Kao što već napisa kolega, nema naravno. Možeš da ih imaš koliko želiš. Imao sam ih prilično, međutim sada uglavnom sve ide preko aplikacija. I ova OMV što imam će uskoro biti prošlost, jer prelazim na OMV aplikaciju. Hteo bih samo da se osvrnem na popuste (poene). Na stranu ko koje gorivo preferira i gde ga sipa... Osim zbog goriva, OMV još volim što vikendom (petak, subota, nedelja) daju popust od 10 dinara po litri za premium goriva, i po tvojoj želji odmah za ostvareni popust (za sva goriva) i umanjuju račun. Kod svih ostalih skupljaš poene, a kada poželih da ih iskoristiš, na karticu ti ne unesu i poene koje bi trebalo da zaradiš upravo prilikom tog sipanja.

PRVE FOTOGRAFIJE TEŠKE NESREĆE KOD ZLATIBORA Poginuo motociklista, saobraćaj obustavljen (FOTO) WWW.BLIC.RS Usled saobraćajne nezgode koja se dogodila na Borovoj Glavi kod Čajetine, saobraćaj je duže od pola sata u potpunom prekidu.

PIJANI VOZAČ NALETEO NA MOTOCIKLISTU? Saobraćajna nesreća u Smederevu (FOTO) WWW.BLIC.RS Jedan motociklista je oboren večeras u saobraćajnoj nesreći koja se dogodila u Smederevu.

Nije samo moje, već je i mišljenje mnogih da se najinteresantniji a možda i najlepši vodopad u Srbiji, ne nalazi (verovali ili ne) na Staroj planini, već na padinama Južnog Kučaja! Nije ni najveći ni najizdašniji, njegova voda ne huči i ne stropoštava se silovito prema podnožju, već samo prska... a opet, nalazi se okružen takvom bujnom vegetacijom u kojoj bi se i Hari Poter osećao kao kod kuće... Naravno, reč je o najneobičnijoj prirodnoj pojavi Kučaja - vodopadu Prskalo. Vodopad Prskalo nalazi se u opštini Despotovac a njemu najbliže naselje je Resavica. Vodopad je visok 15 m i nalazi se na nadmorskoj visini od 769 m. Iako je siromašan vodom tokom čitave godine, Prskalo ne presušuje apsolutno nikada. Kupasta formacija koja podseća na neku veliku kamenu skulpturu, nastala je viševekovnim taloženjem bigrenih naslaga. Voda koja ga je formirala teče uskim kanalom po samom vrhu i pravi pad (prska) sa najisturenije ivice. Iako veoma atraktivan, ovaj vodopad ni blizu nije posećen koliko zaslužuje da bude. Razlog za to je verovatno njegova teža dostupnost. Od Resavice do vodopada treba preći nešto više od 13 km (lošeg) makadama. Put do vodopada nikako nije obeležen, mobilnog signala nema uopšte, čak se i GPS signal povremeno gubi. Iako na fotografijama makadamski put i ne izgleda toliko zahtevan, izbegavajte posetu vodopadu neposredno nakon kišnih dana - užasno je klizavo! Posmatrano sa druge strane, možda je upravo ta nepristupačnost očuvala i učinila da Prskalo i bude to što jeste, pravi odmor za dušu i oaza spokoja. Ko se odluči na malo avanture i poseti Prskalo, biće nagrađen nesvakidašnje lepim prizorom. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Nesreća u Beogradu: Motociklista udario ženu, pa se isprevrtao U Ruzveltovoj ulici, motor je udario ženu, nakon čega se isprevrtao, a motociklista, star oko 25 godina, je povređen. Hitna pomoć je brzo reagovala i motociklistu prevezla na ortopediju Banjica. On ima više povreda, ali srećom nisu teške. Žena je zbrinuta na licu mesta. Incident se dogodio oko 16 časova. Izvor

Selo Sopotnica kao i istoimena reka dobili su naziv po imenici "sopot", koja se odnosi na huk vode, odnosno izvor vode koja huči. A huk sopostnice koja formira prelepe vodopade i kaskade samo upotpunjuje ovaj bajkoviti ambijent, i može se čuti na više mesta. Ostaci veoma starih vodenica, mogu se videti na nekoliko mesta što ovom lokalitetu daje i određenu etnografsku vrednost. Ceo kraj podseća na svojevrsni etno muzej na otvorenom. Kružna staza koju sam spomenuo će vas voditi preko ovog mostića, idealnog za fotkanje... ... pa nadalje ka bigrenim kaskadama. Pošto reka Sopotnica protiče kroz kraške terene, u njenoj vodi ima dosta rastvorenog krečnjaka. Na mestima gde je voda uzburkana iz krečnjaka se oslobađa ugljen-dioksid, a na mahovinama, granju, lišću... taloži se