Čim je kiša uminula nastavili smo. Prvo granica, pa onda kratko stajanje za rastanak, odvajamo se od beogradskog dela ekipe i Dumbe i ja nastavljamo do Kraljeva. Ako izuzmeno sunčano jutro, čitav dan po kiši. Nikola je javio da je čim je sišao sa broda u Splitu, takođe bio primoran da taži da zameni gume.

Silazak sa prevoja je bio opet u društvu lokalnih motorista. Ubrzo smo ispred Bolonje gde se uključujemo na autoput. Stajemo na pumpu da se dopunimo i da se za večeras pozdravimo sa Hozeom i Tićom, idu u Ljubljanu. Sa te pumpe krećemo da garimo bez stajanja. Ipak par minuta kasnije vidim u retrovizoru Bobana i Minu da usporavaju. Nije delovalo sumnjivo, jer se svi malo razvučemo po putu, pa se na točenjima skupljamo. Na sledećem stajanju, posle više od 100km, Saznajemo zašto su stali. Ubrzo posle polaska sa pumpe, Bobanu odleće tank torba sa motora pri velikoj brzini. Video je torbu u retrovizoru kako odleće pored puta. U torbi je bio čitav život....sve pare, telefon, kartice, lična dokumenta i od motora...Dok se zaustavio, prošlo je par stotina metara, tako da ne može sa sigurnošću da odredi deo gde je pala, pa pokušavaju da pregledaju nekih 200-300 metara pored puta. U tome nailazi policija i prisiljava ih da izađu sa autoputa, jer ne smeju tu da budu. Za to vreme mi smo na vezi sa njima. Oni nam kažu da su odlučili da obiđu okolo i da se vrate na auoput i opet pokušaju da nađu torbicu. Mi se dogovaramo da Mrške, Dumbe i ja nastavimo prema Rijeci gde bi danas noćili, a Aleksa da se vrati ne bi li se bratu Bobanu našao u nevolji. U trenutku dok je prolazio pored, ali u suprotnoj traci, Boban još uvek nije našao torbicu. Ali kada je uspeo da se okrene i dodje do njih, Boban je bukvalno u tom trenutku ugledao torbicu u dubokoj travi. Nama javljaju da su našli torbicu u da kreću dalje, noćiće negde oko Trsta, pa se čujemo za povratak sutra. Mi smo do Rijeke stigli uveče, s tim da je posledni deo od Slovenije bilo baš hladno. Uzeli smo smeštaj takoreće u centru. Mrške i ja smo se malo prošetali po centru, popili po neko pivo i otišli na klopu. Tu smo dobili i preporuku gde sutra na jagnjetinu. Ostalo je da se sutra čujemo ako uspemo da se dogovorimo za zajednički povratak. Ujutru smo se spremili i pošli na doručak i da Mrške proba da nađe zadnju gumu za Burgmana. Pojeli smo jedan od najboljih bureka i dobili informaciju da tu gumu u Rijeci nećemo naći jer je redak profil, a u Rijeci nema Burgmana. Sa ekipom se čujemo i oni kreću iz Trsta. Mi krećemo starom karlovačkom, ali ubrzo čim smo izašli iz Rijeke počinje kiša i stajemo da se obučemo u Kišna odela. Uz to, zbog vetra je zatvoren i deo autoputa, pa je karlovačka nakrcana i kamionima. Nije da smo baš pogodili trenutak. Stajemo u restoran Bosiljevo na jagnjetinu i da proverimo kako nam je prolazno vreme. Ne deluje da ćemo se uklopiti. Još smo se i u restoranu zadržali više nego što treba. Dok sam u wc-u prao ruke pre polaska, čujem kroz otvoren prozor Bobana kako turira ispred restorana. Ipak smo se uklopili, iako mi nije jasno kako su uspeli da stignu. Sada još samo da sačekamo da i oni klopaju pa nastavljamo. Za to vreme. čuli smo se i sa Hozeom koji ide iz Slovenije i dogovaramo se da se vidimo na prvoj pumpi posle Zagreba. Opet smo na okupu i krećemo svi skupa. Brzo smo oko Zagreba, ali tek kada sam prolazio pored pumpe gde smo trebali da se vidimo sa Hozeom, vidim da se na tu pumpu skreće sa pomoćnog puta malo ranije. Valjda se vidimo na sledećoj. Kako smo stigli na sledeću pumpu i parkirali se, istog trenutka i Hoze pristiže. Kad te hoće, onda te hoće, čak i ako pogrešiš. Tu smo se natankali i dalje prema Srbiji samo gas. Iako kiša od kada smo obukli kišna odela nije prestajala, to nas ni malo nije demoralisalo. Vozili smo baš solidan tempo. U jednom trenutku pred granicu, Dumbe me obilazi i pokazuje na rezervoar, pa skrećemo na pumpu koja je ispred nas. U tom trenutku i ostali koji su bili iza nas, takođe skreću. Tog trenutka počinje pravi potop. Kakva sreća. Na toj pumpi smo se zadržali preko sat vremena dok nije prošao nalet oluje. Taman smo proverili i gume i ne stoje baš najbolje. Mršketu je zadnja toliko loša da je pozvao sina da krene kombijem u susret. Bobanu su gume u toliko lošem stanju da je pitanje da li dobacuje do Beograda, a stavio ih je veče pred put. Bukvalno je zamenio identične gume novim.

Još dok smo tu stajali, motori su pored nas prolazili u rojevima. Ubrzo smo u sedlu i hvatamo priključak sa lokalcima. Kako se penjemo sve više i više, tako i temperatura postaje sve niža. Zastajemo pored čuvenog restorana Futa pass in 1890 na proširenju pored puta. Ovaj restoran je poznat po tome što je godinama bio domaćin romantične trke oldtimera Mille Miglia. Ubrzo smo u jurnjavi sa lokalnim bajkerima, sve do prevoja Raticosa i nadaleko poznatog okupljališta motorista Chalet Raticosa. Iako je na prevoju maksimalno 10-ak stepeni, motora je u izobilju. Neprekidno se smenjuju na parkingu, a zaluta i po neki biciklista. Ovde smo popili piće i malo uživali u ambijentu.

Livorno nas je dočekao okupan suncem. Još u luci, našli smo kafe za doručak i kafu, a i kako bi se međusobno rastali. Čamo i Sanja, Vlado i Nikola ostaju još jedan dan u Toscani pa će brodom opet nazad iz Ankone u Split. Mi ostali krećemo brzim putem do Firence pa odatle preko Passo dela Futa do Bolonje. Do Firence se stiže prilično brzo, ali se polako u koloni provlačimo kroz grad. Već na prvom uzvišenju iznad grada puca pogled na gradsko jezgro čijom panoramom dominira kupola od Duomo-a. Ovaj pogled sam doživeo pre više od 15 godina, samo iz suprotnog pravca, pa sam sada tražio zgodno mesto da zastanem. Poseban trenutak je bio kada nam je vlasnik vile ispod parkinga gde smo se parkirali otvorio kapiju da uđemo kako bi što bolje uživali u pogledu.

S kojim motorom od 10000€ može da se ide na Dakar?

Sad gledam šta sam napisao i sam se sebi čudim....Mislio sam na radove preko Jabuke. Ovi preko Rožaja nisu gotovi.

