Ujutru je deo ekipe trebao otici u odabrani servis da se pokusa nesto uraditi sa gumom na Hozeovom motoru. To je podrazumevalo ponovno zvanje osiguranja i tovarenje motora na slep sluzbu u zakrcenoj ulici.

Prikljucujem se znatizelji...ako sve bude po planu, nas cetvoro krecemo put Sicilije oko 10. maja.

Mala konsolidacija redova i odlazak u obliznji „whistlebinkies“ bar na scotch i pivo. Docekala nas je i odlicna svirka, pa je to bila prava nagrada za ovako uzbudljiv dan!

Pokusaj cepovanja je propao, cak i sa dve pertle, jer je u pitanju bila rasekotina duzine oko 1,5cm. Posto je motor osiguran, Vucko je pozvao osiguranje koje je doslo po motor. Kako je bilo kasno uvece i ni jedan servis nije radio motor su dovezli ispred hostela, sa dogovorom da ujutru dodju po njega i da ga voze u neki servis koji mi nadjemo. Dok sam ih cekao da dodju, a trebalo im je 3-4 sata, ja sam na internetu pikusavao da nadjem servis koji bi imao na prodaju novu gumu. To je bilo nemoguce naci, posto je Hozeov GTR nosio zadnju gumu 16-ticu. Na kraju je odluceno da se ujutru ide u neki servis, gde bi se pokusalo krpljenje i postavila unutrasnja. Konacno, nesto pre ponoci, ispred hostela se pojavljuje kamion sa Hozeovim motorom. Inace, hostel gde smo bili, nalazi se u samom centru Edinburgha, u ulici koja je nastavak pesacke zone, takozvana Royal Mile (High st). To je bio dodatni problemcic oko parkiranja i manevrisanja kamiona za utovar i istovar motora.

Posle oporavka ne jednoj pumpi, nastavljamo . Prolazimo koz zanimljive gradice, i nadomak smo Edinburga. Dolazimo do jednog kruznog toka gde bi trebalo da se iskljucimo, i ja vidim da Hozea i Ane nema u retrovizoru. Dok sam ja odreagovao, Vucko i Mile su vec skrenuli. Nema vracanja, posto su jednosmerna iskljucenja. Malo sam cekao, par minuta, i onda sam se okrenuo da pokusam da ih nadjem. Vracao sam se 10-15 kilometara, sve do kraja jednog mesta gde sam po secanju mislo da su mi bili u retrovizoru. Posto ih nisam nasao, pomislio sam da su mozda negde prosli, a da ih nisam primetio. Pokusao sam da ih zovem, ali bezuspesno. Pokusavam da dobijem i Vucka, isto bez uspeha. Nasi telefoni su u romingu totalno lose radili tokom citavog boravka. Ni danas mi nije jasno zbog cega. Krecem prema gradu i dolazim ispred hostela u centru grada koji smo rezervisali unapred (65GBP/sestokrevetna soba za nas 5). Tu vidim njihove motore i njih koji me cekaju. Culi su se sa njima i kazu mi da je na Hozeovom motoru pukla guma, mozda kilometar, dva dalje od mesta do koga sam se vratio. Ostavljaju mene u hostelu, a oni odlaze po njih, da pokusaju da zakrpe gumu. U medjuvremenu dok sam cekao da se jave, da vidim sta se desava, prosetao sam okolinom.

Polako se priblizavamo Skotskoj i predeli vec pocinju po malo da podsecaju na ono kako mislimo da Skotska izgleda. Stajemo tek po negde da se protegnemo, ako uhvatimo trenutak da je kisa prestala. Ili barem oslabila. Sve vreme je veoma hladno, ispod 10 stepeni, sto u kombinaciji sa kisom daje vodeno hladjenje. Efikasno. Negde pred Edinburgh, kisa pocinje tako jako da pada da se na putu jedva vidi. Nasli smo se na delu neke obilaznice koja ima nekoliko traka, svi voze brzo i podizu ogromnu vodenu zavesu od koje se nevidi nista ispred sebe. Mogu misliti tek koliko smo mi bili vidljivi vozacima iza nas.