kalcijum-karbonat. Na ovaj način nastaje šupljikasta stena žućkaste boje u narodu poznata kao siga. Kada se siga nataloži u dovoljnoj meri, voda kreće da se obrušava preko nje formirajući veći ili manji vodopad. Međutim, atraktivnost i praktičnost u eksploataciji ovih bigrenih stena, kao građevinskog materijala, dovela je u prošlosti do delimičnog narušavanja izvornog izgleda Sopotničkih vodopada. Ipak, prepoznavanjem značaja i stavljanjem lokaliteta pod zaštitu početkom 2000-ih ova praksa je zaustavljena. Kružna staza će vas dovesti i do samog vrha najvećeg vodopada. Sa ovog mesta voda kreće da se stropoštava ka podnožju sa visine od 25 m. Ujedno, sa istog mesta se pruža i lep pogled. Reka Sopotnica izvire više sela, na visini od oko 1150 m, da bi se nakon nešto manje od 4 km toka ulila u Lim, na visini od oko 460 m. Ovako velika visinska razlika između izvora i ušća jedne relativno kratke rečice ukazuje na veliki pad njenog rečnog korita zbog čega se tok Sopotnice sastoji iz mnoštva slapova, koji na pojedinim mestima imaju odlike i pravih vodopada. Ne mogu vam opisati kako prija boravak na ovom mestu tokom vrelih letnjih dana... Zanimljivo je i to da Slapovi Sopotnice nikada ne presušuju, vodom su najbogatiji u proleće, a u zimskim mesecima znaju da formiraju pravu ledenu zavesu. Zbog takvih odlika, slapovi su atraktivni tokom čitave godine. Uprkos svojoj mističnoj lepoti i svemu onome što pruža, mislim da ovaj zaštićeni spomenik prirode još uvek nije posećen onoliko koliko bi trebao da bude. Ako vas put nanese u Prijepolje, nemojte zaobići ovo fantastično mesto. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Za razliku od prelepog i pomalo divljeg istoka naše zemlje koji obiluje krševitim planinama, zapadni delovi Srbije su ipak nešto pitomiji. Upravo zbog toga, pojave izdašnih vodopada i slapova predstavljaju pravu prirodnu i turističku vrednost. Ako bih sastavljao listu atraktivnih prirodnih pojava na teritoriji zapadne Srbije, slapove Sopotnice bih (bez ljutnje) smestio u sam vrh. Slapovi reke Sopotnice se nalaze na zapadnim padinama planine Jadovnik, u ataru istoimenog sela, udaljeni nekih dvadesetak kilometara od Prijepolja. Vozeći ka Prijepolju duž toka reke Lim, uvek nađem vremena da stanem i zabeležim neki lep kadar, kako sa zemlje... ...tako i iz vazduha. Ljudima iz okruženja je svakako lakše, međutim nama koji prelazimo nešto više kilometara da bi posetili ovaj prelepi kraj svakako je teže. Naravno, nije problem doći i otići u danu... ali šta u tom kratkom periodu valjano obići i videti? A ovaj kraj toliko toga nudi. Zbog toga uvek gledam da prenoćim, a ono što sam planirao obiđem detaljno i bez žurbe. Kao po običaju, redovno konačim u manastiru Mileševa. Od Prijepolja do vodopada možete stići na dva načina, moja preporuka je svakako "bezbolnija" varijanta. Jednostavno krenite putem #23 (E-763) koji vodi ka Brodarevu i granici sa Crnom Gorom, i na nekom dvanaestom kilometru skrenite sa puta levo ka mestu Lučice. Reku Lim prelazite preko ovog mosta... ... a onda uzanim i krivudavim asfaltnim putem... ... stižete do cilja. Odmah da napomenem zbog kolega sa nižim motociklima. Ne znam kakva je situacija sada, ali poslednjih nekoliko stotina metara pred sam vodopad je bio makadam i to katastrofalan - vododerine, krateri, rupe, šljunak... Turisti koji su dolazili putničkim vozilima nisu išli dalje, tu su i parkirali. Po dolasku nemojte napraviti grešku kao što su neki moji prijatelji. Nemojte samo napraviti fotku iz podnožja vodopada i otići. Pustite korak, krenite stazom sa desne strane vodopada i videćete ovaj znak. Ne znam na kojih su 2 km mislili, ali nema šanse da ima toliko ukoliko rešite da posetite i deo iznad i oko vodopada. Kružna staza nije teška i vodi oko samih slapova. Ako ne obiđete gornje vodopade i kaskade, verujte mi, kao da niste ni bili. Kružna staza vodi pokraj starih kuća, a mogu se videti i veoma stare vodenice. Nastaviće se...

