Duž reke postoje obeležena mesta gde je dozvoljeno postaviti šator (kampovanje), ima i nekoliko popularnih plažica i mesta gde se tokom vrelih letnjih dana možete okupati, dok posebna atrakcija i ono što mnoge privlači je sportski ribolov. Tradicija mušičarenja u kanjonu Gradca postoji više od jednog veka. Još su davno nekada čobani, čuvajući stoku na obalama reke, primetili da riba iskače iz vode i lovi mušice na površini. Bilo je potrebno jedino napraviti verne kopije insekata i, naravno, nadmudriti pastrmku. Naravno, za sportski ribolov postoje posebna pravila koja su istaknuta na tabli i kojih se treba pridržavati. Sve je ovo lepo i bilo bi gotovo savršeno da ne postoji uvek ono "ali"... Kažu da nisu problem sve brojniji turisti, pa čak kada i ostave po neku flašu i limenku iza sebe. Ni kada se raspaljuju roštilji čija dimčina počinje da se širi duž klisure, a pepeo i ono što ostane nakon roštiljanja završi u samoj reci. Lično videh i neke kros motore parkirane odmah do reke. Mišljenja sam da tu nije mesto ničemu pravi buku i frku... Ali ono što kažu da jeste problem su lokalci, koji su u ekspanziji turizma na Gradcu videli priliku za lakom zaradom. Sve je više bespravne i divlje gradnje na obali reke, sve više nelegalnih ugostiteljskih objekata. I oni koji su imali nešto legalno, sada se nelegalno šire i zatvaraju priobalje. Seče se šuma, buše se septičke jame nadomak vodozahvata, osim vikendica i brvnarica, sve više niču čak i nelegalne porodične kuće. Gde ide ta kanalizacija, ko to kontroliše? bog sveti zna... Nadležne službe samo prebacuju odgovornost sa jedne na drugu, dok i sa postojećim prijavama nema ko da se bavi. Mnogi objekti već imaju rešenje za rušenje, ali ni jedan nije srušen. Vidre koje su uz pastrmku simbol ove reke, nažalost se sve ređe viđaju, jer beže uzvodno ka izvoru gde ima manje frke i ljudi. Kažu da je moguće tek zimi videti otiske njihovih šapica u snegu, i to je to. I Barska pruga koja u dužini od nekoliko kilometara prolazi kroz zaštićeni deo Klisure reke Gradac je sve veći problem. Ali ne zato što će neko od putnika da baci nešto kroz prozor, već zato što se raznim pesticidima protiv korova prska trasa pruge. I opet na kraju, sve je na nama. Da li će biti dovoljno svesti da ova prirodna lepota ostane to što jeste i što treba da bude, ili ćemo i to uspeti da upropstimo i budućim pokoljenjima priredimo da samo na fotografijama gledaju ono što je nekada bio raj na zemlji. Vreme će pokazati svoje, a do tada, spustite se do Gradca, moja je topla preporuka. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Dok sam sa pisanjem još uvek u okolini Valjeva, red je da spomenem pravi prirodni biser, smaragdnu reku sa kojom se pokoljenja Valjevaca naročito ponose. Kolubara jeste veoma popularna i kroz istoriju je odigrala ključnu ulogu u životima Valjevaca, ali ne radi se o njoj, magična reč je Gradac. Obilazeći Srbiju uzduž i popreko video sam zaista sve i svašta, opčinjen lepotom pojedinih kreacija stvorenih isključivo upornošću prirode, imao sam osećaj kao da sam udaljen ko zna koliko od kuće, kao da je bilo potrebno ko zna kakvo planiranje i slobodno vreme da bih došao do njih... a ta lepota je jednostavno sve vreme bila tu, dostupna pred nosom. Dobar primer za to je upravo Klisura reke Gradac, udaljena svega stotinak kilometara od Beograda. Gradac izvire u podnožju planine Povlen, najveće u nizu valjevskih planina, da bi na svom daljem toku nekoliko puta ponirala i ponovo izbijala na površinu. Nastaje na mestu gde se sastavljaju Bukovska reka i Zabava, pa odatle, sve do centra Valjeva i ušća u reku Kolubaru, teče kroz klisurasti krajolik u dužini od oko 28 km. Klisura Gradca je zbog svoje lepote i specifične flore i faune proglašena za predeo izuzetnih odlika. Na Evropskom kongresu ekologa u Peruđi, Gradcu je dodeljen "Zeleni list", čime je ta reka svrstana u najčistije u Evropi. U prilog tome govori činjenica da u ovoj reci žive pastrmke, vidre i rečni rakovi. Temperatura vode je u proseku oko 13 stepeni. Reka nema velike pritoke već je napajaju mnogobrojni izvori pitke vode: Zelenac, Selen, Prskavac, Studenac, Popovo vrelo... a sama klisura je obrasla listopadnom šumom. Više od 800 vrsta biljaka, oko 100 vrsta ptica, srne, divlje svinje, lisice, jazavci, divlje mačke, kune, lasice, zečevi, veverice... čine njen živi svet. Da je Klisura reke Gradac impozantno remek-delo prirode, dokazuje i sama okolina. Ovde postoji preko sedamdeset pećina za koje se pouzdano zna, što je zaista neverovatno za ovako malu reku. Takođe, smatra se da je ovo područje bilo dom čoveku još od pradavnih vremena, a tragovi koji su ovde pronađeni vode nas čak do paleolita. Pored toga, bilo je stanovništva i u antičkom dobu, kao i u srednjem veku, a otkriveno je mnoštvo pećina-isposnica. Svojevremeno sam ceo tok Gradca prepešačio, od njegovog izvora pa sve do centra Valjeva i ušća u Kolubaru. Naravno da je za one upornije to moja preporuka, ali ogromna većina se sa puta #338 spusti do manastira Ćelije i tu parkira. Kod samog ulaska u manastirski kompleks postoji rampa iza koje put vodi niže ka reci. Možete parkirati i par desetina metara pre rampe i kapije manastira, jer tokom vikenda zna da bude baš velika gužva... ...a na manastirskom parkingu nismo poželjni. Deo puta koji iza rampe vodi ka reci... Prvo na šta ćete naići po silasku u klisuru je Popovo vrelo. A odatle, nizvodno ili uzvodno, izbor je na vama. Fotografije koje postavljam sam napravio krećući se uzvodno. Nastaviće se...