Sa prevoja krecemo da se vozimo vse zanimljivijim predelima. Naprekidno razmisljam o prostranstvima oko sebe. Smenjuju se raliciti pejsazi. U jednom trenutku, vozeci kroz drvored stoletnih stabala, sa leve strane uocavamo dvorac i stajemo da ga posetimo. U pitanju je Langley dvorac koji je pretvoren u hotel, i na nasu zalost, zatvoren zbog vencanje, tako da smo samo iskoristili priliku za slikanje.

Plan nam je da posle Nacionalnog Parka provozamo jedan od omiljenih moto puteva u ovom delu Engleske i na vrhu prevoja svratimo u nadaleko cuveni „Hartside top Cafe“, takodje biker point. Kisa je prestala na trenutak pa smo uzivali u voznji na pravi nacin. Madjutim, sto smo bili blize vrhu, magla je postajala sve gusca. Na vrhu ogroman parking i veliki cafe. Tu smo napravili malo ozbiljniju pauzu, sto smo iskoristili za klopu. Po preporuci vodica koji smo koristili, probao sam curetinu sa sosom od brusnice i veoma mi se dopalo. Kasnije sam cuo da je to jelo koje englezi spremaju za Bozic.

Dolazimo u Heysham i iskrcavamo se. Kao po pravili kisa vec pocinje da sipi. Krecemo severno u pravcu Nacionalnog Parka Lake District. Krajnji cilja za danas je Edinburgh. Malo se muvamo nekim lokalcima, malo smo na glavnim putevima, sve u svemu veoma zanimljivi predeli. Od trenutka kada smo usli u Lake District, lepotu je tesko opisati recima. Slobodno mogu da kazem da je to jedno od najzivopisnijih mesta na kojima sam bio. Smenjuju se jezera, planine, idilicna sela, pasnjaci sa kravama i ovcama koje pasu, cak i po kisi. Valjda su i zivotinje navikle na kisu.

Nisam stigao posteno ni da zaspim, a vec je bilo vreme za budjenje. Otvaram sator, napolju hladno i maglovito. Ubrzo smo svi na nogama i pakujemo se. Sva sreca pa smo vecinu stvari spakovali jos protekle veceri. Lagano nas obuzimaju emocije da napustamo ostrvo Man, sa pitanjem da li cemo se ikada ponovo vratiti. Naravno, ne postavlja se pitanje da li bi zeleli, cak ni daljina nije u pitanju, ali se na hodocasce, ipak ne ide tako cesto. Bas zbog svega onoga sta to nosi sa sobom. Spustamo se lagano prema luci. Citav grad spava, ulice su puste. Po malo zavidimo svima onima koji ostaju i cije motore vidimo parkirane na svakom koraku. Tek na samom portu pocinje okupljanje pristiglih bikera na chekiranje. Imamo 2-3 sata do ukrcavanja. Ista procedura kao i u dolasku. Poslednji pogled sa broda. Nesto u stomaku se oseca. Adio!

Hvala Marokanac, i ja uzivam u tvojim putopisima! Na kisu smo negde i racunali, idemu u Englesku, jel...ali ovo sto nas je zadesilo bilo je previse i za njihove prilike. Hladno i kisa skoro citavo vreme. Ali negde u sebi, samo cekam priliku da odem ponovo, bez obzira na kisu...jednostavno ona je izbledela, a ostale su samo lepe uspomene.

Doktore, evo koristim priliku, da ti saopštim, da sam i ja sa familiom ove godine ali i sa autom od 30.4 pa do 5.5 u Toscani, Tačnije na ovoj adresi Casale La Colina - Casa Vacanze. Ako si kojim slučajem u tom terminu u blizini, vabim te i društvo naravno na litru Toscanskog crvenog. Samo nemoj mi reeči, da slučajno ne piješ crnog vina A doživljaj sa Isle of Man-a i to još motorom , možda ga posjetim i ja al u nekom drugom životu... Hvala na ponudi, crveno vino mi je u srcu...kao i Toscana, samo sto ce ona morati da saceka do neke naredne prilike, za razliku od vina...ovaj put ipak malo juznije od Toscane.

