Rađevina...

Ono što me je takođe iznenadilo je podatak koji sam pronašao. Kažu da je crkva Svete Ognjene ili Blage Marije nekada bila smatrana za jednu od najlepših u Srbiji! Nažalost, ni fotografije iz vazduha ne mogu u potpunosti dočarati u kakvom se bajkovitom ambijentu nalazi manastir Petruša. Putujući po Srbiji, nailazio sam na građevine koje su me iznova i iznova oduševljavale i ostavljala bez teksta, naročito kada govorimo o izboru lokacije za izgradnju. A sa druge strane, nekada mi je potpuno neverovatno sa kojom sistematičnošću su Turci i ostali osvajači vekovima takva mesta pronalazili i uništavali. Manastir Petruša je upravo jedan od tih mesta... Ostaci manastira Marije Petruške se danas nalaze pod zaštitom Republike Srbije, kao spomenik kulture od velikog značaja. Ako uzmemo u obzir i izvor vode koji se nalazi u neposrednoj blizini, ovo mesto je zaista raj za sva čula i pravo je duhovno utočište. Bilo da ste vernik ili ne, ovo mesto je stvarno vredno posete. Nastaviće se... Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Nakon drevnog grada Petrusa nastavljam sa obilaskom ovog kraja. Koristim priliku što se nalazim u Petrusu, jer je od njega znatno lakše doći do sledeće lokacije koja me zanima. Potrebno je da se od tvrđave spustim u samo podnožje, ali sa druge strane, suprotno od manastira Svetog Jovana Glavoseka o kome sam pisao. Zapravo, na tom mestu i počinje kanjon reke Crnice. Od Krstate stene potrebno je krenuti ka šumi (nekoliko desetina metara je u pitanju) sve do dela gde kamenita podloga viri iz zemlje. Obratite pažnju na ovo mesto jer je upravo tu (po meni) napravljen jedini propust u (ne)markaciji. Usled nedostatka putokaza, mnogi su greškom produžili pravo u šumu i tako napravili stazu koja vodi... nigde. Sa ovog kamenog dela, samo treba skrenuti levo nizbrdo... I nakon nekolicine koraka uočićete stazu koja se najbolje vidi na sledećoj fotografiji... kao i do putokaza koga sam zaokružio. Putokaz će vam samo potvrditi da ste na pravoj stazi... Šumska staza nije previše strma, celom dužinom je prohodna i lako uočljiva. Nekih desetak minuta je bilo potrebno da bi se preda mnom ukazalo ono što tražim - manastir Petruša sa crkvom posvećenom Svetoj Ognjenoj Mariji. Na samom početku kanjona reke Crnice, a u podnožju drevnog grada Petrusa, 1375. godine započeta je izgradnja ovog manastira, četvrt veka po dolasku župana Vukoslava u ove krajeve. Zanimljivo je i to da je iste godine započeta i izgradnja manastira Ravanica. Legenda kaže da su na ovome mestu za vreme sabora 30. jula uoči manastirske slave Sveta Ognjena Marija, Turci presreli i pogubili sve prisutne vernike. Po predanju, krv je toliko zamutila reku Belicu da je narod od tog dana prekrstio i dao joj ime “Crnica”. Arhitektonski posmatrano, ovo je veoma značajna građevina jer je građena na steni, na veoma malom prostoru tik uz liticu, a po ugledu na Hilandarsku crkvu. Crkva je zidana od lomljenog kamena, rečnih oblutaka i delimično od sige. Zidovi su spolja bili omalterisani a iznutra oslikani, ali sačuvanih fresaka nema. Odmah pored crkve vidljiva su još dva objekta prislonjena uz stenovitu liticu. Objekti su izdeljeni na ukupno pet prostorija, a građeni su od lomljenog kamena i krečnog maltera. U osnovi se i dalje vide ležišta za grede koje su nosile spratnu konstrukciju. Prilikom posete Petrusu i Petruši, austrougarski putopisac, arheolog i etnolog Feliks Kanic, dao je i opise živopisa. Tako je na luneti iznad ulaznih vrata crkve video živopis sa predstavom Svete Ognjene Marije sa po dva svetitelja sa strane. Za ostali deo živopisa je konstatovano da je jako oštećen. Šezdesetih godina prošlog veka, radi očuvanja, skinut je i poslednji živopis sa lunete iznad ulaza. Nastaviće se...

