Pećinu je prvi istražio geograf Jovan Cvijić 1894. godine i ostavio je naučne podatke o njoj u delu "Pećine i podzemna hidrografija u Istočnoj Srbiji". U tom delu on Rajkovu pećinu naziva Homoljska lepotica, a istraživanje je nastavljeno tek sedamdesetih godina 20. veka. Za turiste je otvorena 1975. godine. Ulazni deo pećine iz pravca sela Rajkova bio je nastanjen još u praistoriji, o čemu svedoči i kameni čekić koji se čuva u arheološkoj zbirci Muzeja u Majdanpeku. Osim suvog horizonta, ova pećina ima i rečni, budući da kroz nju protiče i Rajkova reka. Nakon rekonstrukcije oba horizonta su povezana, što je omogućilo posetiocima da krenu u kružni obilazak ove prirodne lepote naše zemlje. Rajkova pećina nije samo jedna od najlepših u našoj zemlji, već i jedna od najdužih, budući da je do sada istraženo 2,304 m njenih kanala (turistima omogućen pristup u dužini od 750 m). Kao što napisah, asfaltni put vodi do same pećine i Gugl navigacija će vas dovesti do nje bez ikakvih problema. Imajte još u vidu da je temperatura pećine stalnih 8°C, dok je vlažnost vazduha 100% (zna da bude klizavo!). Zato se za posetu pećini preporučuje toplija garderoba čak i u letnjem periodu. Ili u pevodu: ne skidajte moto jaknu. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

U okviru geoparka Đerdap i na svega 2,5 km udaljena od Majdanpeka, nalazi se jedna od najlepših i turistički najznačajnijih pećina Srbije. Do nje se stiže asfaltnim putem kraj obale Malog Peka i veštačkog jezera ,"Veliki zaton". Rajkova pećina je dobila ime po čuvenom Rajku vojvodi, za koga se pretpostavlja da je živeo u 19. veku. On je, po predanju, danju bio mehandžija, a noću je pljačkao turske karavane sa svojim hajducima i prijateljem popom Martinom. Opljačkano blago je, kako se tada verovalo, skrivao upravo u ovoj pećini. Rajkovo blago možda i jeste ostalo skriveno u pećini do dana današnjeg, prkoseći brojnim pokušajima avanturista i tragača da ga pronađu. Međutim, nakon što kročite u pećinu i dnevno svetlo ostane iza vas, ne treba puno koraka da bi se uočilo raskošno blago ove Homoljske lepotice. Rajkova pećina je najviše poznata po lepoti svog pećinskog nakita: stalaktiti, stalagmiti, pećinski stubovi, kadice, draperije… svuda su oko vas. Velikim delom pećinski nakit je izgrađen od čisto belog kalcita, te samim tim izgleda kao da je iz bajke. Prelepe atrakcije smenjuju se jedna za drugom: Ježeva i Koncertna dvorana, Dvorana kada. A tu su i Male i Velike orgulje, te Obešeni hajduk Rajko, Sala stećaka i Kristalna dvorana, kao i Dvorana vodopada, Žrtvenik, Zimska bajka i Duhovi... Sve su to bogatstva Rajkove pećine. Nastaviće se...

O prelepom Specijalnom rezervatu prirode Uvac, beloglavim supovima i verovatno najpopularnijem vidikovcu tog kraja "Molitva", već sam na ovoj temi pisao OVDE. Naravno, neću se ponavljati, ali bih želeo da spomenem još jedan vidikovac koji je po meni, ne samo atraktivniji od Molitve, već je u recimo nekih top 5 vidikovaca u srbiji. "Ledeni" ili vidikovac "Veliki vrh" kako se još zove, nalazi se odmah prekoputa vidikovca "Molitva", ali se na meandre gleda iz (po meni) mnogo atraktivnijeg ugla. Ime "Ledeni" je dobio po Ledenoj pećini koja se nalazi u njegovom podnožju. Ovaj atraktivni vidikovac nažalost nije posećen koliko i Molitva jer se do njega nešto teže stiže. Najlakše je krenuti iz Sjenice, proći Donje Lopiže, nastaviti ka selu Ušak, proći Gornje Lopiže, sve dok ne naiđete na obeleženo desno skretanje (račvanje) koje vodi ka vidikovcu. Osim što ga ima nekih 10 km (ako se ništa nije promenilo), makadamski put nije idealan i nije za niže tipove motocikla. Oni uporniji treba da parkiraju upravo kod skretanja koje sam pomenuo, tu postoji i rampa. Od prelepog pogleda deli vas još par stotina metara pešačenja. Znam da postoji i tura brodićem koji kreće iz kampa koji je sa strane Molitve. On vas ostavi kod ledene pećine, a onda (kažu) treba ozbiljnije zapeti uzbrdo do vidikovca. Sa tim načinom prilaska vidikovcu nemam nikakva iskustva. Bilo kako bilo, fotografije mogu da dočaraju samo delić lepote koja vas očekuje. Za pun doživljaj, Veliki vrh je zaista vredan truda, treba ga posetiti. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

