Dan 10. Mainz - Sölden ... a skoro sve je autoput. Ok, put mozda jeste dosadan, ali destinacija nije. Alpi su u pitanju. Posle veoma dobrog dorucka, pozdravljam se sa Milanom vlasnikom hotela (obecavam da kada budem u lokalu dodjem u posetu) i krecem. Oficijalno pocinje drugi deo ovog putovanja. Opet sam sam. Prija posle par dana provedenih u gostima Auto put kao auto put. Pravo pravo i samo pravo... Stajem par puta cisto da odmorim (psihicki). Dosada traje do juzne Nemacke. Kako se priblizavam Austriji primecujem sve vise i vise motora u suprotnom smeru. A i trava je zelenija. To potvrdjuje da sam na pravom putu. Na kraju autoputa ulazim u jedan duuuugacki tunel, a na njegovom kraju je Austrija (najzad)! Bukvalno cim se izadje iz njega. Od pocetka danasnjeg danas sam presao oko 400 kilometara i veoma mi je drago sto je dan odjednom postao mnogo zanimljiviji (uprkos maloj guzvi na putevima). Dok nastavljam dalje, pomalo umoran, pokusavam da se setim kuda sam sve to prosao (od pocetka puta) da bih dosao ovde. Ne mogu, prenaporno je. Bataljujem to i uzivam u sadasnjosti, u momentu. Sto sam blizi alpima, to je predeli su sve lepsi i lepsi. Prija mi sve: i hladnjikav vazduh, i odlican asfalt sa dugim brzim krivinama, i luda recica koju pratim, i gradici kroz koje prolazim, sve! Danasnja destinacija je hotel u Sölden-u. Odabrao sam ovo mesto kao bazu za naredna 2 nocenja zbog blizine prevoja Timmelsjoch i mogucnosti da napravim kruznu rutu preko jos nekih prevoja. U vecernjim satima stizem u smestaj koji nije bas u Söldenu vec u sledecem naseljenom mestu. To je jos i bolje nego sto sam ocekivao jer je blize prevoju, pa cu na pocetku sutrasnjeg dana imati kracu veznu deonicu do prevoja. Inace bas u ovom mestu se luda brza recica koju sam kilometrima i kilometrima pratio odvaja od puta. Iako je mesto malo, na svu srecu imaju i dobar restoran posto sam izuzetno gladan i zeljan dobrog obroka (a i piva). Stavise, imaju 3 restorana, ali odlazim u onaj koji je gazda smestaja prvi spomenuo. Vodio sam se logikom, ako ga se prvog setio mora da je najbolji. Srecom nisam pogresio u toj predpostavci. Posle pizze (nepravilnog oblika ali fantasticnog ukusa i ljutine) i lokalnog piva sam kao nov, ali odlucujem povuci se u hotel. Dok sedim u krevetu u sobi i odmaram od vecere i predjene kilometraze, gledam vremensku prognozu za region. Sneg je padao zadnja 2 dana, a sutra i prekosutra nece padati (sto je veoma dobro). Proveravam kakvo je stanje na Timmelsjoch-u. Kaze zatvoreno, naravno zbog snega. Koje epsko sranje Ceo plan za sutra mi zavisi od prolaska preko Timmelsjoch-a. A dobro smislicu neki rezervni plan ujutru. Jutro je pametnije od veceri.

Dan 9. Montabaur - Mainz Nervozan sam od ranog jutra. To je ona losa nervoza pred put. Setam se gore dole po stanu, po 10 put proveravam da li sam sve spakovao (naravno da jesam jos iz prvog pokusaja). Zao mi je sto odlazim. Vrlo rado bih proveo jos par dana ovde, ali po planu i programu se mora dalje. Krecem oko podneva i cim sam seo na motor, nervoza nestaje. Sto je dobro posto je autobahn dosadan te treba biti opusten. Napomena za sledeci put, izbegavati autoput i bolje ici duz obale Rajne. Danasnja destinacija je Mainz sto je voznja od nekih 80-90 kilometara. Tu zivi moj dobri drug Bojan. Davno nisam bio kod njega u poseti, pa je red da to i ispravim. A taman je i usput U koji god grad sam otisao nasao sam nekoga ko prica "naški". Ni Mainz nije bio izuzetak. Ovde je to ni manje ni vise vlasnik hotela u kom odsedam veceras, Milan. Prilikom prijavljivanja u hotel po automatizmu pricam engleski, dok mi on odgovara na srpskom. Trebalo je par recenica da prodje pre nego sto sam se i ja presaltao. Milan je jos jedan covek koji je pre nesto godina otisao u beli svet za opustenijim zivotom (njemu je vodjenje hotela opustajuce). Kako sam kaze on je bivsi bajker tako da je hotel biker friendly. Ima sve sto treba: dobru klopu, prijatan ambijent i osoblje, garazu za stroma, pricaju razumljivim jezikom Smestam se u sobu i brze bolje krecem da se ne hladi spremljeni rucak. Malo sam se preracunao oko razdaljine izmedju hotela i stana, pa na kraju trcecim korakom idem ka Bojanu. Posle obilnog i fantasticnog rucka provodimo vreme prisecajuci se raznoraznih dogodovstina iz mladjih dana i igrajuci se sa njegovom cerkicom. Dan zavrsavamo u kafani/pivnici/pivariji (gde drugde) gde se nalazimo sa Bojanovim drugom Ronaldom. Lagana opustena prica potpomognuta domacim pivom i generalna zezancija bas opusta. Kada je vec bilo kasno, rastajemo se (do sledeceg puta, bilo u Novom Sadu bilo u Mainz-u) i pravac krevet. Sutra treba dosta kilometara proci...

