Imaš izuzetan dar za pisanje, treba češće da pišeš !

5. dan Goce Delčev - Blagoevgrad Posle kafe u restoranu smeštaja i doručka u obližnjoj pekari, spremamo se na i krećemo van grada da što pre uhvatimo TET. Prilično je vruće, ovde kiša predhodnih dana izgleda nije padala, pa je puno prašine. Takodje i predeli su takvi, žuta i suva trava, ni traga onom zelenilu koje smo imali u severnijem delu Bugarske. Put nas vodi obodom pirinskih planina koje su u jednom delu i nacionalni park. Makadamski put je odličnog kvaliteta, ali krivudav, tempo je sve brži, Sale i Nikola mi odmiču dok pokušavam da ih pratim,. Fabričke gume mi zadaju probleme od kad smo krenuli na ovaj put, više su asfaltno orjentisane i mnogo puta su mi kliznule u stranu, uvek sam nekako uspevao da ostanem na dva točka, ali sam skoro konstantno vozio u grču, samo čekajući kad će konačno toliko da me izdaju da padnem. Na žalost nisam stigao da ih zamenim pre polaska na put, pa sam krenuo sa tim što imam. U jednoj od krivina sam ušao prebrzo i proklizao, srećom uspeo sam da zakočim tako da sam skoro u mestu pao, bukvalno sam samo spustio motor i ostao na nogama. Motor je legao na bisage i torbe na crashbaru pa nije zaradio ni ogrebotinu. Ipak, tako je nezgodno pao, prednji tocak je na ivici litice, da sam imao velikih problema da ga podignem, kako ga pridignem malo, motor kliza od mene, a prednji točak se bliže litici. Odlucujem da sačekam ekipu da se vrati da mi motor ne bi zavrsio u još gorem položaju i krene nizbrdo. Naravno, mogao sam da zarotiram motor i podignem ga, al mi bilo žao da ga grebem kad već imam pomoć Nastavljamo dalje, predeli su jako zanimljivi, podsećaju na deo oko Djavolje varoši kod nas Stižemo u Melnik, jedan od gradova koji ima najočuvaniju balkansku arhitekturu, mada je jako mali, više je naseobina. Velika je turistička atrakcija u Bugarskoj i jako je posećen. Tu smo seli u jedan od brojnih restorana da se osvežimo, planinski potok protiče kroz baštu restorana pa je prijatno. Posle odmora, krećemo dalje, opet se penjemo, otvaraju se vidici oko nas . Put postaje sve zanimljiviji, makadam zamenjuju izrovani šumki zemljani putevi koji se strmo penju i spuštaju, vozi se oglavnom kroz borovu šumu, nema više toliko jurcanja, više su tehničke deonice, koja ja lično više volim. Na jednoj deonici idem prvi, motor odjednom krene da potanja u neko blato koje nisam ni primetio, ja instinktivno po gasu da se išcupam, medjutim motor tone i stajem. Okrećem se i imam šta da vidim... Malo kasnije na jednom od uspona sa dubokim kolotrazima Nikola nezgodno pada na rame koje je tek zalečio. U bolovima nekako nastavlja, deonica je prilicno nezgodna, sećam se dugačkog spuštanja po rastresitom kamenju do asfalta. Silazimo u mesto Kresna, tu ručamo/večeramo i nalazimo smeštaj u mestu Železnica. Magistralom koja je glavni pravac za Grčku iz Bugarske i zato je prepuna saobraćaja idemo ka Železnici da se smestimo. Sale ostaje da pokuša da nadje perionicu, da skine svo blato kojim sam ga napunio. Nalazimo smeštaj, smeštamo se, ubrzo dolazi i Sale, nije uspeo da nadje perionicu usput, gazda smeštaja mu objasnjava gde je perionica u susednom mestu, pa je i to rešeno. Baš je toplo, lokalna prodavnica ima hladno pivo, smeštaj koji smo našli ima lepu baštu, tako da možemo da se opustimo.

Ti si verovatno prvi koji je ovo primetio, meni je pa bio mnogo tvrd, kompresiju sam stavio na najmekse, povrat negde na pola i predopterecenje do kraja zavio i sad mi je ok. Mada dosta zavisi i od guma, fabricke gume su davale mnogo tvrdji osecaj na sitnim neravninama od Mitasa koje imam sad.