Svega nekih 350 m udaljen od vidikovca o kome sam pisao u prethodnom postu, nalazi se veličanstveni spomenik Vojina Bakića, jednog od najvećih srpskih vajara dvadesetog veka. Šesnaest metara visoki spomenik koji dominira iznad Valjeva pozicioniran je u centralnom delu memorijalnog parka, a posvećen je svim borcima Revolucije. Međutim, spomenik je poznat i kao Spomenik Stevanu Filipoviću. Stjepan Filipović rođen je 27. januara 1916. godine u Opuzenu na obali Neretve, a u matične knjige upisan je kao Stipan. U potrazi za boljim životom, njegova porodica se selila od Mostara, preko Županje, pa sve do Kragujevca u kojem su i ostali. Šumadinci mu iz milošte daju i ime Stevan koje će proslaviti i pod kojim će biti zapisan u zvaničnim dokumentima. Okupacija Kraljevine Jugoslavije Stevana Filipovića zatekla je u Kragujevcu gde je živeo ilegalno, skrivajući se od okupatora i od policije. U tom periodu radio je na prikupljanju municije kako bi se podigao oružani ustanak protiv porobljivača. Krajem juna 1941. godine, Stevan je upućen u Valjevo kako bi potpomogao formiranje Valjevskog patrizanskog odreda. Jedan od prvih boraca Kolubarske partizanske čete, koja je ulazila u sastav ovog odreda, bio je baš Stevan Filipović. Kako je Kolubarska četa rasla, tako su i njihove akcije postajale sve zahtevnije i složenije. Ubrzo je Stevan Filipović bio postavljen za zamenika komandanta ove čete i dobio nadimak Steva Kolubarac. Jedne noći nakon što su se povukli iz borbe i rasparčali četu, Stevan je sa dvojicom partizana krenuo ka Milini i Sipulji. Pošto nisu poznavali teren, umorni i gladni, nakon lutanja odlučiše da uđu u prvu kuću na koju naiđu. U selu Trbosilje kod Loznice ugledaše kuću sa upaljenim svetlima, međutim umesto seljaka koji bi im pružili hranu i konačište, zatekli su četnike koji su ih savladali i zarobili. Kad je počelo mučenje njegovog kurira, odmah je rekao: "Ja sam taj Steva Kolubarac!". Neuspevši ništa da saznaju, Steva je predat Gestapou, nemačkoj tajnoj policiji koja u nacističkom logoru u Šapcu nastavlja sa "intezivnim saslušanjem", kako su to nacisti službeno nazivali. Mučenje se nastavlja još koji mesec kako bi saznali, saradnike, planove, veze... Neuspevši ništa da izvuku iz njega, Stevu salju mučiteljima sa iskustvom - beogradskom Gestapou... I na kraju, SS potpukovnik Ludvig Tajhman na Stevanov dosije koji je bio pod oznakom "F-102", crvenom olovkom je napisao: "NEMOGUĆ SLUČAJ" (postoji faksimil). Nakon ovog zaključka Filipovića su, 25. marta 1942. poslali u Valjevo, u štab 741. pešadijskog puka radi pogubljenja. Nemci su Stevana Filipovića osudili na smrt i to vešanjem. Ovaj čin bio je zakazan za petak 22. maja 1942. godine u 11 časova na pijaci u Valjevu. Namerno je izabran ovaj dan jer se očekivala velika posećenost pijaci, bio je to pazarni dan. Dan pred vešanje upitan je za svoju poslednju želju... poželeo je samo porciju pasulja. Na sredini pijačnog trga bila su postavljena vešala i to na istom mestu gde su, u januaru 1804, Turci posekli knezove Aleksu Nenadovića i Iliju Birčanina. Zapisano je da se skupilo oko 3000 ljudi. Na putu do vešala Stevan je sve vreme vređao okupatora i Hitlera, a pod samim vešalima, iako osuđen, dobio je pravo da kaže šta ima, ostalo mu je još nekoliko minuta života. Prema svedočenju naroda stisnuo je pesnice, podigao ruke i ponovo pozvao okupljeni narod na borbu za oslobođenje od okupatora: "Nemojte samo gledati, ubijte gadove, vadite zarđale puške, a ako budete samo