Dan 8. Montabaur - Koblenz - Montabaur Danas je na redu striktno turisticki dan. Opet idemo za Koblenz posto juce nismo stigli da obidjemo nista od samoga grada. Juce je bilo fantasticno vreme da se provede napolju (a mi smo ga proveli unutra, u muzeju), a danas je susta suprotnost jer kisa pljusti kao iz kabla i poprilicno je zahladilo. Inace za one koji ne znaju, Koblenz je grad na levoj obali Rajne i ima oko 110000 stanovnika. Nalazi se na mestu gde se reka Mozel uliva u Rajnu. Do grada brzo stizemo, parkiramo se u starom delu grada i krecemo u obilazak. Odmah po izlasku sa parkinga nas docekuje manji trg na kom se nalazi fontana. U sredini nje se nalazi stub visok 10 metara na kom je prikazana istorija grada, od rimskih vremena pri dnu do dasanjice na vrhu. Dalje nas put vodi do izborne palate Koblenz. To je u stvari rezidencija napravljena u 18. veku po nalogu nekog nedbiskupa. Ocigledno se prilikom izgradnje nije stedelo posto je palata ogromna. Ali barem je zadnje dvoriste skromnije (citaj manje) Tu je i skulptura Oca Rajna i Majke Mozel. Silazimo do reke i pratimo je nizvodno. Na ovoj obali se nalazi dosta dokova za turisticke brodice. Uglavnom idu na svakih sat i nude krstarenje rekom i razgledanje grada i okoline sa vode. Preko puta ovaj reke, na brdu, se nalazi trdjava "Ehrenbreitstein". Do se nje se moze doci zicarom. Nazalost ovaj put nisam stigao da se provozam, tako da sledeci put. Usput se nalazi i bivsa zgrada Pruske vlade za oblast Koblenca, napravljenja pocetkom 20. veka. Trenutno se tu nalaze neke federalne kancelarije i visi regionalni sud. Na samom uscu reke Mozel u Rajnu, koje se naziva Nemacki ugao, je postavljen monumentalni spomenik caru Vilhemu i njegovoj ulozi u unifikaciji Nemacke. Unistena u toku WW2 obnovljena je krajem proslog veka i sada je veoma popularno turisticko mesto (sto dokazuje i poprilican broj turista koji se trenutno tu nalaze). Zid iza statue prikazuje grbove i imena svih saveznih drzava Nemacke. Vec su pocele pripreme za Oktoberfest pa je sam spic zatvoren zbog postavljanja satora. Posto pripreme jos uvek nisu gotove tj. ne moze se tu popiti pivo. Na svu srecu 100ak metara dalje je smestena jedna pivska basta. A posto je vec dosta sati, moglo bi se nesto i jesti. Kombinacija odlicne kobasice i jos boljeg tocenog nemackog piva veoma prija (kako sam napisao ovu recenicu postao sam gladan; dobro pa barem imam sada pivo pored sebe). Punih stomaka i procentom alkohola u krvi razlicitim od nule idemo dalje. Obilazak nas vodi pored palca. Bukvalno palac visine oko 2 metra. Zasto je on tu pored crkve, ne znam. Nisu znali ni moji vodici. Ostavljamo palac za sobom i idemo ka najstarijoj crkvi u Koblencu, baziliki svetog Kastora. Kucamo da vidimo da li ima nekoga kuci. Vrata su zakljucana i niko se nije odazvao. Skontavamo da su ipak glavna ulazna vrata otkljucana, te ulazimo unutra da vidimo sta ima. Dosta skromno izgleda. Moram priznati da sam vise ocekivao s obzirom kako eksterijer raskosnije izgleda. U ispovedaonici nema nikoga. Steta, bas smo hteli malo popricati Posle izlaska iz crkve upucujemo se nazad kad parkingu. Zavrsamo obilazak starog grada Koblenca i vracamo se nazad u Montabaur. Za kraj dana odlazimo na lokalni bazen radi malo relaksacije. Prijace jer sutra sam ponovo u sedlu i krecem polako ka kuci, "blizim" putem

Na samom kraju obilaska hale se nalaze razni kamioni. Zanimljivo je videti razlicita resenja istog problema. U ovom slucaju to znaci videti americku i nemacku verziju protivavionskog polu-gusenicara jednu pored druge. Nije da je takmicenje, ali nemacki je veci Tu se naravno naslo i mesta za Unimog iz 1964 godine. Ime ovog modela Mercedes-Benz-a je nastalo od slova tri nemacke reci "UNIversal MOtor Gerät", sto u slobodnom prevodu znaci univerzalni motorni uredjaj. Kada se vidi sta sve moze da ponese i sta sve moze da se nakaci na njega, tesko da ima univerzalnije vozilo (ok, mozda moze neki Kamaz za Sibir). Toliko smo se zagledali da smo zaboravili koliko je sati i da treba klinca da pokupimo iz vrtica. A vrtic radi do 16h. Au sta da radimo kada ima jos sto sta da se vidi na drugom spratu. Vracamo se do glavnog ulaza i penjemo se stepenicama na drugi sprat. Ubrzo shvatamo da nema jos jedan, vec jos 4 sprata. Odlucujemo da ipak imamo dovoljno vremena da to sve obidjemo i da stignemo do vrtica na vreme. Na drugom spratu nas docekuje izlozba zastitnih slemova. Medju njima se nalaze i spicasti slemovi (Pickelhaube). Ne znam zasto, ali me oni podsecaju na Duska Dugouska/Patka Dacu (kao sto je ona eksplodirana bazuka sa sprata nize). Kao da se secam da je bio neki crtani film u kom su ih nosili na glavi. Ako vec imate tako reprezentivan slem, potrebno je da imate i reprezentativnu staru pusku. A ovde ima i da se bira, razlicitih godista. U moru raznorazne izlozene vojne opreme, tehnike, uniformi (stvarno na spratovima ima bezbroj predmeta) nasla se i ova dobro poznata improvizacija iz Drugog svetskog rata. Veliki deo sledeceg sprata je posvecen pistoljima, razlicitih oblika i namena ... ... ali i razlicitih velicina. Na poslednjem spratu se nalazi modernije licno naoruzanje. Neko od njih je dobro poznato i nalazi se u aktivoj upotrebi vec godinama, sto u pravom sto u virtuelnom svetu video igara. Dok neko drugo ostalo na nivou prototipa futuristickog izgleda. Vreme ne ceka nikoga, pa tako i nas. Nazalost moramo da bezimo nazad za Montabaur. Dok peske idemo nazad do garaze i auta, dolazimo do jednostavnog zakljucka celog obilska muzeja: "Prosto je neverovatno koliko je ljudski rod inspirisan da izmislja toliko razlicitih ubojitih sredstava". Do vrtica dolazimo u 15:58 Tacne nemice vaspitacice su vec bile na izlazu, pomalo iznervirane sto su nas morale cekati. Enschuldingen! Posle zasluzenog rucka, uvece smo se malo prosetali kroz selo. Gradic kao gradic, fino sredjen. Najpoznatiji je po zutom zamaku sa predhodne slike i to sto ima ICE zeleznicku stanicu (i outlet centar pored iste te stanice). U sklopu skore rekonstrukcije vidikovca postavili su klupe za lezanje. Iako ne izgledaju tako, veoma su udobne. Nije los nacin da se zavrsi dan