I kao po običaju, došla je na red još jedna rekapitulacija poslednjih pet strana ove teme (21-25). Strana 21 225. Pećina Kađenica - Ovčar banja 226. Vidikovac BJB - Ovčarsko/Kablarska klisura 227. Vidikovac Rapajlovača - Ovčarsko/Kablarska klisura 228. Spomenik 4 vere - Čačak 229. Rodna kuća vojvode Stepe - Kumodraž (Beograd) 230. Grobno mesto vojvode Stepe - Čačak 231. Rajska prerast - Plavna 232. Rekapitulacija stranica 16-20 233. Vrelo-Šarkamen - Šarkamen Strana 22 234. Manastir Presvete Bogorodice - Kuršumlija 235. Vizantijska bazilika - Kuršumlija 236. Gvozdeni puk (uvod) 237. Spomen park "Gvozdeni puk" - Prokuplje 238. Spomen soba "Gvozdeni puk" - Prokuplje 239. kanjon reke Vučjanke - Leskovac 240. Hidroelektrana Vučje - Vučje 241. Đokini virovi - Vučje 242. Vidikovac Sokolica - Vučje 243. Markovo kale - Vranje 244. Spomenik žrtvama NATO agresije - Grdelica 245. Spomen kompleks "Grdelica" - Grdelica 246. Justiniana Prima (Caričin Grad) - Lebane 247. Spomenik vojvodi Sinđeliću "Čegar" - Kamenica (Niš) 248. Crkva Sv. Petke - Donji Matejevac (niš) 249. Spomen-park "Popina" - Štulac 250. Manastir Ljubostinja - Trstenik Strana 23 251. Pohvala knezu Lazaru (muzej SPC) - Beograd 252. Tri kamena - Ostatovica 253. Srpsko vojno utvrđenje Šanac - Striževac 254. Jošanička banja 255. Milunka Savić (uvod) 256. Memorijalna soba Milunka Savić - Jošanička banja 257. Spomenik Milunki Savić - Inđija 258. Kuća Milunke Savić - Beograd Strana 24 259. Milunka Savić (poslednji dani + video) 260. Grobno Mesto Milunke Savić - Aleja velikana (Beograd) 261. Taorska vrela - Donji Taor 262. Povlenske kugle - Mravinjci (Taor) 263. Manastir Lelić - Valjevo 264. Vidikovac Rovni - Rovni Strana 25 265. Manastir Jovanja - Valjevo 266. Vidikovac Markova Stolica - Valjevo 267. Spomenik Stevanu filipoviću - Valjevo 268. Kanjon reke Gradac - Valjevo 269. Gliko staza - Valjevo 270. Petničko jezero - Petnica (Valjevo) 271. Klisura ždrelo - Stogazovac (Knjaževac) 272. Božja trpeza - Stogazovac (Knjaževac) 273. Crkva Vidovdan - Stogazovac (Knjaževac) 274. Vidikovac Lisičja stena - Stogazovac (Knjaževac) 275. Knjaževac noću (foto), Pečka klisura (Gornja Kamenica) 276. Selo Papratna - Papratna (Gornja Kamenica) 277. Dvorac Damaskin - Hajdučica 278. Dvorac Jagodić - Konak 279. Bošnjakova vetrenjača - Melenci

Nisam, obišao sam sve ali neću o svima pisati. Ta sa slike se nalazi na privatnom posedu i nije je moguće obići, uprkos onome što piše na Guglu (da je otvorena 24h/7). Pojedinci ili poneka grupa su i ušli, uz najavu... Uglavnom su je gledali ili slikali (poput mene) preko ograde.

Kažu da je vetar u Banatu prisutan oko 270 dana u godini, pa ga mnogi Banaćani zato i ne vole, ali su isto tako svesni (pogotovo starije generacije) da se od njega živelo i da su se mnoge porodice hranile zahvaljujući njemu. Na prostoru čitave Vojvodine, nekada su "hvatale" vetar i žito mlele 282 vetrenjače. Do danas ih je opstalo svega 11, a jedna od njih usamljena, još uvek stoji na obodu banatskog sela Melenci. Bošnjakova vetrenjača je sagrađena 1899. godine, u vreme kada su vetrenjače nicale širom Vojvodine, i u neku ruku, smenjivale suvače, u kojima se žito mlelo na konjski pogon. Vetrenjača u Melencima je, pre nego što je postala spomenik kulture od velikog značaja, bila u vlasništvu melenačke porodice Bošnjak. Osim što je praktično bila njihov dom, bila je i svojevrsno mesto okupljanja. Zemljoradnici su donosili žito, kukuruz, ječam i ovas na mlevenje, a dok su čekali svoj red družili se, razgovarali i dogovarali poslove. Priča se da je melenačka vetrenjača nahranila i mnogo gladnih usta, jer su kod Ljubomira Bošnjaka, dolazili i najsiromašniji meštani tražeći malo brašna za svoju porodicu. Kod zidanja kombinovani su cigla i čerpić, a kupasto telo vetrenjače pokrivao je kupasti krov od šindre. Krov je bio pokretan i okretao se na onu stranu sa koje je dolazio povoljniji vetar. Za krov su bila pričvršćena krila, preko njih razapeta platna u koja se zapravo "hvatao" vetar i pokretao čitav sistem. Krila odavno nedostaju Bošnjakovoj vetrenjači, a drveni mehanizam je, pod uticajem vremenskih prilika, prilično oštećen. Početkom pedesetih godina prošlog veka, povoljan vetar nije bio neophodan za pokretanje sistema, jer je u vetrenjaču bio instaliran stabilan motor. Za radove ovog tipa bio je zadužen sam vlasnik, a tako modernizovana, Bošnjakova vetrenjača, u upotrebi je bila do 1960. godine. Ako uzmemo u obzir da se više od pola veka ne koristi, prilično je dobro prkosila vremenu i spoljašnjim uslovima. Skoro celu deceniju nakon što je prestala da se koristi, melenačka vetrenjača dospela je u "Ilustrovanu politiku". Nakon reportaže objavljene u ovom nedeljniku, Zrenjanin i Melence, posetio je, ni manje ni više nego maršal Tito. Kažu da se maršal oduševio vetrenjačom i da je tražio od nadležnih da se odmah nešto preduzme povodom njenog sređivanja. Vrlo brzo, na dogovor u Mesnu zajednicu, pozvan je Dejan Bošnjak, koji je vetrenjaču nasledio od