Procesljaj putopise iz Umaga, ima ih nekoliko, i uglavnom ces naci odgovore na sva pitanja.

Spustili smo se do promenade na veliku paradu koja je pomerena za jedan dan zbog kise. Na paradi je bilo svega i svacega. Prvo je pocelo akrobacijama koje su izvodili avioni, posle je usledio nastup cuvene akro-lakrdijaske grupe „Purple helmets“, pa street-fight show...Tu smo se videli i sa Zeljkom iz Trogira, jedinim covekom sa ovih prostora koga smo sreli na TT-u. Vec je bila prosla ponoc kada smo otisli na spavanje.

Nakon odgledanih trka, otisli smo u kamp da pripremimo klopu. Iskoristili smo priliku i da se barem delimicno spakujemo, jer je trebalo da se cekiramo na trajekt oko 4.30 ujutru.

Ja sam te preduge pauze iskoristio da skocim do grada sa Anom da kupimo poklone, i da se provozam gradom po lepom vremenu.

Posto smo prethodnih dana obisli uglavnom vecinu pozicija za gledanje trka, odlucili smo da ovaj dan odemo na Braddan Bridge jer nam je delovao kao najbolja pozicija. Tu smo platili ulaz 3 GBP u portu crkve koja je za ovu priliku pretvorena u mini tribinu sa stolicama iznetim iz crkvene sale. Karta vazi citav dan i moze se izlaziti neogranicen broj puta. Inace, u crkvenoj sali su postavljene tezge gde mestani prodaju lokalne specijalitete, sendvice i kolace po vrlo pristojnim cenama. Jedino sto se ne sluzi alkohol, ali u blizini smo nasli prodavnicu, tako da ni to nije bio problem. Inace, na ulazu u portu mestani su organizovali potpisivanje peticije protiv skracenja broja dana za odrzavanje nekih trka. To samo govori koliko su ovde trke vazan cinilac u zivotima svih ljudi. Satnica za trke tog dana se prilicno rastegla. Razlog je bio jer se na pojedinim mestima na stazi zadrzala voda od kise koja je padala prehodne noci, pa se cekalo da se staza osusi. To kod posetilaca nije izazivalo ni trunku nervoze. Svi su bili toliko opusteni i relaksirani kao da sve protice u najboljem mogucem redu.

U obliznjem kontejneru smo nabavili dorucak, english breakfast, pojacanu porciju.

Jos jedan dan posvecen trkama. Ne planiramo nigde da se vozimo, citav dan cemo provesti gledajuci trke i vrzmajuci se po gradu. Svanuo dan bez kise, cak se u medjuvremenu i razvedrilo. Dok smo kuvali kafu u kampu, primetili smo da je na Vuckovom Stromu busna prednja guma, pa je Mile izvrsio cepovanje.

Bas tako... Upoznali smo mnogo ljudi koji dolaze godinama. Svi traze nesto vise od pukog trkanja. Iako svi prate trke, osecaj nije kao na kruznim trkama, vozaca vidis 4 puta od pocetka do kraja trke. Jednostavno citava atmosvera je nesto vise, i verovatno je to magnet koji privlaci toliko ljudi iz citavog sveta vec godinama.

A ja se zalim da je Britanija skupa...

Samo da podrzim...uzivam!

Pre neku godinu pricam sa prijateljima koji su na Nordkapp isli jos u vreme dok su bila samo kozna odela, naravno hladnoca i kisa se podrazumevaju...rekli su mi da bi ponovo krenuli istog trena, uprkos teskocama na koje su nailazili prvi put. Isto tako i ovo...uzbudjenje, zadovoljstvo i iskustvo prevazilazi sve poteskoce. A i kad vidis kako tamo stvari funkcionisu u najboljem redu i po kisi, jednostavno se prilagodis.

Futu sam provozao 2007 i naceo Toscanu...zato mi je draga...a sada mi je u planu Amalfi Coast i Sicilia...tako da tek neki naredni put.

Hvala na ponudi, u Italiji sam ako sve bude po planu vec za mesec dana, ali dosta juznije od tebe...inace Toscana mi je prirasla srcu, tako da zelim da joj pruzim pravu priliku...