@Forsberg U pravu si, pojavljuje se Vise info na: IMCDb.org: "Saving Private Ryan, 1998": cars, bikes, trucks and other vehicles WWW.IMCDB.ORG

Dan 7. Montabaur - Koblenz - Montabaur Kroz Koblenz sam samo prolazio pre par godina. Nisam se zadrzavao. Danas ce to da se promeni. U planu je poseta vojnom muzeju tj. kako smo kasnije saznali stalnoj vojno-tehnickoj izlozbi. Koblenz nije daleko udaljen od Montabaura. Potrebno je jedno 25 minuta autoputem. Odlucujemo da parkiramo u trznom centru u centru jer nam je pao secer. A tamo ima savrsen lek za pad secera, krofne Krecemo peske prema muzeju prateci google maps koji kaze da nam treba pola sata do tamo. Ma nema sanse, nije dobro proracunao. Ok, ipak smo se mi prekontali i trebali smo autom doci ovde (cisto da ne gubimo vreme). Dolazimo do muzeja. Ispred ulaza je izlozena "dam buster" bomba, koriscena za unistavanje brana. A pored nje se nalazi bomba koja je odgovorna za evakuaciju 45000 ljudi u Koblenzu, pre nekih 10ak godina. Upad je 2 ili 3 eura, sto nas prijatno iznenadjuje. Ocekivali smo 10 puta vecu cenu. Ulazimo i skrecemo levo ka izlozbi topova. Mislim prvenstveno topova, posto je jos sto sta izlozeno odmah pored. Ukljucujuci i ovu Dusko Dugousko/Patak Daca bazuku Ako se ode desno od glavnog ulaza, dolazi se do velike hale u kojoj su smesteni tenkovi. Tu, odmah na pocetku, stoji i mozda najzanimljiviji eksponat. Poprecni presek "Leopard 1" tenka. Ako se neko nekada pitao: "Pa kako ti ljudi stanu u taj skuceni prostor pored sve municije?, ovo daje odlican odgovor. Sve je lepo vidljivo od napred ... ... i od nazad. Sto se tice tenkova, ima svega. Od veoma starih i malih ... ... preko novih i velikih prototipa ... ... do jednostavno zanimljivih, kao ovaj tenk sa 2 cevi. U pitanju je "VT 1-2", jedan od sedam Nemackih prototipa iz 70ih godina proslog veka. Napravljeni su u okviru projekta da se zameni Leopard 1 kao glavni tenk Nemacke vojske. Posto je vojska vec dizajnirala Leopard 2 kao naslednika nisu videli potrebu da imaju jos jedan konvencionalni tenk, tako da su ova cuda ostala na nivou prototipa. Doduse uspeli su da dokazu da se tenk sa 2 cevi moze napraviti uz veliki tehnicki napor (iako nisu ni malo prakticni). U jednom cosku hale se mogu naci i izlozeni motori koje je vojska koristila tokom godina. Od starih BMW-ova, do novijeg KTM-a. Naravno, tu su i nezaobilazni prikolicari. Kao i motogusenicar sokocalo koje sam takodje video i u Sinsheim-u. Posto je ovo vojno-tehnicka izlozba dosta truda je potroseno da se objasni kako stvari funkcionisu. Uostalom zato i imaju poprecni presek tenka. Veliki broj eksponata nisu kompletni (iseceni su ili im fale delovi) pa se moze proviriti u njih. I to se ne odnosi samo na vozila, vec i na svu ostalu tehniku i opremu koja je izlozena. Sa ulaza hale smo samo videli tenkove, te smo samo njih i ocekivali. A u nastavku nailazimo na avione i helikoptere. Veoma prijatno iznenadjenje! Prvi put uzivo vidim Mi-24 i to jos iz ove blizine. Mnogim ljudima je verovatno poznat kao helikopter iz Rambo filmova. A verovatno i iz skorijih novinskih naslova, posto je Vojska Srbije nabavila par komada (doduse noviju, unapredjenu izvoznu verziju Mi-35). Pitam li se da li je ovaj duh bio neka vrste amajlije za srecu. Na kraju hale se naslo mesta i za jedno 10ak mlaznih aviona. Sto onih iz redovne upotrebe ... ... sto eksperimentalnih, kao sto je ovaj sivi. Sluzio je za razvoj sistema za vertikalno poletanje i sletanje. Nazalost od daljeg razvoja se odustalo 1975. pa je ovaj primerak zavrsio u muzeju. Takodje imaju raznorazne bespilotne letelice tj. popularno nazvane dronove, razlicitih velicina i namena. Neki eksponati su toliko veliki da nisu u jednom komadu mogli da stanu u halu, pa su ih morali malo skratiti. Zato ovaj transportni avion francuske prozivodnje nema kompletna krila. A neki drugi eksponati su toliko veliki da se moraju slikati u panorama modu da bi stali u jedan kadar. Zato sledeca haubica izgleda pomalo krivo Kad smo vec kod velikih stvari, tu su i kompletni brodski motori i brodski topovi. A naslo se mesta i za jednu podmornicu (U-Boat), doduse malu. U pitanju je mala podmornica tipa XXVII ili poznatija kao "Seehund". Napravljena je tokom Drugog svetskog rata i koriscena u samoj zavrsnici, kada nije bilo vise mogucnosti da se toliko koriste vece podmornice. Kad smo vec u vodenom delu, izdvojio bih jos jedan zanimljiv eksponat, Deutz M2. Amfibijsko vozilo vojne inzinjerije koje sluzi za pravljenje pontonskih mostova. Dizajnirano je u 60ih godina proslog veka i korisceno je sve do 1996, kada ga je zamenilo vozilo M3.

