Sledeca destinacija je Stonehenge. U sustini, svratili smo jer nam je bilo usput, pa cisto da ne propustimo tako poznatu znamenitost. Nismo placali ulaznicu da udjemo jer je ogradjeno zicanom ogradom kroz koju se uglavnom sve vidi, a i da se ne bi dodatno zadrzavali. Vise impresionira mistika oko nastanka citavog kompleksa, nego sto tu ima bas nesto specijalo da se vidi.

Uzivamo u voznji lepim krajolicima. Prolazimo kroz nekoliko sela, sva izgledaju kao da su iz bajke. Nigde ne zurimo, pa biramo bas lokalne puteve. Sledeca pauza, sledeci biker point, Loomies cafe. Takodje enterijer u pravom bike fazonu. Gomila casopisa, kataloga, oglasna tabla...vise nije tako rano pa na se na parkingu smenjuju motori.

Samo par kilometara iznad cafe-a je vidikovac na Box Hillu.

Dogovorili smo da prvo stajanje za dorucak bude Box Hill, Ryka’s Cafe na jugozapadnom izlasku iz Londona. To je nesto sto bih ja nazvao drumska kafana, samo na njihov nacin. Pored toga, to je i poznati Biker point. To podrazumeva da postoje bikerske oglasne table i police sa besplatnim moto casopisima. Iznenadio sam se kako su ta bike izdanja dobra i kvalitetna, a potpuno besplatna. Naravno, zadrzao sam neke primerke za uspomenu. Vucko i ja odlazimo da vidimo sta ima za dorucak. Od 3 velicine burgera, mi biramo najveci, po sistemu mnogo smo gladni, da ne moramo do veceras da mislimo na klopu. Kada smo ih otvorili, imali smo sta da vidimo, svaka lepinja je bila natovarena sa 3 burgera pojacano slaninom i povrcem. To smo pojeli u slast, samo sto posle toga voznja je vise licila na spavanje.

Konacno, posle svega, svanulo je jutro kada se polazi na dugo cekani i pripremani put. I to kakvo jutro, bas onakvo kako se samo zamisliti moze. Prozeto najfinijim suncevim zracima. Izazivalo je poseban osecaj uzbudjenja, bas onaj koji poznaju svi oni koji su jutrima zapocinjali svoja putovanja.

Nazalost... http://www.birminghammail.co.uk/whats-on/music/guitar-legend-wilko-johnson-stops-1301082

Pa sad...britanke su tu i tamo, ima svega, ali u Skotskoj su bas posebne! Nema klonova, naglasena individualnost!

Ovi rox risersi su nesto najbolje sto sam video u zivotu na tu temu. Drugar ih kupio u Americi (oko 100$), pa smo ih mi iskopirali na glodalici (majstor je rekao sad i vise nikad) i bas su sveze montirani. Korektna cena.

U povratku se odlucujemo za drugu putanju pokusavajuci da izbegnemo guzvu, ali zavrsavamo po sistemu obrni-okreni isto ti se hvata. Strasno sam bio nestrpljiv da vidim kako cu se snaci sa voznjom na suprotnoj strani. Dok sam se vozio u autu, delovalo mi je neprirodno. Kada smo putovali prema servisu, dok sam se vozio na motoru, vise nisam imao onaj osecaj kao u kolima. A od trenutka kada sam seo na motor sve je bilo bas onako kako treba. Vozio sam kao da sam se tu rodio. Nema ni govora o slucajnom prelasku u desnu stranu. Sto ne bi mogao reci o prvih par dana kada sam se vratio kuci. Potpuno neverovatno, jednom mi se desilo da sam krenuo iz mesta da vozim levom stranom, na svu srecu samo prvih 20-ak metara. Kako nam je citava akcija oko iznajmljivanja motora uzela nekoliko sati, kuci kod Vucka smo stigli tek poslepodne. Trebalo je spakovati stvari jer ujutru polazimo na dugocekanu turu. To vece je bio u planu odlazak na koncert Wilka Johnsona u klub „Half Moon“. Bili smo pocasceni sjajnom rhythm and blues svirkom, i uz to popili po nekoliko ale-ova. Sa jedne strane nije mi se polazilo kuci, tek bih u provod, a sa druge zbog uzbudjenja oko sutrasnjeg putovanja jedva sam cekao jutro. Kompromis je bio da se u lokalnom marketu kupi nekoliko ale-ova koje cemo ispiti na terasi.