posmatrali, gadovi će nas jednog po jednog ubijati. Dole Hitler! Dole fašizam! Živeo SSSR i Komunistička partija Jugoslavije!" Pred kraj govora, iznerviran i besan, nemački oficir mu je prišao. U ruci je držao pištolj uperen u Stevana, sa namerom da ga upuca. Međutim, desilo se nešto vrlo nesvakidašnje. Naime, drugi nemački oficiri sprečili su svog kolegu da puca. Da li su želeli da do kraja ispoštuju pravo zatvorenika na poslednje reči ili su prosto želeli da Filipović bude obešen, nikada nećemo saznati. Revoltiran jer je bio sprečen u nameri da upuca Stevana, nemački oficir je nogom gurnuo klupicu na kojoj je stajao zarobljenik. Omča se zategla i Stevan Filipović zauvek je utonuo u mrak. Od tada kažu, Nemci, fašisti, nisu više dozvoljavali poslednje reči osuđenom na smrt. Nakon izvršenja egzekucije, Nemci su hteli što više da zaplaše narod, pa su njegovo telo još dva dana ostavili da visi na pijačnom trgu. U noći između 23. i 24. maja 1942. godine skinuli su ga i odneli u nepoznatom pravcu. Šta se dalje desilo da telom Stevana Filipovića, nikada nije otkriveno. ------------------------------------------------------------------------------------------------- Bio sam drugi razred osnovne škole kada je nakon teške bolesti život zauvek razdvojio moju majku i mene. Tada otac i ja iz samog centra grada prvo prelazimo kod njegovih roditelja na Vračar, a nedugo zatim se selimo u beogradsko naselje Karaburma. Karaburma, među Beograđanima poznata i kao "Mala Kolumbija", svakako nije bio deo grada za ponos tih osamdesetih, a pogotovo ne nastupajućih devedesetih godina. Kao desetogodišnjaku koji ne zna gde je levo, bilo je zanimljivo to što školovanje nastavljam u osnovnoj školi koja ima još tri bratske škole koje nose isto ime. Pored moje u Beogradu na Karaburmi, druga se nalazila u Opuzenu, treća u Divcima i četvrta u Velikim Crljenima. Organizovane su redovne međusobne posete, u okviru kojih su se u školi domaćina održavali turniri u fudbalu na kojima smo obično dominirali, kao i takmičenja pod nazivom "Šta znaš o saobraćaju", na kojima sam redovno osvajao visoko mesto. A onda smo odrasli... ta škola je iznedrila neke dobre ljude, profesore, pravnike, zanatlije, sportiste... mnoge je život odveo i u inostranstvo, dok su neki svoje živote nažalost okončali prerano, zahvaljući drogi i oružju do kojih si na Karaburmi mogao da dođeš na svakom ćošku. Od 2003. ta škola na Karaburmi se ne zove više po mladiću koji je sa omčom oko vrata podignutih ruku i stisnutih pesnica pozivao na otpor okupatoru. Ništa nemam protiv Švajcarca Dr. Arčibalda Rajsa, velikog prijatelja Srba, i ništa protiv nemam da neka škola u Srbiji ponese njegovo ime, ali ne i ova na Karaburmi. Zašto je preimenovana i zašto se više ne zove O.Š. Stjepan Stevo Filipović - nije mi poznato. Osim što je postao nepoželjan u Hrvatskoj, u rodnom Opuzenu su mu hrvatski nacionalisti 1991. srušili spomenik, a i tamošnja škola se više ne zove po njemu. Spomenik u Valjevu nije srušen ali je devedesetih godina prošlog veka skrnavljen grafitima. Spomenik se nekada nalazio i na starom grbu Valjeva (1975 - 1993.) Stipanu, Stjepanu, Stevanu ili Stevi, potpuno nebitno, se ne zna ni gde mu je grob, niti ga iko traži, i nažalost polako ali sigurno ostaje zaboravljen negde na marginama istorije. Ako neko nešto više zna, neke manje poznate a bitne detalje iz njegove biografije, molim ga da to podeli sa nama. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Bilo odlicno...