Jeste, dole niže kod semafora...

Vrh Rajca...

BG MOTO FAMILY DAY | Online SMART Moto Trening SMARTMOTOTRENING.COM Pozivamo te da budeš učesnik na prvom BG PORODIČNOM MOTO DANU, u okviru manifestacije "Beogradski dani porodice" u organizaciji Grada Beograda i uz podršku

Pošto sam sa pisanjem stao kod pećine isposnice, od nje ću i nastaviti. Nakon njene posete postoje dve opcije. Ili da se istim putem vratite nazad do izletišta, ili da se vratite do račvanja spomenutog u prethodnom postu, i od njega nastavite uzbrdo ka ostacima drevnog utvrđenja Petrus. U 14. veku grad Petrus je bio vojni i administrativni centar, kao i najveći utvrđeni grad srednjeg Pomoravlja i po njemu se čitav taj kraj naziva Petruška oblast. Ovaj lokalitet je od iskona bio kultno mesto, ali se pretpostavlja da je kao naseobina formiran u rimsko doba, jer su u njemu nađeni bakarni novčići iz tog perioda koji se čuvaju u Zavičajnom muzeju u Paraćinu. Istraživanja su pokazala da je u 6. veku ovde postojalo vizantijsko utvrđenje, verovatno podignuto u vreme Justinijanovih radova na utvrđivanju vizantijske vlasti, budući da su njegovi ostaci pronađeni u temeljima tvrđave. U vreme Stefana Nemanje, na prostoru Petrusa je sagrađena nova tvrđava, a cela Petruška oblast je činila pograničnu župu srpske nemanjićke države, jedinu na desnoj obali Velike Morave koja se stalno nalazila pod njihovom vlašću. U doba svog najvećeg uspona, u 14. veku, Petrus je kontrolisao vezu Pomoravlja sa dolinom Timoka, a njime su gospodarili savremenici cara Dušana i kneza Lazara, župan Vukoslav i njegov sin Crep. Ubrzo nakon 1413. godine kada ga je, zajedno sa većim brojem okolnih srpskih tvrđava, zauzeo Musa, sin sultana Bajazita, Petrus je izgubio na strateškom značaju i zapusteo. Nakon što na vrhu stupite na tlo grada Petrusa, neće vam puno koraka trebati da bi se pred vama ukazao prelep pogled. U kotlini se kao na dlanu vide ostaci manastira Svetog Jovana Glavoseka. Osim lepog pogleda, prvo što će vam zapasti za oko kada započnete šetnju po centralnom gradskom platou je svakako veliki kameni megalit, veličine 8 x 6 metara. Zbog legende da se na steni povremeno ukazuje krst zlatne boje, u narodu je ovaj megalit poznat i kao Krstata stena, sa tri strane okružena strmim liticama kanjona. Pretpostavlja se da je upravo po ovoj steni grad i dobio ime, jer na Latinskom “petrus” znači kamen - stena. Osim što je krajnje neobično za ovaj kraj da se ovoliki megalit nalazi na ovakvom mestu, neobično je i to što iz same stene raste drvo divlje višnje. U neposrednoj blizini stene, na samoj ivici ambisa nalaze se ruševine nekadašnje gradske kule. Po svemu sudeći, ukoliko dođe do ozbiljnijeg pogoršanja vremena, treba se što pre skloniti odavde. Na kakvom mestu se nekada nalazio drevni grad, možda najbolje svedoče snimci iz vazduha. U narodu je sačuvano više predanja vezanih za Petrus. Jedno od njih je da je Petrus, kao pogranično utvrđenje države kneza Lazara, upozoravao signalima knežev dvor u Kruševcu o upadima otomanskih pljačkaških četa. Ukoliko bi neka od njih bila uočena, u Petrusu je paljena velika vatra koja se videla u selu Lešju, kod manastira Presvete Bogorodice, u kojem je monah bio brat vojvode Crepa Dionisije (Držman). Tamo je odmah paljena druga vatra koja se videla u utvrđenom gradu Stalaću, a njegova posada bi tada palila treću vatru na vrhu kule Todora od Stalaća, koja se videla u Kruševcu, što je bio znak za nadolazeću opasnost. Negde pročitah da se nedavno u Petrusu ponovo započelo sa ozbiljnijim istraživanjima, da su otkopane nove zidine, prostorije, vlastelinske dvorane... kao i da je pronađeno dosta keramike, metalnih predmeta i životinjskih kostiju. Što se mene tiče, odlazim da ga ponovo posetim 100%, što i vama predlažem. Do Petrusa zaista nije teško doći... Nastavće se... Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

@solidSnejk mojih fotki više nemam, jer kao što vidiš nisam učestvovao u defileu. Nakon defilea sam im se pridružio ali više nisam fotografisao. Evo još par fotografija za vreme okupljanja - nisu moje.