Posle jos malo uzivanja na terasi Vucko i ja polazimo do servisa gde treba da iznajmimo motor za mene. Vucko me vozi Stromom, da bi se kasnije vozeci iza njega lakse adaptirao na voznju levom stranom. Od jugozapadnog Londona do istocnog putujemo oko sat i po vremena. Dolazimo do servisa koji se nalazi u zoni nekakvih magacina u oronulim zgradama od cigle. U sustini citav London je od cigle. Deluje sve, samo ne reprezentativno. Gomila krseva, oko kojih leze 2-3 psa cije dlake su svuda okolo. A i trazili smo najjeftinju firmu. Cim smo usli, rezervisani motor nas je cekao spreman, verovatno mu je tek uradjen servis. Dobio sam i pristojan top-case. Brzo zavrsavamo sve papire, motor je pokriven full osiguranjem, i prema trecim licima i u slucaju kvara ili nezgode. Cak je ukupni iznos za rentiranje manji od ocekivanog (ocekivao sam doplatu oko 230€, a doplatio sam 185€). Prvi utisak je malo popravljen.

Ujutru je Anne, Vuckova zena spremila tradicionalni engleski dorucak koji smo sa zadovoljstvom pojeli. Veoma je bogat i ukusan , a i prilicno konkretan, bas kao sto mi volimo.

Vece smo proveli u Libanskom restoranu po preporuci nasih domacina. Zapravo izveli su nas na veceru kakva se samo zamisliti moze. Klopu ne bih opisivao, jer cak i da hocu, ne bih se setio svega. Kada su poceli da donose razne vrste predjela, nama vec nije bilo dobro, sto od raznolikosti, sto od kolicine. A tek onda su sledila glavna jela. Pravi gastronomski uzitak. Tu smo se susreli sa jos jednim obicajem sa ostrva. Naime, u mnogim istocnjackim restoranima se ne sluzi alkohol, ali je uobicajena procedura da donesete svoje pice, npr. kupljeno u obliznjoj prodavnici, a da vam osoblje restorana posluzi case za to pice.

Naravno, svracanje u neki usputni pub na ale pivo se podrazumevalo. Od prvog gutljaja ale-a, pa do kraja boravka u UK, uvek bi se iznova odusevljavao ukusom tog piva. Inace, koliko sam povatao, ale-ovi se prave samo u UK, nisu gazirani kao lager piva, vrlo blagog su ukusa i piju se sa sobne temperature. Sto bi se reklo, kao mleko. Nacelno, nisam neki ljubitelj piva, iako ga vrlo rado pijem u svakoj prilici, ali ovo pivo je nadjacalo sve ostale utiske koje sam poneo kuci. Zapravo, ne prodje dugo, a da se ne pitam zasto se nigde drugo ne moze popiti ale...ili mozda nigde drugo ne bi tako prijao.

Poslepodne odlazimo do centra metro-om da malo obidjemo London. Imalo bi se tu sta obilaziti dosta dugo, ali smo obisli samo nekoliko glavnih trgova, tek koliko smo stigli za jedno popodne. Pored toga sto je lepo uredjeno, meni se posebno dopalo sto nije sve sterilno poput npr. nemackih gradova. Sve deluje prilicno spontano, na momente cek i vise nego sto bi trebalo, ukljucujuci po negde i prljave ulice sa po nekim papiricem i sl. Jedna od stvari koje posetilac obavezno primeti pri prvom susretu sa Londonom je njegov kosmopolitski duh. Cini ti se da su svi ljudi koje sreces stranci, a istovremeno deluju i kao da su domaci. Kazu da preko 50% stanovnika Londona nisu englezi.

Doleteli smo u London (Luton), pasoska kontrola, na jednu stranu idu Ana i Hoze, na drugu Mile i ja. Kontrola mog pasosa prolazi u saljivoj konverzaciji sa carinskom sluzbenicom. Mile predaje pasos i nastaje problem. Opet me je oblio hladan znoj. Mile je greskom dobio family vizu umesto za general visitor. To je iziskivalo gomilu pitanja od kojih na neka nisam imao odgovor. Posle je usledila dramska pauza za konsultaciju sluzbenice sa sefom sluzbe...nakon cega nam je dopusten ulaz u Veliku Britaniju uz upozorenje oko vize za sledeci put. Nakon naguravanja svih kofera i nas u auto, putujemo nekih sat i po do Vuckove kuce. Dan koristimo da iskuliramo malo na terasi i da namestimo sta treba na motorima.

1. Sasha P 2. Niksloter 3. doktor + verovatno 1

Ma kupio sam...nego samo hoce na veliki monitor...

Tacno mi je palo na pamet da ce neko ovo da pomisli...na poslu sam, pa mi je forum skoro neprekidno ukljucen, a nemam ovde uslove da postavljam...nista do veceras.

Ja juce uzeh Renthal 818 (nov u kesi) za 45E, da montiram na Stroma.

Podrska za nase vozace!

Bas to je i jedan od razloga zasto se na putopis ceka ovako dugo...da bi bio zavrsen. Ne postavljam putopis, ako ga vec nisam zavrsio na kompu kuci...a to je potrajalo...deca, obaveze, slobodan komp (kad deca ne gledaju crtace)... U svakom slucaju, sada samo postavljam!

Negde u to vreme poceli smo pripremu za podnosenje zahteva za vizu. Imali smo pozivno pismo od Vucka, posto je on britanski drzavljanin i zena mu je Britanka. Naravno, svako je pojedinacno pripremio papire za sebe. Predali smo krajem marta i dogovorili da pasose dobijemo DHL-om na kucnu adresu. Sa nama su predali jos i Miletova zena i cerka, oni su trebali doci kada mi krenemo za Srbiju i ostati tamo sa Milom jos 10-ak dana kod Vucka. Krenuli su dani neizvesnosti, ali negde duboko u sebi bio sam siguran da nemam razloga za brigu, jer imam sve uslove koji su potrebni da dobijem vizu. Posle skoro dve nedelje posiljka je stigla. Mile i ja smo odbijeni, a njegova zena i dete su dobili vizu. Sok od koga se nisam mogao oporaviti dosta dugo. Narocito mi nisu bili jasni razlozi koje su naveli u odbijenici. Ana i Hoze su predali nekoliko dana posle nas i dobili. Trebalo se prvo oporaviti od tog saznanja i odluciti sta dalje da se radi. U slucaju odustajanja, sve sto je uplaceno pada u vodu, trajekt, kamp, avio karta, a verovatno i deo depozita za rezervaciju motora. Dani prolaze neverovatno brzo, a treba reagovati. Dodatni crv sumnje su bili i trivijalni razlozi zbog kojih su nas odbili, sto me je navodilo da mislim da mozda nema svrhe ni podnositi ponovo. Odlucujemo da pokusamo ponovo pa sta bude...ili kad ide june, nek ide i uze. Nemamo vremena na pretek. Treba ponovo popuniti aplikaciju na netu. Prvi put sam to radio sedam dana, ali ovog puta sam to slozio za tren oka. Naravno ponovna uplata za vizu se podrazumeva (100€). Sve se radi preko neta, aplikacija, placanje, zakazivanje termina. Uspevamo vrlo brzo da zakazemo novi termin i predajemo za vizu. Ovoga puta Hoze ide da podigne pasose i javlja nam radosnu vest. Kada mi je javio, nisam mogao da verujem, narocito jer su ovaj put odlucili za dva dana. I konacno, nekoliko dana pred polazak, morali smo spremiti sve stvari koje nosimo, ukljucujuci citavu opremu za voznju motora, kamp opremu i licne stvari. Sve to spakovati u kofere i izmeriti da li se uklapamo sa kilazom.

Organizacija je mogla da pocne. I to kakva. Nisam ni zamisljao sta nas sve ocekuje. Trebalo je usaglasiti termin zbog raznoraznih rezervacija. Najbitnija stvar je rezervacija trajekta. Iako je vreme odrzavanja treninga i trka bilo objavljeno ranije, sam raspored je objavljen u avgustu 2011. Cim je objavljem, pokusali smo da napravimo rezervaciju i uspeli, ali nismo dobili termin koji smo trazili vec pomeren za dan-dva, polazak iz Liverpoola 3. juna uvece, a povratak u Heysham 7. juna ujutru. To se na kraju ispostavlo kao dobro. Uglavnom se sve rezervacije rasprodaju odmah. U trenutku rezervacije nije objavljena cena za narednu godinu, vec se u februaru dobija zahtev za potvrdu rezervacije sa zahtevom za placanje, ili odustajanjem od rezervacije, i tada se pojavljuj slobodna mesta na trajektu. Mi smo naravno prihvatili i platili (oko 184 GBP). U medjuvremenu, pravljenje rezervacije kampa. Na IOM ima gomila kampova, od kojih su pojedini enormnih razmera. Mi smo odabrali Glen Dhoo kamp. Morali smo da uzmemo minimum 5 noci, iako ostajemo samo 4. Poput guzve za rezervaciju trajekta, tako je i guzva za smestaj. Rezervaciju uz placanje smo isto napravili u avgustu 2011 (40 GBP). Pored svih ovih organizacionoh smicalica, trebalo je jos kupiti i avio karte. To smo uradili u novembru cim je to bilo moguce, i prosli smo veoma dobro jer je karta kupljena dosta unapred (oko 125€). Isto tako, imali smo mogucnost da nosimo 32kg prtljaga koji se cekira i 10kg rucnog, sto je bilo neophodno obzirom da smo nosili svu opremu. Sto se tice motora, Vucko je u Londonu imao 2 motora, Suzuki V-Strom 650 koji bi vozio on i Kawasaki KLE 500 koji bi vozio Mile. Hoze je planirao da kupi bike u Engleskoj koji bi posle prebacio u Srbiju. Ja bih iznajmio. To je, takodje, iziskivalo neuobicajeno mnogo zalaganja. Za pocetak, trebalo je naci motor za Hozea...internet oglasi, pa Vucko ode da pogleda i da kupi. Ne retko i po 100-tinjak milja. U obzir su dolazili toureri koji bi bili adekvatni za Hozea i Anu sa gomilom prtljaga, i izbor je pao na Kawasaki GTR 1000. Posle je za sva 3 motora trebalo odraditi osiguranje, a to uopste nije lako kao sto se cini. Vecina osiguravajucih kuca ne prihvata to da uradi. Na kraju Vucko nalazi kompaniju koja nudi nacin da osigura te motore, tj. vozace, posto kod njih osiguranje ide na vozaca. Posto su sva 3 motora na Vucka, on ih osigurava na sebe, a Mileta i Hozea prijavljuje kao druge vozace, za motore koje oni voze. Za sve to vreme biramo i kompaniju gde cu ja iznajmiti motor. Lako sam se odlucio da cu neki 600-tinjak, u najvecoj meri zbog cene rentiranja, a i visine depozita. Jos samo da se odlucimo za kompaniju. One koje su blize Vuckovoj gajbi su skupi, a oni koji su daleko su jeftini. Na kraju odabiramo Hondu CBF 600 S 2009. godiste sa ABS-om u najpovoljnijem rentalu i pravimo rezervaciju jos u martu, ukljucujuci depozit (200GBP).

ISLE of MAN TT 2012 Bajkersko hodocasce Od prvog trenutka kada sam saznao za IOM TT, mislio sam da je to jedno od onih mesta na svetu koja vam izgledaju toliko dobro da mislite da ih nikada necete posetiti u zivotu. Prica koja se provlacila nekoliko poslednjih godina, konacno je 2010. godine pocela da dobija na znacaju! Idemo na IOM TT 2012. godine. Delovalo mi je neverovtno da je moguce planirati putovanje skoro dve godine unapred, ali trebalo je uklopiti neverovatno mnogo stvari. Citavu zimu smo razradjivali plan koja nam je najbolja opcija za odlazak, i na kraju smo doneli odluku da idemo iz Beograda avionom do Londona gde bi se zadrzali po dva dana u odlasku i povratku. Iz Londona bi krenuli motorima na IOM ali uz obilazak Engleske, Welsa i Skotske, koliko uspemo da spakujemo u 9 dana. Konacna je bila i ekipa... Vucko, nas drugar koji zivi u Londonu, i koji je organizovao najveci deo ovog putovanja, Mile , Hoze, Ana i ja.

Sta drugo i da se nosi sa adventure odelom, a u sustini i sa bilo kojim drugim?