Evo i od mene jedna sa istog mesta, ali od 31. marta 2024. Slažem se da im je vodopad iako lep, malo izvikan, kao i to da je naš lepši, izdašniji... Međutim, fotografiju postavljam zarad neke pravde, i zbog ljudi koji možda ne znaju da se juna 2021. usled težine odlomio poveliki deo bigra, i od tada više nije onaj stari.

Sajam automobila Beograd, sedamdeset i neke... Tačnu godinu ne znam, rođen sam 1974. a koliko sam godina imao na slici procenite sami. Još manji sam bio kada sam počeo da se kešam po motorima, ali ovo je najstarija fotografija koju imam i izuzetno mi je draga.

Iako nije spektakularan, "Markova stolica" je svakako zanimljiv valjevski vidikovac sa kojeg se pruža pogled na veliki deo grada i okoline. Vidikovac je smešten na platou koji se nalazi na samom vrhu brda Vidrak, iznad Spomenika borcima Revolucije. Nazivu vidikovca kumovala je narodna srednjovekovna legenda po kojoj je junak iz srpskih epskih pesama Marko Kraljević seo da odmori na ovom mestu, i opere noge u reci Kolubari koja protiče ispod brda. Zanimljivo je da ovo nije jedina Markova stolica u Valjevu. Među Valjevcima postoji priča da je prava Markova stolica zapravo stena iznad Mejine česme na reci Gradac, te da je verovanje vezano za ovu stenu preneseno na ovaj, poznatiji lokalitet istog imena. U neposrednoj blizini vidikovca nalazi se i poznati restoran "Paviljon", u kome se često organizuju razne svečanosti poput svadbi... tako da nemojte biti iznenađeni ako vidikovac i plato oko njega zateknete prekriven laticama ruža, jer mesto je idealno za fotkanje. Vidikovac je veoma lako naći jer se nalazi u neposrednoj blizini glavnog puta. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Ma ja sam fantom, baš uđem u materiju prilikom odabira kacige. Sve me interesuje, najviše težina, udobnost, provetrenost, broj školjki, vizir... Ako te interesuje baci pogled na ceo test, u pitanju su ADV kaciga za 2024. godinu, naravno, sve ispunjavaju poslednji ECE22-06 standard. Kad spomenuh standard, čisto da znaš... stari ECE22-05 je na snazi bio čitavih 19 godina i kacige sa tim standardom smeju da se prodaju i dalje (do isteka zaliha), ali im je proizvodnja prekinuta 01. jula 2023. Novi ECE22-06 obuhvata kontrolu otpora na udarce i proboj u 18 tačaka na kacigi (dosadašnja kontrola se obavljala na 5 tačaka). Takođe, prvi put je uveden i test vizira. Vizir mora da izdrži i spreči proboj čelične kuglice prečnika 6 mm, koja ispaljena u vizir postiže brzinu od 80 m/s (288 km/h). Tokom pomenutog testa vizir sme da naprsne, ali ne i da se razbije (raspadne) u parčiće. Izvini ako ti kontaminiram temu, ali možda bude od koristi.