Kratki snimak voznje sa staze:

Dan 6. Montabaur - Nirburgring Nördschleife - Montabaur Posto smo sinoc bili junaci, danas zivimo sa posledicama tj glavoboljama. Uf, nije lako. Ostavljamo drugovog klinca u vrticu (pri tom trudeci se da vaspitacice ne skontaju miris alkohola koji se siri od nas 2ce) i pravac treznjenj... ... ovaj kafa. Sati prolaze u neobaveznom razgovoru o zivotu tamo i vamo. Ali guzica nema mira. Posle par dana voznje sada treba ne voziti ceo dan motor. E pa ne moze. Jos jedna zelja za ovaj put mi je bila da posetim Nirburgring Nördschleife. Aca zna da ta staza postoji, ali nije znao da je toliko blizu njegovog sela. Posto smo taj dan malo izgubili pojam vremena, dosta kasno krecemo. Oni u autu, ja na motoru. Na putu tamo konstantno gledam u nebo. Mnogo mi se ne svidjaju oblaci. Pa nece valjda sada pasti pljusak. I ovako smo knap sa vremenom (jer se staza zatvara u 20h), sad jos treba da odustajem. Na svu srecu kisa jos uvek ne pada. Kako se priblizavamo stazi sve je vise besnih automobila. Znaci na pravom smo putu! Ali, ne lezi vraze, pocinje kisa kada smo dosli do staze Vec je 19:00, a poslednja voznja je u 19:30. Tu se malo gubimo jedno 15ak minuta pokusavajuci da nadjemo ulaz na Nördschleife. Navigacija nas je bacila do nekih levih ulaza. Na kraju uspevamo da nadjemo ulaz i da kupimo kartu (vec je 19:20). Kazem kartu jer sam zbog kise i veoma klizavog asfalta odustao od voznje motora i spakovao se u auto. Naravno kisa prestaje. Aca vozi svoju opaku masinu Opel Corsa 1.0, ja sam na suvozacevom mestu, njegovi zena i dete nazad. Ulazimo na stazu, Aca daje gas iiiiii nista . . . ubrzavamo fantasticno sporo. Dobro je pa smo poslednji vozaci za danas. Toliko smo spori bili da su nas sustigli redari staze koji su se kupili da idu kuci. Nisu nas obilazili do pred sam kraj kruga, kada su nas pozdravili i smejali nam se Sta cemo, Corsa brze ne moze ali je obisla krug. I to kakav krug. Mnogo je bolje nego sto sam mogao zamisliti. Sledeci put definitivno moram I ja voziti bilo kakvo vozilo. Sedam na motor i primecujem da je rezerva debelo u minusu. U celoj zurbi da stignemo na vreme nisam obratio paznju na gorivo. Da sam vozio krug, ostao bih bez goriva negde na pola. Na svu srecu ima jedna (jedina) benzinska pumpa blizu. Tu kupujemo suvenire i polako se vracamo u Montabaur. Vec je i mrak pao.

Prateci filmic za 5. dan:

Vracam se nazad i penjem uz stepenice ka zvezdama ovog muzeja. Aérospatiale-British Aerospace Concorde i Tupolev Tu-144. Prvo dolazim do Tu-144, koji je bio prvi supersonicni putnicki avion na svetu. Prvi let je imao 31. decembra 1968, tri meseca pre svog konkurenta Konkorda. Usled brojnih operativnih poteskoca i 2 nesrece, povuceni su iz redovnog saobracaja 1978. godine. Primerak koji se nalazi ovde je tu od 2001. Broj posetilaca koji mogu da borave u isto vreme u avionu je ogranicen. Postavljena je rampa i moze se uci smo ima slobodnih mesta ili kad neko izadje. Sreca moja pa za Rusa nije toliko interesovanje, pa odmah ulazim unutra. Supersonicni luksuz na Ruski nacin. Kokpit vise izgleda na unutrasnjost (tj komandnu tablu) neke svemirske letelice nego na avion. Sledeci na redu je Concorde. Za one koji ne znaju, to je takodje supersonicni putnicki avion i drugi tip aviona te namene na svetu koji je usao u redovan saobracaj. Nastao je kao rezultat saradnje Francuske i Ujedinjenog Kraljevstva. Prvi let je bio 2. marta 1969, a leteli su sve do 2003. Te iste godine izlozeni primerak pravi svoj poslednji let (ka muzeju) i 2004 godine zavrsava na sadasnjem mestu tj. krovu hale 2. Za razliku od Tupolev-a, ovde je guzva za ulaz. Moram sam cekati jedno 15ak minuta da bih mogao da udjem. Nista strasno. Unutrasnjost, u odnosu na Ruse, izgleda veoma sterilno, na letecu apoteku. Supersonicni luksuz na Francusko/Engleski nacin. Opet, iznenadjujuce, kokpit izgleda starije nego kod Rusa. Mnogo vise instrumenata, brojcanika i prekidaca. Vise informacija (na engleskom) o ove 2 fantasticne masine, uz slike kako su prenosene do muzeja, mozete pronaci ovde i ovde. Na krovu se nalazi jos par aviona koje obilazim i posetu zavrsavam spustanjem niz tobogan (iz jednog od aviona pa do ulaza u halu 2). U obilasku sam ukupno proveo jedno 3.5 sata i jedva sam stigao protrcati kroz/oko/po obe hale. Dogodine bi trebali da zavrse i halu 3, tako ce se morati opet doci, taj put na celodnevnu posetu. Takodje saznajem da postoji jos jedan veliki tehnicki muzej udaljen samo 30 minuta (reklama postavljena u wc-u iznad pisoara) i da tamo imaju space shuttle i apolo lunarno modul. Nazalost i to se ostavlja za sledeci put. Konacni cilj za danas je Montabaur, selo gde zivi moj drug Aca. Covek je kao i gomila drugih ljudi sa nasih prostora otisao u Njemacku u potrazi za boljim zivotom. Nismo se dugo videli i ovo ce biti prvi puta da dolazim kod njega u posetu. Do tamo je dosadni autobahn. Bilo je bolje nego juce, ali opet dosadno i napeto zbog velike guzve. Iako je Aca sada Nemac lepo je videti da je jos uvek domacin. Za dobrodoslicu nazdravljamo po jednu. Ziveli! Samo tu jednu. ... Jednu po jednu pa odlazi cela flasa. A gde je jedna tu je i druga... flasa. Lepo se spavalo te noci.

