Posle toga, opet u pub blizu kampa da se malo prosusimo i popijemo po koji ale. U obliznjoj prodavnici smo nabavili i nesto klope. Veceru smo organizovali u zajednickoj kuhinji u kampu. Ovaj dan je bio karakteristican po tome sto je kisa padala citav dan. Kisna odela i kacige smo obukli cim smo ustali i nosili smo ih do spavanja. Jedino gde smo ih skinuli je bilo tokom boravka u pubovima. Okells je pivo sa Isle of Man, a ovo krajnje levo je Limited Edition, posveceno TT-u i toci se samo za vreme TT-a, a ujedno je i najjeftinije pivo koje se moze popiti u pub-u...2,7GBP. Inace ostrvo Man ima siroku autonomiju ukljucujuci vladu, parlament, novac...ali se i britanska funta koristi najnormalnije i nije potrebno zamenjivati novac.

Taj dan je na na plazi organizovan Beach Race. Obzirom da smo stigli na zavrsetak radova na pripremi staze, proveli smo nekoliko sati na kisi kako bi prisustvovali trkama na pesku. Bilo je prilicno zanimljivo. Nekoliko startova, sto moto kroseva, sto quadova.

Malo smo tu iskulirali, pa krecemo dalje. Naravno, hladnoca i kisa ne posustaju. Posebna poslastica je trebalo da nam bude Mountain Course, deo staze od Ramsey-a prema Douglasu i ide planinskim delom. To su planinski pravci sa blagim krivinama i dobrim pogledom gde se na trkama drzi veoma visok prosek. To je ujedno i jedini deo staze koji je jednosmeran i kad je otvoren za slobodnu voznju. Medjutim, od planiranog uzitka nije bilo nista. Cim smo se dotakli planine, magla je postala toliko gusta da se jedva videlo, bolje reci nije se videlo nista. Vozili smo polako uz maksimalnu paznju da ostanemo na putu. Spustili smo se u Douglas, otisli na setaliste i malo se muvali po gradu.

I tako je kisa citavu noc dobovala po satoru. Nije bilo tako hladno kao prethodne noci. Sada je to vec predstavljalo prilicno prijatan ambijent za spavanje. Ujutru je kisa na kratko prestala. Taman toliko da se izvucemo iz satora, obucemo kisna odela i krenemo. Posto je bio dan pauze izmedju trka, u planu smo imali da se provozamo citavim krugom za trkanje i da se malo spustimo do centra Douglasa. Normalno, sve se odvijalo kao po najlepsem vremenu, pa smo se i mi prilagodili opste prihvacenom modelu ponasanja. Krenuli smo u krug, laganica, sa razgledanjem. Kisa i hladno. Prva pauza je Ballaugh Bridge, mesto gde je cuveni skok na TT-u koji krasi gomile snimaka. Obzirom da je tu i takodje poznati pub „Raven“, iskoristili smo priliku za caj. Od kada smo u GB, caj nam dodje kao kod nas kafa, a bogami i prija da se malo ugrejemo. Zidovi unutra su prekriveni slikama vozaca na skoku ispred puba.

Napisao sam cene kampa na IOM (40GBP/5 noci/osoba), a kampovi gde smo spavali prve dve veceri su bili 45 i 55 GBP za nas 5/jedno vece. Za trajekt sam takodje napisao (oko 184 GBP/odlazak i povratak/jedna osoba/jedan bike), pivo skupo (u proseku 3,5GBP/pinta), hrana...u prodavnicama mozes da prodjes OK, a u barovima/restoranima...engleski dorucak koji je konkretan je od 4-6GBP, a klopa u restoranu je od 15 GBP pa na gore. Kad smo mi bili, 1GBP=1,3E

Fabricki mi je malo zatvoreniji nego sto volim, tj. ovaj je otvoreniji.

Nisam pitao, ali mislm da je tu negde...ima jos nekoliko komada, raznih modela, pa mogu da pitam.

Na putu prema kampu kupujemo rostilj za jednokratnu upotrebu i meso. Odlucili smo malo da se pocastimo. Medjutim paljenje rostilja ne ide bas kao sto smo mislili. Prilazi nam belgijanac iz obliznje ekipe, pita da li imamo problem sa paljenjem vatre i donosi brener. Naravno da je vatra posle toga popustila. Nije lepo otici na spavanje tek tako, pa se prosetamo do obliznjeg paba „Cat with no tail“na po pintu ale-a. U povratku je vec pocela da sipi kisica. Komsija u kampu pored nas, sa Triumphom, dolazi na IOM TT vec 30-ak godina.

