U obliznjem kontejneru smo nabavili dorucak, english breakfast, pojacanu porciju.

Jos jedan dan posvecen trkama. Ne planiramo nigde da se vozimo, citav dan cemo provesti gledajuci trke i vrzmajuci se po gradu. Svanuo dan bez kise, cak se u medjuvremenu i razvedrilo. Dok smo kuvali kafu u kampu, primetili smo da je na Vuckovom Stromu busna prednja guma, pa je Mile izvrsio cepovanje.

Bas tako... Upoznali smo mnogo ljudi koji dolaze godinama. Svi traze nesto vise od pukog trkanja. Iako svi prate trke, osecaj nije kao na kruznim trkama, vozaca vidis 4 puta od pocetka do kraja trke. Jednostavno citava atmosvera je nesto vise, i verovatno je to magnet koji privlaci toliko ljudi iz citavog sveta vec godinama.

A ja se zalim da je Britanija skupa...

Samo da podrzim...uzivam!

Pre neku godinu pricam sa prijateljima koji su na Nordkapp isli jos u vreme dok su bila samo kozna odela, naravno hladnoca i kisa se podrazumevaju...rekli su mi da bi ponovo krenuli istog trena, uprkos teskocama na koje su nailazili prvi put. Isto tako i ovo...uzbudjenje, zadovoljstvo i iskustvo prevazilazi sve poteskoce. A i kad vidis kako tamo stvari funkcionisu u najboljem redu i po kisi, jednostavno se prilagodis.

Futu sam provozao 2007 i naceo Toscanu...zato mi je draga...a sada mi je u planu Amalfi Coast i Sicilia...tako da tek neki naredni put.

Hvala na ponudi, u Italiji sam ako sve bude po planu vec za mesec dana, ali dosta juznije od tebe...inace Toscana mi je prirasla srcu, tako da zelim da joj pruzim pravu priliku...

Posle toga, opet u pub blizu kampa da se malo prosusimo i popijemo po koji ale. U obliznjoj prodavnici smo nabavili i nesto klope. Veceru smo organizovali u zajednickoj kuhinji u kampu. Ovaj dan je bio karakteristican po tome sto je kisa padala citav dan. Kisna odela i kacige smo obukli cim smo ustali i nosili smo ih do spavanja. Jedino gde smo ih skinuli je bilo tokom boravka u pubovima. Okells je pivo sa Isle of Man, a ovo krajnje levo je Limited Edition, posveceno TT-u i toci se samo za vreme TT-a, a ujedno je i najjeftinije pivo koje se moze popiti u pub-u...2,7GBP. Inace ostrvo Man ima siroku autonomiju ukljucujuci vladu, parlament, novac...ali se i britanska funta koristi najnormalnije i nije potrebno zamenjivati novac.

Taj dan je na na plazi organizovan Beach Race. Obzirom da smo stigli na zavrsetak radova na pripremi staze, proveli smo nekoliko sati na kisi kako bi prisustvovali trkama na pesku. Bilo je prilicno zanimljivo. Nekoliko startova, sto moto kroseva, sto quadova.

Malo smo tu iskulirali, pa krecemo dalje. Naravno, hladnoca i kisa ne posustaju. Posebna poslastica je trebalo da nam bude Mountain Course, deo staze od Ramsey-a prema Douglasu i ide planinskim delom. To su planinski pravci sa blagim krivinama i dobrim pogledom gde se na trkama drzi veoma visok prosek. To je ujedno i jedini deo staze koji je jednosmeran i kad je otvoren za slobodnu voznju. Medjutim, od planiranog uzitka nije bilo nista. Cim smo se dotakli planine, magla je postala toliko gusta da se jedva videlo, bolje reci nije se videlo nista. Vozili smo polako uz maksimalnu paznju da ostanemo na putu. Spustili smo se u Douglas, otisli na setaliste i malo se muvali po gradu.

I tako je kisa citavu noc dobovala po satoru. Nije bilo tako hladno kao prethodne noci. Sada je to vec predstavljalo prilicno prijatan ambijent za spavanje. Ujutru je kisa na kratko prestala. Taman toliko da se izvucemo iz satora, obucemo kisna odela i krenemo. Posto je bio dan pauze izmedju trka, u planu smo imali da se provozamo citavim krugom za trkanje i da se malo spustimo do centra Douglasa. Normalno, sve se odvijalo kao po najlepsem vremenu, pa smo se i mi prilagodili opste prihvacenom modelu ponasanja. Krenuli smo u krug, laganica, sa razgledanjem. Kisa i hladno. Prva pauza je Ballaugh Bridge, mesto gde je cuveni skok na TT-u koji krasi gomile snimaka. Obzirom da je tu i takodje poznati pub „Raven“, iskoristili smo priliku za caj. Od kada smo u GB, caj nam dodje kao kod nas kafa, a bogami i prija da se malo ugrejemo. Zidovi unutra su prekriveni slikama vozaca na skoku ispred puba.

Napisao sam cene kampa na IOM (40GBP/5 noci/osoba), a kampovi gde smo spavali prve dve veceri su bili 45 i 55 GBP za nas 5/jedno vece. Za trajekt sam takodje napisao (oko 184 GBP/odlazak i povratak/jedna osoba/jedan bike), pivo skupo (u proseku 3,5GBP/pinta), hrana...u prodavnicama mozes da prodjes OK, a u barovima/restoranima...engleski dorucak koji je konkretan je od 4-6GBP, a klopa u restoranu je od 15 GBP pa na gore. Kad smo mi bili, 1GBP=1,3E

Fabricki mi je malo zatvoreniji nego sto volim, tj. ovaj je otvoreniji.

Nisam pitao, ali mislm da je tu negde...ima jos nekoliko komada, raznih modela, pa mogu da pitam.

Na putu prema kampu kupujemo rostilj za jednokratnu upotrebu i meso. Odlucili smo malo da se pocastimo. Medjutim paljenje rostilja ne ide bas kao sto smo mislili. Prilazi nam belgijanac iz obliznje ekipe, pita da li imamo problem sa paljenjem vatre i donosi brener. Naravno da je vatra posle toga popustila. Nije lepo otici na spavanje tek tako, pa se prosetamo do obliznjeg paba „Cat with no tail“na po pintu ale-a. U povratku je vec pocela da sipi kisica. Komsija u kampu pored nas, sa Triumphom, dolazi na IOM TT vec 30-ak godina.

Malo se se setamo izmedju boksova koji su ovde na izvol’te. Mozete sve da vidite sta se radi, i pitate po nesto ako vas zanima. Ima gomila standova sa opremom i raznim stvarima, nekoliko barova. Vlada uzavrela atmosvera. Pokusavamo da udjemo „na budalu“ na glavnu binu posto nemamo karte, a i kostaju cini mi se 20GBP. Probamo na prvi ulaz, ne moze, probamo na drugi ulaz, takodje. Probamo na treci ulaz, kontrolorka je na drugoj stani tribine, mi se uredno smestamo na sedista i pravimo se ludi ili ti 100GBP u dzepu. Niko nas nista ne pita. Odatle gledamo start druge trke Superstock 1000. Startuju sa par sekundi rastojanja, voze 4 kruga, svaki oko 50km i posle 2 kruga dolivaju gorivo. Sve se radi na old scool nacin. Gorivo se doliva prilicno arhaicnom aparaturom, krugovi se broje tako sto gomila klinaca okrece papirnate listice za svaki krug, za svakog vozaca, a ima ih oko 90, vremena se ispisuju sa cetkicom i farbom. Ni traga modernim tehnologijama. Tu smo videli i kalendar desavanja tj. trka na ostrvu za citavu sezonu 2012. Zakljucak je da se ovde odrazavaju trke citavo leto i svi zive samo za to.

Predvece odlazimo do Grand Stand-a tj. glavne tribine. Na putu do tamo srecemo grupu endurasa...

Posle nabavke klope u marketu, idemo u kamp da pripremimo klopu. Uzivamo u pravom kamperskom obroku.

Program trka je prilicno orijentacioni i nije uputno preterano ga se pridrzavati. Odlaganja od par sati su uobicajena stvar, a kako mrak pada tek posle 22h, desavalo se da trke pocinju i oko 20h. To cemo videti i narednih dana. Odlazimo da potrazimo jos neku lokaciju. Krecemo putem koji vodi tik pored staze za trkanje i ona nas vodi sa spoljasnje strane kruga na unutrasnju, tacno ispod Braddan Bridge-a. Ovo je bilo fenomenalno otkrice, jer sam pre dolaska na TT imao informaciju da ne postoji komunikacija izmedju spoljne i unutrasnje strane kruga pa ako vec mozes da biras najbolje je da budes spolja. Ovaj prolaz smo kasnije dosta koristili. Odvezli smo se do lokacije malo ispod naseg kampa Hillberry, do Governor’s Bridge-a i odatle gledali Supersport 1000. Stojis na pola metra od staze bez zastitne ograde, a vozaci prolaze neslucenom brzinom tik uz ivicu puta. Dok se kreces pored staze, ljudi masovno slusaju radio preko koga spiker prenosi trku. Staro ili mlado, musko ili zensko, skoro svi drze program trke i olovku, i beleze prolaze vozaca. Jednostavno, vidi se da ljudi sa velikom strascu uzivaju u trkama i da je to neodvojivi deo tradicije na ovom ostrvu.

Plan nam je bio da se muvamo po Daglasu i okolini, gledamo trke i da vidimo sta se i gde desava. Imali smo kartu sa pozicijama za gledanje i odlucili smo da prvo idemo na Quarterbridge. Inace, svaki point za gledanje ima neko ime. Neka bolja mesta se naplacuju, ali nije tesko naci ni besplatno mesto. Staza jos uvek nije bila zatvorena, pa smo se lagano provozali do tamo. Posto smo stajali pored paba, moglo se uzeti pice i klopa, mada smo vec posle prvog piva, poslali ekspediciju u market. Tu smo odgledali prvu trku, Supersport 600.

Noc je bila vedra i ledena, ali je svanuo prelep suncan dan. Uprkos tome sto nismo spavali tek po par sati, osecali smo se spremni da se predamo uzbudjenju koje nam predstoji. Glavni ulaz u kamp je bas sa staze, ali ima zadnji ulas koji je otvoren tokom dana i njime se moze izaci u grad.

Doktore, gde si to pazario ako nije tajna? Drugar u Kraljevu ima mali servis i nabavlja opremu/delove iz Engleske, pa kod njega.

U Douglas na ostrvu Man se iskrcavamo oko 1 sat posle ponoci. Deluje vedro, i nema kise. Odahnuli smo jer necemo morati da podizemo satore po kisi. Prilicno brzo pronalazimo kamp, mada ni sam ne znam kako nam je to uspelu u sred noci. Na recepciji nema nikoga. Zvonimo, ali se isto tako niko ne javlja. Na tabli pored je zalepljen papir sa odredjenim parcelama u kampu za one koji stizu u toku dana. Posto je kamp iz dva dela i prilicno je veliki treba naci nase parcele po mraku. Opet smo to izveli lakse nego sto smo ocekivali. Kad smo zavrsili postavljanje satora bilo je oko 3 ujutru. Vadimo cuturu i proslavljamo. Konacno!

Trebalo je stici do Liverpoola na ukrcavanje, sto znaci par sati pre planiranog polaska trajekta. Nismo puno stajali. Ionako je padala kisa. Posto se luka u Liverpoolu nalazi u centru grada, potrebno je proci citav grad. Osim tog centralnog dela oko luke za koji bi se moglo reci da je OK, ostatak grada cini gomila ruznih i zapustenih zgrada. Upravo je to utisak koji sam cuo od svih koji su ikada bili u ovom gradu, ali nisam verovao da je to bas tako. U luku smo stigli oko 5 popodne i tamo je bilo parkirano 20-ak motora. Parkirali smo motore u red, cekirali se i otisli u jedinu zgradu u luci u kojoj se moglo izgubiti par sati. Red kafe, red sendvica. Motori su se gomilali neprekidno. Nemoguce ih je obuhvatiti pogledom. Vec u koloni ima retkih primeraka koje sam video prvi put. Ljudi iz citavog sveta. U jednom trenutku je pocelo ukrcavanje. Komplikovana procedura. Prolazi se prva kontrola, ponovo se parkiraju motori, ceka se u velikoj sali, onda ide ukrcavanje, ponovo cekanje. Sve to traje nekoliko sati. Nije ni cudo, obzirom koliko ima motora, a treba ih sve obezbediti. Radnici iskusno vezuju svaki motor. Na brzinu sam izbrojao koliko ima kolona sa koliko motora, ukupno oko 2000 u jednom trajektu. Treba se naoruzati strpljenjem. Bilo je jasno da ce trajekt kasniti, ali nismo ni pretpostavljali da ce to biti citava 3 sata.