I meni je zapala za oko, samo u drugoj veličini i boji. Probao sam je ovde kod nas, sve je super, legla mi je... bio je i neki dodatni popust za vreme trajanja sajma... ali je nisam uzeo. Odvratio me podatak da je kaciga izuzetno "topla". Na merenju u toku vožnje je za čitavih 8°C temperatura unutar kacige bila veća od spoljne, baš mnogo! Ne želim da te odvraćam, ali razmisli...

U klisuri reke Jablanice na nepunih 10 km od Valjeva, nalazi se svetinja okarakterisana kao spomenik kulture od velikog značaja i nepokretno kulturno dobro na teritoriji Republike Srbije - Manastir Jovanja. Iako nema relevantnih i preciznih izvora ko je i kada sagradio manastir, smatra se da je svetinja izgrađena na samom početku 15. veka. Izuzev glavne crkve posvećene rođenju Svetog Jovana Preteče i Krstitelja, kompleks manastira Jovanja čine i parohijski dom, zvonik i drvene sobrašice, kao i spomen česma. Ono što se pouzdano zna jeste da je bogoslovska škola u okviru manastira Jovanja funkcionisala tokom prve polovine 18. veka. Isto tako postoje podaci i o nemilom događaju koji se zbio 1788. godine, kada su turske snage zapalile ovu svetinju. Nakon spaljivanja od strane Turaka, Jovan i Jevta Vitanović su bili zaslužni za kompletnu obnovu manastira, pa su upravo zbog toga ti dobrotvori i sahranjeni u manastirskoj porti. Manastir Jovanja se nalazi u prelepom prirodnom okruženju. Od glavnog puta #170 koji od Valjeva vodi ka Bajinoj Bašti udaljen je svega nekoliko stotina metara. Ako ni zbog čega drugog, možda bi upravo zbog svoje lokacije i ledene izvorske vode Jovanja bila idealno mesto za pravljenje pauze. Napomenuo bih samo da u slučaju ovog manastira ignorišete Gugl navigaciju. Ona bi vas do manastira "vodila" na način koji sam precrtao sa crvenim "X". Sporedni put koji vodi do manastira sam obeležio žutom bojom i Gugl ga ne vidi, vidi se samo na satelitskom snimku. Lokaciju manastira, kao i tačno mesto gde treba skrenuti za manastir možete naći na mojoj mapi. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Digao sam dron tako da sam krajnje zanimljivu okolinu uslikao i iz vazduha. Na fotografiji ispod se možda još bolje vidi prilaz vidikovcu o čemu sam pisao u prethodnom postu. I na fotografiji ispod se lepo vidi položaj vidikovca "Velika stena". Sve u svemu ovo je još jedan predlog za potencijalni obilazak. Tačnu lokaiju vidikovca i mesta gde treba skrenuti sa glavnog na makadamski put koji vodi do njega, možete pronaći u mojoj mapi koju ću kao i do sada redovno ažurirati. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Nakon pauze koja je bila i duža nego što sam planirao vraćam se pisanju na ovoj temi. Toliko se toga nakupilo da će mi trebati meseci neprekidnog pisanja, a nova sezona je već počela... Kao što napisah, toliko toga ima da ne znam odakle da počnem. Al' ajde, pošto su mi zadnji postovi bili vezani za okolinu Valjeva, i pošto na forumu videh da su @Skittles i @boky327 nedavno otišli do Velike stene o kojoj sam već poodavno pisao OVDE... reših da se još malo zadržim u tom kraju. Velika stena po meni spada među 10 najlepših vidikovaca u Srbiji i zaista je vredna posete. Napomenuo bih da vikendima tokom sezone popriličan broj ljudi i dece ide pešice do stene... imajte to na umu ukoliko rešite da baš tim danima deonicu od glavnog puta do vidikovca pređete motociklom. Osim Velike stene na jezeru postoji još jedan krajnje zanimljiv vidikovac za koga je čuo i koga je posetio veoma mali broj ljudi. Vidikovac Rovni se nalazi na drugoj strani jezera. Kada se iz pravca Valjeva približite brani, umesto levo ka selu Stubo i Velikoj steni, treba skrenuti desno i držati se puta #170 koji preko sela Rovni vodi dalje ka Bajinoj Bašti. Mesto na kome treba skrenuti sa glavnog na makadamski put ka vidikovcu nije obeležen ni na koji način, niti se taj makadamski put vidi na Gugl mapi, vidi se samo na satelitskom snimku. Iako je makadamski put veoma korektan i za nešto niže motocikle, treba ipak birati suvo vreme za odlazak do ovog vidikovca. Makadam će vas dovesti do ovog mesta (motocikl stoji u kontra smeru jer sam fotku napravio u povratku). Ovde imate dve opcije, da parkirate i pored tarabe na slici pešice produžite pravo (topla preporuka). Ili da makadamom produžite polu-desno nizbrdo (ne preporučujem). Ukoliko se odlučite za prvu opciju, nakon male čistine i nekoliko desetina metara dolazite i do druge tarabe... ... i dalje utabanom stazom pored nekog kontejnera i klupica... ... sve do vidikovca. Ukoliko ste se ipak odlučili za drugu opciju, čeka vas poprilična džombasta nizbrdica puna kamenja (fotografija ispod). Pa onda pešačenje uzanom stazom... ... pa uzbrdo... ... do prelepog vidikovca. Pošto drugom opcijom prilazite vidikovcu sa bočne strane, potrebno je još malo penjanja... ... da bi došli do željene najviše tačke. Nastaviće se...