Dolazim do kraja hale 1 i posto se dalje ne moze (osim u teretni vagon ispred kojeg stoje 2 nacisticka SS oficira koji pokazuju da je ulaz slobodan), vracam se nazad te krecem ka krovu. Veca visina omogucava da se lakse vide viseci eksponati, uglavnom avioni i helikopteri. A na krovu jos aviona. Doduse samo 2. Prvi je jedan citav kanader za gasenje pozara koji malo visi preko ivice. U njega moze da se udje i bas je trip hodati u njemu pogotovo sto se ceo ljulja, a kroz kokpit se vidi tlo i parking muzeja (i moj motor). Drugi avion je samo delemicno prikazan, ali u punoj velicini. U pitanju je Boing 747 kojem je kokpit na jednoj strani krova hale i u njega moze da se udje. Na suprotnoj strani se nalazi rep, istog tog aviona. Posto na krovu vise nema sta da se vidi, idem ka zadnjoj strani hale i silazim u dvoriste. A tamo jos svega i svacega Gomila tenkova i drugih vojnih masina (imaju i balisticki projektil srednjeg dometa sa mobilnom lansirnom rampom), radne masine, brodski top, pa cak i zemaljsku statelitsku antenu od radio teleskopa. Vracam se na pocetak tj ulazak u halu 1 i prelazim preko u halu 2 iako nisam siguran da sam video sve sto hala 1 ima da ponudi. Na izlazu se nalaze i ovi prastari modeli motorcikala. Koliko komplikovanije izgledaju nego danasnji motori gde je sve lepo upakovano. Ako se dobro secam ovaj prvi pokrece motor na paru. Odmah sa ulaza hala 2 odusevljava! Tu je izlozen veliki broj bolida formule 1. Kao mladji sam pratio formulu 1, pa mi je drago sto mogu uzivo da vidim bolide koje sam kao klinac gledao na tv-u (i sanjao da idem na stazu u Monci na pravu trku). Ova hala je prvenstveno posvecena automobilima i motorima te se moze naci veliki broj starih ali i novijih modela, dosta od njih luksuznih. A tu i tamo uleti i koja letelica Glavni eksponat muzeja (pored Concorda) predstavlja eksperimentalno vozilo Brutus. Spoj sasije iz 1907. i BMW avionskog motora zapremine 47 litara! Napravljen samo za jednu svhrhu, a to je da ide veoma brzo na pravcu. Ok, danas 200 km/h ne zvuci puno, ali tada kada je napravljen sigurno jeste Prolazim dalje pored jos gomile automobila. Tu i tamo se moze naci po koji lepse prezentovani model. Nailazim na mini izlozbu posvecenu motorima. Ili je izlozba mini motora. Opste je poznato da ako imate uniformu i motorce, devojke ce same doci U nastavku su izlozene i malo vece masine tipa lokomotiva parnjaca i brodskih motora. Sam kraj hale je posvecen ludim vozilima Od monster truck-a, preko amfibije ... ... do kamile sa BMW M motorom Jos jedan meni zanimljiv eksponat je bio i ovaj Mecerdes iz prosloga veka, sa 3 osovine. Izgleda veoma impozantno, sto je verovatno namerno kada se vidi za koga je pravljeno (za Adolfa Hitlera). Licno, ja bih ga pre koristio za neki africki safari (ne invaziju Severne Afrike kao predhodni vlasnik, vec istrazivanje Sahare).

Hvala puno

Gledao sam dosta dokumentaraca o WW2, ali moram priznati da to sokocalo nisam video ranije Nekako mi je promaklo. Upad u muzej je 21e. S obzirom da se tamo opusteno moze provesti ceo dan i imas sta za videti, vredi svaki cent.

U sledecem delu izlozbe su prikazane vojne masine, pre svega iz Drugog svetskog rata. Naravno, BMW motor sa prikolicom je nezaostavan deo te price. U neposrednoj blizini se nalazi i jedan primerak "Kleines Kettenkraftrad HK 101" (ime sam morao kopirati sa wikipedije). Jedno veoma cudno vozilo, koje izgleda da ima krizu identiteta. Da li je motor, da li je tenk? Sve u svemu zanimljiv koncept. Tesko da moze da se zaglavi na nekom nepristupacnom i zahtevnom terenu. Odmah pored stoji susta suprotnost. Tu se mozda najbolje i vidi razlika izmedju nemackog i italijanskog nacina razmisljanja. Italijani su poznati po proizvodnji malih i izuzetno mobilnih prevoznih sredstava i ovaj motoric je lep primerak toga. U prvi mah sam pomislio da je neki model ili igracka za decu. Pored vozila i ubojitih sredstava mogu se videti i raznorazni vojni predmeti. Cela WW2 izlozba je lepo prezentovana da vam docara i okruzenje u kom su se isti ti predmeti koristili. Da nisu svi eksponati u fabrickom stanju pobrinula se i ova Štuka. Oborena je u letu tokom rata i pala je u vodu, te je u nekom trenutku izvucena i donesena u muzej. Moram priznati da mi se vise svidjaju takvi, da kazem osteceni, eksponati. Lepse prikazuju svoju istoriju i to kroz sta su sve prosli. Nekada strah i trepet na bojnom polju danas ovaj Panter mirno cuci u cosku. Meni izgleda mocnije ovako u delovima nego da je nov. A malo nize stoji i replika istog tenka, sa tom razlikom sto se ova moze kretati Ubacite 1 euro i mozete kontrolisati gusenice i kupolu. Nije sve jedno kada okrenete prema sebi cev od topa. \ Nego, da se vratimo malo novijim predmetima. Ima svasta da se vidi. Cak toliko stvari da ne znam ni sebi da objasnim sta sve gledam. Za kraj WW2/vojne izlozbe ostavljam sledecu sliku. Pitam se sta se desi ako se slucajno malo brze uleti u neku rupu na putu? U nastavku su izlozene stare radne masine (raznorazni traktori i slicno). Verni radni konji. S obzirom koliko vole da piju pivo u Nemackoj, ovaj konjic se sigurno naradio.