@alexanto neka je sa srećom i neka te dugo i bezbrižno služi!

Lik sa staze je lik sa staze, i to što pravi dobra vremena nikako ne znači da ima znanje i umeće da nekome i prenese to iskustvo. Čak i da ima taj dar, sa tim likom sa staze bih razgovarao isključivo... o stazi. Ne znam da li si čuo za njega, na fotografijama ispod je Radislav Mihajlov. Najtrofejniji i koliko znam jedini profesionalni stant motociklista u Srbiji. Čovek trenira (na motoru je) pet puta nedeljno, takmiči se po svetu, ima revijalne nastupe... Da li znaš podatak da Rade uopšte (nikada) ne vozi motor u javnom saobraćaju, niti poseduje "civilni" motocikl? Čak štaviše, otvoreno kaže da nam se divi (nama, običnim smrtnicima) kroz šta sve svakodnevno prolazimo i preživljavamo na ulicama i putevima. Hoćemo li Radeta da pitamo za savet u vezi trkanja na stazi, u vezi pripreme motora za dalja putovanja, u vezi vožnje u grupi ili oko "obaranja motora" kao što stoji u naslovu teme? Inače, "pandur" iz mog prethodnog posta je instruktor u moto jedinici MUP-a i presretač. Pored ostalog, prošao je obuke i dobio zvanje policijskog moto instruktora od više specijalizovanih akademija u inostranstvu. Šta znam, uz svo poštovanje trkača sa staze, ja bih ipak njega pitao za savet u vezi svakodnevne "civilne" vožnje.

@dreamzz kao što su neke kolege već i rekle... moj drugarski savet je da ono što te zanima, a u vezi tvog pitanja, čuješ od profesionalaca. Postoje kursevi za obuku, ali postoje i besplatne moto radionice gde se uvek nešto novo i korisno čuje. Čak i za iskusne koji već sve znaju, nije zgoreg da to znanje i potvrde. I sam još uvek volim da odem, čujem, saslušam, probam... sve što može da potvrdi ili unapredi moje dosadašnje vozačko iskustvo. Čovek se uči dok je živ.

Sinaiti su monasi koji su sa Sinajske gore došli u Srbiju. Sinajska gora je mesto gde se Mojsije sreo s Bogom, a veza srpskih zemalja s pravoslavnim Istokom potiče još od Svetog Save. On je često putovao u Svetu zemlju, gradio je i darovao tamošnje manastire, a te su duhovne veze nastavljene i kasnije, najviše u vreme vladavine kneza Lazara, despota Stefana Lazarevića i Ðurđa Brankovića, koji su bili veoma pobožni i monaholjubivi. Srpski monasi odlazili su u Palestinu, ali je daleko veći broj monaha sinaita preko Svete gore dolazio u Srbiju. Sinaiti koji su bili riznice znanja, što zbog čitanja mnogobrojne literature, što zbog ličnih dela upućenih javnosti, odigrali su značajnu ulogu u širenju ne samo duhovnosti već i znanja na prostor srednjovekovne Srbije. Srpska crkva, u znak počasti prema ovim duhovnicima i njihovom delu - stilu života i duhom izuzetnoj veri i samopožrtvovanju, a istovremeno skrivenog molitvenog življenja, koje se duboko urezalo u narodno pamćenje, proslavlja sinaite 19. maja. Tokom posete Maloj Svetoj gori nisam želeo da propustim priliku a da ne posetim pećinu isposnicu, pećinu u kojoj su se Sinaiti podvizivali i tihovali. Postoje dve uređene pešačke staze koje vode do pećine isposnice. Obe se nalaze na desnoj obali reke Crnice - prekoputa manastira Sveti Jovan Krstitelj, tačnije, započinju upravo od izletišta o kome sam pisao. Ovo je početak prve staze i nju ne preporučujem. Za nijansu je kraća, ali je dosta strmija i zahtevnija od druge. Druga staza kreće negde od centralnog dela izletišta, uočljiva je i sređena. Na ovom mestu nailazi se na račvanje. Račvanje je dobro markirano i nema nikakve dileme. Levo se ide za pećinu isposnicu, dok se pravo nastavlja ka vrhu stene i ka ostacima drevnog utvrđenja Petrus, o kome ću pisati u narednom postu. Od tog račvanja staza postaje uža i nešto zahtevnija... Ljudi iz lokalnog udruženja koji vode računa o celom ovom kraju, postavili su i kanape duž staze kako bi olakšali kretanje. Kanapi takođe pomažu kako bi se savladadao prelazak preko pojedinih stena sa lošim i klizavim gazištem. I, nakon malo truda brzo se stiže, koliko se sećam nekih dvadesetak minuta je potrebno od izletišta do pećine. Ono što me je iznenadilo je svakako otvor, odnosno ulaz u pećinu skoro pa pravilnog oblika. Liči na ulaz u neki tunel, kao da ga je neka savremena mašina napravila. U dubini pećine jasno se vidi klesano kamenje, zaravnato sa gornje strane. Tako oblikovano kamenje je Sinaitima verovatno služilo kao oltar. A sa pećinskog ulaza puca krajnje zanimljiv pogled na okolinu... ...kao i na manastir koji se nalazi u podnožju. Nastaviće se... Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