Međutim, ono što sa zemlje ne može da se vidi je da park minijatura ima oblik teritorije Republike Srbije ispresecane sa pet "reka". Makete svetinja su smeštene na lokacijama gde se nalaze i u stvarnosti. Odmah do Parka minijatura nalazi se i replika Njegoševe kapele sa Lovćena... ...a na Vidovdan 2020. postavljen je i veliki jarbol visine 23 m, sa postamentom u obliku trostranog prikaza grba Republike Srbije. Tu je i mala crkva Svetog Jovana Krstitelja, dok se pored nje zida povelika bogomolja posvećena Svetim arhangelima. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Dok sam sa pisanjem još uvek u Kruševcu, spomenuo bih i jedno mesto na koje uvek rado odem. Po predanju Bagdalu je krstio Mustafa hadži-Kalfa poznat i kao Ćatib Čelebija, turski geograf, istoričar i bibliograf iz XVII veka, koji se obilazeći Kruševac popeo na obližnje brdo i ostao zatečen pogledom koji se sa njega pružao. Naziv Bagdala, po jednoj verziji, nastao je od persijske reči "Bagda-Alah" - "Božanski pogled", po drugoj je u pitanju turska reč istog značenja, dok po trećoj znači "Božanski vrt"... Što se mene lično tiče, može i jedno i drugo, jer Bagdala je danas prostrani i lepo uređeni park sa koga se pruža zaista lep pogled na okolinu. Na Bagdali, u zelenom ambijentu gde uvek pirka blagi vetrić, na vidovdan 2019. godine otvorena je još jedna turistička atrakcija grada Kruševca: Park minijatura "Srbija". Poput Parka maketa kod Despotovca i ovaj sačinjavaju verne replike (minijature) naših manastira i svetinja. Za sada ih ima 12, a po rečima autora projekta Dr. Borisa Stajkovca iz Beograda, park će biti dopunjavan novim maketama. Nastaviće se...

Arheološki park "Lazarev grad" kao i muzej koji se nalazi u sklopu parka, veoma je lako pronaći - nalaze se u centru grada. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Narodni muzej Kruševac Narodni muzej Kruševac osnovan je 19. decembra 1951. godine. Za vreme svog postojanja i rada, izrastao je u značajnu ustanovu kulture kako u samom Kruševcu tako i na prostoru grada Kruševca, Rasinskog okruga i Republike Srbije. Muzejski fondovi sadrže oko 22 hiljade umetničko-istorijskih dela, trodimenzionalnih predmeta, fotografija i dokumenata. Raspored materijala je koncipiran hronološki počev od praistorije, sa akcentom na srednji vek - doba kneza Lazara i despota Stefana. Iako sam obišao skoro sve značajnije muzeje u Srbiji, kroz pisanje u ovoj temi sam neke već spomenuo, a o nekima ću tek pisati. Uglavnom, suludo bi bilo da prepričavam i predstavljam postavku svakog od njih. Spomenuću samo da u ovom muzeju pažnju posetilaca najviše privlači kopija Lazareve odore, kao i originalna maketa Meštrovićevog Vidovdanskog hrama koji je trebalo da bude podignut na mestu Kosovske bitke, ali ideja nije realizovana zbog skupog projekta. Muzej je svakako vredan posete. Fotografijama ću pokušati da vam prenesem delić ambijenta. Verna kopija svečane odore kneza Lazara. Original se nalazi u muzeju SPC u Beogradu. Nastaviče se...

