To bi bilo to... R1300 GSA za 2025.

R1300 GSA...

Nakon drvenih vrata i ulaska u kompleks, prvo na šta se nailazi je zvonik... ... da bi se nekoliko desetina koraka dalje... ... ukazalo ono što je bio primarni cilj mog jednočasovnog penjanja, a to je Gornja isposnica Svetog Save. Isposnica Svetog Save nalazi se na obroncima planine Radočelo, na brdima nazvanim Nemanjina kula. Isposnicu čini ozidani pećinski kompleks koji poput nekog lastinog gnezda stoji na oko 1000 m.n.v. prilepljen uz stene, odmah iznad reke Studenice. Smatra se da je nastala kad i manastir Studenica, između 1183. i 1195. godine. Nažalost, dalje od ovih vrata nisam mogao jer su bila zaključana. Kako sam čuo, zaključana su uvek jer nema monaha i slobodne posete nisu dozvoljene. Po raspoloživim podacima isposnicu je podigao Sveti Sava posle svog povratka sa Hilandara. U nju se povlačio za vreme postova gde se u miru i tišini molio. Upravo u ovoj isposnici Sveti Sava je napisao Studenički tipik i Žitije Svetog Simeona, a srednjovekovni zapisi otkrivaju da je on u ovoj nedostupnoj klisuri ustanovio čitavu prepisivačku školu iz koje su potekle knjige ispisane srpskim jezikom i ćirilicom, koje su pružale narodu najveće blago – prosvetu. Do višespratne isposnice vodi drveni natkriveni most koji je u srednjem veku imao i odbrambenu funkciju. Njegovim brzim rušenjem neprijatelju bi bio onemogućen prilaz pećinama. Ispred isposnice naslonjena na stene i okrečena u belo nalazi se mala crkvica Pridvorica, posvećena Svetom Đorđu. Pošto nema monaha, crkvica građena u 12. veku je takođe zaključana. Poslednji stalan žitelj isposnice je bio monah Gavrilo Milovanović koji je veći deo svog života proveo u njoj. Spratovi unutar isposnice su bili pregrađeni drvenim gredama koje je decembra 1981. zahvatio veliki požar. U tom požaru monah Gavrilo je tragično nastradao. Negde sam pročitao da je on i jedini monah sahranjen na ovom mestu. Zbog konfiguracije terena imao sam malo muke da "uhvatim" satelitske signale. Kada sam to uspeo, podigao sam i dron... Pogled iz ovog ugla mi je samo potvrdio na kakvom se fantastičnom mestu nalazim. Ceo kompleks se nalazi u nekom prirodnom, stenovitom amfiteatru. Ko bi mogao da pretpostavi da će jednom jedan srpski princ da zameni dvorski život za ovakvo mesto. Danas, Donja i Gornja Savina isposnica predstavljaju nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture Republike Srbije. Jeste da treba uzbrdo zapeti kroz Svetu šumu, ali trud se isplati. Da li zbog prelepe prirode, sjajnih vidikovaca... ili same isposnice i njenog versko-istorijskog značaja, vredi se pomučiti. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Nakon prvog račvanja i stena sa kojih se pruža lep pogled, ubrzo se nailazi na još jedno račvanje (fotografija ispod). Kao i na prethodnom mestu i ovde desno skretanje vodi ka Gornjoj isposnici Svetog Save, dok levo... ... opet izlazite na stenovitu liticu koja je na većoj visini od prethodne. Sa nje se pruža još lepši pogled na kanjon reke Studenice. Pre nego što sam nastavio ka isposnici, ovde sam naravno proveo neko vreme uživajući u svemu onome što me okružuje. Moram da napomenem da je ovaj vidikovac zapravo stenovita litica koja ničim nije obezbeđena. Kao i na prethodno opisanom mestu, treba biti izuzetno oprezan. Boravak na steni iskoristih i da podignem dron... Dok sam nešto niže leteo dronom kroz kanjon, uslikah i trojicu kolega koji su prošli baš polako, videlo se da uživaju u vožnji. Nakon uživanja na vidikovcu, nastavih dalje prema Gornjoj isposnici... Kako sam napredovao prema krajnjem cilju i kako je visina rasla, tako se sa leve strane sve više ukazivao fenomenalan pogled na kanjon. Iako je na tabli pored puta pisalo da do gornje isposnice treba minimum 80 minuta pešaćenja, do drvenih vrata (do ulaza u kompleks) možete stići za oko 60. Naravno, ne računam vreme provedeno na vidikovcima. Nastaviće se...