U oblasti površine od oko 550 km² u sklopu koje je i selo Zabrega, istorijski je evidentirano vise od 40 manastira, kao i sedam utvrđenja i nekoliko pećina u kojima su živeli Sinaiti. Oni su bili monasi pustinjaci koji su, uglavnom nakon Kosovskog boja, došli u ove krajeve, nalazili utočišta u manastirima i u mnogome uticali na razvoj vere, pismenosti i duhovnosti. Ono što me je najviše privuklo u ovom kraju je svakako "Mala Sveta gora", oblast u ataru Zabrege i u kanjonu reke Crnice u kojoj se nalazi čak desetak manastira i crkava nastalih od kraja 14. do sredine 15. veka. U ovom periodu vlastela i monasi, svesni opasnosti od najezde Turaka, počinju da podižu manastire na teže pristupačnim lokacijama, tako da kotlina Crnice i brdovitost Zabrege postaju idealno mesto za to. Nažalost, danas se uglavnom mogu videti samo ostaci tih manastira. Jedan od njih je upravo manastir Svetog Jovana Glavoseka, pokraj koga se i nalazi izletište o kome sam pisao u prethodnom postu. Na levoj obali reke Crnice, nalaze se ostaci srednjovekovnog manastirskog kompleksa sa crkvom Sveti Jovan Glavosek. Manastir kao slavu slavi Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja, a delovi zidina su pod zaštitom države kao spomenik kulture od velikog značaja. O vremenu zidanja ove svetinje zna se veoma malo, ali se pretpostavlja da je građena krajem 14. veka, kad i većina srednjovekovnih manastira i crkava u klisuri Crnice. Na osnovu pronađenog natpisa na kamenu zna se da je manastir obnovljen 1580. godine, te da je manastirska crkva, čija je osnova jednobrodna, građena u moravskom stilu. Pravljena je od sige i lomljenog kamenja, pa su sačuvani zidovi negde debljine i čitav metar. Tokom arheoloških istraživanja i konzervatorskih radove u porti, utvrđeno je da zapadno i južno od crkve postoje još dva objekta u kojima su se nalazile kelije, trpezarija, i ekonomske prostorije... Svakog 11. septembra, na dan slave Usekvovanje glave Svetog Jovana, kod ovog manastira u Zabregi održava se narodni sabor, a pored meštana tog sela, dolazi i stanovništvo iz okoline jer je ova svetinja veoma poštovana. Sa malog uzvišenja na kome se nalazi manastirska crkva, jasno se može videti i pećina koju sam takođe obišao, i o kojoj ću pisati u narednom postu... Nastaviće se... Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Prema narodnom predanju, još za vreme Turaka, u ataru sela Buljana Turci opkoliše hajduke... neke pobiše u borbi dok su sedmoricu uspeli da zarobe. Zarobljene hajduke su odveli iza brega i pogubili. Pogubljeni hajduci zauvek ostadoše iza brega, vremenom se zaboraviše i njihova imena, ali u narodnom pamćenju osta "mesto iza brega". Iako se nalazi na nekih 14 km udaljeno od Paraćina, selo Zabrega vam se verovatno neće naći na putu ka negde, do njega morate otići sa namerom. Kažu da je Zabrega u proteklih nekoliko godina jedno od najposećenijih sela u Pomoravlju: dolaze vernici, ljudi željni uživanja u predivnoj prirodi, rekreativci, istraživači... Ali kakve to Tajne krije selo iza brega, ušuškano u kotlini reke Crnice? Kada dođete do samog centra sela, naići ćete na poveći broj putokaza koji vas šalju na rezličite strane, kao i na tablu sa spiskom turističkih atrakcija u okolini. Koliko se sećam, upravo na tom mestu je @Deki Katana odustao od daljeg obilaska. Užasno mi je bilo krivo jer je Zabregu posetio nakon našeg razgovora, odnosno na moju preporuku. Naime, Deki je "stara kajla" i pripada retkim "old skul" bajkerima koji se i dalje oslanjaju isključivo na papirne karte i putokaze. Videvši podatak na tabli da je pešačka staza dužine 7,5 km, po vrućini i u moto opremi, Deki je jednostavno odustao... Pešačka staza jeste toliko dugačka, ali to je kružna staza za rekreativce, dok se do lokaliteta o kojima ću pisati u narednim postovima veoma lako prilazi sa svim tipovima motocikala. Za početak, iz centra sela samo treba pratiti putokaze za manastir Sveti Jovan ili se jednostavno prepustite navigaciji. Nakon nekoliko minuta vožnje i nekih 1,5 km, stižete bez problema. Kuće su zbijene a seoske ulice poprilično uzane. Nemojte se iznenaditi što će vas put voditi čak i kroz dvorište jedne privatne kuće - slobodno prođite. Kada stignete na odredište, primetićete da se radi o jednom fenomenalno uređenom izletištu. Ovo mesto je zaista za svaku preporuku! Reka Crnica oivičena stenovitim liticama i sa svojim opuštajućim žuborom, samo upotpunjuje harmoniju predivnog prirodnog okruženja. Osim toga, ne znam tačno koja je organizacija u pitanju, ali sve pohvale i čestitke za ljude koji su odgovorni za izgled ovog mesta. Sve je uređeno, pokošeno, čisto, obeleženo, videh da ima i rasvete... tu su klupice, stolovi za piknik, veliki zidani roštilj sa rešetkom raspoloživ svima i u svakom trenutku... zaista svaka čast! Takođe, sve pohvale i za posetioce ovog mesta, jer očigledno znaju da vrednuju ovakvu lepotu i nečiji trud. Međutim, iako fenomenalno, izletište nije jedino, tačnije, nije ono glavno što me je privuklo da dođem i obiđem ovaj zagonetni kraj. Nastaviće se...