svog oca. Da li zbog maršalove instrukcije ili zbog želje da se zaista sačuva, Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika finansirao je 1971. godine kompletnu obnovu. Sve osim delova mehanizma mlina, dobilo je tada novi izgled. Baš u to vreme, kažu Melenčani, u selu je boravio jedan Holanđanin koji je bio voljan da vetrenjaču kupi i prenese u svoju zemlju, a tamo od nje napravi turističku atrakciju. Međutim, Pokrajinski zavod odbio je ovu njegovu ponudu, kao i brojne ponude onih koji su za ovaj objekat imali restoranske planove. U godinama i decenijama koje su usledile, vetrenjača nije imala nikakvu namenu i vreme je učinilo svoje. Postojala je velika opasnost od kompletnog urušavanja, a konzervatorski i radovi na restauraciji bili su više nego hitni. Kada je došao red na te radove, na kalendaru je već stajala 2007. godina. Najpre je urađena sanacija temelja i zidova, a onda i krova. Vetrenjača je dobila novu krovnu konstrukciju i pokrivač od šindre, što je sprečilo urušavanje ovog važnog objekta. Međutim, istorija se opet ponovila, pa ni nakon ovih radova, Bošnjakova vetrenjača nije dobila pažnju koju zaslužuje. Namenu, takođe. Mehanizam je propao, spratova i jedara poodavno nema, a odmah po ulasku u prizemlju, sačekaće vas (bukvalno) hrpa ptičjeg izmeta. Na papiru je Spomenik kulture od velikog značaja, u realnosti vrlo stara građevina koja, sa leve strane puta od Melenaca ka Bašaidu, podseća da su Banaćani još davno znali kako da ukrote vetar. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Još jedno zdanje o kome bih napisao neku reč je svakako Dvorac Jagodić. Iako je Dvorac Jagodić mnogo bliže Konaku, na putu ka Vršcu, formalno se nalazi u ataru sela Boka. Sagrađen je na ivici šume, koja je zanimljiva po retko gde očuvanoj skupini stabala koprivića, koji se nastavljaju na engleski park i koji su zaštićena biljna vrsta. Kao godina gradnje beleži se 1835. a vlasnik dvorca je bio Petar Jagodić, jedan od istaknutijih članova ove porodice, u čijem je vlasništvu ostao sve do nacionalizacije posle Drugog svetskog rata. Jagodići su bili ugledna plemićka porodica koja je učinila mnogo za srpski narod u Vojvodini, budući da su bili i značajni članovi Matice srpske. Galerija Matice srpske čuva nekoliko njihovih portreta, a svi su radovi Konstantina Danila. Očigledno je da su Jagodići želeli da za sebe izgrade porodični dvorac daleko od naselja i u miru šume u banatskoj ravnici, a u skladu sa trendovima tog doba Austrije, Rusije, Britanije ili Nemačke. Dvorac pripada tipu poljskih dvoraca, a oko njega je engleski park, koji poseduje i uobičajene, ali i egzotične, biljne vrste, što je tipično za eru romantizma. Park ispred dvorca urađen je po obrascu francuskih parkova. Nakon nacionalizacije u dvorcu je bila smeštena upravna zgrada poljokombinata „Trudbenik”, a to je donelo velike promene, budući da se dvorac od stambenog prostora pretvorio u administrativnu zgradu. Ove promene su bile vidljive naročito u enterijeru, dok je eksterijer ostao u dobroj meri pošteđen. Od 2007. radi se na obnovi zgrade, koja je danas već u dobrom stanju i izgleda dostojno plemićke porodice kakva je i bila porodica Jagodić. Dvorac nije otvoren za klasične posete, ali sam čuo da je u njemu moguće zakazati i organizovati svadbe, sastanke, konferencije... Dvorac nije teško pronaći ali bih napomenuo da je na Gugl mapi dvorac markiran na dva mesta, i ni jedno nije tačno. Tačna lokacija dvorca je upravo ona koju sam ja obeležio. Možete je naći i u mojoj mapi "Kojekuda po Srbiji" koju postavljam na kraju svakog posta, i koju redovno ažuriram nakon svakog pisanja. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Kao za većinu dvoraca i za ovaj se vezuje legenda, o kojoj piše Milan Belegišanin u svojoj knjizi "Kamen u žitu – Zamkovi i dvorci Vojvodine": "Na poziv vlasnika zamka, slikar koji se zvao Jatan došao je da bi naslikao nekoliko slika za salon prelepog zamka Dunđerski. Zamak je na slikara delovao umirujuće i mislio je da će vrlo brzo završiti svoj rad. Prošlo je tri godine, a slikar nikako nije mogao da krene s radom. Svaki put kad bi uzeo kičicu, ruka mu je otežavala, a na oči mu se navlačila mrena. Srce mu se praznilo, a čelo rosilo strahom i znojem. Jedne je noći usnio kako se šeta pored hajdučičkog jezera. Iznenada, začuo je glas iz jezera: "U meni je kondenzovana sva lepota prirode, zamoči četkicu u moju vodu i stvorićeš najdivnije prelive boja. Inspiracija će ti biti neprestana. Na mojoj površini i u mom dnu spavaju duga i zvezde. Kroz moje kapi dišu, a kroz talase moje vode izranja belo golubije krilo. Sva