Malo se se setamo izmedju boksova koji su ovde na izvol’te. Mozete sve da vidite sta se radi, i pitate po nesto ako vas zanima. Ima gomila standova sa opremom i raznim stvarima, nekoliko barova. Vlada uzavrela atmosvera. Pokusavamo da udjemo „na budalu“ na glavnu binu posto nemamo karte, a i kostaju cini mi se 20GBP. Probamo na prvi ulaz, ne moze, probamo na drugi ulaz, takodje. Probamo na treci ulaz, kontrolorka je na drugoj stani tribine, mi se uredno smestamo na sedista i pravimo se ludi ili ti 100GBP u dzepu. Niko nas nista ne pita. Odatle gledamo start druge trke Superstock 1000. Startuju sa par sekundi rastojanja, voze 4 kruga, svaki oko 50km i posle 2 kruga dolivaju gorivo. Sve se radi na old scool nacin. Gorivo se doliva prilicno arhaicnom aparaturom, krugovi se broje tako sto gomila klinaca okrece papirnate listice za svaki krug, za svakog vozaca, a ima ih oko 90, vremena se ispisuju sa cetkicom i farbom. Ni traga modernim tehnologijama. Tu smo videli i kalendar desavanja tj. trka na ostrvu za citavu sezonu 2012. Zakljucak je da se ovde odrazavaju trke citavo leto i svi zive samo za to.

Predvece odlazimo do Grand Stand-a tj. glavne tribine. Na putu do tamo srecemo grupu endurasa...

Posle nabavke klope u marketu, idemo u kamp da pripremimo klopu. Uzivamo u pravom kamperskom obroku.

Program trka je prilicno orijentacioni i nije uputno preterano ga se pridrzavati. Odlaganja od par sati su uobicajena stvar, a kako mrak pada tek posle 22h, desavalo se da trke pocinju i oko 20h. To cemo videti i narednih dana. Odlazimo da potrazimo jos neku lokaciju. Krecemo putem koji vodi tik pored staze za trkanje i ona nas vodi sa spoljasnje strane kruga na unutrasnju, tacno ispod Braddan Bridge-a. Ovo je bilo fenomenalno otkrice, jer sam pre dolaska na TT imao informaciju da ne postoji komunikacija izmedju spoljne i unutrasnje strane kruga pa ako vec mozes da biras najbolje je da budes spolja. Ovaj prolaz smo kasnije dosta koristili. Odvezli smo se do lokacije malo ispod naseg kampa Hillberry, do Governor’s Bridge-a i odatle gledali Supersport 1000. Stojis na pola metra od staze bez zastitne ograde, a vozaci prolaze neslucenom brzinom tik uz ivicu puta. Dok se kreces pored staze, ljudi masovno slusaju radio preko koga spiker prenosi trku. Staro ili mlado, musko ili zensko, skoro svi drze program trke i olovku, i beleze prolaze vozaca. Jednostavno, vidi se da ljudi sa velikom strascu uzivaju u trkama i da je to neodvojivi deo tradicije na ovom ostrvu.

Plan nam je bio da se muvamo po Daglasu i okolini, gledamo trke i da vidimo sta se i gde desava. Imali smo kartu sa pozicijama za gledanje i odlucili smo da prvo idemo na Quarterbridge. Inace, svaki point za gledanje ima neko ime. Neka bolja mesta se naplacuju, ali nije tesko naci ni besplatno mesto. Staza jos uvek nije bila zatvorena, pa smo se lagano provozali do tamo. Posto smo stajali pored paba, moglo se uzeti pice i klopa, mada smo vec posle prvog piva, poslali ekspediciju u market. Tu smo odgledali prvu trku, Supersport 600.

Noc je bila vedra i ledena, ali je svanuo prelep suncan dan. Uprkos tome sto nismo spavali tek po par sati, osecali smo se spremni da se predamo uzbudjenju koje nam predstoji. Glavni ulaz u kamp je bas sa staze, ali ima zadnji ulas koji je otvoren tokom dana i njime se moze izaci u grad.

Doktore, gde si to pazario ako nije tajna? Drugar u Kraljevu ima mali servis i nabavlja opremu/delove iz Engleske, pa kod njega.

U Douglas na ostrvu Man se iskrcavamo oko 1 sat posle ponoci. Deluje vedro, i nema kise. Odahnuli smo jer necemo morati da podizemo satore po kisi. Prilicno brzo pronalazimo kamp, mada ni sam ne znam kako nam je to uspelu u sred noci. Na recepciji nema nikoga. Zvonimo, ali se isto tako niko ne javlja. Na tabli pored je zalepljen papir sa odredjenim parcelama u kampu za one koji stizu u toku dana. Posto je kamp iz dva dela i prilicno je veliki treba naci nase parcele po mraku. Opet smo to izveli lakse nego sto smo ocekivali. Kad smo zavrsili postavljanje satora bilo je oko 3 ujutru. Vadimo cuturu i proslavljamo. Konacno!

Trebalo je stici do Liverpoola na ukrcavanje, sto znaci par sati pre planiranog polaska trajekta. Nismo puno stajali. Ionako je padala kisa. Posto se luka u Liverpoolu nalazi u centru grada, potrebno je proci citav grad. Osim tog centralnog dela oko luke za koji bi se moglo reci da je OK, ostatak grada cini gomila ruznih i zapustenih zgrada. Upravo je to utisak koji sam cuo od svih koji su ikada bili u ovom gradu, ali nisam verovao da je to bas tako. U luku smo stigli oko 5 popodne i tamo je bilo parkirano 20-ak motora. Parkirali smo motore u red, cekirali se i otisli u jedinu zgradu u luci u kojoj se moglo izgubiti par sati. Red kafe, red sendvica. Motori su se gomilali neprekidno. Nemoguce ih je obuhvatiti pogledom. Vec u koloni ima retkih primeraka koje sam video prvi put. Ljudi iz citavog sveta. U jednom trenutku je pocelo ukrcavanje. Komplikovana procedura. Prolazi se prva kontrola, ponovo se parkiraju motori, ceka se u velikoj sali, onda ide ukrcavanje, ponovo cekanje. Sve to traje nekoliko sati. Nije ni cudo, obzirom koliko ima motora, a treba ih sve obezbediti. Radnici iskusno vezuju svaki motor. Na brzinu sam izbrojao koliko ima kolona sa koliko motora, ukupno oko 2000 u jednom trajektu. Treba se naoruzati strpljenjem. Bilo je jasno da ce trajekt kasniti, ali nismo ni pretpostavljali da ce to biti citava 3 sata.

Unapred smo znali da nas ceka citav dan voznje po kisi, ali i pored toga smo napravili veliku gresku. Posto u trenutku polaska nije padala kisa, Mile i ja smo odlucili da krenemo bez kisnog odela kako bi nam se jakne malo prosusile, pa cemo stati negde da se obucemo. Suvisno je reci da je kisa pocela odmah iza ugla. Prvo polako, tek po nekoliko kapi, sto je jos dodatno pojacavalo neodlucnost, a kasnije sve konkretnije. Temperatura se lomila oko 10-ak stepeni. U toj nasoj neodlucnosti je proslo prvih 50-ak kilometara, a posle jos toliko dok se nismo dokopali mesta gde cemo napraviti pauzu. Mesto je simbolicnog naziva „Wye knot stop“ i nalazi se u malom seocetu Llyswen, na obodu Nacionalnog parka Brecon Beacons. Predeli kroz koje smo se vozili su impresivni, ali su po kisi i magli delovali i pomalo misticni. Smenjivale su se planine i sume, pasnjaci i reke...samo nigde nije bilo mesta gde bi mogli da stanemo. Od svega mi je najzalije sto gotovo da nemamo fotografije svih tih prelepih pejzaza. Nije bilo moguce stajati ispod otvorenog neba, skidati navlake sa rukavica i tank torbe i vaditi foto-aparat kako biste fotografisali predele. I pored svega, taj dan smo videli toliko motora na putu, mnogo vise nego sto vidimo kod nas i po najlepsem danu. Pauzu smo iskoristili da se osusimo i presvucemo, a uz to smo i doruckovali. Engleski dorucak U Wales-u.

Od jakog vetra koji je duvao citavu noc, spoljasnji sloj satora je dodirivao unutrasnji, pa je po neka kapljica zavrsila i u satoru. Naravno da nije bilo bas neko spavanje. Probudio sam se vrlo rano. Mozda i pre svitanja. Vetar je duvao i kapljice su dobovale po satoru. Nisam bio siguran da li jos uvek pada kisa ili su to samo kapi sa drveca. U svakom slucaju, ustao sam prvi, vec oko 6 sati. Kise na svu srecu nije bilo pa sam probudio i ostale da se spakujemo. To je ujedno bio i jedini sat bez kise tog dana.

Ili sam ja nesto propustio...ili tema treba da se zove Skandinavija 2012.

U medjuvremenu vreme je pocelo da se kvari. Kada smo stigli vetar je vec duvao solidno jako. Prvo sam pomislio da je tu inace tako jer zbog cega bi inace surferi tu i dolazili. Ali kada su pocele prve kapi kise stvar je postala dosta jasnija, narocito imajuci u vidu prognozu koju smo pratili pre polaska na turu. Posto je bilo vec vece, odlucujemo da pozurimo sa trazenjem smestaja. U dolasku ovamo, videli smo gomilu raznih B&B, pansiona i sl. Samo smo smetnuli sa uma da je praznik i da nema nigde ni jednog slobodnog mesta. Kako vreme odmice, trazimo i po kampovima kojih takodje ima mnogo, ali i oni su popunjeni. Trazeci mesto u kampu, dosli smo do Port Eynon Bay, malog seoceta, skoro citavog nacinjenog od kampova i park house-a. Nigde ni jednog mesta, kisa vec pristojno pada i skoro ce mrak. U poslednjem trenutku, Vucko uspeva da dobije mesta na ulasku u kamp tik iznad sela. Bas pred zatvaranje recepcije. Uspeli smo i da kupimo po par piva. Iz ovog kampa, obzirom da je na bregu iznad sela se vide i kampovi dole pored mora, kojih ima nekoliko. Tek ovde sam video koliko ljudi ima koji kampuju. Potpuno fascinantno. Jos je zanimljivije uz saznanje da ovde more ne sluzi za kupanje. A bogami ni za suncanje. Podizemo satore po kisi i solidno jakom vetru. Pozdravljamo se sa nasim drugarima i ispracamo ih nazad za Cardiff. Mi silazimo u selo da nesto pojedemo i nadjemo neki pab, neki od nas u kisnim odelima. Nalazimo restoran pored mora gde ne sluze alkohol i tu jedemo fish&chips. Posle se prebacujemo u pab na po neko pivo i idemo na spavanje. Sve po kisi.

Plan je da se sa njima provozamo do nekog zanimljivog mesta u blizini gde bi mogli to vece da kampujemo. Oni nas vode na Rhosilli bay. Impresivno mesto, poznato i po tome sto ga opsedaju surferi.

Jos malo i zatvaramo citav krug od jutros. Pauza za caj u malom mestu Timberscombe. Malo smo se navukli na caj od kada smo na ostrvu. Inace, caj volim da pijem i kada sam kod kuce, tako da mi ovde bas prija. Pravimo plan kako dalje. Imamo dogovor da se vidimo sa ekipom iz Cardiff-a, koji su nasi stari poznanici i gosti. Cekace nas u dogovoreno vreme na jednom od izlaza sa autoputa. Videcemo kako nam je prolazno vreme i da li imamo vremena da svratimo u Bristol. Brzo dolazimo do autoputa. Ovaj deo smo odlucili da idemo autoputem jer je to jedini nacin za prelazak preko Bristolskog kanala. Na autoputu, u traci suprotnoj od nase je totalni kolaps. U pitanju je nacionalni praznik, jubilej 60 godina od kako je Kraljica na prestolu, pa je tim povodom i ponedeljak neradni dan i svi su krenuli negde. Najsporija traka je jedna velika, kilometarska kolona kampera. U Bristolu smo hteli da vidimo viseci most, ali smo na putu do tamo pogodili jednu ogromnu prodavnicu motora, pa smo se tu zadrzali vise nego sto smo planirali. Ispred je kao omanji moto skup. U prodavnici je i mali pab. Ljudi se neprekidno skupljaju, pijuckaju pice ili klopaju, razgledaju motore... Most smo videli samo u prolazu, sto preko, sto ispod njega i pozurili da se vidimo sa nasim starim drugarima.

Na jednom kruznom toku vidimo na kartonu ispisano Vintage Rally sa strelicom i odlucujemo da proverimo o cemu se tu radi. Vec na livadi koja sluzi kao parking, sluzba obezbedjuje da se svi parkiraju po redu. Placamo ulaz 5 GBP. Unutra je neverovatna kolicina starih masina svih vrsta. Tu su bicikle, motori, parne masine, traktori, automobili, kamioni....mnoge stvari vidim prvi put u zivotu. Ljubitelji svih tih stvari imaju svoj vikend. Tu su sa svojim kamperima ili kamp kucicama, uzivaju, trguju, razmenjuju...svega ima. Mogli bi ovde da gustiramo citav dan, ali nemamo previse vremena.

Peglamo dalje. Ne prestajemo da se divimo lepoti predela. Sve je nestvarno zeleno i na blagom suncu deluje jos lepse. Cini mi se da gomila slika ne moze da docara ni deo utiska koji smo poneli sa sobom. Sve je uredjeno, ali nekako prirodno, harmonicno, kao da je oduvek vodjeno racuna da se ne naudi prirodi.