj ne cisti put vec stoji ovde parkiran. Treba jos cekati do 12 sati i eventualnog otvaranja prelaza. Odlazim do restorana da obavim rucak... ... ako se kafa i odlicna strudla od jabuka mogu tako nazvati A koliko su bili ukusni, mogu! Prolazi tako jos jedan sat i primecujem da je ljudi u restoranu sve manje i manje. Dok zavrsavam kafu proveravam na internetu stanje na putevima, ali uzimam vest sa dozom skepticizma (naviknut na to da cinjenicno stanje ne mora da odgovara informaciji sa interneta). Izlazim napolje da uzivo proverim stanje na rampi i ... podignuta je! Put je otvoren! Svaka cast zimskim sluzbama (ako se mogu tako nazvati posto je zvanicno tek pocetak jeseni ). Ovaj dan je upravo postao mnogo bolji (iako i do sada nije bio los). Dok sam stavio opremu na sebe guzva se poprilicno rascistila tako da odmah dolazim do saltera za kartu. Kupujem povratnu kartu (kosta 21e) jer je vec pola jedan pa nema vremena da obidjem ostale passove i da se drugim putem vratim do smestaja u neko razumno vreme (mojim tempom voznje).

Englezi su oduvek voleli da babraju i prckaju sa masinama u garazama. Ipak su oni pioniri industrijske revolucije. Zato nije ni cudo sto su tokom istorije motorcikala imali dosta razlicitih fabrika. Dosta njih je prezivelo i do dasanjih dana, u jednom ili drugom obliku. Jedna od poznatijih u svetu je sigurno Triumph, pogotovo odkako je "adventure" segment postao popularan. Norton Commando se pojavio 1968. godine i od starta se vrlo dobro prodavao. Cak je i par puta bio biran za motorcikl godine u Velikoj Britaniji. '73. godine proslog veka se pojavio jaci model od 850 kubika, koji je i izlozen ovde. A gde je Engleska, tu su i njene kolonije. Ok, bivse kolonije. A i kako da ovakva neka izlozba bude kompletna bez americke ikone "Harley-Davidson". HD je jedan od dva americka proizvodjaca koji su preziveli veliku depresiju (krizu, recesiju) 30ih godina proslog veka. Druga fabrika je vec ranije pomenuti "Indian". U poslednjoj sekciji u hali su nabacani razni trkacki modeli razlicitih prozivodjaca. Kazem nabacani jer ih stvarno puno ima. Lep mi je detalj to sto su ih postavili kao da su na nekoj "speedway" stazi pod nagibom. Jedan od izlozenih je i svetski sampion iz 1955. godine u klasi do 250 kubika. Predpostavljam da nije ofarban da bi tezina bila manja. Na samom ulazu/izlazu u halu stoji jedan Indian, specijalno pravljen u cast ovog muzeja. Ovime sam zavrsio obilazak stalne postavke muzeja, te nastavljam u deo sa specijalnom postavkom. Hodnici izmedju dve postavke muzeja sadrze izlozbe skutera i mopeda, te prolazim pored njih. Eksponati u specijalnom delu muzeja se menjaju svakih par meseci. U trenutku moje posete su tu bili izlozeni trkacki motori. Dok se u stalnoj postavci nalaze iskljucivo istorijski primerci, ovde su prikazani i neki noviji. Ni jedna izlozba trkackih motora ne moze da bude potpuna bez nekog ucesnika najopasnije trke na svetu, "Isle of Man TT". Ovu masinu je vozio Helmut Dähne, ucesnik 26 TT trka. Poznat je i po tome sto drzi "oficijalno" najbrze vreme na Nürburgring Nordschleife (za motore). Ako se dobro secam ranije je EuroSport prenosio "Hill Climb" trke, doduse za dzipove. Za one koji to ne znaju, "Hill Climb" je sport gde dodjete sa svojim specijalno napravljenim vozilom i pokusavate da se popnete na brdo. Toliko jednostavno u ideji, ali mnogo mnogo teze u praksi. Posto poglavar Katolicke crkve ima svoj automobil koji se zove papamobil, da li je onda ovo papamotor? S obzirom da se @DjordjeMijailovic nije svideo moj predlog da kupi plasticnog GS-a (slikan u BMW Welt-u), predlozio sam mu ovaj HD kao zamenu za Yamahu

@zx9r ninja Hvala

Jos uvek sam na pocetku izlozbe, pa nastavljam dalje kruznom putanjom. Nailazim na ovaj motorcikl sa motorom u prednjem tocku. Opis eksponata kaze da nije bas bio udoban za gradsku voznju, jer je u nedostatku kvacila i menjaca sa svakog semafora morao da se gura da bi krenuo. Ali je zato na trkackoj stazi bio u svom elementu. S obzirom da sam jos uvek u Austriji, u muzeju se moralo naci mesta za najpoznatijeg proizvodjaca motorcikala u zemlji. KTM, onakav kakvog ga mi danas poznajemo je osnovan 1992. godine, dok svoje korene vuce od 1934. godine. Pre 10ak godina KTM postaje najveci prozivodjac motorcikala u Evropi i do dan danas drzi to mesto. Najpoznatiji je po proizvodnji motorcikala za terensku voznju (enduro, motokros i supermoto). Od pocetka 90ih godina proslog veka proizvode i motore za ulicu (asfalt). A ne smemo da zaboravimo ni brojne uspehe fabrike na trkackim stazma sirom sveta. Puch, kao i KTM, je austrijski proizvodjac te je sledeci u redu. U svetu je mozda najpoznatiji po vozilima koje mogu da savladaju sve terene, Pinzgauer (koje je koristila i nasa vojska) i po originalnim Geländewagen (G-Class) napravljenim u saradnji sa Mercedes-Benz-om. Takodje su poznati i po mopedima, a tu i tamo su proizvodili i motore. "Indian Motocycle Manufacturing Company" je americka fabrika za proizvodnju motorcikala i originalno je funkcionisala od 1901. do 1953. godine, kada je bankrotirala. A Jack Daniels je vrsta viskija iz Tenesija (SAD) koja se, na svu srecu, jos uvek proizvodi. A jos veca sreca je to sto se mozete posluziti i nazdraviti 2011. godne firma "Polaris", poznata po proizvodnji off-road vozila i motornih sanki, kupuje prava na ime Indian i zapocinje proizvodnju potpuno novih modela te iste godine. Po meni veoma slicna prica kao i sa fabrikom "Brough Motorcycles", opisanoj na pocetku obilaska muzeja. Dolazim do kraja izlozbene hale. Okrecem se okolo i bacam pogled kroz prozor. Pejzaz je fantastican! U datom trenutku ne mogu da poverujem da sam stvarno tu gde sam Odavde se moze samo nazad tako da krecem, ali drugom stranom. Na pocetku, ili kraju u zavinosti sa koje strane se gleda, su predstavljeni japanski proizvodjaci. Tu su svi veliki igraci: Yamaha, Honda, Kawasaki i Suzuki. Za oko mi je zapala ova Honda CBX zbog sirine agregata. 6 cilindara poredjanih u red. Bas me zanima kako to ide i kakav je osecaj na gasu jer znam da automobil sa 6 cilindara radi izuzetno mirno. I Francuska ima svog predstavnika u vidu najstarijeg proizvodjaca skutera na svetu (bar po njihovom web sajtu). U pitanju je Peugeout, koji stanjem u kojem se nalazi bas pokazuje svoje godiste (1919). Prelazimo na mozda najuzbudljiviju zemlju po mnogim kriterijumima, ukljucujuci i motorcikle, Italiju. Italijani jednostavno imaju urodjeni dar da estetski dizajniraju masinu tako da i kratkim pogledom probudi emocije. Predstavljene su rekao bih sve poznatije fabrike, ukljucujuci: Ducati ... ... Motto Guzzi ... ... Benelli, Laverda ... ... MV Agusta ...

@Velimlje2 @travelman @DasaNis Hvala Totalno sam zaboravio na temperature, sto je lako sada kada se kucka po tastaturi u toploti svog doma Nasao sam jednu sliku instrument table dok sam bio na Timmelsjoch-u i kaze da je bilo 5 stepeni. Ali posto je sunce bas jako sijalo, nije uopste bilo hladno. Stavise bilo mi je poprilicno prijatno. Takodje sam se i dobro obukao: zimski aktivni ves i moto jakna/pantalone sa zimskim uloskom preko toga.

Iako na prvi pogled izgleda kao da su eksponati razbacani na sve strane, ipak su se trudili da budu koliko toliko grupisani po nekim osobinama. Tako je na primer vecina motora sa prikolicama na jednom mestu. Taman je lakse uporediti modele razlicitih oblika, godista, drzava i proizvodjaca. Mozda je najupecatljivija razlika izmedju americkih i britanskih modela. Americki modeli izgledaju, drugacije ne mogu reci, masivno. Ovako obojen u crveno/crno semi sa belim elementima me podseca na vatrogasni kamion, starije americke proizvodnje. Kao kompletni kontrast, britanski izgledaju kao da im je mesto na vodi, a ne na asfaltu. Ako je sudeci samo po dizajnu, vrlo je moguce da se moze direktno uci u reku i samo nastaviti put (napred, ne dole na dno). A naravno ni jedna ovakva izlozba ne moze da prodje bez modela jedne odredjene Nemacke fabrike Ovaj izgleda kao da je spreman da se vine u nebesa pomocu mlaznog motora. Nazalost i u ovom muzeju je evidentan jedan veliki saobracajni problem, a to je: gde je parkiran jedan BMW, odmah se tu nadju i drugi Salu na stranu, BMW je samo jedan od prozivodjaca kojima je ovde posvecen po kutak. Izlozeno je jedno 10ak starijih modela, neke koje cak nisam video ni u muzeju u Minhenu. Jedan takav primerak je ova Formula 2 iz 1971. godine. Ovde je na pozajmici od "BMW Group Classic" odeljenja fabrike. Iako je ovo prvenstveno muzej motorcikala, kao sto smo vec videli, naslo se mesta i za druga vozila, uglavnom po koji automobil. Onaj koji se meni najvise svideo jeste Porsche 356 Speedster iz 1958. godine. Jednog dana kada budem u penziji (ili krizi srednjih godina) bih voleo da imam jedan takav za vozikanje okolo (naravno sporo). Mada, ako cu da budem realniji u mastanju, pre ce to biti neka VW Buba sa odfikarenim krovom. Kada neko kaze Mesersmit, odmah pomislim na prvi mlazni lovacki avion (Me 262). Ili na Bf 109, elisni lovacki avion iz Drugog svetskog rata. Definitivno ne bih pomislio na ovo. Posto su kompaniji posle zavrsetka WW2 zabranili da pravi avione, videli su sansu u proizvodnji "Kabinenroller" automobilcica. I naravno, opet se pojavljuje ovo moto-gusenicar cudo Imam osecaj da u koji god tehnicki muzej da odem, ono me prati.

@Djomla199 @mladjonixxx @mladenevergreen @SlaveZr Hvala