ta lepota će biti tvoja, ali mi moraš obećati da ćeš mi pokloniti sve ono što ćeš sanjati od iduće noći pa do kraja života. I ti i dve generacije tvojih potomaka. "Usnuli slikar odmah na ovo pristane. Sutradan ujutru, kada se probudio, slikar ode do jezera noseći sa sobom štafelaj. Zamoči kičicu u vodu, i dogodi se čudo. Počeše da se stvaraju prekrasne slike. Imao je utisak da mu neko drugi vodi ruku. Ne samo što su oblici boje na štafelaju odisali belim golubijim krilima nego se čuo i lepet tih krila. Njegove septembarske šume ne samo da su imale sve jarke boje miholjskog leta nego je između okvira štafelaja dopirao miris opalog jesenjeg lišća. Platna slikareva bila su magija boja koje su mogle da se čuju i udišu. Ali od tada je slikar izgubio svoje snove. U prvo vreme mu to nije smetalo. Mislio je da mnogo radi i da se zamara, pa zatim zapada u tvrd i dubok san bez snova. No, kako je vreme prolazilo, počeo je da shvata da ukoliko u snu ne sanja, tada u tom vremenu ne živi. San bez snova je izgubljeno vreme. Uvideo je da je dao prevelik zalog jezeru. Trampio je za nekoliko slika poveći deo ne samo svog već i deo života svojih sinova i unuka. Nakon toga ostareli slikar je brzo napustio Hajdučicu, kao da beži od nečega. A jezero, bremenito snovima tri generacije, poneki put biva uzburkano, a poneki put biva kao staklo. U prvom slučaju se čini da se iz vodenih lukova stvaraju neki čudni oblici koji kao da su izašli iz noćne more nekog nesrećnika. Kada je voda jezera mirna, u njoj se mogu videti prekrasne slike dalekih predela koji su puni rike jelena i neke čednosti koja kaplje sa listova vrba, breza i topola. Kao da jezero sanja tuđi trampljeni san." Poput jezera i zanimljivi pomoćni objekti se nalaze u neposrednoj blizini dvorca. Park prirode dvorca na 3,7 hektara je jedan od najočuvanijih vrednih predstavnika vrtne umetnosti sa početka 20 veka na teritoriji Vojvodine i Srbije uopšte. Tipičan je primer mešovitog stila koji je dominirao u vrtnoj arhitekturi toga vremena , nastalog kombinovanjem elemenata klsičnog i pejzažnog stila. U parku su sačuvani lepi primerci hrasta lužnjaka, bele topole, javora, klena srebrnaste lipe i mleče. Svrstan je u prirodno dobro od velikog značaja. U kakvom sam sve jadnom stanju zaticao nekada velelepne parkove oko ruiniranih dvoraca, ovaj je zaista za primer. Međutim, ono što mi je posebno drago je što sam uspeo da pronađem i vidim nešto zaista retko, a to je drvo Ginko bilboa! Za drvo Ginko kažu da je reliktni živi fosil! Pre 100 miliona godina izumrle su sve vrste reda Ginkoales, jedino je Ginko preživeo u Kini. Upravo zbog svoje otpornosti, vitalnosti i dekorativnosti ova vrsta sadnica se često sadi u parkovima, alejama, drvoredima i privatnim vrtovima. Ginko je listopadno drvo koje se gaji vekovima u dvorištima kineskih i japanskih hramova, kao sveto drvo. U kakvom je parku ušuškan dvorac, najbolje se vidi iz vazduha. Dvorac je spomenik kulture od izuzetnog značaja i nažalost nije otvoren za posetioce. Nije ga teško pronaći ali kada mu priđete, nemojte se voditi Gugl navigacijom koja će vas odvesti iza dvorca (plava putanja). Može i sa te strane da se priđe, ali morate da se snalazite po zemljanim i travnatim stazicama. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

U ovoj temi je već bilo reči o dvorcima u Srbiji, kako onima koji su i dalje u funkciji, tako i o onima koji su potpuno ruinirani. Obišao sam ih skoro sve, a pošto sam obećao da ću sa pisanjem malo češće da "šaram" po Srbiji, ajmo ponovo malo severnije... Po profesoru Mihalu Rapošu i kustosu Vršačkog muzeja Feliksu Milekeru dvorac Damaskin je sagrađen početkom XIX veka. Rapoš dalje navodi da je osnivač sela Ištvan Damaskin, dvorac sa parkom, jezerom, pomoćnim objektima, šumom, vinogradom, voćnjakom i ostalim imanjem od 2500 hektara prodao 1890. godine Lazaru Dunđerskom za 960.000 zlatnika, koji je ovo velelepno zdanje kupio za miraz svojoj ćerki Olgi. Tada Dunđerski renovira stari dvorac i time suštinski pravi sadašnji, 1901. godine. Kako Samuel Borovski kaže, u pitanju je bila prilagodba starog dvorca novim potrebama, ali se nije dirala klasicistička simetrična struktura. Današnji izgled je rezultat prepravki i adaptacija poslednjih vlasnika porodice Dunđerski. Zgrada dvorca je smeštena u prostranom parku na kilometar udaljenosti od puta za Vršac. Građen je kao rezidencijalni objekat za stanovanje i ima sva obeležja koja to potvrđuju. Park koji okružuje objekat je dobro očuvan i nosi obeležja stručno projektovanog parka sa negovanim rastinjem i jezerom za koje se vezuje legenda. Nastaviće se...