Ne, ne treba porediti sa BMW R GS, vec sa F GS serijom.

Pre nekoliko dana... negde na obodu nacionalnog parka Semenik - Rumunija.

Ne, to je OVO.

Osim dobre volje i nesto slobodnog vremena ne treba ti nista. Kao i sve prethodne radionice i ova je potpuno besplatna.

Januarska prodaja novih motocikala u Nemackoj - prvih 20 modela. Izvor

Ne želim nikome da menjam mišljenje niti da bilo koga ubeđujem u bilo šta... istine radi, ovo gore napisano jednostavno nije tačno. Pošto sam 2016. kupio nov R1200 GSA kod nas, obaveštenje o servisnoj kampanji vezanoj za kardan i odušak dobio sam putem pisma. U tom trenutku na satu mi je bilo 107.000 pređenih kilometara, tako da u servisu nisu ni hteli da proveravaju kardan, odmah sam dobio nov jer sam prebacio 60.000 km. Pošto me je zanimalo, na moj zahtev (molbu) ipak su izvršili proveru i potvrdili ono što sam već znao... kardanu nakon 107.000 km nije falilo apsolutno ništa, niti je bilo indicija da će mu išta u skorije vreme faliti. Stari kardan je završio bačen u kutiju u kojoj se nalazilo još oko dvadesetak rashodovanih vratila. Osim novog kardana, na njegovom kućištu mi ugradiše i jednosmerni ventil (odušak) koga je takođe obuhvatala aktuelna kampanja. Osim mog ličnog primera, znam za još nekolicinu kojima je kampanja odrađena bez pogovora, iako su neki motocikli bili izakani polovnjaci iz uvoza koji dva puta nisu ušli ni u jedan ovlašćeni servis.

https://www.ebay.com/sch/i.html?_nkw=Sons Of Anarchy Vest&norover=1&mkevt=1&mkrid=711-156598-691537-1&mkcid=2&mkscid=102&keyword=sons of anarchy vest&crlp=435122673254_&MT_ID=585676&geo_id=10232&rlsatarget=kwd-12630308296&adpos=&device=t&mktype=&loc=1028595&poi=&abcId=1141906&cmpgn=6542417486&sitelnk=&adgroupid=83917808132&network=g&matchtype=b&gad_source=1&gclid=Cj0KCQiA5-uuBhDzARIsAAa21T--_G4iTZYLtJD9yzw08M30j9VV7v6S6op-vLizyK_xY7807ctjr78aAsZwEALw_wcB

Bahato ponašanje vozača ambasade u centru Beograda: Parkirao vozilo i blokirao saobraćaj 45 minuta VIDEO NOVA.RS Bahatom parkiranju u Beogradu čini se da nema kraja. Upravo jedan takav primer zabeležen je danas na Studentskom trgu, u samom centru grada, kada je vozač automobila ambasade...