@rastkojokic to je to, uživaj i neka je sa srećom!

U morfospeleološkom pogledu, u Ravništarki je izdvojeno 9 celina: Savin kanal, Omladinski kanal, Labudovo jezero, Beli dvorac, Leopardov kanal, Crni dvorac, Izvorski kanal, Mali beli dvorac i Dušanove galerije. U pećini se mogu videti i još uvek naći veoma stare kosti raznih životinja. Napisah još uvek, jer kako mi je rečeno, sve ih je manje. Deca koja u sklopu ekskurzija obilaze ovu pećinu, često sa sobom i odnose ove vredne uzorke. Kao što napisah, pećina se veoma lako nalazi i zaista je vredna obilaska. Krivudavi put koji vodi do nje, kao i celokupno prirodno okruženje su stvarno vredni pažnje. I još jedna napomena. Primetili ste da sam u više navrata tokom pisanja spomenuo i pećinu Ceremošnju, koja se nalazi u blizini Ravništarke o kojoj je i reč. Ako neko dođe na ideju da o "istom trošku" obiđe obe pećine, odnosno u istom danu, kada je već tu, neka odustane od te ideje. Ceremošnja je usled neregulisanih imovinsko-pravnih sporova zatvorena već godinama, i nije je moguće obići. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Iako nije toliko atraktivna a ni posećena kao "Homoljska lepotica" o kojoj sam pisao u postu iznad, pećina "Ravništarka" je svakako vredna i posete i pomena. Pećina "Ravništarka" se nalazi u neposrednoj blizini pećine "Ceremošnja", u ataru sela Ravnište. Za turističke posete je potpuno uređena 2007. godine. Do pećine se stiže asfaltnim putem za selo Ceremošnja, s tim što se na devetom kilometru od Kučeva skreće prema selu Ravnište i putuje još tri kilometra. U svakom slučaju, Gugl navigacija će vas bez ikakvih problema dovesti do nje, tačnije do prostranog parkinga gde treba parkirati. Kao i pećina Ceremošnja, i pećina Ravništarka je 2007. godine proglašena za Zaštićeno prirodno dobro, odnosno Spomenik prirode. Odmah do parkinga se nalazi i prodavnica suvenira, kao i mesto gde treba kupiti kartu. Na istom mestu možete dobiti i sve neophodne informacije vezane za obilazak. Ravništarka spada u red velikih pećina Srbije. Glavni pećinski kanal dugačak je 501,5 metara, dok je ukupna dužina svih pećinskih kanala preko 600 metara. Dužina turističke staze kroz pećinu iznosi 550 metara. Kroz Ravništarku protiče potok Ponorac, koji izvire 2 km uzvodno u znatno manjoj, Bisinoj pećini. Mada je pećinu Ravništarku još 1894. godine posetio čuveni srpski geograf i naučnik Jovan Cvijić, i on je, kao i lokalni meštani ušao samo u pristupačni, ulazni deo