Crkva Lazarica Što sam je duže posmatrao uživo, sve sam više shvatao zašto crkvu Lazaricu s pravom nazivaju biserom moravske arhitekture. Sazidana je 1375. ili 1376. godine u slavu prvorođenog sina kneza Lazara i ujedno naslednika prestola, despota Stefana. Posvećena je arhiđakonu Stefanu, zaštitniku dinastije Nemanjića. Otuda i njeno izvorno ime: Crkva svetog Prvomučenika Stefana. Ispred ove crkve osveštena je srpska vojska pred polazak na Kosovo. Zanimljivo je i to da je Lazarica prvi objekat u Srbiji koji je doživeo stručnu restauraciju i konzervaciju, što je obavljeno u periodu od 1904. do 1908. godine, pod rukovodstvom arhitekte Pere J. Popovića. Pre njega, crkva je, nakon oslobođenja grada od Turaka, tokom 19. veka doživela nekoliko amaterskih obnova. Crkva Lazarica, zajedno sa Ravanicom, predstavlja svojevrstan početak Moravskog stila. Spoljašnjost crkve karakteriše vizantijski način zidanja smenjivanjem reda žutog tesanika sa tri reda crvene opeke. U najvišem delu su smeštene, međusobno različite i prelepe, kamene rozete na crveno-žutoj šahovskoj podlozi, dok su u zoni ispod njih, smešteni prozori, oko kojih se nalazi ukrasna kamena plastika u obliku prepleta. Rozete, kao i neki kameni prepleti, spadaju među najbolje u Moravskom stilu. Prema dosadašnjim istraživanjima, crkva nije bila živopisana sve do sredine XVIII veka. Tada je zograf Andra Andrejević sa svojim ljudima oslikao crkvu, između 1737. i 1740. godine, ali su do danas opstali samo fragmenti njihovog rada. Crkveni ikonostas potiče iz 1844. godine i danas je sačuvan u potpunosti. U vreme kada je Karađorđe 1812. godine crkvi poklonio zvono, sačuvano do danas, Lazarica je već bila posvećena Rođenju Presvete Bogorodice. Istu slavu slavi i danas. Kao izuzetno ostvarenje srpske srednjovekovne arhitekture i nacionalne graditeljske baštine, crkva Lazarica je proglašena spomenikom kulture od izuzetnog značaja. ----------------------------------- Spomenik knezu Lazaru Spomenik osnivaču Kruševca, knezu Lazaru, nalazi se u istočnom delu arheološkog parka "Lazarev grad". Otkriven je 27. juna 1971. godine, povodom proslave "Šest vekova Kruševca". Autor Nebojša Mitrić, vajar iz Beograda, za predstavu figure Lazara, bio je inspirisan uobičajenim položajem srpskih srednjovekovnih vladara na svom kovanom novcu: sedeći stav sa mačem preko krila. Lik kneza Lazara urađen je prema ktitorskoj fresci u manastiru Ravanica. Ornamenti na odori preuzeti su sa Lazareve odore čija se kopija čuva u Narodnom muzeju Kruševac, a original u muzeju SPC u Beogradu. Nastaviće se...

I naravno, ko je pratio moje prethodne postove znao je da ću sa pisanjem doći i do Kruševca... Arheološki park "Lazarev grad" predstavlja ostatke srednjovekovne prestonice kneza Lazara, koja se nekad nalazila u Kruševcu. U pitanju je spomenik kulture od izuzetnog značaja. Od 1961. do 1971. godine obavljena su arheološka istraživanja kompleksa kako bi došlo do rekonstrukcije izgleda srednjovekovnog Kruševca. Knez Lazar je svoj prestoni grad podigao 1371. godine, a prvi put se pominje kao grad 1387. godine u povelji kojom knez Lazar potvrđuje ranije trgovačke privilegije Dubrovčanima (”U slavnom gradu gospodstva mi Kruševcu...”). Grad je nakratko bio pod vlašću Turaka nakon Kosovskog boja, a Lazarev sin Stefan je 1405. godine premestio prestonicu u Beograd. Grad je takođe bio pod Mađarima od 1437. do 1444. godine. Međutim, godine 1454. ga u potpunosti osvajaju Turci i nazivaju ga Šaren Grad zbog različitih materijala od kojih je sagrađen. Veruje se da je kompleks podignut u dve faze. "Mali grad" koji se sastoji od glavne kule, rampe, rova i jedne male kule i palata i njeni prateći objekti su zidani istovremeno, a pre utvrde "velikog grada" i crkve Lazarice. Danas se u okviru Arheološkog parka mogu videti sledeći spomenici i objekti: - Donžon kula i ostaci grada - Crkva Lazarica - Spomenik knezu Lazaru - Narodni muzej Kruševac Glavna gradska kula ("Donžon"), danas očuvana u visini od oko 18 m (objekat je bio visok preko 20m), zidana je oblutkom i lomljenim kamenom. Na osnovu vidljivih ležišta međuspratnih konstrukcija, gde se nalazio i glavni ulaz, može se zaključiti da je pored prizemlja, kula imala i četiri sprata. Približno spoljni oblik linije glavne kule i bedema koji od nje polaze u pravcu severa i istoka, prati odbrambeni suvi rov dubine 4,5 m i maksimalne širine 9 m, neobrađenog dna, sa stranicama ojačanim potpornim zidovima. Građevina je imala odbrambenu ulogu, posebno kao poslednji otpor neprijatelju koji je već prodro unutar zidina grada. Nastaviće se...

@RankoBg87 da, zaboravih da te tagujem.

Nakon Petrusa i manastira Lešje, idući dalje i prateći "put vatre", stižem tako i u Stalać... Utvrđeni grad Stalać podignut je na ogranku Mojsinjske planine, nekih 2,5 km južno od ušća Zapadne i Južne Morave. Grad je nastao još u anatičko doba, ali je u srednjem veku, u doba kneza Lazara, obnovljen i sazidan kao zaštita na ulazu u Zapadno-Moravsku dolinu. Strateški značaj Stalaća bio je veoma značajan, prvenstvena namena mu je bila da obezbedi kontrolu i odbranu prilaza srpske srednjovekovne prestonice. Stalać je podignut kad i Kruševac, sedamdesetih godina 14. veka. Prvi put se pominje u ravaničkoj povelji Kneza Lazara 1377. godine, potom i 1395. u povelji knjeginje Milice manastiru Sv. Pantelejmonu na Svetoj Gori. Veliki grad Stalać utvrđen je masivnim bedemom i monumentalnom četvorospratnom donžon kulom, poznatom pod imenom Todorova kula. Ona je štitila Mali grad, najuže gradsko jezgro, naknadno formirano pregrađivanjem južnog dela Velikog grada. Centralno mesto u Malom gradu zauzima palata sa tremom. Na suprotnoj strani od palate, uz same bedeme, razmeštene su zgrade čija je namena bila različita. Mali grad zaštićen je nižim zidom i suvim rovom ispred donžon kule. Kao laik moram da konstatujem da su ovi bedemi kao i njihova debljina među najozbiljnijim koje sam video obilazeći Srbiju. Ostaci kule zaista deluju impresivno. Prema Konstantinu Filozofu, Stalać je razorio turski sultan Musa 1413. godine u svom pohodu prema Kruševcu. Predanje kaže da su Turci ušli u grad prateći guske koje su kroz skriveni otvor na bedemu oko kule izlazile na