Unapred smo znali da nas ceka citav dan voznje po kisi, ali i pored toga smo napravili veliku gresku. Posto u trenutku polaska nije padala kisa, Mile i ja smo odlucili da krenemo bez kisnog odela kako bi nam se jakne malo prosusile, pa cemo stati negde da se obucemo. Suvisno je reci da je kisa pocela odmah iza ugla. Prvo polako, tek po nekoliko kapi, sto je jos dodatno pojacavalo neodlucnost, a kasnije sve konkretnije. Temperatura se lomila oko 10-ak stepeni. U toj nasoj neodlucnosti je proslo prvih 50-ak kilometara, a posle jos toliko dok se nismo dokopali mesta gde cemo napraviti pauzu. Mesto je simbolicnog naziva „Wye knot stop“ i nalazi se u malom seocetu Llyswen, na obodu Nacionalnog parka Brecon Beacons. Predeli kroz koje smo se vozili su impresivni, ali su po kisi i magli delovali i pomalo misticni. Smenjivale su se planine i sume, pasnjaci i reke...samo nigde nije bilo mesta gde bi mogli da stanemo. Od svega mi je najzalije sto gotovo da nemamo fotografije svih tih prelepih pejzaza. Nije bilo moguce stajati ispod otvorenog neba, skidati navlake sa rukavica i tank torbe i vaditi foto-aparat kako biste fotografisali predele. I pored svega, taj dan smo videli toliko motora na putu, mnogo vise nego sto vidimo kod nas i po najlepsem danu. Pauzu smo iskoristili da se osusimo i presvucemo, a uz to smo i doruckovali. Engleski dorucak U Wales-u.

Od jakog vetra koji je duvao citavu noc, spoljasnji sloj satora je dodirivao unutrasnji, pa je po neka kapljica zavrsila i u satoru. Naravno da nije bilo bas neko spavanje. Probudio sam se vrlo rano. Mozda i pre svitanja. Vetar je duvao i kapljice su dobovale po satoru. Nisam bio siguran da li jos uvek pada kisa ili su to samo kapi sa drveca. U svakom slucaju, ustao sam prvi, vec oko 6 sati. Kise na svu srecu nije bilo pa sam probudio i ostale da se spakujemo. To je ujedno bio i jedini sat bez kise tog dana.

Ili sam ja nesto propustio...ili tema treba da se zove Skandinavija 2012.

U medjuvremenu vreme je pocelo da se kvari. Kada smo stigli vetar je vec duvao solidno jako. Prvo sam pomislio da je tu inace tako jer zbog cega bi inace surferi tu i dolazili. Ali kada su pocele prve kapi kise stvar je postala dosta jasnija, narocito imajuci u vidu prognozu koju smo pratili pre polaska na turu. Posto je bilo vec vece, odlucujemo da pozurimo sa trazenjem smestaja. U dolasku ovamo, videli smo gomilu raznih B&B, pansiona i sl. Samo smo smetnuli sa uma da je praznik i da nema nigde ni jednog slobodnog mesta. Kako vreme odmice, trazimo i po kampovima kojih takodje ima mnogo, ali i oni su popunjeni. Trazeci mesto u kampu, dosli smo do Port Eynon Bay, malog seoceta, skoro citavog nacinjenog od kampova i park house-a. Nigde ni jednog mesta, kisa vec pristojno pada i skoro ce mrak. U poslednjem trenutku, Vucko uspeva da dobije mesta na ulasku u kamp tik iznad sela. Bas pred zatvaranje recepcije. Uspeli smo i da kupimo po par piva. Iz ovog kampa, obzirom da je na bregu iznad sela se vide i kampovi dole pored mora, kojih ima nekoliko. Tek ovde sam video koliko ljudi ima koji kampuju. Potpuno fascinantno. Jos je zanimljivije uz saznanje da ovde more ne sluzi za kupanje. A bogami ni za suncanje. Podizemo satore po kisi i solidno jakom vetru. Pozdravljamo se sa nasim drugarima i ispracamo ih nazad za Cardiff. Mi silazimo u selo da nesto pojedemo i nadjemo neki pab, neki od nas u kisnim odelima. Nalazimo restoran pored mora gde ne sluze alkohol i tu jedemo fish&chips. Posle se prebacujemo u pab na po neko pivo i idemo na spavanje. Sve po kisi.