pećine (60 - 80m). ”Ravništarka” je zaista otkrivena skoro sto godina kasnije (1980. godine), kada su dva radoznala i odvažna seoska dečaka prešli pećinu od početka do kraja. Ostaće tajna kako su se dečaci izborili sa opasnim muljevitim virovima pećinske ponornice i sa sopstvenim strahom. Kada se pročulo da je ”Savina pećina”, kako se u to vreme pećina zvala, dugačka pećina bogata pećinskim nakitom, speleolozima je ostalo jedino da krenu dečjim tragom. Pećinski nakit Ravništarke je po lepoti ravan onom u Ceremošnji. Za razliku od Ceremošnje, koja je u suštini skup nekoliko velikih dvorana, Ravništarka ima samo jednu pećinsku dvoranu – "Crni Dvorac". Pečat Ravništarki daje njen glavni kanal, koji liči na gigantski tunel bogato ukrašen najraznovrsnijim pećinskim nakitom. Kao aktivna rečna pećina, Ravništarka je siromašna podnim nakitom, ali zato vrlo bogata tavaničnim i zidnim nakitom. U pećini je temperatura 8 – 10 stepena. Ulaz u pećinu se nalazi na nadmorskoj visini od 406,6 m. Mališa se maskirao i primirio, ali ipak nije prošao neopažen. Nastaviće se...

@rastkojokic vidim da je fotka iz dela salona gde su motori spremni za isporuku. Jesi ga uzeo, kakvi su utisci?

Pećinu je prvi istražio geograf Jovan Cvijić 1894. godine i ostavio je naučne podatke o njoj u delu "Pećine i podzemna hidrografija u Istočnoj Srbiji". U tom delu on Rajkovu pećinu naziva Homoljska lepotica, a istraživanje je nastavljeno tek sedamdesetih godina 20. veka. Za turiste je otvorena 1975. godine. Ulazni deo pećine iz pravca sela Rajkova bio je nastanjen još u praistoriji, o čemu svedoči i kameni čekić koji se čuva u arheološkoj zbirci Muzeja u Majdanpeku. Osim suvog horizonta, ova pećina ima i rečni, budući da kroz nju protiče i Rajkova reka. Nakon rekonstrukcije oba horizonta su povezana, što je omogućilo posetiocima da krenu u kružni obilazak ove prirodne lepote naše zemlje. Rajkova pećina nije samo jedna od najlepših u našoj zemlji, već i jedna od najdužih, budući da je do sada istraženo 2,304 m njenih kanala (turistima omogućen pristup u dužini od 750 m). Kao što napisah, asfaltni put vodi do same pećine i Gugl navigacija će vas dovesti do nje bez ikakvih problema. Imajte još u vidu da je temperatura pećine stalnih 8°C, dok je vlažnost vazduha 100% (zna da bude klizavo!). Zato se za posetu pećini preporučuje toplija garderoba čak i u letnjem periodu. Ili u pevodu: ne skidajte moto jaknu. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji