Koliko me secanje sluzi, KZ je isto sto i Z, samo za americko trziste.

Jel stajes u ovu jaknu sa onim AS bionikom...ako staje, zainteresovan sam.

Moto klub "KINGS" Kraljevo, pravi humanitarni old scool skup na prostoru svog ranca, pored vodenice, na 5 km od grada prema Gocu. Sve u duhu nekadasnjih skupova, sa malom binom, bez "velikih" zvezda, sa akcentom na druzenje, zabavu, kupanje, muziku...klopa i pice se podrazumevaju.

Srecko, nisam siguran da smo se razumeli, a mozda si u pravu... Nisam mislio da se vise slika odjednom upload-uje (na host), to uglavnom rade svi servisi, vec ti program generise kodove sa sve onih zagradica za forume, sve odjednom, tako da mozes sve kodove da prekopiras na forum odjednom, ukljucujuci one kockaste zagrade.

Do sada ovo nisam uspeo... Ali...ovaj program, jedini od svih koje poznajem, omogucava da se postavi na forum vise slika odjednom...bukvalno samo jednim c/p. Neopisivo olaksanje. Ono sto sam video kao nedostatak, uspravne fotografije ne kapira i dodeljuje im neku suludu rezoluciju (malu) a postavlja ih uspravno u punoj sirini pa fotke uglavnom izgledaju mutno, iako to u sustini nisu.

Odlican trailer! Jedva cekam seriju...

Nije ranjiv motor nego vozac motora.

Na kraju svega, utisaka puna glava. Isle of Man TT je u pravom smislu reci bikersko hodocasce. Da biste otisli motorom na IOM, potrebno je stvarno puno volje i zelje, naravno pored sredstava koja se podrazumevaju. Jednostavno, ferry i smestaj na ostrvu se moraju rezervisati skoro godinu dana unapred i to odredjuje sve ostalo. Mi smo se stvarno puno potrudili da organizujemo sve ovo i to je trajalo skoro 2 godine. 2010. smo odlucili da idemo, 2011. smo rezervisali karte za ferry i kamp da bi tek 2012. otisli. Naravno da je opcija da se ide iz Srbije motorima bila prva, ali jednostavno mnogo dana na autoputu do Londona i nazad je produzavalo i poskupljavalo citavo putovanje i ta varijanta je otpala odmah na startu. Ljudi dolaze iz citavog sveta, ne mali broj to cini godinama. Sve generacije, musko i zensko. Imali smo prilke da vidimo motore za koje sam verovao da je moguce videti ih samo u muzeju. I to u neogranicenom broju. Kako starih, oldtimera, tako i najnovijih. Jednom recju specificna atmosfera na svakom koraku. Trke i tradicija. Cak mi se cini i vise od trka. Rutu smo odredili otprilike...imali smo ideju gde zelimo da idemo, a za odluku kojim putem pomogao nam je „Route Bible“, dzepno izdanje magazina „Bike“ prepuno zanimljivih puteva na citavom ostrvu. Mi smo se samo prilagodjavali da na mesta koja zelimo, stignemo nekim od tih puteva ili barem delom njih. I nismo pogresili. Sto se tice Velike Britanije, zanimljiva zemlja, prelepe prirode, zivopisnih mesta i lepih gradova. Naravno, i mnostvo osobenosti...pomenucu samo jedno od tih osobenosti koja najverovatnije nikome na svetu osim njima nisu najjasnija. Na lavaboima postoje dve slavine, jedna za toplu i druga za hladnu vodu, svaka na drugom kraju lavaboa. Nemoguce je napraviti mlaku vodu. Za mene je jedan od najacih utisaka sa ostrva „ale“ pivo...narocito toceni u pabovima, na mene su ostavili zaista poseban utisak. Veoma cesto ih se setim i pitam se zasto se ne prave nigde drugo. Tamo se piju masovno. O Londonu ne bih previse...svako ga dozivljava na svoj nacin, a meni je bas po meri. Ima sve sto jednom velegradu treba, posebno izrazen kosmopolitski duh, a sve to sa jednom dozom opustenosti...pre bih rekao lezernosti. Edinburgh...grad od braon kamena, kao da je od cokolade, citav je kao da je ispao iz neke bajke. Mistican i zanimljiv, a sa druge strane topao i gostoljubiv. Imao sam utisak da bi mi prijao duzi boravak. Nenametljiva komunikacija...to je nesto sto postoji izmedju ljudi, nebitno da li su poznanici ili ne. Nezamislivo je da se u bilo kojoj situaciji nadjete pored nekoga, a da se ne zapocne komunikacija, pa makar i samo formalna. Jednostavno se to podrazumeva...To je jedna od onih stvari koje neprimetno osvajaju. Jos samo finansijska konstrukcija. Mi smo planirali da napravimo low budget turu, koliko je to uopste moguce. Avio kartu smo kupili preko wizzair-a prilicno unapred, u Londonu nismo placali smestaj, Vucko nam je bio domacin i vise od toga, nosili smo kamp opremu i kampovali osim poslednje dve noci na turi, kada smo spavali u hostelima, kupovali smo klopu u marketima, osim kada je bila kisa da smo morali da klopamo u pabovima ili restoranima....Na ostrvu je sve mnogo skupo, pa cak i kada prodjes jeftino za njihove pojmove. Tako je i ukupan trosak bio prilican, ali jednostavno to osecanje da si bio delic TT-a je neprocenjivo.

Jutro za polazak je padala kisa kao luda. Opet naguravanje svih kofera u auto i pravac aerodrom. Zbogom do nekog sledeceg vidjenja!

Vece provodimo u obliznjem korejskom restoranu uz fenomenalnu klopu. Gomila razlicite klope servirane na razlicite nacine. Na kraju smo dobili nekakvu plotnu na kojoj se meso spremalo ispred nas. Sve u svemu, bogatstvo ukusa. I za ovaj restoran, pivo smo kupili u marketu. Opet taj obicaj koji nama sa ovih prostora ne deluje logicno. A i nema malo stvari koje nama tamo ne deluju logicno.

Dan smo iskoristili i da se provozamo gradom, tako da kuci stizemo tek popodne, kako bi se konacno spakovali za povratak. Avion nam je rano ujutru i moramo poci vec oko 4.30.

Camden Town...

Poslednje mesto koje smo zeleli da posetimo je Camden Town, posebno mesto u Londonu. Ja sam ga doziveo kao prestonicu avangarde u svakom mogucem obliku. Tu je gomila restorana, prodavnica, barova i pre svega ljudi koji upotpunjavaju kompletnu sliku. Naravno, tu je i ogromni market svega i svacega, a nalazi se u preuredjenim stalama iz 18-19 veka. To je i razlog zbog cega je na svakom koraku po neka skulptura konja i potkivaca. Na putu prema Camdenu...nekoliko zanimljivih slika iz auta...

Poslednji dan u Londonu. I poslastica za kraj. Idemo do Ace Cafe-a, kolevke cafe racer-a...a tamo Triumph Day! Na platou ispred su samo Triumphi svih mogucih i nemogucih modela i godista, kao i prerade...ovog dana ostali parkiraju okolo. Imao sam utisak da ne mogu da se nagledam. Zanimljivi su mi bili svi modeli, oldtimeri, prerade...prosto ne znam gde pre da gledam. Videli smo i vlasnika Ace Cafe-a (Mark Wilsmore), kao i njegov motor...i sam je bio ucesnik desavanja sa kraja 50-ih kada se radjala jedna sasvim nova kultura. Na spratu kafea, u hodniku je postavljena izlozba slika koja predstavlja citavu hronologiju nastanka ovog kultnog mesta. Naravno, postoji i Ace cafe shop gde smo se snabdeli majicama, nalepnicama i magnetima.

Navigacija me je dovela tik ispred servisa bez problema. Vratio sam motor i stvari iz kofera prebacio u jednu crnu kesu za djubre. Presao preko puta servisa i seo da ih cekam. Taman su mi moto novine koje sam prvi dan uzeo na Box Hillu posluzile da prekratim vreme. A trajalo je, i trajalo, i trajalo...Kako je servis zavucen medju neke magacine izgradjene od cigle, ambijent je bio sve samo ne zanimljiv. Razni sumnjivi tipovi su prolazili, razmisljao sam da mi je samo jos potrebno da me neko opljacka. Naravno, sve proslo u redu, i vec smo bili u kolima i vozili se prema Vuckovoj kuci. Konacni dolazak na mesto sa koga smo posli na turu je bio kasno poslepodne. Malo smo se raspakivali, popili po neko pivo,a Anne nam je spremila rucak za pamcenje kako bi nam pozelela dobrodoslicu. Vec je bilo kasno, tako da smo otisli do obliznjeg puba u kraju i tu popili jos po neki ale. Doduse, u povratku smo svratili i u market za jos po neki...ale.

Put je, manje vise, isao brzim magistralama i autoputem, bez preteranog zaustavljanja. Provukli smo se bez ozbiljnijih padavina. A i bilo je vreme posle onolike kise skoro svih dana. Na jednoj pumpi gde smo napravili pauzu, odlucili smo da se razdvojimo. Ja idem u istocni London da vratim bike, a oni do Vucka u jugozapadni po kola pa po mene i stvari do servisa. Ja sam imao oko 130km.