Nakon kraće potrage za ključem od mesne kancelarije, domaćini mi otvoriše vrata. Šta da vam kažem... Boraveći u mestu gde je vreme stalo, vreme mi je zapravo proletelo i trebalo je krenuti nazad. Razmenivši pozdrave i lepe želje sa svojim domaćinima, pun utisaka krenuh iz Papratne istim putem kojim sam i došao. Eto, zahvaljujući nekolicini entuzijasta koji u selo svrate tokom proleća i leta, u Papratni je još uvek moguće sresti nekoga. Verovatno je u domenu naučne fantastike, ali fenomenalne stogodišnje srpske kuće bi na neki način trebalo zaštititi, ako ni zbog čega drugog a ono zbog sećanja, ili kao kontrast današnoj uglavnom bezličnoj arhitekturi porodičnih kuća. Ukoliko se odlučite za odlazak do Papratne, savetujem da to bude suvo vreme. Od glavnog puta #221 imate nekih 8 km makadama i utabanog zemljanog puta kroz klisuru. Prolazak kroz stenu Vrtače sa početka ove priče, i u povratku je protekao bez problema. Iako korito reke sada na fotografijama kada nema vode izgleda lako prohodno, napomenuo bih da lokalci nakon što voda presuši uvek uklone ono najveće kamenje. Pomenuto kamenje ili se uopšte ne primećuje kada je ispod nabujale vode, ili je teško oceniti njihovu veličinu. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Nastavismo tako šetnju kroz selo... ...i dođosmo do male seoske crkve. Od crkvice pustismo još nekoliko desetina koraka i stigosmo do obećanog mesta: bife "Čokanjče". Bife je mesto gde ću upoznati preostalu dvojicu mojih domaćina, inače, jedine žitelje u selu. Neuništiv smo narod, selo ne mora da ima ni stalnih stanovnika, ali mora da ima valjan bife! I tako u Čokanjčetu nastavih priču sa kompletnim stanovništvom sela... I kao po običaju na mojim putešestvijama, uvek mi se prišljamči i neki dlakavi prijatelj, kao da znaju ko ih obožava. Prvi i verovatno jedini put u životu, imadoh priliku da u ruke uzmem staru, baš staru flašu Zaječarskog piva. Međutim, iznenađenja nisu prestala. Odmah do bifea Čokanjče, nalazi se i mesna kancelarija koju domaćini sa ponosom rešiše da mi pokažu. Nastaviće se...

Iako rešen da ovaj put uđem u Pečku klisuru ma kakvu situaciju zatekao, vode nije bilo uopšte, tako da sam prolaz kroz stenu Vrtače prošao bez po muke. Odmah nakon prolaska kroz uzani klanac, sa leve strane mi se ukazuje pećina sa povelikim otvorom. Nisam čuo ništa o njoj niti sam išao u istraživanje, samo bacih pogled. Makadamski put me dalje vodio kroz krajnje zanimljiv krajolik. Počevši od omanjih zaravni sa livadama, pa preko kanjonskog i šumovitog pejzaža... sve do primarnog cilja, a to je selo Papratna. Put vodi direktno u centar sela u kome dominira povelika trafo-stanica. Iako su takve tipske trafo-stanice izgrađenje još polovinom prošlog veka, one i dalje po srpskim selima obavljaju svoju funkciju. Osim trafo stanice u centru sela se nalazi i zadružni dom sa mesnom kancelarijom. Zadružni dom u Papratni je jedan od ukupno 1500, koji su izgrađeni po Prvom petogodišnjem planu FNRJ. Kao i u ostalim selima, tako je i ovaj u Papratni bio centar kako opismenjavanja, tako i kulturno-socijalnog života. Međutim, kako je vremenom opadao broj stanovnika sela, tako su dom i mesna kancelarija zatvoreni. Odmah tu, nalazi se i spomen-česma, spomenik na kome su 52 imena. Posvećen je žiteljima Papratne nastradalim u svim prošlim ratovima, a ginulo se... u Balkanskim ratovima, Prvom i Drugom svetskom ratu. Spomenik koji je otkriven 04. jula 1981. godine, podigli su građani Papratne. Ali zašto baš Papratna? Opadanje broja stanovnika po srpskim selima, nažalost, nije zaobišlo ni Papratnu. Repušnica, selo udaljeno nekih 5 km od Papratne je potpuno pusto i poprilično je teško doći do njega. Negde pročitah da je to čak i prvo selo u Srbiji koje je potpuno napušteno. Po prvom posleratnom popisu iz 1948. godine Papratna je imala 495 stanovnika. Nekih pola veka kasnije, tačnije 2011. godine, u selu je popisano svega 5 stanovnika, a 2015. nije zabeležen ni jedan. Danas se tek neko od potomaka starosedelaca pojavi tokom leta, ostatak godine selo je prazno. Ono što sam baš hteo da vidim je svakako fenomenalna narodna arhitektura. Celo selo kao da se nalazi u nekoj vremenskoj kapsuli, zaglavljeno u vremenu. Uprkos činjenici da vlasnici u njima ne žive već poprilično dugo, kuće sagrađenje pre više od jednog veka i dalje prkose vremenu, svedočeći o umeću narodnih graditelja. Papratna je staroplaninsko selo pretežno zbijenog tipa i kuće su građene slično. U prizemlju se nalaze pomoćne prostorije i ostava, dok je na spratu deo za stanovanje sa tremom ispred ulaza. Kada spomenuh trem, kažu da u građevinarstvu lukovi uvek predstavljaju izazov. Ovi na stogodišnjim narodnim kućama su odrađeni veoma precizno i pedantno. Za izgradnju kuća korišćeni su samo prirodni, raspoloživi materijali. Na kamenim temeljima podizani su zidovi od naboja: drvena građa sa ispunom od pleve i blata. Tako ugrađeni prirodni materijali tokom leta obezbeđuju hladovinu, a tokom zime čuvaju toplotu unutar kuće. Nije bilo betona i armatura već su noseći stubovi bile drvene grede. Naravno, svojim znanjem i umećem tadašnji majstori su svakako doprineli da ove seoske kuće proslave i prebace svoj stoti rođendan. Šetajući i razgledajući selo, baš kada naiđoh na novogradnju pod nazivom "Burence", naiđoh i na prvog (od ukupno tri) moja domaćina. U prvi mah zbunjen mojom pojavom, čoveku bi veoma drago kada je čuo da nisam zalutao, već da sam putnik namernik. Započe tu priča o njima, meni, istorijatu sela, zanimljivostima... i tako dobih domaćinski poziv da odemo do njihovog omiljenog mesta i da tamo nastavimo priču. Naravno, prihvatih... Nastaviće se...

Evo, odradih prevod sa Motorrada. Ne zamerite ako naletite na neku gramatičku ili pravopisnu nepravilnost, ovo je samo informacije radi. -------------------------------------------- Automatizovani manuelni menjač za jednostavniju vožnju. ASA (Automated Shift Assistant) sistem ne zahteva duplo kvačilo ili konverter: kvačilo i menjač funkcionišu elektromehanički preko aktuatora. Struktura odgovara automatizovanom sekvencijalnom 6-stepenom manuelnom menjaču. Za razliku od Hondinog E-Clutch sistema, nema ručne poluge kvačila. Ekspanzioni rezervoar ima svoje novo mesto na kućištu motora, kao i nova kontrolna jedinica. Osim nedostatka ručice kvačila na upravljaču, ASA sistem je vizuelno neupadljiv jer je potpuno integrisan – a sa potvrđenih 2,1 kilogram, relativno je i lagan. Šaltanje manuelno ili automatski U manuelnom režimu vožnje „M“, vozač zadržava kontrolu nad vremenom (trenutkom) promene stepena prenosa. ASA sistem momentalno menja stepen prenosa korišćenjem nožne pedale, preko postojećeg "Kvikšiftera. Ako brzina padne ispod granične vrednosti blizu brzine u praznom hodu, elektronika automatski prebacuje u niži stepen prenosa ili isključuje kvačilo, čak i u manuelnom režimu. U automatskom režimu „D“, procesi prebacivanja su automatski i prilagođeni izabranom režimu vožnje. Prema BMW-u, promene stepena prenosa treba da budu jednako brze kao i kod prethodnog Kvikšiftera, koga BMW naziva Shift Assistant (Pro). Pored toga, automatski sistem može biti zamenjen manuelnim u bilo kom trenutku pomoću komandi za prebacivanje. Dinamičan uprkos automatskom menjaču BMW naglašava da je karakter aktuelnog 1300 GS modela zadržan i sa ASA sistemom. Obećavaju se uobičajene glatke promene stepena prenosa, koje bi trebalo da budu primetne i dinamične u automatskom radu. Da li je to tačno, ostaje da se vidi: lično iskustvo još nije bilo moguće. Alternativno, već smo mogli da posmatramo sistem u terenskoj upotrebi. Demonstrirano je pokretanje i zaustavljanje na neasfaltiranim strmim padinama, manevrisanje i skretanje, kao i manevri ubrzanja i kočenja pri različitim brzinama. Prvi utisak: Čini se da ASA sistem dobro funkcioniše i u automatskom i u manuelnom režimu, čak i na nivoima pre proizvodnje, deluje dobro osmišljeno i čak reaguje na posebne situacije u vožnji kao što su manevri snažnog kočenja. ASA sistem bi mogao da bude korisna podrška van puta, posebno za off-road početnike - i uštedi vaše živce u gradskom saobraćaju. ASA za BMV R 1300 GS i druge modele R 1300 Koji BMW motocikli će posebno biti dostupni sa ASA još nije otkriveno. Može se pretpostaviti da je R 1300 GS razvojno vozilo i najvažniji model. Kod njega je prenos dizajniran imajući u planu i prostor za instalaciju potreban za ASA komponente. Novi automatski menjač se takođe može očekivati u budućim modelima R 1300 sa novim bokser motorom, odnosno RT, R i RS. Prema BMW-u, ASA sistem se u osnovi može primeniti na bilo koji model uz više ili manje napora. Međutim, u početku je planiran samo kao opcija za modele u višem cenovnom rangu. Na motociklima srednje klase kao što je novi F 900 GS, verovatno ćete morati da nastavite sa manuelnim šaltanjem, što će vam u najboljem slučaju olakšati već poznati pomoćnik "Kvikšifter". BMW planira da predstavi ASA modele spremne za serijsku proizvodnju u drugoj polovini 2024. godine. Doplata za ASA sistem još nije tačno određena, ali bi trebalo da bude oko 1.000 evra.

