Dan smo iskoristili i da se provozamo gradom, tako da kuci stizemo tek popodne, kako bi se konacno spakovali za povratak. Avion nam je rano ujutru i moramo poci vec oko 4.30.

Camden Town...

Poslednje mesto koje smo zeleli da posetimo je Camden Town, posebno mesto u Londonu. Ja sam ga doziveo kao prestonicu avangarde u svakom mogucem obliku. Tu je gomila restorana, prodavnica, barova i pre svega ljudi koji upotpunjavaju kompletnu sliku. Naravno, tu je i ogromni market svega i svacega, a nalazi se u preuredjenim stalama iz 18-19 veka. To je i razlog zbog cega je na svakom koraku po neka skulptura konja i potkivaca. Na putu prema Camdenu...nekoliko zanimljivih slika iz auta...

Poslednji dan u Londonu. I poslastica za kraj. Idemo do Ace Cafe-a, kolevke cafe racer-a...a tamo Triumph Day! Na platou ispred su samo Triumphi svih mogucih i nemogucih modela i godista, kao i prerade...ovog dana ostali parkiraju okolo. Imao sam utisak da ne mogu da se nagledam. Zanimljivi su mi bili svi modeli, oldtimeri, prerade...prosto ne znam gde pre da gledam. Videli smo i vlasnika Ace Cafe-a (Mark Wilsmore), kao i njegov motor...i sam je bio ucesnik desavanja sa kraja 50-ih kada se radjala jedna sasvim nova kultura. Na spratu kafea, u hodniku je postavljena izlozba slika koja predstavlja citavu hronologiju nastanka ovog kultnog mesta. Naravno, postoji i Ace cafe shop gde smo se snabdeli majicama, nalepnicama i magnetima.

Navigacija me je dovela tik ispred servisa bez problema. Vratio sam motor i stvari iz kofera prebacio u jednu crnu kesu za djubre. Presao preko puta servisa i seo da ih cekam. Taman su mi moto novine koje sam prvi dan uzeo na Box Hillu posluzile da prekratim vreme. A trajalo je, i trajalo, i trajalo...Kako je servis zavucen medju neke magacine izgradjene od cigle, ambijent je bio sve samo ne zanimljiv. Razni sumnjivi tipovi su prolazili, razmisljao sam da mi je samo jos potrebno da me neko opljacka. Naravno, sve proslo u redu, i vec smo bili u kolima i vozili se prema Vuckovoj kuci. Konacni dolazak na mesto sa koga smo posli na turu je bio kasno poslepodne. Malo smo se raspakivali, popili po neko pivo,a Anne nam je spremila rucak za pamcenje kako bi nam pozelela dobrodoslicu. Vec je bilo kasno, tako da smo otisli do obliznjeg puba u kraju i tu popili jos po neki ale. Doduse, u povratku smo svratili i u market za jos po neki...ale.

Put je, manje vise, isao brzim magistralama i autoputem, bez preteranog zaustavljanja. Provukli smo se bez ozbiljnijih padavina. A i bilo je vreme posle onolike kise skoro svih dana. Na jednoj pumpi gde smo napravili pauzu, odlucili smo da se razdvojimo. Ja idem u istocni London da vratim bike, a oni do Vucka u jugozapadni po kola pa po mene i stvari do servisa. Ja sam imao oko 130km.

Svanuo je dan konacnog povratka. Treba stici u London, nesto preko 300km,najkasnije do 15h, jer do tada radi servis gde sam iznajmio motor. Malo vremena smo potrosili na dorucak i kafu hostelu, kao i pakovanje pa smo posli prilicno kasno. Kratako smo svratili kroz centar, tek da osetimo atmosferu i nastavili za London.

Moj drugar iz Kraljeva je veliki fan Ducati-ja, ima ih nekoliko...750 Super Sport, 916, Hypermotard 1100, Monster 900. Steta je sto nije na forumu da podeli svoje iskustvo, a ima ga dosta jer ima i mali servis, a inace je i odlican vozac, kako on tako i off road.

Podizanje ovih tunel satora je vrlo lako, jedina im je mana sto nisu samostojeci, tj. ako je tvrda zemlja, kamenito i sl. ipak moras dobro da pobijes klinove.

Pauk nam je velikodusno ponudio smestaj u Leedsu, iako se podesilo da u tom trenutku nije u Engleskoj...nasi planovi su bili nepredvidivi zbog nastale situacije, tako da ponudu nismo iskoristili, ali nadam se da cemo imati prilike barem da se vidimo, ako nista drugo, neki naredni put. A nadam se da ce ih biti...

Verovatno si mislio na York...Peebles je malo mestasce gde smo na pumpi cekali slep...nemamo slike sa pumpe.

Imao sam karticu tog Ducati Pompone kluba (tada sam vozio Guzzi-ja pa kao ljubitelj italijanskih motora), redovno su mi stizala sva moguca obavestenja o desavanjima u citavoj Evropi...sve to cuvam i dan danas.