Dan 5. Sinsheim - Montabaur Skoro ni jedno jutro ne moze da prodje bez nekog zanimljivog dogadjaja. Ovaj se desio isped Aldi-ja, gde me je covek startovao govoreci "Niš Niš". Reko "Ne, Novi Sad". On opet Nis Nis, a ja opet Novi Sad. Tako smo par minuta zbunjivali jedan drugoga igrajuci se papagaja, dok me on ne upita: Znas srpski? Reko: znam, a ti? Znam i ja. Pa sta onda radimo. Ne znam Vec standardna prica, covek iznenadjen sto vidi u Nemackoj motor nasih tablica. Inace lik je sa Kosova i Metohije, davnih dana se se preselio u Nemacku u potrazi za boljim zivotom i totalno nezainteresovan za geopolitcke okolnosti i neke tamo granice. Popricasmo po jednu kratku i svako svojim putem. "Sinsheim, nikad cuo!" je bio cesti komentar koji sam dobijao od ljudi koji su me pitali gde cu sve ici. Istinu da kazem ni sam nisam znao za ovaj gradic do ove godine (zasluge idu @DjordjeMijailovic). Ono po cemu je poznat jeste muzej tehnike gde imaju bukvalno sve od igle do lokomotive (preko tenkova i aviona). Samim dolaskom na parking muzeja se moze videti koliko je velik ovaj muzej. Dosta aviona ili visi u vazduhu ili na krovovima hala Ceo muzejski kompleks je stvarno velik i raznorazni eksponati su razbacani na sve strane. Tako se i ispred IMAX bioskopa nalazi i jedan zanimljiv filmski eksponat. DeLorean DMC-12 iz filmova Povratak u buducnost. Falio je samo Marty McFly. Najzad dolazimo do glavnog ulaza (Hala 1). Obilazak moze da pocne! Prvi deo izlozbe je posvecen vozilima sa severno americkog kontinenta. Odmah na pocetku je izlozeno dosta motora, a centralno mesto zauzimaju Indian motori. Veoma je pozeljno zverati okolo (i gore i dole), jer zanimljivo prezentovanih eksponata ima svugde. Ko kaze da u tehnickom muzeju nema mesta umetnosti. Zaposleni u muzeju vredno rade i konstantno ciste eksponate. Svaka cast! Ako se uzmu porediti svetski auto-moto sportovi ne moze se poreci da je NASCAR jedan od najpopularnijih (i najgledanijih). Brza voznja po ovalinim trkackim stazama ima dugu istoriju u americi. Takodje je poznato da amerikanci vole da se trkaju na cetvrtinu milje tj. "drag racing". Ali, ima i Evropa sta da ponudi, pa makar to bio samo spacek. Da li nesto moze vise da vas priblizi starom New York-u od King Konga i Chevrolet Corvette Mk1? Jedan mali cosak na prelazu izmedju prve i druge grupe eksponata je posvecen Tour de France i biciklizmu. U moru izlozenih biciklova nalazi se i ovaj hibrid bicikla i motorcikla. Nisam bas siguran da je neko sa ovim ucestvovao u samoj trci kao takmicar. Skoro su momci sa FortNine kanala pravili slicnu skalameriju.

Jedna danasnja, na 17 stepeni:

Kao i do sada, evo kratkog prateceg video klipa:

Na spratu se nalazi lepo sredjeni Bikers cafe sa jos motora za isprovabanje. Moraju malo da se pare oci i guzica, te sedam na par njih. Zakljucujem da trkalice ipak nisu za mene. U drugom delu sprata se nalazi jos izlozenih motora, pre svega GS-ovi. Tu se naslo mesta i za ove grdosije, rekao bih pre svega za americko trziste. Veliki su, ali moram priznati izuzetno udobni. A tu je i deo posvecen ekskluzivnijim modelima i dodatnom opremom za njih. Cene nisu izlozene sto je mozda i bolje. Nekoga bi strefila srcka Proslo je par kvalitetno utrosenih sati i poseta je zavrsena (iako nisam stigao da odradim i turu same fabrike). Mora se dalje, ali ne pre nego sto me startuju neki klinci iz Teslica. Cudno im je da je neko dosao ovde stvarno iz Novog Sada i to jos Suzukijem. Sta da radim nego da se nasmejem na tu konstataciju Taman da me neko nasmeje pred dosadni auto put. Po izlasku na autoput shvatam da autobahn nije bas obican autoput. To je nesto sto nisam juce primetio. 3 nekada i 4 trake u jednom smeru. Kamiona kao mrava sa desne strane, automobila koji ne znaju za ogranicenje brzine sa leve strane. Sve to pravi toliku turbulenciju da mi se glava klati kao kod neke lutkice. Posle nekog vremena pocinje i glavobolja. Ne moze se vise ovako, treba stati odmoriti. A nije na odmet i rucati (naravno tunjevinu, prokletu tunjevinu sa meksickom salatom, ne zelim ikada vise da je vidim u zivotu). Hladne glave bez bolova se vracam na autobahn. Posle 160km sam se valjda navikao pa je glava prestala da boli. Ili je samo utrnula. Kako god bolje je bar nesto jer dosada je konstantno tu. Guzva, radovi, pravo pravo i samo pravo. U jednom trenutku primecujem neke avione na nekoj zgradi. Obliva me sreca, dosta je autobahna za danas. Izlazim na sledecem izlazu, moja destinacija za danasnji dan je stigla, Sinsheim. Sledi standardna procedura, checkin u hotel, pokusaj setnje gradom, vecera. Centar grada je malo cudan. Imaju glavnu ulicu na kojoj se nalaze statue ljudi koji kao da si ispali iz nekih karikatura ili stripa. Takodje imaju i ovu statuu/spomenik epske bitke na krv i noz izmedju seljaka i gusana Da se covek zapita koja/kakva je scena sluzila kao inspiracija... Iako je restoran u sklopu hotela, prave mnogo dobru pizzu. A pivo im jos bolje. Poslje njega se bolje spava