Još jedna stvar koju napisah pre skoro dve godine, upravo se obistinila. Automatski menjač je tu (ASA - Automated Shift Assistant), biće opcino na raspolaganju od sledeće godine. Za sada nema objavljenih testova i detalja iz vožnje, samo osnovni podaci za javnost.

Citirao sam sam sebe, jer kada nešto kažem (obećam), tako i bude... Ovaj put o Knjaževcu neću detaljisati jer sam o njemu poprilično toga već napisao u ovoj temi. Put me nije slučajno doveo u ovaj gradić, jesam bio u prolazu, ali sam sa namerom izabrao da prenoćim baš u njemu. Smeštaj mi je bio u samoj blizini centra pa nije bilo potrebe da palim motor. Pokušaću fotografijama da vam prenesem delić atmosfere sa večernje šetnje, možda nekome i privučem pažnju. Nakon divne večeri provedene u Knjaževcu, ponovo se nalazim na #221 i grabim ka sledećoj lokaciji. Veoma brzo stižem do Gornje Kamenice, a zatim i do Pečke klisure u kojoj mi je voda prilikom poslednje posete osujetila planove. Upućeniji mi rekoše da motorom tamo nemam šta da tražim kada ima vode. Radoznao, ipak odlučih da bar vidim o čemu se radi, a ono što sam tada zatekao možete videti na fotografijama ispod. Napravih tada kratak obilazak okoline, pokušao sam da izvidim korito reke, kakvo je i koje veličine je kamenje na dnu... i ipak odlučih da odustanem, nisam uspeo da procenim, niti sam znao šta me nadalje čeka. Bolje i to nego da se izvrnem i da vožnju nastavim natopljen vodom. Ovaj put, godinu i par meseci kasnije dolazim sa ozbiljnijim gumama, čvrsto rešen da prođem kroz uzanu klisuru i nastavim ka primarnom cilju. Neznajući šta me čeka, dolazim do istog mesta i zatičem ovaj prizor. Vode nema uopšte, reka je skroz presušila i moja mini avantura je mogla da se nastavi! Nastaviće se...

Ono što svakako ne treba zaobići u klisuri Ždrelo nalazi se na nekih 50-60 m od crkvice koju sam spominjao u prethodnom postu. Samo treba dalje nastaviti utabanom stazom i naći ćete se na Lisičjoj steni. Sa stene se pruža veoma lep pogled na klisuru i okolinu. Stena (vidikovac) je obezbeđena ogradom i na njoj se nalazi osveštani krst, postavljen 2012. godine. Doživljaj je svakako još lepši nego što to fotografije mogu da prikažu. Žao mi je jedino što zbog prilično jakog vetra nisam hteo da rizikujem sa dizanjem drona, jer verujem da bi zabeležio neke još lepše kadrove. Na fotografiji ispod se lepo vidi gde sam parkirao motor, kao i sam početak pešačke staze koja vodi ka crkvi i vidikovcu. To mesto sam takođe markirao na mojoj mapi. Klisura ždrelo je mesto koje svakako treba posetiti. Na fotografijama koje sam postavio se vidi da je makadamski put veoma korektan, i da se kroz klisuru možete provozati i nižim motociklom. Svakako, posetu savetujem po suvom vremenu, a baš ko ne želi ni da pomisli na makadam, nekoliko stotina metara pešačenja od završetka asfalta, mislim da nikome ne bi trebalo da predstavlja problem. Ono što još uvek nisam odradio je obilazak kružne pešačke staze koja vodi oko klisure. Ta staza je dužine oko 2 km, i ako ništa drugo, svakako će biti glavni razlog da ponovo posetim knjaževačke Meteore. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Kada ste već u klisuri Ždrelo, osim Božje trpeze koju sam opisao u prethodnom postu, moja topla preporuka je da se uređenom pešačkom stazom popnete i do male crkvice koja se nalazi između Lisičjeg i Zdravačkog kamena. Kao posebna istorijska znamenitost kraja izdvaja se srednjovekovna crkva Vidovdan, sagrađena na temeljima ranije crkve Krstovdan, o čemu svedoči i natpis na zavetnom krstu iza oltara crkve. Crkva je podignuta 1939. godine na starim srednjovekovnim temeljima. Obnovio ju je meštanin Ranđel Raja Stanisavljević koji se kao zavetnik pominje samo u natpisu iznad ulaznih vrata obnovljene crkve. A u porti crkvice nalazi se predivna hladovina koji čini šuma drena. Iako možda obilazak verskih objekata ne spada u sferu vaših interesovanja, ipak preporučujem da pustite korak i odete do crkvice. Crkva se nalazi na samoj stazi ka sledećem mestu, odnosno u neposrednoj blizini lokacije koju ne bi trebalo da propustite, a o kojoj ću pisati u nastavku. Nastaviće se... Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Negde na samom početku makadamskog puta nalazi se početak kratke utabane staze koja vodi do dna klisure. U samom koritu reke nalazi se izvor koga meštani zovu "Božja trpeza". Veruje se da voda sa izvora ima blagotvorno dejstvo na vid i očne bolesti, i za njega kažu da nikada nije presušio . Od makadamskog puta do izvora vam treba par minuta. Dno izvora karakteristično je po velikom broju obrušenih blokova stena, preko kojih reka protiče u vidu slapova. Ovi blokovi koji podsećaju na male bazenčiće doprineli su stvaranju velikih virova među kojima su poznati Sinji vir, Telči vir i najnizvodniji Petkovski vir. Telči vir dobio je ime tokom XIX veka kada su zbog velike suše stanovnici okolnih sela pojili stoku u njemu. Uzvodno od Telčeg vira nalazi se rupa u steni ispunjena rečnom vodom koja se naziva "bunar" i udubljenje u vidu kade u kamenom bloku kroz koje protiče reka u vidu slapa i spušta se u vir. U zavisnosti od godišnjeg doba, odnosno količine vode, ovo mesto zna da bude veoma zanimljivo. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji Nastaviće se...