Ajde baš kad namontiraš napisši utiske, meni je baš menjač katastrofa na MT-u, nikad gori ni na jednom motoru. Nekad upada kao u sir, nekad jedva promenim na niže brzinu, kao da glavi nešto. Provalio sam da kvačilo ne odvaja 100% i da su zbog toga svi ti problemi sa menjačem. Probao da naštelujem kvačilo i ništa nisam dobio.

Šta je ovo i čemu služi ?

Ja poručio pre neki dan sa temu-a (moja prva narudzbina sa temu), 5650, besplatna dostava

4. dan vožnje Bansko-Goce delčev Lepo smo se odmorili i naspavali, ustajemo lagano, idemo na odličan doručak u hotelu. Jako je prijatno jutro, sveže, planinski vazduh prosto miriše. Na tanane u bašti hotela ispijamo kafu, čaj. Ipak nismo tu na odmoru, kao većina ljudi oko nas, treba se spakovati i krenuti dalje. Motori su na parkingu ispred, spuštamo stvari iz sobe, pakujemo u bisage, zatežemo, pritežemo. Nikola se spakovao, pali motor i kreće lagano, odmah za njim i Sale, posle manje od minut krećem i ja. Sa druge strane hotela čeka Nikola, Saleta nema, kaže nije prošao. Računamo promašio skretanje, vratiće se, da sačekamo malo.... nema ga. Ajd da krenemo polako, možda nas čeka na raskrsnici na magistrali, odemo tamo nema ga. Opet sačekamo malo, zovemo, ne javlja se. Vratim se ja opet do hotela, provozam se kroz ceo kompleks, nema ga nigde. Ništa, ajde da krenemo polako, krenuli, presli kilometr, dva, meni se uvukao neki nemir, osećam se bezveze da idemo dalje a ne znamo šta je sa Saletom, kako može samo tako da nestane, očekivao bi da sačeka negde ili pozove, pošalje poruku, bilo šta, da mu se nije nešto desilo ??? Stajem na prvo proširenje i delim svoje dileme sa Nikolom, ipak odlučujemo da ne možemo mnogo da uradimo, nastavljamo dalje pa ćemo videti, valjda će se javiti. Posle 20tak km stajemo na pumpu da sipamo gorivo i tu uspevamo da stupimo u kontakt, ispostavilo se da je Sale promašio skretanje, mislio da je Nikola otišao, pa je jurnuo za njim da ga stigne. Kad je video da ga nema već je prilično odmakao, pa se nije vraćao nazad. Što nije poslao poruku ili pozvao je i dalje nepoznata u jednačini. Sa jedne strane mi je laknulo što znam da je ok, sa druge sam popizdeo što smo se tako pogubili zbog gluposti, bukvalno svi krenuli jedni za drugima u razmaku od minut. Nalazimo se u Jakorudi, gde se opet uključujemo na TET i kreće jedna od meni najlepših deonica. Negde iznad Jakorude Vozi se kotlinom kroz borovu šumu, kao da smo negde na alpima, tako izgleda Nikola i Sale pun gas, put je stvoren za brzu voznju, neka vrsta belog utabanog peska, meni je prednja guma više puta pobegla pa smirujem tempo, ne treba mi da se prostrem ovde u sred planine. Pravimo pauzu na jednoj livadi i tu prvi put čujemo zvuk drugih motora sem naših, čujemo da se približavaju i prolaze pored nas bez stajanja, neki klinci lokalci, voze u patikama. Vozimo dalje, put prelazi u sirok utaban makadam, posle nekog vremena vidimo usput letnjikovac sa izvorom i stajemo da dopunimo zalihe vode. Tu je grm pun zrelih malina, pa smo i vitamine obnovili Posle nekog vremena put počinje da se spušta i u dolini Kanina reke vidimo selo Kovačevica. Selo je potpuno očuvalo bugarsku tradiciju, većina kuća je izgradjeno u drugoj polovini 19 veka, mada ima i novijih gradjenih u istom stilu, od kamena. Ulaskom u selo kao da ste ušli u vremensku kapsulu, sve izgleda toliko autentično (što u stvari i jeste), kao da ste se vratili u 19 vek. Kažu da se dosta bugarskih filmova snima u selu zbog očuvanog autentičnog izgleda, a postalo je i popularna turistička destinacija, pa ima i smeštaja, restorana i sve što turistima treba. Nalazimo i kafić sa odličnim pogledom u centru sela i tu svraćamo na osveženje Lepo smo se odmorili i napunili baterije, krećemo dalje ka vrlo zeznutoj deonici. Put nas vodi kros seoske sokake koji postaju sve strmiji dok se u jednom trenutku ne pretvori u stazu popločanu kamenjem koja se serpentinama strmo penje uz padinu, uspon je baš ozbiljan, a podloga neravna. Zahvaljujući mogućnosti MT-a da može maltene na leru da traktoriše uzbrdo, uspevam nekako da se popnem bez padova i bez većih problema. Ne smem ni da pomislim kako bi bilo da je bilo mokro. Ipak, ovakve deonice su začin cele vožnje, dosadno bi bilo da je sve utaban makadam, sva trojica volimo povremeno izazove koji nailaze. Kao i uvek, slike ne mogu da dočaraju koliki je to u stvari uspon. Posle ovoga, bez većih problema stižemo u Goce Delčev koji je naša baza za tu noć. Našli smo smeštaj u starom delu grada, restoran u etno stilu je u prizemlju, sobe u etno stilu su na spratu, a policijska stanica u socijalističkom stilu je odmah preko puta, tako da su motori sigurni Uveče smo malo prošetali, pojeli nešto u restoranu na trgu, lep je grad, naročito stari deo grada. Meni je ovaj dan možda i najlepši na celoj vožnji, predeli kroz koje smo prolazili, različita podloga, deonice od brzih za peglanje do tehnički zahtevnih, svega je bilo, dan ispunjen uživanjem maksimalno.