Sledeće što sam posetio na sjajnom putu #30 je svakako prava "poslastica" ne samo za ljubitelje kulturnog i verskog turizma, već i za sve one koji vole da naprave korak više kroz prelepu prirodu. Ako želite da vidite najčudnije mesto koje pripada manastiru Studenica a nalazi se izvan njega, ako želite da pešačite svetim zemljištem sa neobično lepom šumom, gde je drveće pošteđeno sekire i gde je prokletstvo jesti meso. Ako želite da osetite istinski duhovni mir i spokoj, onda je obilazak Savine kuće tišine pravi predlog za vas. Do Donje i Gornje isposnice Svetog Save može se stići na dva načina. Teža i svakako duža pešačka staza vodi od samog manastira Studenica. Od mesta sa kojeg sam ja započeo uspon prema isposnicama, manastir Studenica je udaljen nešto više od 7 km. Lakša varijanta započinje upravo sa mesta koje se vidi na sledeće dve fotografije. Odmah pored puta #30 postoji tabla na kojoj je sve jasno napisano, a sa druge strane puta vidi se početak pešačke staze koja vodi ka isposnicama. Ovo mesto nije markirano na Gugl mapi, ali zato jeste na mojoj koju redovno ažuriram i postavljam u ovoj temi. Svega nekoliko minuta hoda biće potrebno da se nađete u gustoj šumi, što uopšte nije loše ako za posetu isposnicama izaberete neki vreli letnji dan. Iako je na tabli pored puta pisalo da je do Donje Savine isposnice potrebno minimum 30 minuta pešačenja, ja sam normalnim tempom do nje stigao za oko 15 minuta. Odmah ispred same kapije kroz koju slobodno možete proći... ... nalazi se česma Svetog Save. Fenomenalna hladna planinska voda pravo je osveženje pred nastavak pešačenja ka Gornjoj Savinoj isposnici. A može biti i osveženje u povratku, jer se istim putem treba vratiti nazad. Unutar ove monaške kuće nalazi se mala kapela - isposnica. Dva do tri monaha iz bratstva Studenice su stalno tu, oni praktikuju molitveno pravilo koje je propisao Sveti Sava i molitvena tišina je njihova atmosfera. Iako bih bio najljubaznije primljen, jednostavno nisam svojim prisustvom hteo da remetim njihov mir. Obiđoh kuću bez ulaženja u nju i nastavih dalje. Kao i do Donje isposnice, put ka Gornjoj je dobro markiran. Napomenuo bih da je uspon od glavnog puta (od početka staze) pa sve do Gornje isposnice konstantan i nije lak, treba malo zapeti. Fotografiju ispod na kojoj se vidi drvena klupica ne postavljam samo iz razloga što želim da ukažem na mesto za odmor, već se tu nalazi i račvanje. Bilo da krenete levo ili desno - nećete pogrešiti. Desno, staza nastavlja dalje ka Gornjoj isposnici, a ako se odlučite za levo... ... biće vam potrebno još samo dvadesetak koraka i pred vama će se ukazati predivan prizor. Bilo da pogledate levo... ... ili desno. Nastaviće se...

Kruna kralja Petra I Karađorđevića. Jedina sačuvana kruna nekog našeg vladara a da se nalazi u Srbiji. Kruna je izlivena od bronze, od istopljene ručke sa Karađorđevog topa zaplenjenog od Turaka u Prvom srpskom ustanku. Osim bronze, kruna ima pozlatu, emajl i sintetičko drago kamenje. Istorijski muzej Srbije - Beograd

Mosna, Topolnica, Klokocevac, Plavna, Stubik... Sve nov asfalt, moj omiljeni prilaz Negotinu. Sjajan put za voznju, voleo sam ga i dok je bio u zakrpama.