Momin ili Devojački kamen se vidi na fotografiji ispod, desno. Na vrhu te stene se nalazi krst, i o toj steni ću pisati nešto kasnije. Niti fotografije mogu u potpunosti da dočaraju lepotu ove klisure, niti sam napisao sve u vezi nje. Nastavljam uskoro... Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Iako još nisam završio sa valjevskim krajem, na predlog prijatelja počeću malo više da "šaram" po Srbiji, pa ću tako pisanje češće prebacivati iz kraja u kraj. O lepom Knjaževcu i nekim krajnje zanimljivim lokacijama koje ga okružuju sam već pisao na ovoj temi. Međutim sada bih spomenuo još jedno zaista zanimljivo mesto, nedovoljno afirmisano i ne toliko poznato. Na putu do Knjaževca prolazim pored Bovanskog jezera, gde se uvek rado zaustavim. Do sela Stogazovac udaljenog nekih 12 km od Knjaževca, stiže se veoma lako. Saobraćajni znak negde pred kraj sela, govori mi da sam na pravom putu... ...i jedan baner na zidu privatne kuće nagoveštava da sam blizu. Uzani put kroz selo se završava, i negde od poslednje kuće u selu počinje makadamski put. I svega nekoliko dodatnih stotina metara je dovoljno da shvatite zbog čega ste došli, dobro došli u knjaževačke Meteore! Klisura ždrelo je po mišljenju mnogih jedna od najlepših klisura Srbije. Sa naše strane gledišta, osim atraktivnosti, ovom klisurom se možete i provozati. Prema geološkoj karti Republike Srbije klisura Ždrelo je usečena u glinovite krečnjake i glince iz perioda donje krede. Starost stena procenjuje se na oko 100 miliona godina. Dužina klisure je oko 300 m. Kroz Ždrelo protiče Zubetinačka reka, koja ulaskom u selo Stogazovac, menja ime u Stogazovačka reka. Krečnjačke stene neposredno uz reku izdižu se do visine 70-80 m i specifičnih su formacija. Najviše litice su Lisičji kamen, koji se naziva još i Momin kamen ili Devojački kamen (legenda kaže da je sa ovog kamena u vreme turske vladavine devojka skočila u smrt kako bi se zaštitila od Turaka) i Zdravački kamen. Širina klisure u najužem delu, na samom dnu, iznosi 2-3 m. Ovo je bio jedini prolaz pre prosecanja puta kroz klisuru. Nastaviće se...

Petničko jezero je malo veštačko jezerce nadomak Valjeva. Na tom jezeru sam se u više navrata nalazio sa mojim dragim prijateljima koji su strastveni ribolovci, šteta bi bila ne spomenuti ga. Jezero je nastalo pregrađivanjem potoka Počibrava koji deli selo Petnicu na ravni i brdski deo. Upravo zbog te činjenice, mnogi ovo jezero nazivaju i Počibravsko jezero. Prosečna dubina ovog jezera iznosi 4 m, dok je najveća dubina 11 m. Iako sam, pogotovo za vreme Korone, ovde zaticao brojne izletnike i kupače, najvažnija aktivnost ovog jezera je ribolov. Ovde se može naći raznovrstan riblji fond, neke od vrsta riba koje se ovde love su som, šaran, tolstolobik, babuška, klen, amur i druge. Ovde je uhvaćen tolstolobik težak 35 kg, može se naći i amur težine od 8 do 12 kg. Od sitne ribe najviše se peca belica i bodorka. Okolina jezera je pristojno uređena i održavana, tako da osim ribolova ovo može da bude interesantno mesto gde se može odmoriti i napraviti pauza. Ako tome dodamo i da se u neposrednoj blizini nalaze Petnička pećina, kao i Crkva Uspenja Presvete Bogorodice, zašto ne svratiti i ovde. Od jezera sam dron provozao i do Crkva Uspenja Presvete Bogorodice, o kojoj sam već pisao na ovoj temi... A na desnoj strani fotografije se vidi i Istraživačka stanica "Petnica", prva Srpska (nekada Jugoslovenska) nezavisna obrazovna organizacija. U okviru kampusa Istraživačke stanice "Petnica" nalaze se objekti sa salama za rad, kabinetima i odlično opremljenim laboratorijama, restoran, hotel sa 170 mesta i biblioteka sa preko 50.000 bibliotečkih jedinica... Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji