Napravili smo krace zadrzavanje u malom primorskom gradicu Lyntonu. Sve izgleda kao nacrtano. Iz tog gradica smo krenuli prema Valley of Rocks (Dolini stena). Ambijent je veoma zanimljiv, ali kad smo dosli do rampe, odlucili smo da ne idemo dalje jer bismo izgubili previse vremena, a ceka nas dug put.

Kada smo se probudili, jutro nije bilo tako lepo kao prethodnog dana. Sunce se jedva naziralo kroz oblake. Skuvali smo kafu, popakovali satore i krenuli. Hteli smo da poslusamo neke od saveta dobijenih u pabu prethodne veceri i provozamo se Nacionalnim parkom Exmoor, pre nego krenemo dalje na sever. Od samog pocetka, predeli su fenomenalni. Sa jedne strane visoka morska obala, a sa druge nepregledno prostranstvo zelenila.

Dobro je da ste ovaj kisni dan potrosili na samom pocetku, pa vam sada preostaje samo lepo vreme! Uzivajte!

Nisam procitao bas sve postove, pa se ogradjujem... Prokomentarisacu samo prvi post... U 10000E se uklapa potpuno novi Triumph Tiger 800 XC, a bogami vrlo malo fali i za BMW F 800 GS. U svakom slucaju za polovne sa opremom ima i vise nego dovoljno. Pored njih ne bi se uopste razmisljao o Sertau i slicnim jednocilindrasima (iako imam jednog pored Stroma). Na makadamu ne pruzaju gotovo nista vise od npr. F 800 GS, a na asfaltu dosta manje.

Prijavljujem se...zvuci zanimljivo!

Uspeli smo malo da prosetamo do paba u obliznjem selu gde smo se pocastili sa po par ale-ova i dobijemo nekoliko informacija gde sutra da se provozamo.

Bili smo pocasceni fenomenalnim zalaskom sunaca. To smo iskoristili da se slikamo pri cemu smo razapeli nasu zastavu. U tom trenutku prilaze nam englezi koji pitaju cija je to zastava. Kada smo im rekli odakle smo, oni nam odgovorise da im je snaja iz Pirota. Malo smo ih pocastili rakijom, a oni su nam zauzvrat doneli njihovo tradicionalno pivo.

Kada smo dosli do obale, lagano smo se vozili trazeci kamp. Nije delovalo da je guzva, a naisli smo i na nekoliko kampova. Medjutim, prvih par kampova je bilo zatvoreno, neki su bili popunjeni, a u jednom nam je cak receno da nismo dobrodosli jer smo motorima pa cemo uznemiravati ostale goste. Nismo ocekivali ovakvu diskriminaciju. Naravno, ubrzo nailazimo na odlican kamp, sa ljubaznim osobljem. Seoce se zove Porlock. Podizemo satore, prostiremo satorsko krilo da veceramo i popijemo po pivo.

Vracamo se voznji lokalnim putevima i dolazimo u jedno zanimljivo seoce, Sherborne. Toliko nam se svidelo da smo parkirali motore na trotoar i napravili pauzu. Malo smo i diskutovali gde bi mogli veceras da kampujemo, pa smo odlucili da idemo na obalu sa severne strane Nacionalnog parka Exmoor. Tu bi vec negde nasli kamp.

Sledeca destinacija je Stonehenge. U sustini, svratili smo jer nam je bilo usput, pa cisto da ne propustimo tako poznatu znamenitost. Nismo placali ulaznicu da udjemo jer je ogradjeno zicanom ogradom kroz koju se uglavnom sve vidi, a i da se ne bi dodatno zadrzavali. Vise impresionira mistika oko nastanka citavog kompleksa, nego sto tu ima bas nesto specijalo da se vidi.

Uzivamo u voznji lepim krajolicima. Prolazimo kroz nekoliko sela, sva izgledaju kao da su iz bajke. Nigde ne zurimo, pa biramo bas lokalne puteve. Sledeca pauza, sledeci biker point, Loomies cafe. Takodje enterijer u pravom bike fazonu. Gomila casopisa, kataloga, oglasna tabla...vise nije tako rano pa na se na parkingu smenjuju motori.

Samo par kilometara iznad cafe-a je vidikovac na Box Hillu.

Dogovorili smo da prvo stajanje za dorucak bude Box Hill, Ryka’s Cafe na jugozapadnom izlasku iz Londona. To je nesto sto bih ja nazvao drumska kafana, samo na njihov nacin. Pored toga, to je i poznati Biker point. To podrazumeva da postoje bikerske oglasne table i police sa besplatnim moto casopisima. Iznenadio sam se kako su ta bike izdanja dobra i kvalitetna, a potpuno besplatna. Naravno, zadrzao sam neke primerke za uspomenu. Vucko i ja odlazimo da vidimo sta ima za dorucak. Od 3 velicine burgera, mi biramo najveci, po sistemu mnogo smo gladni, da ne moramo do veceras da mislimo na klopu. Kada smo ih otvorili, imali smo sta da vidimo, svaka lepinja je bila natovarena sa 3 burgera pojacano slaninom i povrcem. To smo pojeli u slast, samo sto posle toga voznja je vise licila na spavanje.

Konacno, posle svega, svanulo je jutro kada se polazi na dugo cekani i pripremani put. I to kakvo jutro, bas onakvo kako se samo zamisliti moze. Prozeto najfinijim suncevim zracima. Izazivalo je poseban osecaj uzbudjenja, bas onaj koji poznaju svi oni koji su jutrima zapocinjali svoja putovanja.

Nazalost... http://www.birminghammail.co.uk/whats-on/music/guitar-legend-wilko-johnson-stops-1301082

Pa sad...britanke su tu i tamo, ima svega, ali u Skotskoj su bas posebne! Nema klonova, naglasena individualnost!

Ovi rox risersi su nesto najbolje sto sam video u zivotu na tu temu. Drugar ih kupio u Americi (oko 100$), pa smo ih mi iskopirali na glodalici (majstor je rekao sad i vise nikad) i bas su sveze montirani. Korektna cena.

U povratku se odlucujemo za drugu putanju pokusavajuci da izbegnemo guzvu, ali zavrsavamo po sistemu obrni-okreni isto ti se hvata. Strasno sam bio nestrpljiv da vidim kako cu se snaci sa voznjom na suprotnoj strani. Dok sam se vozio u autu, delovalo mi je neprirodno. Kada smo putovali prema servisu, dok sam se vozio na motoru, vise nisam imao onaj osecaj kao u kolima. A od trenutka kada sam seo na motor sve je bilo bas onako kako treba. Vozio sam kao da sam se tu rodio. Nema ni govora o slucajnom prelasku u desnu stranu. Sto ne bi mogao reci o prvih par dana kada sam se vratio kuci. Potpuno neverovatno, jednom mi se desilo da sam krenuo iz mesta da vozim levom stranom, na svu srecu samo prvih 20-ak metara. Kako nam je citava akcija oko iznajmljivanja motora uzela nekoliko sati, kuci kod Vucka smo stigli tek poslepodne. Trebalo je spakovati stvari jer ujutru polazimo na dugocekanu turu. To vece je bio u planu odlazak na koncert Wilka Johnsona u klub „Half Moon“. Bili smo pocasceni sjajnom rhythm and blues svirkom, i uz to popili po nekoliko ale-ova. Sa jedne strane nije mi se polazilo kuci, tek bih u provod, a sa druge zbog uzbudjenja oko sutrasnjeg putovanja jedva sam cekao jutro. Kompromis je bio da se u lokalnom marketu kupi nekoliko ale-ova koje cemo ispiti na terasi.

Posle jos malo uzivanja na terasi Vucko i ja polazimo do servisa gde treba da iznajmimo motor za mene. Vucko me vozi Stromom, da bi se kasnije vozeci iza njega lakse adaptirao na voznju levom stranom. Od jugozapadnog Londona do istocnog putujemo oko sat i po vremena. Dolazimo do servisa koji se nalazi u zoni nekakvih magacina u oronulim zgradama od cigle. U sustini citav London je od cigle. Deluje sve, samo ne reprezentativno. Gomila krseva, oko kojih leze 2-3 psa cije dlake su svuda okolo. A i trazili smo najjeftinju firmu. Cim smo usli, rezervisani motor nas je cekao spreman, verovatno mu je tek uradjen servis. Dobio sam i pristojan top-case. Brzo zavrsavamo sve papire, motor je pokriven full osiguranjem, i prema trecim licima i u slucaju kvara ili nezgode. Cak je ukupni iznos za rentiranje manji od ocekivanog (ocekivao sam doplatu oko 230€, a doplatio sam 185€). Prvi utisak je malo popravljen.

Ujutru je Anne, Vuckova zena spremila tradicionalni engleski dorucak koji smo sa zadovoljstvom pojeli. Veoma je bogat i ukusan , a i prilicno konkretan, bas kao sto mi volimo.

Vece smo proveli u Libanskom restoranu po preporuci nasih domacina. Zapravo izveli su nas na veceru kakva se samo zamisliti moze. Klopu ne bih opisivao, jer cak i da hocu, ne bih se setio svega. Kada su poceli da donose razne vrste predjela, nama vec nije bilo dobro, sto od raznolikosti, sto od kolicine. A tek onda su sledila glavna jela. Pravi gastronomski uzitak. Tu smo se susreli sa jos jednim obicajem sa ostrva. Naime, u mnogim istocnjackim restoranima se ne sluzi alkohol, ali je uobicajena procedura da donesete svoje pice, npr. kupljeno u obliznjoj prodavnici, a da vam osoblje restorana posluzi case za to pice.

Naravno, svracanje u neki usputni pub na ale pivo se podrazumevalo. Od prvog gutljaja ale-a, pa do kraja boravka u UK, uvek bi se iznova odusevljavao ukusom tog piva. Inace, koliko sam povatao, ale-ovi se prave samo u UK, nisu gazirani kao lager piva, vrlo blagog su ukusa i piju se sa sobne temperature. Sto bi se reklo, kao mleko. Nacelno, nisam neki ljubitelj piva, iako ga vrlo rado pijem u svakoj prilici, ali ovo pivo je nadjacalo sve ostale utiske koje sam poneo kuci. Zapravo, ne prodje dugo, a da se ne pitam zasto se nigde drugo ne moze popiti ale...ili mozda nigde drugo ne bi tako prijao.

Poslepodne odlazimo do centra metro-om da malo obidjemo London. Imalo bi se tu sta obilaziti dosta dugo, ali smo obisli samo nekoliko glavnih trgova, tek koliko smo stigli za jedno popodne. Pored toga sto je lepo uredjeno, meni se posebno dopalo sto nije sve sterilno poput npr. nemackih gradova. Sve deluje prilicno spontano, na momente cek i vise nego sto bi trebalo, ukljucujuci po negde i prljave ulice sa po nekim papiricem i sl. Jedna od stvari koje posetilac obavezno primeti pri prvom susretu sa Londonom je njegov kosmopolitski duh. Cini ti se da su svi ljudi koje sreces stranci, a istovremeno deluju i kao da su domaci. Kazu da preko 50% stanovnika Londona nisu englezi.

Doleteli smo u London (Luton), pasoska kontrola, na jednu stranu idu Ana i Hoze, na drugu Mile i ja. Kontrola mog pasosa prolazi u saljivoj konverzaciji sa carinskom sluzbenicom. Mile predaje pasos i nastaje problem. Opet me je oblio hladan znoj. Mile je greskom dobio family vizu umesto za general visitor. To je iziskivalo gomilu pitanja od kojih na neka nisam imao odgovor. Posle je usledila dramska pauza za konsultaciju sluzbenice sa sefom sluzbe...nakon cega nam je dopusten ulaz u Veliku Britaniju uz upozorenje oko vize za sledeci put. Nakon naguravanja svih kofera i nas u auto, putujemo nekih sat i po do Vuckove kuce. Dan koristimo da iskuliramo malo na terasi i da namestimo sta treba na motorima.