Plan je da se sa njima provozamo do nekog zanimljivog mesta u blizini gde bi mogli to vece da kampujemo. Oni nas vode na Rhosilli bay. Impresivno mesto, poznato i po tome sto ga opsedaju surferi.

Jos malo i zatvaramo citav krug od jutros. Pauza za caj u malom mestu Timberscombe. Malo smo se navukli na caj od kada smo na ostrvu. Inace, caj volim da pijem i kada sam kod kuce, tako da mi ovde bas prija. Pravimo plan kako dalje. Imamo dogovor da se vidimo sa ekipom iz Cardiff-a, koji su nasi stari poznanici i gosti. Cekace nas u dogovoreno vreme na jednom od izlaza sa autoputa. Videcemo kako nam je prolazno vreme i da li imamo vremena da svratimo u Bristol. Brzo dolazimo do autoputa. Ovaj deo smo odlucili da idemo autoputem jer je to jedini nacin za prelazak preko Bristolskog kanala. Na autoputu, u traci suprotnoj od nase je totalni kolaps. U pitanju je nacionalni praznik, jubilej 60 godina od kako je Kraljica na prestolu, pa je tim povodom i ponedeljak neradni dan i svi su krenuli negde. Najsporija traka je jedna velika, kilometarska kolona kampera. U Bristolu smo hteli da vidimo viseci most, ali smo na putu do tamo pogodili jednu ogromnu prodavnicu motora, pa smo se tu zadrzali vise nego sto smo planirali. Ispred je kao omanji moto skup. U prodavnici je i mali pab. Ljudi se neprekidno skupljaju, pijuckaju pice ili klopaju, razgledaju motore... Most smo videli samo u prolazu, sto preko, sto ispod njega i pozurili da se vidimo sa nasim starim drugarima.

Na jednom kruznom toku vidimo na kartonu ispisano Vintage Rally sa strelicom i odlucujemo da proverimo o cemu se tu radi. Vec na livadi koja sluzi kao parking, sluzba obezbedjuje da se svi parkiraju po redu. Placamo ulaz 5 GBP. Unutra je neverovatna kolicina starih masina svih vrsta. Tu su bicikle, motori, parne masine, traktori, automobili, kamioni....mnoge stvari vidim prvi put u zivotu. Ljubitelji svih tih stvari imaju svoj vikend. Tu su sa svojim kamperima ili kamp kucicama, uzivaju, trguju, razmenjuju...svega ima. Mogli bi ovde da gustiramo citav dan, ali nemamo previse vremena.

Peglamo dalje. Ne prestajemo da se divimo lepoti predela. Sve je nestvarno zeleno i na blagom suncu deluje jos lepse. Cini mi se da gomila slika ne moze da docara ni deo utiska koji smo poneli sa sobom. Sve je uredjeno, ali nekako prirodno, harmonicno, kao da je oduvek vodjeno racuna da se ne naudi prirodi.

Napravili smo krace zadrzavanje u malom primorskom gradicu Lyntonu. Sve izgleda kao nacrtano. Iz tog gradica smo krenuli prema Valley of Rocks (Dolini stena). Ambijent je veoma zanimljiv, ali kad smo dosli do rampe, odlucili smo da ne idemo dalje jer bismo izgubili previse vremena, a ceka nas dug put.

Kada smo se probudili, jutro nije bilo tako lepo kao prethodnog dana. Sunce se jedva naziralo kroz oblake. Skuvali smo kafu, popakovali satore i krenuli. Hteli smo da poslusamo neke od saveta dobijenih u pabu prethodne veceri i provozamo se Nacionalnim parkom Exmoor, pre nego krenemo dalje na sever. Od samog pocetka, predeli su fenomenalni. Sa jedne strane visoka morska obala, a sa druge nepregledno prostranstvo zelenila.

Dobro je da ste ovaj kisni dan potrosili na samom pocetku, pa vam sada preostaje samo lepo vreme! Uzivajte!

Nisam procitao bas sve postove, pa se ogradjujem... Prokomentarisacu samo prvi post... U 10000E se uklapa potpuno novi Triumph Tiger 800 XC, a bogami vrlo malo fali i za BMW F 800 GS. U svakom slucaju za polovne sa opremom ima i vise nego dovoljno. Pored njih ne bi se uopste razmisljao o Sertau i slicnim jednocilindrasima (iako imam jednog pored Stroma). Na makadamu ne pruzaju gotovo nista vise od npr. F 800 GS, a na asfaltu dosta manje.