Usledilo je cekanje na pumpi u malom gradicu Peebles. Hoze i Ana zavrsavaju putovanje sa slep sluzbom koja ih zajedno sa motorom transportuje u London, oko 600km. Vucko je sa pumpe pokusao da rezervise neki hostel za nas u Yorku. Kada smo konacno docekali slep sluzbu, bilo je vreme da i mi krenemo. Do Yorka imamo oko 300km, vec je 18.30h i kisa lije kao iz kabla. Predeli kroz koje smo prolazili, zasluzivali su mnogo vise od jurcanja magistralom, ali vreme je isticalo, a i kisa nije bila dobar saputnik za uzivanje u prirodnim lepotama. U York smo stigli ispred hostela oko 22.30. Dok smo se raspakivali, Vuckov Strom je poceo da se pusi. Samo nam je jos to trebalo. Brzinski smo skinuli sediste i pocupali kablove od uticnice. Verovatno je od silne vode negde nastao kratak spoj. Dobili smo osmokrevetnu sobu samo za nas troje. Nista manje od toga nam je i bilo potrebno. Preko svih tih silnih kreveta smo rasirili stvari da se suse. Mi smo posle vrelog tusa, pozvali taxi i odvezli se do starog grada na zasluzeno pivo. Staro gradsko jezgo je fenomenalno konzervirano i ocuvano, tako da odise bas specificnim sarmom. Prepuno je pubova, tako da se nije bilo lako odluciti. Ukupnu sliku petka uvece upotpunjavali su i pijani ljudi na ulicama, tako da je provod bio na nivou.

U servisu je guma ponovo cepovana i na sopstveni zahtev je postavljena i unutrasnja guma. Polazak je bio tek oko 15.30h. Po starom dobrom bikerskom obicaju, odlucili smo da ne idemo istim putem kojim smo dosli. Posle malo vozikanja okonim lokalnim putevima i predjenih 50-ak km, guma je ponovo i konacno ispustila. Naravno, u medjuvremenu kisa je pocela da pada ozbiljnim intenzitetom. Ponovo zvanje osiguranja. Posto smo od osiguranja dobili instrukciju da ih pozovemo tek sa lokacije na kojoj budemo bili, plan nam je bio da dopumpamo gumu i da se vratimo do pumpe u obliznjem mestu.

Za to vreme, Ana i ja smo imali vremena da prosetamo po gradu. Sve stvari smo ostavili u hostelu. Na kraju ulice u kojoj nam je hostel, nalazi se Edinburski zamak (Edinburgh castle), pa smo se prosetali do tamo. Uspeli smo da prosetamo kroz jos nekoliko centralnih ulica i vec su nas drugari zvali da se nadjemo na izlazu iz grada.

Ujutru je deo ekipe trebao otici u odabrani servis da se pokusa nesto uraditi sa gumom na Hozeovom motoru. To je podrazumevalo ponovno zvanje osiguranja i tovarenje motora na slep sluzbu u zakrcenoj ulici.

Prikljucujem se znatizelji...ako sve bude po planu, nas cetvoro krecemo put Sicilije oko 10. maja.

Mala konsolidacija redova i odlazak u obliznji „whistlebinkies“ bar na scotch i pivo. Docekala nas je i odlicna svirka, pa je to bila prava nagrada za ovako uzbudljiv dan!

Pokusaj cepovanja je propao, cak i sa dve pertle, jer je u pitanju bila rasekotina duzine oko 1,5cm. Posto je motor osiguran, Vucko je pozvao osiguranje koje je doslo po motor. Kako je bilo kasno uvece i ni jedan servis nije radio motor su dovezli ispred hostela, sa dogovorom da ujutru dodju po njega i da ga voze u neki servis koji mi nadjemo. Dok sam ih cekao da dodju, a trebalo im je 3-4 sata, ja sam na internetu pikusavao da nadjem servis koji bi imao na prodaju novu gumu. To je bilo nemoguce naci, posto je Hozeov GTR nosio zadnju gumu 16-ticu. Na kraju je odluceno da se ujutru ide u neki servis, gde bi se pokusalo krpljenje i postavila unutrasnja. Konacno, nesto pre ponoci, ispred hostela se pojavljuje kamion sa Hozeovim motorom. Inace, hostel gde smo bili, nalazi se u samom centru Edinburgha, u ulici koja je nastavak pesacke zone, takozvana Royal Mile (High st). To je bio dodatni problemcic oko parkiranja i manevrisanja kamiona za utovar i istovar motora.