Dan 4. München - Sinsheim Posle 3 dana samo voznje i dosta predjenih kilometara, danas cemo malo da razbijemo tempo. Tri su razloga zasto sam posetio Minhen: Usput je Nikad nisam ranije bio tu BMW Visegodisnja mi je zelja da posetim BMW Welt, ali opet usled raznoraznih okolnositi kockice se nisu poklopile. Do danas! A nikad nije na odmet malo kulturnog uzdizanja. BMW muzej je ipak muzej Budim se odmoran. I stvari su se uspele osusiti preko noci, super. Pakujem se, lovim dorucak u komsiluku i samo me kratka voznja deli od welt-a. Dolazim ispred glavnog ulaza i vidim neke parkirane motore. Rekoh sebi odlicno, parkiracu se pored njih. Sta fali sto vozim Suzuki. Zaustavlja me portir i pokusava na losem engleskom da mi objasni da ne mogu da parkiram tu. Parking za motore je iza. Ovo su izlozeni motori. Ups Vec danima pokusavam da smislim kako da opisem ono sto sam tada osecao, kako sam ja to doziveo. Iiiiiii jednostavno ne uspevam. Cudan je to osecaj ispuniti neku zelju posle toliko godina. Da vas sve sada ne udavim sa svojim filozofiranjem, krenimo u obilazak. Pocinjemo od Muzeja. Iako sam poranio vec je guzva na salteru za kupovinu karata. Na srecu nemci su dobro organizovani (ajde!) pa se ne ceka dugo. Za 10ak minita imam kartu u rukama, ostavljam jaknu i tank torbu i zapocinjem obilazak. Sam pocetak ture je pomalo konfuzan. Ima svasta nesto da se vidi, raznorazni brodski, mlazni, automobilski motori i odmah pored toga bolidi formule 1 i razne sasije. Posto su tada u toku bili neki gradjevinski radovi i renoviranje, moguce je da ovo nije stalni raspored. Nekim delovima izlozbe se cak nije moglo ni pristupiti. Jedno od glavnih mesta u izlozbi je posveceno najvaznijem (najprodavanijem) modelu automobilske divizije, seriji 3. Svi eksponati u odlicnom stanju. Nov nov, kao iz fabrike Naravno ni motorrad divizija nije zapostavljena. Nije bilo puno izlozenih istorijskih modela, ali zato nije manjkalo zanimljivih trkackih. Ipak BMW ima dugu tradiciju ucesca na raznoraznim moto trkama. Jedan od zanimljivijih esponata mi je bio ovaj motor napravljen za obaranje brzinskog rekorda. Obratiti paznju na aerodinamicnu kapicu/kacigu. Pored moto sporta, BMW je poznat i po auto sportu... ... i najvise mozda po M diviziji. Jedna od stvari koje sam se nadao da cu videti jeste izlozba svih Art cars. Nazalost samo je jedan bio izlozen, M3 GTR iz 1992. Poslednji deo izlozbe je posvecen elektricnim automobilima i nekim buducim modelima. Jedan od njih jeste i ova dosta cudna studija. Kao sto sam na pocetku danasnjeg dana rekao, ispred glavnog ulaza se nalaze izlozeni motori koji se mogu isprobati u mestu. Tu shvatam da mi se svidja F850 GS Rallye, ali je ipak previse visok za moje kratke noge. Mada sta sam i mislio kada sam i svog Stroma morao da spustam. Sledeci na redu je Welt. Za one koji ne znaju to je jedan veliki izlozbeni prostor posvecen BMW-u. Tu su im izlozeni svi moguci modeli automobila i motora. I to ne samo BMW-a, vec i Rolls Royce-a i Mini-ja. Sve se moze odmah i kupiti (a ako ste vec kupili, onda i preuzeti). Naravno u objekat je ukljucujen i gift shop (za one sa plicim dzepom). Posto je u trenutku kada je nastala ova slika @DjordjeMijailovic vec prodavao svoju Yamahu, predlozio sam mu da ovo kupi kao sledeci motor. Kazu neki ljudi da moras jednom u zivotu posedovati GS-a. A ovaj taman dolazi i sa pomocnim tockicima.

Sledi kratki video da docara atmosferu na Großglockner Hochalpenstraße:

Na vrhu je poprilicno pusto. 10ak motora, 2-3 automobila. Setkam se okolo, upijam okolinu (bar ono sto se vidi od oblaka), slikam. Iako je 9 stepeni i duva vetar, nije mi hladno (adrenalin radi svoje). Posle jedno pola sata primecujem da se kisa pojacava. Brze bolje sedam na motor i krecem dalje. Vracam se do kruznog toga na kom sada idem pravo. Treba preci prevoj. Kisa sve jace i jace pada, a magla je sve gusca i gusca. Palim sva 4 zmigavca, usporavam, ali ne stajem. Kolika je magla, vidim samo put. Razgledanje prirode na Grossglockner-u ostaje za sledeci put. Kako nadmorska visina sve vise raste, tako temperatura pada, a sa njom moje sake sve vise trnu. Nove goretex rukavice su se dosta dobro drzale, ali i one imaju granicu pa propustaju. Prevoj ubrzo dolazi, te nadmorska visina pocinje da se smanjuje. Sporo, ali sigurno. Dok ja tako razmisljam kako je lepo to sto sto mi se vraca osecaj u sake, nailazim na 2 lika na biciklovima kako idu nizbrdo. Obilazim ih i pozdravljam. Svaka im cast Ima neko ludji od mene pa mi vise nije ni hladno. Polako dolazim do severne kapije i ostavljam Grossglockner iza sebe uz obecanje da cemo se jos gledati. Posto kisa jos uvek pljusti (vec jedno cetvrti-peti sat), ne mogu koristiti telefon za navikaciju te stajem sa vremena na vreme da vidim gde dalje. Uglavnom kada sam vec profurao zeljeno skretanje. Put me je proveo kroz lepe krajolike i sela, ali sa bas puno kamera za brzinu. Nikle kamere kao pecurke posle kise. Kisa jos uvek pada, sada vec preko 6 sati. Toliko me je smorila da nisam primetio da sam usao u Nemacku i da je prestala da pada u nekom trenutku. Stajem na bezninsku pumpu da malo odmorim. Blizu sam Minhena pa mogu si priustiti. Dok tako kuliram prilazi mi neki lik. Prica mi: Austria Austria. Reko nein, Srbija Srbija. AAAAA on Romania. E pa kad si Romania, "drum bum" druze Iznenadi se covek da neko zna neki izraz na Rumunskom i zahvali mi se, "mulțumesc". Dok je odlazio, pozeleo mi je srecan put. Posto sam usao u Minhen, desava se jos jedan zanimljiv dogadjaj. Dok tako vozim obilaznicom prema hotelu, primecujem u retorvizoru Mercedes 190D nasih registarskih tablica. Stara Pazova. Poceh da se smejem od neverice. Zar je stvarno moguce da dozivim ovakav stereotip, nas ex gastabajter u bas tom autu. Pratio me Mercedes neko vreme, dok nisam morao da se odvojim ka hotelu. Tada smo jedno vreme vozili paralelno pa sam mogao videti da su unutra stariji gospodin i gospodja, odusevljeni sto vide motor nasih tablica. Bili su nasmejani, svirali su mi i mahali. Mahao sam i ja njima Fini neki ljudi Hotel koji sam rezervisao je u nekom fensi fazonu i ocigledno nisu navikli na goste sa 2 tocka. Kada sam ih pitao gde mogu da parkiram motor, rekose da mogu da platim parking mesto. Mhm, u redu, sigurno. Parkirao sam ga na mesto za biciklove Posto je danas bio veoma veoma dug dan, nisam vise imao snage da idem bilo gde. Brza poseta marketu u zgradi pored i nazad u sobu. Vecera naravno meksicka tunjevina, sta drugo. Oprema se susi, krevet je veoma udoban, san stize u trenutku.

Dan 3. Villach - Grossglockner High Alpine Road - München Rano ustajem jer se ima sta obaviti pred polazak iz hotela. Prvo idem peske do benzinke pumpe i kupujem vinjetu. Zatim nastavljam do marketa po dorucak i kafu koje konzumiram dok pakujem stvari po povratku u hotel. Dok se ja odjavljujem na recepciji, nemacki harli bajkeri se tek bude i planiraju sta za dorucak. Pozdravljamo se i hitam ka Luisu. Tamo naravno ne nalazim rukavice koje sam vece pre nasao na njihovom sajtu, ali tu je teta koja mi pomaze oko izbora. Sporazumevamo se na srpsko-hrvatskom. Naravno, kako drugacije u Austriji. Jednog njenog kolegu pitam da li mogu da zalepim vinjetu na soferku, opet na srpsko-hrvatskom. To je izgleda normalno u Villach-u Posto su najavljivali kisu za danas, ipak uzimam rukavice sa goretex-om i jos par sitnica. Sve ove distrakcije su se pomalo oduzile. Vec sam nervozan od nestrpljenja. Vec je proslo 10 kada sam krenuo. U nekom trenutku posto sam sisao sa auto puta u daljini se javljalju kisni oblaci. U stilu "nece valjda mene" nastavljam prema njima. Prolazim neku benzinsku pumpu i 100m posle nje pocinje pljusak. Pravi polukruzno i nazad do pumpe. Dok tu stojim i oblacim kisno odelo, prilazi mi jedan Britanac. Covek vozi Tiger-a 800 i putuje sam. Kada je cuo da vozim 650ku, odusevio se. Njemu je njegovih 800 previse, "650 is just enough" Pozdravljamo se i nastavljam ka Grossu. Uskoro primecujem i prvi putokaz za isti. Stajem da ga slikam i posaljem @DjordjeMijailovic. Jos pre koju godinu smo planirali da posetimo Gross, ali nismo uspeli da se organizujemo. Danas ce se to promeniti barem za jednog od nas Posle jos jedne pauze za gorivo stizem na naplatnu rampu. Placam ulaz, dobijam nalepnicu. Posto je danas vreme takvo kakvo jeste (nikakvo) dobijam i kupon za popust na sledeci ulazak u istoj godini. Ne verujem da cu ga moci iskoristiti do isteka, ali svakako lep gest. Na kruznom toku skrecem levo i penjem se ka gleceru. Na putu do tamo uopste nije bilo saobracaja. Sam sam na putu sto, pored magle i kise koja vise nego manje pada konstantno od prve benzinske pumpe, samo pojacava osecaj avanture.

@DraganNS Hvala Sama ideja o putu je nastala u junu, ali je realizacija bila u prve 2 nedelje septembra. @e-mayl Hvala za info, nisam znao da je i Predil prevoj Moram priznati da ni za Wurzen nisam znao dok nisam dosao do njega.

Evo i kratkog video snimka za 2. dan:

Plati kafu. Gas. Na 200m od Italijansko slovenacke granice pocinje pljusak. Stajem na samu granicu, tj kucicu/nastresnicu koja je ranije sluzila za pasosku kontrolu sa Italijanske strane. Nisam jedini. Jos kolega bajkera i po koji biciklista. Dok ostali odlucuju da nastave dalje, ja oblacim kisno odelo. Dok sam se obukao, kisa polako prestaje. A dobro, necu ga sada skidati. Vozicu u njemu. Dok se ponovo priblizavam Kranjskoj Gori cuje se poprilicna grmljavina, a na penjanju za Wurzen pass ponovo pocinje pljusak. I to poprilican. Kisa sve jace i jace pada. Na vrhu prevoja je zastoj automobila. Austrijska polizei-ka zaustavlja sve i pregleda dokumenta. Na svu srecu meni samo mase da prodjem. Hvala joj Sa Austrijske strane prevoja nailazim na poprilican nagib (18% ako se dobro secam) i katastrofa asfalt, koji u kombinaciji sa ogromnom kolicinom vode pravi reku. Vrlo rado bih u tom trenutku stao negde i sacekao da prodje pljusak, ali nije bilo gde, tako da palim sva 4 zmigavca i nastavljam. Na moje olaksanje, kisa prestaje kako sam sisao sa prevoja, te brzo dolazim do smestaja. Tu mi se pridruzuju i par nemaca bajkera (svi vole jeftin smestaj ), naravno na Harley-Davidson-ima. Kako sam usao u sobu, razbacujem stvari da se suse, brzinski se tusiram i pravac centar na klopu i pivo. Zasluzio sam to pivo i valja proslaviti/zaliti uspesan dan i osvojena 2 prevoja. Pivo je bilo pun pogotak, odlicno lokalno toceno, dok je klopa promasaj. Htedoh kobasicu, dobih virslu. Bolje bih prosao da sam jeo Bosna würst, ali realno nemam sta da se zalim. Sve je bilo dovoljno dobro i ja se osecam odlicno. Doduse malo osamuceno od piva. Posle kraceg smucanja po centru da se protegle noge i svari vecera, vracam se u hotel. Tad primecujem da su mi obe rukavice nacisto pukle sa strane. Sranje . . . Na svu srecu Villach ima Louis pa cu tamo sutra ujutru otici.