Dok sam sa pisanjem u Ivanjici, ne mogu a da ne spomenem sjajni put #30 koji spaja Ivanjicu sa Ušćem. Oko 50 km dobrog asfalta i lepih krivina kroz kanjon reke Studenice može jedino da pokvari po neki kamen na putu, stoga treba biti i oprezan. Kanjon reke Studenice je poznat po raznim prirodnim lepotama i zaista je uživanje voziti ovim putem. Osim same vožnje, ima se i šta videti (obići), a ono što sam ja obišao na ovom potezu predstaviću u nekoliko narednih postova. Prirodni fenomen koji već dugo privlači mnoge su svakako dve stoletne bukve, u narodu poznatije kao "Drvo ljubavi". Dve bukve spojene neraskidivom vezom opstaju već duže od veka. U narodu postoji verovanje da upravo pod stablima čudno spojenih bukvi ljubav postaje čvrsta i večna. Drvo ljubavi i dan danas obilaze mnogi zaljubljeni parovi moleći se da njihova ljubav bude isto tako dugovečna i čvrsta. Sa verom u večnu i neraskidivu ljubav, parovi iza sebe ostavljaju vezane maramice za grane, razne amajlije, novac... pa čak muški i ženski donji veš! Ja nisam, ali ako neko odluči da stane i na "ludi kamen" neka javi rezultate. Bilo kako bilo, Drvo ljubavi se nalazi neposredno pored puta i veoma ga je lako naći. Mnogi ga posećuju i jedino pitanje je koliko kome zaista i pomogne. Ja im svakako želim svu sreću ovoga sveta! Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Na nekom šesnaestom kilometru od Ivanjice u pravcu prema planini Goliji, kod sela Kumanica, nalazi se jedan stari kameni jednolučni most. Most je toliko neupadljiv i stopljen sa prirodom da deluje potpuno nenametnuto, kao da nije građevina već da je oduvek prirodni deo pejzaža. Iako nema ništa rimsko u sebi, u narodu je poznat kao "Rimski most". Nije poznato i nemoguće je sa sigurnošću utvrditi ko ga je i kada podigao. Ova lepa i skladna građevina po načinu gradnje i izgledu veoma liči na mostove u Prizrenu, pa se predpostavlja da je i Rimski most nastalo u 15. veku. Opet, s obzirom da je ovuda prolazio nekadašnji stari karavanski put ka Carigradu, moguće je da u narodu živi pamćenje i na ostatke nekog puta iz rimskog vremena, pa se da predpostaviti da je na ovom istom mestu bio i most. Širina mosta je 2,40 m i to je istovremeno i širina kolovoza. Ukupna dužina mosta (sa stubovima) je oko 14 m, veličina lučnog otvora je 6,72 m, a visina oko 4 m. Ispod Rimskog mosta protiče reka Moravica. Moravica je u stvari Zapadna Morava u svom gornjem toku (kroz Ivanjicu i više prema Goliji). Nastaje od dva izvora: prvog koji izvire ispod Jankovog kamena, i drugog koji izvire ispod Golije "Pašina česma". Oba od sela Jasenovica pa nadalje prave Golijsku reku koja teče sve do blizine Rimskog mosta, odakle se dalje zove Moravica. Danas, ova autentična građevina spada među tri najstarije na teritoriji opštine Ivanjica, i koriste je samo pešaci. Iako veoma star, Rimski most predstavlja istinsko osveženje u ovom skoro nenaseljenom kraju. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Izgubljena (pronadjena) l.k. na skupu u Trebinju... Ako neko zna coveka, neka pise.

U poređenju sa nekim našim pećinama o kojima sam već pisao, Hadži Prodanova pećina svakako nije ni najkitnjastija ni najbogatija pećinskisim nakitom. Međutim, ono što me je zaista fasciniralo su svakako dimenzije dvorana (50 x 15 metara), sa visinom koja se kreće od 16 do čak 20 metara! Nakon onako uzanog ulaza i hodnika, niko ne očekuje da će ga unutra sačekati ovolike prostorije. Prilikom arheoloških iskopavanja u površinskom sloju i na samom ulazu u pećinu nađeni su fragmenti keramike iz starijeg gvozdenog doba. Zatim u geološkom sloju pronađeni su okresani kameni artefakti koji pripadaju vremenu 20. ili 10. milenijuma p.n.e. U geološkom sloju ispitanom na dubini od svega 2 m, otkriveni su nalazi srednjeg paleolita koji nisu mlađi od 40. milenijuma p.n.e, kao i velika količina kostiju pleistocenskih životinja. Treba napomenuti da su svi nalazi veoma značajni jer pripadaju periodima koji u našoj zemlji nisu dovoljno istraženi. Pećina je bila privremeno stanište lovaca-neandertalaca i pećinskog medveda čija su lobanja, brojne kosti i zubi pronađeni u pećini. Većina pronađenih alatki je napravljena od kvarca. Pronađeni kristali kvarca su retkost u Evropi, kao i alatke od gorskog kristala koja je svedočanstvo o duhovnom životu neandertalaca tj. o njihovom osećaju za lepo. Nalazi od kristala kvarca nisu karakteristični, kako za srednji tako i za rani gornji paleolit pa bi Hadži Prodanova pećina mogla da predstavlja jedno od najstarijih nalazišta u svetu na kome se javljaju artefakti od ovog materijala. Ovaj sjajan speleološki lokalitet poseban je i po tome što među njenim šupljinama živi oko šest vrsta slepih miševa, a tri su endemske, nema ih na drugim mestima i strogo su zaštićene. Takođe, u Hadži-Prodanovoj pećini je ekipa studenata na čelu sa profesorom Biološkog fakulteta Beogradskog univerziteta dr Božidarom Ćurčićem, pronašla 25 novih vrsta insekata, koje u svetu, ili nisu poznate ili su retke. Kažu da je Hadži Prodanova pećina nekada bila nezaobilazna tačka većine đačkih ekskurzija, ali je potom zatvorena za javnost. Ostavljena na milost i nemilost svima, deo pećine je oštećen jer su posetioci ulazili i ložili vatre, pravili proslave, pa čak i dočeke novih godina... Lomili su i odnosili nakit, a zna se da je za njegovo stvaranje potrebno mnogo, mnogo godina. Napokon je tome došao kraj, pa sada uređena pećina sa postavljenom rasvetom predstavlja pravi turistički dragulj ovog kraja. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

U selu Raščići, na samo sedam kilometara od centra Ivanjice na putu za Guču, skrivena u steni i na nadmorskoj visini od oko 600 m, nalazi se Hadži Prodanova pećina. Tokom Drugog srpskog ustanka, Karađorđev vojvoda Hadži Prodan Gligorijević na ovom mestu je skrivao svoje ustanike, pa se i srpski narod u želji da preživi krio među hladnim stenama. Uzani ulaz u pećinu skriva mala crkvica poznatija kao "Adžijina". Prvi put je sagrađena 1809. godine i posvećena je Arhangelu Mihailu. Nekoliko puta je potpuno rušena ali i obnavljana. Pre poslednje obnove, 2003. godine započela su zaštitna iskopavanja, a tom prilikom na samom ulazu otkriveni su ostaci praistorijske keramike i pleistocenske faune. Ispitana dužina pećine je samo oko 400 metara i sastoji se od dva sprata. Napisah samo, jer prema nepotvrđenom predanju, pojedini od nekolicine neistraženih pećinskih tunela završavaju čak 10 km dalje, u selu Kotraža. Do sada, to niko nije potvrdio i niko još nije prepešačio te tunele do kraja. Nastaviće se...

Negde između Homolja i Gornje Resave, na obroncima Beljanice, na tromeđi sela Bliznak, Lipovica i Krupaja, nalazi se slabo posećeni ali jedinstveni vidikovac - Gospodarev kamen. Gospodarev kamen je jedno od onih skrivenih i tajnovitih mesta za koja i jeste i niste čuli, ali kada uz malo truda uspete da ih pronađete, ostave vas bez teksta. Po narodnom predanju koje se vekovima prenosi sa kolena na koleno, upravo sa te specifične kamene formacije, sa tog kamena, despot Stefan Lazarević je nadgledao svoju vojsku i razvijao nove strategije ratovanja. Nije prevelika drama, ali potrebno je malo truda da bi se došlo do vidikovca. Postoji nekoliko načina da mu se priđe, ja ću vam preneti onaj koji je meni poznat. Sa glavnog puta treba skrenuti na utabani zemljani put koji vodi prema selu Bliznak... ... i na nekih 1,3 km od skretanja treba parkirati... ...baš kod ove tarabe koja se nalazi sa leve strane. Livada jeste nečija jer je ograđena, međutim potpuno je prazna, na njoj nema ni useva ni objekata. Još prvi put kada sam tražio put do kamena lokalci me posavetovaše da slobodno pređem preko nje... ...i da uđem u šumu koja se nalazi odmah sa druge strane, čim se uzbrdo pređe livada. Uspon je konstantan i treba malo zapeti, pogotovo u delu koji vodi kroz šumu. Čim se izađe iz šume... ...nailazi se na proplanak koji je ceo pod zasadom trešanja. Tu treba skrenuti levo i nastaviti zemljanom stazom još nekoliko desetina metara... ...pravo do kamena. Pogled je zaista fantastičan. Šteta što na vidiku nema i neke vode (reke, jezera...), koja bi (po meni) još samo upotpunila lepotu ovog pejzaža. Sve u svemu, Gospodarev kamen je mesto koga uz ostale prirodne atrakcije ovog bajkovitog kraja svakako treba posetiti. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Prenosim (copy - paste)... ---------------------------------------------------------------------------------------------------- „Puče top.....“ prođe i ovaj Moto skup....24.po redu. Šta reći.... Nezapamćen broj motora sa svih strana, preko 450 klubova se „čekiralo“ u kampu što je zaista rekord o kome smo nekada samo sanjali. Koristimo ovu priliku da se izvinimo svima onima koji su došli, a mi nismo imali više vremena da im se posvetimo jer činjenica je da su svi članovi Kluba angažovani oko organizacije i da jednostavno nemamo slobodnog prostora da se malo više družimo. Obećavamo da ćemo i to naredne godine popraviti. Fenomenalni vremenski uslovi, nebo plavo kako to samo u Hercegovini biti može, pokazalo je da je i Bog na našoj strani, a mi smo dali sve od sebe da i druge stvari, na koje mi možemo uticati, budu na nivou. „Paranoid“ je sjajno otvorio svirku u petak, a Gobac i „Psihomodo pop“ perfektnim nastupom pokazali zašto su jedan od najboljih bendova u regionu. Defile ulicama grada bio je zaista rijetko viđen spektakl. Hiljade motora provozalo se gradom na opšte oduševljenje građana koji su ih bukvalno na svakom metru aplauzom pozdravili. Moto igre su taman zagrijale publiku za nastup „Krugova u žitu“, domaćeg benda koji je postao svojevrstan sinonim za moto okupljanje u Trebinju. Momci su pokidali u pravom smislu te riječi i kad smo pomislili da ne može bolje, na binu su izašli „Goblini“. Mišljenja smo da će se o ovom koncertu još dugo i dugo pričati. Takva energija Goluba i ekipe, ljudi koji su dobrano zagazili u šestu deceniju graniči sa naučnom fantastikom, a sve to su uspjeli da prenesu na publiku koja je okupirala čitav kamp. Vrhunac je bio kada su Goblini, uz prve taktove pjesme „Ima nas“ pozvali članove moto kluba „TNT“ da im se pridruže na bini, e tada je krenula „šutka“ i opšte ludilo, ali to se zaista ne može prepričati...to je trebalo doživjeti. Ljudi, braćo i sestre bajkeri, još jednom VELIKO VAM HVALA što ste došli u ovolikom broju, sa tako dobrom energijom i dokazali nam da radimo pravu stvar. Naravno, zakazujemo Vam sastanak i naredne godine na istom mjestu i u isto vrijeme da zajedno proslavimo mali jubilej, četvrt vijeka ili 25 godina od prvog moto skupa u gradu na Trebišnjici. Do tada Vam želimo mnogo zdravlja, sreće i čistih puteva. Voli Vas moto klub „TNT“ Trebinje

Kučaj kao najnenaseljenija oblast u Srbiji u sebi krije pregršt kako otkrivenih, tako i neotkrivenih prirodnih lepota. Ukoliko ste rešili da posetite i obiđete bilo koju od njih, gotovo je sigurno da ćete proći kroz Vodnu. U Vodni, na samoj raskrsnici puteva nalazi se lepo uređeni memorijalni park "Cvet u kamenu". Iako može poslužiti kao mesto za pauzu jer se nalazi u prelepom prirodnom okruženju, park je nažalost nastao kako bi podsećao na nemili događaj koji se dogodio pre tačno 40 godina. Nezgode u jami Strmosten rudnika Vodna nisu retke, a najveća zapamćena nesreća dogodila se kada su 1984. godine nastradala 34 radnika. Oni su poginuli 21. aprila, kada je oko 10:30 sati došlo do eksplozije metana. Rudari JP PEU Resavica svake godine obeležavaju ovaj dan i odajući počast nastradalim kolegama polažu vence kraj spomenika. Inače, Rudnik Vodna u sistemu Rembasa i Resavice je najveći i zapošljava oko 330 rudara koji godišnje iskopaju oko 100 hiljada tona uglja. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Goran, predsednik BMW MK Srbije, teske povrede... operisan je juce, sada je ok. Devojka (suvozac), teski prelomi noge i zgloba, operisana danas, i ona je ok.