Posle oporavka ne jednoj pumpi, nastavljamo . Prolazimo koz zanimljive gradice, i nadomak smo Edinburga. Dolazimo do jednog kruznog toka gde bi trebalo da se iskljucimo, i ja vidim da Hozea i Ane nema u retrovizoru. Dok sam ja odreagovao, Vucko i Mile su vec skrenuli. Nema vracanja, posto su jednosmerna iskljucenja. Malo sam cekao, par minuta, i onda sam se okrenuo da pokusam da ih nadjem. Vracao sam se 10-15 kilometara, sve do kraja jednog mesta gde sam po secanju mislo da su mi bili u retrovizoru. Posto ih nisam nasao, pomislio sam da su mozda negde prosli, a da ih nisam primetio. Pokusao sam da ih zovem, ali bezuspesno. Pokusavam da dobijem i Vucka, isto bez uspeha. Nasi telefoni su u romingu totalno lose radili tokom citavog boravka. Ni danas mi nije jasno zbog cega. Krecem prema gradu i dolazim ispred hostela u centru grada koji smo rezervisali unapred (65GBP/sestokrevetna soba za nas 5). Tu vidim njihove motore i njih koji me cekaju. Culi su se sa njima i kazu mi da je na Hozeovom motoru pukla guma, mozda kilometar, dva dalje od mesta do koga sam se vratio. Ostavljaju mene u hostelu, a oni odlaze po njih, da pokusaju da zakrpe gumu. U medjuvremenu dok sam cekao da se jave, da vidim sta se desava, prosetao sam okolinom.

Polako se priblizavamo Skotskoj i predeli vec pocinju po malo da podsecaju na ono kako mislimo da Skotska izgleda. Stajemo tek po negde da se protegnemo, ako uhvatimo trenutak da je kisa prestala. Ili barem oslabila. Sve vreme je veoma hladno, ispod 10 stepeni, sto u kombinaciji sa kisom daje vodeno hladjenje. Efikasno. Negde pred Edinburgh, kisa pocinje tako jako da pada da se na putu jedva vidi. Nasli smo se na delu neke obilaznice koja ima nekoliko traka, svi voze brzo i podizu ogromnu vodenu zavesu od koje se nevidi nista ispred sebe. Mogu misliti tek koliko smo mi bili vidljivi vozacima iza nas.

Sa prevoja krecemo da se vozimo vse zanimljivijim predelima. Naprekidno razmisljam o prostranstvima oko sebe. Smenjuju se raliciti pejsazi. U jednom trenutku, vozeci kroz drvored stoletnih stabala, sa leve strane uocavamo dvorac i stajemo da ga posetimo. U pitanju je Langley dvorac koji je pretvoren u hotel, i na nasu zalost, zatvoren zbog vencanje, tako da smo samo iskoristili priliku za slikanje.

Plan nam je da posle Nacionalnog Parka provozamo jedan od omiljenih moto puteva u ovom delu Engleske i na vrhu prevoja svratimo u nadaleko cuveni „Hartside top Cafe“, takodje biker point. Kisa je prestala na trenutak pa smo uzivali u voznji na pravi nacin. Madjutim, sto smo bili blize vrhu, magla je postajala sve gusca. Na vrhu ogroman parking i veliki cafe. Tu smo napravili malo ozbiljniju pauzu, sto smo iskoristili za klopu. Po preporuci vodica koji smo koristili, probao sam curetinu sa sosom od brusnice i veoma mi se dopalo. Kasnije sam cuo da je to jelo koje englezi spremaju za Bozic.

Dolazimo u Heysham i iskrcavamo se. Kao po pravili kisa vec pocinje da sipi. Krecemo severno u pravcu Nacionalnog Parka Lake District. Krajnji cilja za danas je Edinburgh. Malo se muvamo nekim lokalcima, malo smo na glavnim putevima, sve u svemu veoma zanimljivi predeli. Od trenutka kada smo usli u Lake District, lepotu je tesko opisati recima. Slobodno mogu da kazem da je to jedno od najzivopisnijih mesta na kojima sam bio. Smenjuju se jezera, planine, idilicna sela, pasnjaci sa kravama i ovcama koje pasu, cak i po kisi. Valjda su i zivotinje navikle na kisu.

Nisam stigao posteno ni da zaspim, a vec je bilo vreme za budjenje. Otvaram sator, napolju hladno i maglovito. Ubrzo smo svi na nogama i pakujemo se. Sva sreca pa smo vecinu stvari spakovali jos protekle veceri. Lagano nas obuzimaju emocije da napustamo ostrvo Man, sa pitanjem da li cemo se ikada ponovo vratiti. Naravno, ne postavlja se pitanje da li bi zeleli, cak ni daljina nije u pitanju, ali se na hodocasce, ipak ne ide tako cesto. Bas zbog svega onoga sta to nosi sa sobom. Spustamo se lagano prema luci. Citav grad spava, ulice su puste. Po malo zavidimo svima onima koji ostaju i cije motore vidimo parkirane na svakom koraku. Tek na samom portu pocinje okupljanje pristiglih bikera na chekiranje. Imamo 2-3 sata do ukrcavanja. Ista procedura kao i u dolasku. Poslednji pogled sa broda. Nesto u stomaku se oseca. Adio!