Bravo Živke, odličan video. Kad se gledaju snimci je je jedno, kad se učestvuje u trci je nešto sasvim drugo, naročito za nas amatere kojima je prvi put. Adrenalin pumpa i posle se sam sebi čudiš kako si mogao tako glupe greške da napraviš, bar je tako meni bilo na prvoj (i jedinoj) trci na kojoj sam učestvovao.

Eto, kad si već pomenuo, da napišem neke utiske o razlici/sličnosti Cf moto-Kove. Kove ima drugi ECU i komplet izduvnu granu, moj 450mt ima drugu mapu ubačenu, ostatak fabrički u tom trenutku. Probali smo potezanje na asfaltu od nekih 3000 obr. u šestoj brzini, potpuno isto potežu i dostižu istu max brzinu od 150 km/h (po mom cajgeru). Posle celovečernjeg zezanja Saleta da je Kove sr..e i da fabrika laže za snagu, da mora mnogo bolje da ide itd i njegovog ubedjivanja mene da ne treba da verujem svojim očima i da me je ipak dobio, dogovorili se sutra da probamo potezanje iz mesta. Tu je Kove odmah odmakao u startu kroz prve 3-4 brzine i posle se razlika nije povećavala. Posle sam probao Kove i na terenu, tu su dva potpuno različita motora. Mnogo je siroviji, snaga mu nije toliko linearna kao kod 450mt, dosta bolje vuče na vecim obrtajima, ali lošije vuče na manjim. Mnogo je bolji za divljanje i tera da se brzo vozi, ogibljenje je za 3 klase bolje. Osetno je lakši i osetno neudobniji, mašina krlja kao da je KTM pravio - to me je u startu i odbilo od razmatranja kupovine Kovea, ja to ne mogu da slušam i bezbrižno se vozim. Sve u svemu, mnogo je bolji za teren, ne toliko za spore i zeznute deonice, tu je 450mt vrlo blizu zbog traktorskog obrtnog momenta i niže visine sedišta, koliko caruje na brzim deonicama. I naravno, mnogo lošiji za asfalt od 450mt.

Da li je monoblok ili split sistem, ne vidi se na slikama ?

3. dan vožnje Jutro je opušteno, doručak je obezbedjen u hotelu, pa ne moramo da jurimo klopu, možemo odmah na vožnju. Taman danas da poranimo malo. Jedino što bi trebalo zameniti nešto para za bugarske leve, čisto da imamo nešto keša jer ne znamo gde ćemo završiti i da li tamo primaju kartice ili evre. Predlažem da skoknem čas do banke koja je skoro pored hotela, na trgu, dok sam još u "civilnoj" garderobi. Ma neka, kažu moji saputnici, usput ćemo. Dobro, može i tako... Navlačimo opremu, pakujemo motore u podzemnoj garaži i vozimo čitavih 20 metara do ispred banke, parkiramo motore ispred banke i ja ulazim da časkom završim zamenu para. To časkom se odužilo na bar pola sata, ako ne i više. Prvo je službenica ubacivala moje podatke nabadajući slovo po slovo na tastaturi kao da je prvi put vidi u životu. Kad je konačno iznabadala sva slova, ne radi sistem, neće nešto. Ajd nabadaj od početka... opet neće. Probaj kod koleginice.... neće, zovi šeficu... uspelo nekako. Konačno izlazim iz banke, Sale i Nikola kao zapete puške, pale motore i kreću, dok se ja još oblačim. Krećem i ja i vidim na kraju pešačke zone stoje oni, a stoji i policija, krećem i ja ka njima, naravno, dobijam i ja "stopka". Dokumenta na pregled itd. Pitam jel rutinska kontrola ili problem, kažu problem-vozite se po pešačkoj zoni. Mi svi u glas - nismo mi majke mi, objašnjavamo da smo bili u hotelu koji je u pešačkoj zoni i samo se odvezli 20m do banke. Kažu do hotela može, do banke ne može. Neko vas prijavio, moramo da pišemo. Mi se bunili, oni zvali šefove da se konsultuju, na kraju posle jedno 45 min čekanja nam napisali kazne u vrednosti od 8e da platimo na granici i pustili nas. Dobro, šta je tu je, veći deo jutra smo izgubili zbog gluposti, tako da od ranog starta ništa. Krećemo konačno, taman na izlazu iz Botevgrada opet policija i opet nas zaustavlja. Objašnjavamo da su nam kolege pisale kaznu pre 5 minuta, da smo provereni itd, oni zovu telefonom, da provere priču i po potvrdi nas puštaju. Ovo na sreću nije dugo trajalo. Idemo ka jugu i pratimo deonicu 2 bugarskog TET-a koja prolazi kroz nacionalni park Rila, fenomenalna priroda, na žalost iz nekog razloga imam samo 2 slike ovog dana sa rute. Ako @nvic nadješ još neku, dopuni i napiši neku reč o ovom danu, ja se ničeg specijalno sa treka ovog dana ne sećam. Prošli smo deonicu do mesta yakoruda gde smo planirali da prenoćimo, ali nismo našli nikakav smeštaj. Jedan je izgledao pristojno, ali nikog nije bilo, drugi je bio neki hostel u strmoj uličici koji je bio pun, a svakako ne bi imali ni gde motore da ostavimo. Na kraju odlučili da uzmemo smeštaj u Banskom koji je 40tak km odatle i to je bio pun pogodak. Uzeli neki apartman sa uključenim doručkom i korišćenjem spa centra za neke smešne pare, najjeftiniji i najbolji smeštaj na celom putu. Spa nas je oporavio samo tako, kao da nismo ni vozili

I ja da dodam pitanje, jel dodje prekidač ili se kupuje posebno ? Da li su nosači aluminijumski ili plasticni ?

Kao što doktor kaže, Osmand je aplikacija, koristim je zadnjih nekoliko godina i zadovoljan sam, radi sve što treba, pa i više od toga.