Svanuo je dan konacnog povratka. Treba stici u London, nesto preko 300km,najkasnije do 15h, jer do tada radi servis gde sam iznajmio motor. Malo vremena smo potrosili na dorucak i kafu hostelu, kao i pakovanje pa smo posli prilicno kasno. Kratako smo svratili kroz centar, tek da osetimo atmosferu i nastavili za London.

Moj drugar iz Kraljeva je veliki fan Ducati-ja, ima ih nekoliko...750 Super Sport, 916, Hypermotard 1100, Monster 900. Steta je sto nije na forumu da podeli svoje iskustvo, a ima ga dosta jer ima i mali servis, a inace je i odlican vozac, kako on tako i off road.

Podizanje ovih tunel satora je vrlo lako, jedina im je mana sto nisu samostojeci, tj. ako je tvrda zemlja, kamenito i sl. ipak moras dobro da pobijes klinove.

Pauk nam je velikodusno ponudio smestaj u Leedsu, iako se podesilo da u tom trenutku nije u Engleskoj...nasi planovi su bili nepredvidivi zbog nastale situacije, tako da ponudu nismo iskoristili, ali nadam se da cemo imati prilike barem da se vidimo, ako nista drugo, neki naredni put. A nadam se da ce ih biti...

Verovatno si mislio na York...Peebles je malo mestasce gde smo na pumpi cekali slep...nemamo slike sa pumpe.

Imao sam karticu tog Ducati Pompone kluba (tada sam vozio Guzzi-ja pa kao ljubitelj italijanskih motora), redovno su mi stizala sva moguca obavestenja o desavanjima u citavoj Evropi...sve to cuvam i dan danas.

Usledilo je cekanje na pumpi u malom gradicu Peebles. Hoze i Ana zavrsavaju putovanje sa slep sluzbom koja ih zajedno sa motorom transportuje u London, oko 600km. Vucko je sa pumpe pokusao da rezervise neki hostel za nas u Yorku. Kada smo konacno docekali slep sluzbu, bilo je vreme da i mi krenemo. Do Yorka imamo oko 300km, vec je 18.30h i kisa lije kao iz kabla. Predeli kroz koje smo prolazili, zasluzivali su mnogo vise od jurcanja magistralom, ali vreme je isticalo, a i kisa nije bila dobar saputnik za uzivanje u prirodnim lepotama. U York smo stigli ispred hostela oko 22.30. Dok smo se raspakivali, Vuckov Strom je poceo da se pusi. Samo nam je jos to trebalo. Brzinski smo skinuli sediste i pocupali kablove od uticnice. Verovatno je od silne vode negde nastao kratak spoj. Dobili smo osmokrevetnu sobu samo za nas troje. Nista manje od toga nam je i bilo potrebno. Preko svih tih silnih kreveta smo rasirili stvari da se suse. Mi smo posle vrelog tusa, pozvali taxi i odvezli se do starog grada na zasluzeno pivo. Staro gradsko jezgo je fenomenalno konzervirano i ocuvano, tako da odise bas specificnim sarmom. Prepuno je pubova, tako da se nije bilo lako odluciti. Ukupnu sliku petka uvece upotpunjavali su i pijani ljudi na ulicama, tako da je provod bio na nivou.

U servisu je guma ponovo cepovana i na sopstveni zahtev je postavljena i unutrasnja guma. Polazak je bio tek oko 15.30h. Po starom dobrom bikerskom obicaju, odlucili smo da ne idemo istim putem kojim smo dosli. Posle malo vozikanja okonim lokalnim putevima i predjenih 50-ak km, guma je ponovo i konacno ispustila. Naravno, u medjuvremenu kisa je pocela da pada ozbiljnim intenzitetom. Ponovo zvanje osiguranja. Posto smo od osiguranja dobili instrukciju da ih pozovemo tek sa lokacije na kojoj budemo bili, plan nam je bio da dopumpamo gumu i da se vratimo do pumpe u obliznjem mestu.

Za to vreme, Ana i ja smo imali vremena da prosetamo po gradu. Sve stvari smo ostavili u hostelu. Na kraju ulice u kojoj nam je hostel, nalazi se Edinburski zamak (Edinburgh castle), pa smo se prosetali do tamo. Uspeli smo da prosetamo kroz jos nekoliko centralnih ulica i vec su nas drugari zvali da se nadjemo na izlazu iz grada.