Prijavljujem se...zvuci zanimljivo!

Uspeli smo malo da prosetamo do paba u obliznjem selu gde smo se pocastili sa po par ale-ova i dobijemo nekoliko informacija gde sutra da se provozamo.

Bili smo pocasceni fenomenalnim zalaskom sunaca. To smo iskoristili da se slikamo pri cemu smo razapeli nasu zastavu. U tom trenutku prilaze nam englezi koji pitaju cija je to zastava. Kada smo im rekli odakle smo, oni nam odgovorise da im je snaja iz Pirota. Malo smo ih pocastili rakijom, a oni su nam zauzvrat doneli njihovo tradicionalno pivo.

Kada smo dosli do obale, lagano smo se vozili trazeci kamp. Nije delovalo da je guzva, a naisli smo i na nekoliko kampova. Medjutim, prvih par kampova je bilo zatvoreno, neki su bili popunjeni, a u jednom nam je cak receno da nismo dobrodosli jer smo motorima pa cemo uznemiravati ostale goste. Nismo ocekivali ovakvu diskriminaciju. Naravno, ubrzo nailazimo na odlican kamp, sa ljubaznim osobljem. Seoce se zove Porlock. Podizemo satore, prostiremo satorsko krilo da veceramo i popijemo po pivo.

Vracamo se voznji lokalnim putevima i dolazimo u jedno zanimljivo seoce, Sherborne. Toliko nam se svidelo da smo parkirali motore na trotoar i napravili pauzu. Malo smo i diskutovali gde bi mogli veceras da kampujemo, pa smo odlucili da idemo na obalu sa severne strane Nacionalnog parka Exmoor. Tu bi vec negde nasli kamp.

Sledeca destinacija je Stonehenge. U sustini, svratili smo jer nam je bilo usput, pa cisto da ne propustimo tako poznatu znamenitost. Nismo placali ulaznicu da udjemo jer je ogradjeno zicanom ogradom kroz koju se uglavnom sve vidi, a i da se ne bi dodatno zadrzavali. Vise impresionira mistika oko nastanka citavog kompleksa, nego sto tu ima bas nesto specijalo da se vidi.

Uzivamo u voznji lepim krajolicima. Prolazimo kroz nekoliko sela, sva izgledaju kao da su iz bajke. Nigde ne zurimo, pa biramo bas lokalne puteve. Sledeca pauza, sledeci biker point, Loomies cafe. Takodje enterijer u pravom bike fazonu. Gomila casopisa, kataloga, oglasna tabla...vise nije tako rano pa na se na parkingu smenjuju motori.

Samo par kilometara iznad cafe-a je vidikovac na Box Hillu.

Dogovorili smo da prvo stajanje za dorucak bude Box Hill, Ryka’s Cafe na jugozapadnom izlasku iz Londona. To je nesto sto bih ja nazvao drumska kafana, samo na njihov nacin. Pored toga, to je i poznati Biker point. To podrazumeva da postoje bikerske oglasne table i police sa besplatnim moto casopisima. Iznenadio sam se kako su ta bike izdanja dobra i kvalitetna, a potpuno besplatna. Naravno, zadrzao sam neke primerke za uspomenu. Vucko i ja odlazimo da vidimo sta ima za dorucak. Od 3 velicine burgera, mi biramo najveci, po sistemu mnogo smo gladni, da ne moramo do veceras da mislimo na klopu. Kada smo ih otvorili, imali smo sta da vidimo, svaka lepinja je bila natovarena sa 3 burgera pojacano slaninom i povrcem. To smo pojeli u slast, samo sto posle toga voznja je vise licila na spavanje.

Konacno, posle svega, svanulo je jutro kada se polazi na dugo cekani i pripremani put. I to kakvo jutro, bas onakvo kako se samo zamisliti moze. Prozeto najfinijim suncevim zracima. Izazivalo je poseban osecaj uzbudjenja, bas onaj koji poznaju svi oni koji su jutrima zapocinjali svoja putovanja.

Nazalost... http://www.birminghammail.co.uk/whats-on/music/guitar-legend-wilko-johnson-stops-1301082

Pa sad...britanke su tu i tamo, ima svega, ali u Skotskoj su bas posebne! Nema klonova, naglasena individualnost!