2. dan vožnje Posle celovečernje kiše, dočekalo nas je tmurno jutro, ali je bar kiša stala. Sale okreće telefone, traži majstora u okolini koji bi mogao da osposobi zadnju kočnicu i nalazi ga u 20tak km udaljenom gradu. Dogovor je da on popravi kočnicu, Nikola i ja krenemo tet-om, pa da se nadjemo negde usput. Krećemo u voznju, ulice su jos mokre i prvo skretanje sa asfalta nailazimo na ono najgore lepljivo blato. Ja na fabrickim gumama bez krampona imam nula trakciju, posle 10 metara se okrecem i vracam nazad, bukvalno kao po ledu. Nikola prevrće očima, gundja i misli se "nećemo valjda zbog ovog krmeta (cf moto-a) ceo dan da zaobilazimo offroad deonice ???" Nije to rekao naglas, ali je tako razmišljlao garant Srećom, to je to bila samo neka prečica ka magistrali koja nas je vodila dalje, pravo na Bugarsku stranu Stare planine. Kod mesta Berkovica se odvajamo ka Staroj Planini i kreće jedna od najživopisnijih i najtežih deonica na ovom putu. Imamo tu nesreću da je i dalje oblačno, pa ne možemo da uživamo u pogledima koje nudi ova deonica. Podloga srećom nije od klizavog blata, pa vozim bez mnogo problema. Ipak ovaj uspon ispred sam zaobišao, činio mi se previše za moje fabričke poluputne gume. Ispostaviće se posle da je bio mačiji kašalj u odnosu na ono šta nailazi posle njega. Ipak, nekad je neznanje blaženstvo... Nikola kreće da ga osvoji, ima kros gume i lagan motor, ne bi trebalo da ima problema. Nalazimo se sa druge strane brda, nastavljamo dalje, ja idem prvi. Podloga je komadi nekog oštrog pločastog kamenja mešano povremeno sa zemljom, tj sad mokrom zemljom. Penjemo se sve više i ulazimo u oblake, vidljivost je prilično loša i ne vidi se uopste šta nailazi dalje od 10tak-20 metara. Vidim samo da je sve više rastresitog kamenja, a uspon sve veći. Kako se povećava uspon dodajem sve više gasa, ne smem da stanem jer sam siguran da više bez pomoći ne bi krenuo. U jednom trenutku vožnja prelazi skoro u borbu za život, podloga gomila rastresitog kamenja, blato i stene, a uspon baš ozbiljan. Zadnji kraj motora mi šeta levo-desno, nekako ga jurim prednjim, gas ne smem da popustim i nekako uspevam da ostanem na dva točka, konačno izlazim na vrh. Adrenalin pumpa, mislim se jbt šta bi ovo, totalno neočekivano ??? Da sam znao i video ovakav uspon ne verujem da bi se usudio da krenem. Na vrhu grupa planinara koji me gledaju kao da sam pao sa Marsa. Vrh Kom je savladan 2016 mnv ! Odmaram, uzivam u pogledu, koliko-toliko se i vidi nešto, posle nekog vremena Nikole i dalje nema. Srećom, signala ima pa stupamo u kontakt, pokušava već dva puta da se popne i ne uspeva, iz trećeg pokušaja je konačno uspeo. Pita me kako sam se popeo sa ovim motorom i ovim gumama, odgovaram da ne znam ni sam, na sreću i instinkt. Po spuštanju sa planine se nalazimo sa Saletom, kočnicu je popravio, trojac nastavlja dalje u punom sastavu. Vozimo neko vreme po visoravni i spuštamo se serpentinama ka mestu Gara Laktnik gde se nalazi atrakcija Lakatničke stene, odmah pored restorana Pešerata, što je u prevodu Pećina, jer je odmah tu i zanimljiva pećina. Pored restorana je i potok, a bašta je u debelom hladu, tako da je preporuka da se svrati. Mi se nismo zadrzavali, jer je već popodne, a ima još da se vozi. Ubrzo se ponovo odvajamo na offroad, tracklog nas vodi ka Botevgradu gde planiramo da prespavamo. Tu negde i kapiramo da će nalaženje pristupačnog smeštaja biti malo teže u Bugarskoj nego u drugim zemljama u okruženju. Ne samo pristupačnog, negde smeštaja uopste nije ni bilo u blizini pa smo morali prilično da skrećemo sa rute zbog toga. Uspevamo da bukiramo hotel u centru, jer alternative i nema. Cena je ono, hotelska, ali je ukljucen doručak, hotek je sasvim pristojan i ima podzemni parking. Smeštamo se, raspakujemo, sušimo stvari i pravac grad na večeru i šetnju. Botevgrad: Zbog sutrašnjeg dogadjaja, ostaće nam taj grad u dugom sećanju....

I ove godine smo izdvojili nedelju dana za sada već tradicionalnu vožnju po TET deonicama okolnih nam država, ove godine plan je bio Makedonija, blizu je, a ne tako često vožena. Medjutim negde 10tak dana pred planiranu vožnju nailazimo na informaciju da je zbog velike suše, a kao preventiva protiv požara, vožnja motornim vozilima po šumama i gorama Makedonije zabranjena. Pošto prvobitni plan propada, odlučujemo se za alternativu - Bugarska. Takodje destinacija ne tako popularna medju TET vozačima, nema ni puno informacija ni snimaka vožnji po bugarskom TET-u, tek po neki snimak i polovočna informacija, tako da i nismo znali šta da očekujemo. Ekipa je već stara i oprobana - Nikola @nvic, Sale @TA96 i moja malenkost. Za ovu godinu smo takodje promenili motore, Sale je na Kove 450 rallye, ja tek nabavio CF moto 450MT, a Nikola je ostao na vernom CRF300L. Od kampovanja smo odustali, probali jedne godine i nije nam praktično, dosta više stvari se nosi, motori su teži, a to donekle ubija zanimljivost vožnje, sto nam je i primarni cilj. A i došli smo već i neke godine kad cenimo večeru za stolom, večernji tuš i pravi krevet Pošto sam ja bio na porodičnom odmoru i tog dana tek došao, a Nikola i Sale su imali slobodno, dogovor je bio da prikolicom odvuku motore do Pirota, tamo voze Staru planinu, prespavaju, a da im se ja prikljucim narednog dana i zejedno nastavimo ka Bugarskoj. Medjutim mi pravimo planove a Bog se smeje Na nekom od uspona Nikoli se pregreva CRF, jer ne radi ventilator. Probali preko telefona da rešimo problem, medjutim ništa od toga, ispostavilo se da je problem do samog ventilatora i da ne može da se popravi. Pošto ja još uvek imam CRF-a u garaži ja im predlažem da se vrate do Paraćina, prebacimo ventilator sa mog CRF-a na Nikolinog, prespavaju kod mene i taman sutra krenemo svi zajedno. Tako smo na kraju i uradili, još nismo i krenuli pošteno a avantura neočekivanog je već počela. Sledeće jutro spremni, napakovani i sa svim ispravnim motorima krećemo ka Zaječaru i dalje ka praznom prelazu Vrška Čuka gde nas je malo zadržao znatiželjni policajac koji se raspitivao oko 450MT-a, navodno planira da ga kupi. Nema veze, prijala je kratka pauza, nastavljamo dalje do mesta Kula gde su uključujemo na TET i idemo ka Belogradčiku gde pravimo pauzu, sve je asfalt dotle. Posle pauze pratimo TET sve do mesta Replyana gde se TET konačno odvaja od asfalta. Tu Nikola kapira da nije sipao gorivo, a pitanje je kad nailazimo na pumpu. Srećna okolnost je da baš kod skretanja sa asfalta u nekom dvorištu ljudi nešto rade, Nikola ih pita za pumpu, naravno pumpe ni na vidiku, srećom oni imaju gorivo u kanti, tako da rešavamo i taj problem i konačno možemo da zagazimo u prašinu a i blato. Predhodnog dana je padala kiša, pa ima i mokrih deonica. Ubrzo nakon odvajanja sa asfalta put nas vodi na brdo, šumski put sa ozbiljnim usponom i kolotrazima. Ja idem prvi i na jednom mestu jednostavno gubim trakciju sa fabričkim gumama i stajem. Staju i oni iza mene, malo me pogurali da krenem i izašao sam do kraja uspona, parkirao i čekam, čekam, njih nema. Sale nije mogao da krene ni uz guranje, Nikola je gurajući izgubio i snagu i dah, morao sam da se spustim nazad pešaka da pripomognem. Na kraju smo izašli sva trojica, ali.... Prilikom montaže gume, Sale na Kove-u (ili Kovetu, kako li se već kaže) zadnja kočiona klješta nije gurnuo u odgovarajući šlic na zadnjoj viljušci, prilikom kočenja dok je motor išao napred to nije bio problem, medjutim na usponu je držao zadnju kočnicu da se ne vrati nazad i tom prilikom su se kočiona klešta okrenula, nategla kočiono crevo, ušao je vazduh u sistem i kočnica više nije radila. U tom trenutku počinje i kiša, srećom nedaleko od mesta gde smo bili je bila i neka nadstrešnica, pa smo se vratili do nje da tamo rešavamo problem. Kočnicu nismo uspeli da dobijemo, ali smo bar vratili i namestili klješta gde treba da stoje. Penjemo se dalje i počinju da se otvaraju vidici, sve je lepše i lepše. Već je kasno i žurimo ka Montani da klopamo nešto i nadjemo smeštaj. U Montani nas dočekuje prilično jaka kiša, opet nalazimo neku nadstrešnicu i ispod nje nalazimo smeštaj i restoran u blizini. Restoran je bio pun pogodak, ali sa smeštajem i nismo imali sreće, Ispostavilo se da je stan koji smo našli u nekoj staroj sirotinjskoj zgradi, a zgrada je u delu grada koji je uglavnom u poluraspadu. Još smo stigli uveče po kiši, pa sve deluje i još gore nego što jeste. Stan je srećom bio u pristojnom stanju, renoviran i opremljen. Motor smo parkirali na pumpi u blizini, gde je radnik pumpe prvo rekao "ne može", a kad smo rekli da će da platimo promenio je mišljenje u sekundi, 10e ipak vredi mirnijeg sna.