Moravu. Međutim, iako utvrđenog grada više nema, legenda o večnoj ljubavi i Stalaću koga mnogi nazivaju "srpskom Veronom" živi i dalje - što kroz pesmu "Smrt vojvode Prijezde", što kroz priču koja se vekovima prenosi s kolena na koleno. Ko su bili ovdašnji Romeo i Julija, barem po načinu na koji su napustili ovaj svet? Zna se samo da se "naša Julija", koja je rođena i živela mnogo pre one Šekspirove, zvala Jelica, dok je njen suprug u narodnoj pesmi ostao upamćen kao vojvoda Prijezda, a u pričama koje se prenose s kolena na koleno Todor. Otud i naziv kule - Todorova kula ili kula Todora od Stalaća. U pesmi koju je zabeležio Vuk Stefanović Karadžić, vojvoda Prijezda i njegova verna ljuba Jelica, nakon što su Turci osvojili Stalać, zajedno su skočili sa Todorove kule u Moravu koja je nekada proticala ispod same kule. Kula Todora od Stalaća danas predstavlja kulturno dobro od velikog značaja. Iako sam nailazio na podatke da već poodavno postoje planovi za obnovu celokupne tvrđave, dalje od toga se nije odmaklo, što je prava šteta. Recimo da se obnovljene tvrđave u Golupcu i Ramu ubrajaju među najposećenije lokalitete u Srbiji. Nadam se da će nadležni to prepoznati, jer ovo mesto zaista ima potencijala. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Iz dvorišta manastira Lešje pruža se zaista lep pogled na istoimeno selo i okolinu. Temelje Bogorodičine crkve trolisne osnove pronašao je i otkopao prema jednom čudesnom viđenju, 1923. godine seljak Živan Marković iz Lešja. Na temelju stare podigao je malu crkvicu skromnih dimenzija, građenu kamenom i pokrivenu limom. Prilikom poslednje obnove 2004. godine ta mala crkvica je sasvim uklonjena, a novi hram posvećen Pokrovu Presvete Bogorodice sagrađen je na donekle sačuvanim srednjovekovnim temeljima. Manastir neodoljivo podseća na ruske svetinje, ali graditeljski stil predstavlja stilove svih pravoslavnih svetinja. Ispred manastira nalazi se uređen park, sa nekoliko izvora vode. Ovo mesto može biti prava mala oaza, odnosno opcija za predah i osveženje, ukoliko ste na proputovanju kroz ovaj kraj. Do manastira se veoma lako stiže i navigacija će vas dovesti do samog ulaza... Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Ko je pratio temu, video je da sam pre nekoliko postova pišući o drevnom gradu Petrusu, spomenuo i jedno predanje. Po tom predanju, svaki put kada bi se uočile otomanske pljačkaške čete, u Petrusu kao pograničnom utvrđenju države kneza Lazara, palila bi se velika vatra. Ta vatra bi se videla u Lešju, u manastiru Presvete Bogorodice. Tu bi se zatim palila vatra koja bi se videla u Stalaću, a na vrhu kule Todora od Stalaća bi se palila vatra koja bi se na kraju videla u Kruševcu. Upravo tom linijom, ili "putem vatre" ću i ja nastaviti svoje pisanje... Nedaleko od Paraćina u istoimenom selu, nalazi se manastir Lešje. Ceo kraj obiluje stablima leske, pa je verovatno po tome svetinja i dobila ime. Pisani istorijski izvori o manastiru svedoče da je župan Vukoslav, na svojoj baštini između 1355. i 1360. godine kao svoju zadužbinu, podigao Bogorodičinu crkvu. Zajedno sa sinovima Držmanom i Crepom poklonio je kao metoh manastiru Hilandaru 15. oktobra 1360. godine. Manastir Lešje se poslednji put spominje u turskom popisu iz 1536. godine. U narednom, obavljenom oko 1570. godine njegovog pomena nema. Narodno predanje govori da su poslednji lešjanski kaluđeri, zajedno sa hrišćanima okupljenim oko manastira, mučenički postradali od Turaka, koji su nakon pokolja razorili i manastir. Na putu ka Lešju naiđoh na ove teškaše... Naravno, usledila je kolektivna fotografija: radne mašine na okupu. Nastaviće se...

Ono što se iz tog vremena jedino može videti na ovom mestu, svakako je delimično očuvana višenamenska manastirska peć i sušara, ili na turskom - mutvak. Peć je jedinstvena na ovim prostorima i nalazi se u sklopu već odavno srušene manastirske trpezarije. Postojanje peći koja je bila ognjište za spremanje hrane, kuvanje vode, pečenje grnčarije, kovanje potrebnog oruđa i alata za manastir, kao i ostaci kovačnice u kompleksu, ukazuju na to da je Namasije bila ne samo duhovni, veći i privredni centar ovog kraja. Takođe, u kompleksu su pronađene i keramičke posude, oruđe, alati za razne zanate koji potvrđuju da je manastir opsluživao i dalju okolinu. Interesantno je da je na ovoj lokaciji pronađen i stari ugarski novac. U periodu od 1972. do 1979. kompleks Namasije je u potpunosti arheološki istražen, a pojedini pronađeni ostaci su konzervirani. Kompleks Namasija u Zabregi utvrđen je za kulturno dobro – spomenik kulture od strane Zavoda za zaštitu spomenika kulture Kragujevac, a za nepokretno kulturno dobro od velikog značaja odlukom Skupštine SRS 1983. godine u sklopu zaštićene spomeničke celine Petruška oblast. Obilaskom Namasije ujedno i završavam svoj obilazak Male Svete gore u okolini Zabrege. Opet bih istakao trud građanskog udruženja na svemu što su uradili za ovaj kraj. Kamo sreće da je više ovakvih primera... Međutim, iako se uređenost celog kraja primećuje na svakom koraku, Zabrega sa okolinom još uvek nije poznata onoliko koliko to zaslužuje, a itekako ima šta da ponudi. Ali, možda to i jeste dodatni plus. Ovaj kraj još uvek nije komercijalizovan kao mnogi drugi lepi krajevi Srbije, nema navale, gužve... u ovom prirodnom okruženju još uvek možete osetiti istinski mir i duhovni spokoj. Vredi posete. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Nakon fenomenalnih trenutaka provedenih u manastiru Petruša, istom stazom se penjem nazad do utvrđenja Petrus, a zatim takođe istom stazom se spuštam nazad do manastira Svetog Jovana Glavoseka i izletišta gde sam parkirao motor. Motorom se vraćam nazad do centra Zabrege gde uočavam putokaze ka sledećoj destinaciji, a to je manastir Namasija. Želim da napomenem da se iz centra Zabrege više ne vodite Gugl navigacijom, jer evo kako bi vas odvela do manastira Namasija - nikako. Plavom putanjom je nemoguće prići manastiru i već sam pisao zbog čega se dešava da Gugl predlaže takve (nemoguće) opcije. Kada žutom putanjom (koju sam markirao na mapi iznad) dođete do poslednjih kuća u Zabregi, odnosno do ovog mesta, već gledajte gde je najbolje da se parkirate. Uz odobrenje ljubaznih vlasnika, parkirah u hladovini jednog privatnog objekta. Odavde pa do manastira ima nekih 400 - 500 metara pešačenja. Odatle nastavljam pešice, i kao po običaju... uvek mi priđe neka živuljka raspoložene za druženje i češkanje. Nakon par minuta hoda nailazi se na pešački most koga treba preći. Moglo je i do ovde da se priđe motorom, međutim makadamski put mi se činio isuviše uzan da bih na njemu parkirao, a zna da prođe i traktor sa natovarenom prikolicom... Nakon prelaska mosta, samo treba nastaviti stazom uz reku. Na pojedinim mestima, poput ovog na fotografiji ispod, kada je nivo reke visok veći deo staze bude pod vodom, tako da treba nastaviti "sa kamena na kamen", a ono zna da bude klizavo. Laganom šetnjom pored Crnice i bez po muke stižem do zidina manastira Namasija. Namasija, danas napušteni i urušeni kompleks građen je krajem 14. veka. i ubraja se u najstarije monaške zadužbine Moravske Srbije. Prva pominjanja ovog manastira mogu se naći u narodnim predanjima i u njema je oslovljavan kao Manasinja ili Namasinja. Kao Namasija se pominje u turskim defterima iz 16. veka, dok je pod imenom Manasinja ubeležen i u austrijskoj ratnoj karti iz 18. veka. U nekim drugim mlađim izvorima može se naći i kao Manasinjac. Kao i skoro svi manastiri tog vremena, i ovaj je građen tako da mu je teško prići, odnosno da je veoma dobro zaštićen prirodom oko sebe. Tako je i danas, prilaz manastiru moguć samo sa zapadne strane, preko reke. Unutar bedema manastira, pored crkve nalaze se ostaci nekoliko velikih privrednih objekata i manastirskih konaka. Jedini deo kompleksa koji u potpunosti stoji je crkvica posvećena Svetom Nikoli. Pri zidanju crkve korišćen je lomljeni kamen u krečnom malteru, koji je bio crvene boje, karakteristične za zemlju oko Crnice. Krov je pokriven ćeremidom, a pod pločama od peščara. Crkva je nekada cela bila oslikana, dok danas, originalne freske i ornamenti iz tog vremena sačuvani su samo u delu njenog podnožja. Nastaviće se...