Kada smo se probudili, jutro je bilo kišovito. Po prognozama, ubrzo bi trebalo da se razvedri, pa se zbog toga nigde ne žuri. Imamo vremena da se spakujemo polako, danas je poslednji dan na ostrvu, večeras imamo trajekt za Livorno. Kada smo konačno krenuli, još na obilaznici oko Olbie, zadnja guma na Čamovom motoru je prazna. Imamo kod sebe i set za čepovanje, i sprej za krpljenje gume i kompresor, ali nikako ne možemo da lociramo gde je bušna, ako je uopšte bušna. Odlazimo do servisa gde je Mrške već menjao gumu i ostavljamo Čama i Mršketa tamo, a mi ostali idemo da se vozački pozdravimo sa Sardinijom. Kako smo bili nestrpljivi da krenemo iz smeštaja na vožnju, sreli smo kišu, pa smo na nekoj pumpi morali da još neko vreme sačekamo da prođe. Dumbe i Vlado odustaju, pa idu da se nađu sa Čamom i Sanjom, i Mršketom. Čim smo krenuli sa pumpe, sunce rasteruje oblake i počašćuje nas predivnim danom kako bi se na pravi način rastali sa ostrvom. Danas smo opet bili nagrađeni suludo dobrom vožnjom. Nekako se današnji trek baš namestio za završetak. Na jednom mestu, nailazimo na zatvoren most, Ponte Diana, koji se rekonstruiše. To smo videli još kada smo planirali vožnju, ali smo bili rešeni da prođemo ako može, u protivnom bi morali solidno da zaobilazimo. Most ide preko veštačkog jezera i prilično je dugačak. Na mostu je tako jako duvalo da uopšte nije bilo naivno, ali smo uspešno prešli. Cilj današnje vožnje je gradić Orgosolo, čuven po muralima iscrtanim na mnogim zgradama, koje crtaju polaznici umetničke škole. Na samom prilasku gradu, negde smo omašili delić treka pa mu prilazimo nekakvim uskim atarskim putem. Penjemo se u grad koji je na bregu sa koga se pruža fenomenalan pogled. Ulice u gradu su uske i strme, pa nisu baš pogodne za manipulaciju sa natovarenim motorima. Jedva nekako nalazimo mesto za parking i ulazimo u glavnu gradsku ulicu. Okolo je mnogo ljudi, svi su na ulici, održava se neka lokalna svetkovina. Malo smo se muvali po gradu, slikali murale i tražili da pojedemo nešto. Tek, u jednoj garaži, grupa mladića peče neko meso na grilu i prodaju, pa smo tu i klopali. Svakako nije bilo vremena za restoran. Kasno smo krenuli na vožnju zbog kiše, a trek je dugačak, treba stići na ukrcavanje. Čim smo se izvukli iz ovog mesta, kreće neverovatan rolerkoster od puta. Kako smo bili povezani preko komunikacije, bukvalno kako ko uđe u set što levih, što desnih krivina bez trunke pravca, samo se čuje vrištanje na slušalicama. Ova deonica se vozila muški, sa sve opravdanjem da žurimo na ukrcavanje. Na kraju, odluka da ne krenu baš svi danas u ovom pravcu, kao i da prođemo preko zatvorenog mosta, ispostavila se kao dobra jer smo i ovako stigli na ukrcavanje u poslednjem trenutku. Oprostili smo se od Sardinije baš na način zbog koga se tu i dolazi.

Za povratak biramo po pravilu drugačiju rutu, u ovom slučaju dosta bolju. Ubrzo po izlasku iz Alghera, kreće dobra vožnja. U jednom trenutku, put se vijugajući penje u gradić Ozilo. Skrećemo na pumpu i tu dobijamo gratis sipanje goriva sa prelepim pogledom na dolinu iz koje smo došli. Odatle nastavljamo dalje, put isto tako odličan. Predveče stižemo u smeštaj. Nebo je već prošarano oblacima, neki od njih su olovno plavi, kao da nam nešto poručuju.

Doručak u romantičnoj trpezariji uz kaficu za lep početak dana. Mrške je još pre svih išao da potraži gume da zameni. Prednja je došla nova bez problema, ali zadnje nema pa nema. Burgman, ispostaviće se kasnije, nosi nazad neku nestandardnu dimenziju. Danas nam je na meniju sever ostrva. U vozačkom smislu najpitomiji dan. Cilj nam je gradić Alghero, ali pre toga svraćanje u gradić Castelsardo. Dan je bio malo vetrovit, ali kako je Castelsardo delimično na poluostrvu i okružen morem, vetar je duvao solidno, a talasi su jako udarali u obalu. Inače je gradić vrlo živopisan i fotogeničan. U Algheru je bilo lepo vreme, gradić je bio obasjan suncem, pa smo mogli da uživamo u baštama na centralnom trgu.

Dalje nas je put vodio u planinu, pa smo se spustili u niziju, pa ponovo u planinu, pa ponovo u niziju. Sve vreme dok smo u planini, put je fenomenalan. Zapravo, na Sardiniji je svaki put u planinama odličan. Skoro da plan nije potreban. Tu smo se malo i razvukli. Kada su malo dinamičnije deonice, vožnja sa suvozačom je malo drugačija, pa se teže prati tempo solo vožnje. U tome je i vreme ručka. Po našem. Medjutim, po njihovom je tada siesta i kafane ne rade, ili rade, a ne radi kuhinja. Ovo zahteva malo ozbiljniji pristup. Treba naći na netu kafanu koja radi. U mestu Terralba, nalazimo kafanu, smeštamo se i naručujemo klopu. Ubrzo nas konobar podseća da se kuhinja zatvara i da naručimo ako želimo još nešto. Sva sreća da smo stigli na vreme, baš malo je nedostajalo da zakasnimo. Odavde se ponovo odvajamo u planine i opet kreće rolerkoster od krivina. Vozački užitak na maksimumu. Delom prolazimo i deo jučerašnjeg treka koji smo nas nekoliko skratili zbog zamene guma. Pošto je kilometraža za danas bila solidna, poslednji deo pre Olbie se uključujemo na autoput kako bi u neko realno vreme stigli u smeštaj. Ovde ni autoput ne pada toliko teško. Nekoliko kilometra severno od Olbie se nalazi vinarija Cantina Murales, naš smeštaj za naredne dve noći. U pitanju je kompleks sa vinogradima i proizvodnjom, centralnom zgradom i nekoliko kućica za smeštaj gostiju. Tu smo se na licu mesta snabdeli belim vinom i čašama za vino, a hrane iz kofera nije nedostajalo, pa smo u najvećem apartmanu napravili večernju zakusku.

Još jedno prijatno jutro u hotelu. Polako se spremamo za polazak. Nebo je jutros prošarano oblacima, pa sve oko nas dobija drugačije boje. Prvo se spuštamo još južnije, vozimo se putem sa pogledom na more. U jednom trenutku, ispred nas je božanstvena plaža, Tuerredda beach pa odlučujemo da se malo zadržimo. Ambijent je prelep, kao sa razglednice, sunce je oteralo oblake pa sve deluje još lepše.

Kasnije u toku dana pokušavamo da se pohvatamo sa prvom grupom, ali ne ide. Dok smo pokušavali da se sačekamo, pravimo sendviče od namirnica koje se vozaju u koferu od Budve, i piknikujemo u hladu obližnjeg drveća. Dogovaramo se da nađemo u Cagliari-u na zajedničkoj večeri. Mi prilazimo gradu sa neke neobične strane, tako da smo za kraj dana imali malu turu razgledanja grada. Na večeri su glavni utisci sa vožnje. Svi su u fazonu da smo napravili brutalan trek. Još po neko piće u obližnjim kafeima, pa polako u hotel na spavanje. Sutra se prebacujemo na sever ostrva.

Dočekuje nas sunčano jutro. Uživamo u jutarnjem ritualu u hotelu. Ekipa se deli na dva dela, prvi odlaze u vožnju, a drugi deo ide sa Dumbetom u Cagliari da se nađe servis za zamenu guma. Dumbe nije ni pošao sa baš novim gumama, tako da se ovo i očekivalo u nekom trenutku. Brzo nalazimo servis. Malo je potrajalo dok nisu naručili gume, pa onda imamo malo lufta za kaficu dok gume ne stignu. I zamena je potrajala zbog nekih specifičnosti na Dukatiju. Bilo je prošlo podne kada smo krenuli na vošnju. Današnji trek smo u jednom delu prepravili, sa idejom da ga i skratimo ako bude trebalo. međutim, čim smo izašli iz grada, Sardinija nas ponovo oduševljava putevima kojima se vozimo. Ovde ni nema mnogo stajanja i slikanja. Uglavnom se svodi na peglanje, dok ne dođe vreme za pauzu. Oštar asfalt sa super gripom dozvoljava da se bukvalno igraš u svakoj krivini. Vežba se tehnika vožnje radio na tome ili ne. Jednostavno, put te iz krivine u krivinu tera da ih prođeš što bolje. Jedna pauza u mestu Escalaplano.

Jesu, vraćao sam se u septembru iz CG.

Po mom iskustvu, gradacije ulja za prednju vilu nisu kompatibilne izmedju proizvodjača. Prethodno ulje mi je bilo Hyper pro 7,5w, kada sam ga zamenio stavio sam Motul, isto 7,5w...vila je bila nerealno tvrdja, pa sam morao da preštelujem vešanje. Posle mi je jedan serviser koji dosta priprema motore za stazu potvrdio ovo za Motul.

Nije ostalo još mnogo kilometara za danas, tek nešto više od 100. Biramo da idemo prečim putem, krivudavijim kroz kanjon. Odlična vožnja za kraj dana. Prolazimo Cagliari i ubrzo smo u Hotelu Santa Gilla. Hotel je prilično dobar, u tradicionalnom Sardinijskom stilu. Brzinski ulećemo u bazen u dvorištu hotela, tek da se okrepimo, pa na spremanje za grad. Hotel je udaljen nekoliko kilometara od Cagliari-ja pa idemo motorima. Parkirali smo se u centru, odakle se šetalište prostire i na levu i na desnu stranu. Desna strana je malo više trgovačka, a leva malo više ugostiteljska. Tu smo se razmileli kud koji, do povratka u hotel.

Nakon još malo vožnje, odvajamo se sa 125-ice kako bi posetili napušteni grad Gairo Vecchio. Grad koji potiče iz 14 veka je napušten tokom 50-ih i 60-ih godina 20. veka. Uzrok napuštanja su klizišta koja su dovodila do oštećenja objekata. Da bi se došlo do ovog lokaliteta, prolazi se kroz nekoliko sela gde se trek i GPS ne slažu baš najbolje, pa smo se u tom traganju razdvojili.

Prvi dan je na meniju čuvena 125-ica. Ide sa severa, skroz do juga gde nam je današnji cilj. Već od prvih krivina, svi su oduševljeni. Odličan asfalt, sa krivinama u lepim radijusima predstavlja pravi vozački užitak. Osećaj je dodatno pojačan asfaltom od crvenog kamena sa setom odličnih krivina neposredno pre prevoja Passo Ghenna Silana. Na vrhu prevoja se sačekujemo i pravimo kratku pauzu.

Na Sardiniji nas dočekuje sunčano jutro. Po planu idemo do obližnje plaže koju smo unapred odabrali, Porto Istana Beach. Na plaži organizujemo piknik za doručak. Toliko je prijatno, da se nikome ne kreće. Uživamo u jutarnjem suncu.

Sledeća destinacija je Civitaveccia. Stižemo na vreme, pa možemo da priuštimo ručak u piceriji koju je Nata pažljivim istraživanjem odabrala. Iz grada odlazimo u luku gde nas trajekt već čeka i odmah se ukrcavamo. Brod je dosta veći od onog kojim smo sinoć stigli u Ankonu, pa sa interesovanjem posmatramo napregledno dugačke hodnike na brodu. Nakon smeštaja u kabine, nalazimo se u salonu da malo zamezimo, speremo grlo i rekapituliramo današnji dan.

Tek što smo obišli oko Terni-ja, prolazimo kroz stari grad na uzvišenju, Narni, vrlo živopisan. Stajemo na kratku pauzu da uživamo u ambijentu i da se malo gušterišemo na suncu. Vozikamo se kroz lepe krajeve. U jednom trenutku, put nas vodi kroz omanje mesto Nepi. Kako se sa puta uočava čitavo mesto na uzvičenju, odlučujemo da je vreme za pauzu. U Italiji svaki stari grad na brdašcetu izgleda sjajno. Na kraju šetališta je kafe sa baštom na suncu. Imamo dovoljno vremena, uštedeli smo neodlaskom u planine, pa ne propuštamo priliku da se još malo opustimo.

Današnji plan je deluje jednostavan, ali i pomalo ambiciozan. Cilj je preći preko "čizme" na drugu stranu, do Civitaveccia-e gde nas čeka trajekt do Sardinije. Još uvek je rano jutro i u Ankoni je prilično hladno kada se iskrcavamo sa trajekta. Odluka je da krenemo, pa ćemo negde usput da se snađemo za doručak i kafu. Putevi kojima vozimo su lokalni, kroz sela i lepu prirodu, a uz to je i drugi dan Uskrsa pa se potraga odužila. U jednom malom selu, Cesolo, nailazimo na lokalni kafe koji radi, a uz to ima i po neki kroasan. Ko zna kada je, bilo koji stranac svratio u ovaj kafe, a sada smo ga takoreći okupirali. Uz kafe smo naručili i bukvalno sva peciva koja su bila na stanju. Mislili smo da će temperatura ići gore kako odmiče dan, ali je još uvek 7-8 stepeni. To doprinosi odluci da ambiciozni plan o prelasku preko 2 Nacionalna parka na planinama, Monti Sibillini i Gran Sasso e Monti della Laga, izbacimo iz plana za današnju vožnju. Put je trebalo da se penje na preko 1600mnv, a još u podnožju je hladno. U gradiću Visso, odakle kreće uspon, napuštamo planiranu rutu i nastavljamo prelepom kotlinom. Ispred nas se pojavljuje lokalac na staroj Africi Twin koji lepo vozi, pa se priključujemo uživanju. Sledeća pauza je ubrzo, u malom mestu Borgo Cerreto. Tu nalazimo objekat po sistemu "sve u jedan" kakvih smo u više navrata sretali po malim mestima u Italiji. U pitanju je prodavnica, kafe, suvenirnica, pekara...Kvalitetan espreso se podrazumeva, kao i svuda u Italiji. Ne mogu da se setim da sam igde popio lošu kafu. Sledeća pauza je ubrzo, u malom mestu Borgo Cerreto. Tu nalazimo objekat po sistemu "sve u jedan" kakvih smo u više navrata sretali po malim mestima u Italiji. U pitanju je prodavnica, kafe, suvenirnica, pekara...Kvalitetan espreso se podrazumeva, kao i svuda u Italiji. Ne mogu da se setim da sam igde popio lošu kafu. Sada je temperetura već došla u zonu komfora, pa se baš uživa u vožnji. Malo ispred grada Terni sa leve strane uočavamo impresivan vodopad, kao i kompletnu prateću turističku infrastrukturu, veoma lepo uređenu. Taman mesto za neplaniranu pauzu. Ulazak u kompleks vodopada se plaća, karte nisu jeftine, a još veči problem je što poseta zahteva dosta vremena koje u ovom slučaju nemamo. U svakom slučaju, po neko piće i zalogaj se podrazumevaju.

Verovali ili ne, u prvih 10 na Africa Eco Race.

Na magistrali se drži solidan tempo, malo smo se i razvukli, pa negde ispred Ploča vidimo da nam nema Hozea i Tiće. Zaustavila ih je policija zbog prebrze vožnje. Hoze je to prevazišao diplomatski, tako što je policajca zamolio da to reše na način kako se rešava u zemljama koje još uvek nisu u EU, pošto mi još uvek nismo. Policajcu je taj pristup bio zabavan, pa je sve proteklo odlično. Jedno vreme smo pokušavali da nađemo neki restoran za ručak, ali bezuspešno, ipak je Uskrs, pa smo se zadovoljili sendvičima sa pumpe. U Split stižemo na vreme. Prvo idemo do šaltera da pokupimo karte za ukrcavanje, pa polako u kolonu. Iako je dosta rano, početak aprila, ispred trajekta je solidna kolona motora. Tablice na motorima su iz najrazličitijih zemalja. Nakon ukrcavanja, idemo da se smestimo pa do brodskog salona gde ćemo se malo opustiti pre spavanja. Hrane i pića ima u izobilju.

Jutro je obasjano suncem, ali je kasnije u toku dana najavljena kiša. Jedva smo popakovali hranu koju su Nikola i Vlado kupili sinoć. Idemo u kafe-restoran "El Rey" na vidikovcu iznad plaže Jaz. Plan je da tu doručkujemo i sačekamo Tiću i Hozea koji treba da stignu iz Podgorice gde su sinoć ostali kod Tićine familije. Ubrzo smo svi na okupu. Idemo prema Spiltu, vozićemo se kroz bokokotorski zaliv, nemamo veliku kilometražu za danas, pa da gustiramo. Vožnja tik uz more kroz zaliv je veoma lepo iskustvo, posebno van sezone kada nema gužve. Prvo stajanje je na graničnom prelazu sa Hrvatskom. Ne zadržavamo se dugo, dan je još uvek lep pa koristimo da dobacimo što dalje. Kako smo skrenuli na Pelješac, oblaci počinju da bivaju sve bliži, pa u Stonu oblačimo kična odela. Sva sreća, nisu nam trebala dugo. Kratak predah pravimo ispred pelješkog mosta.