"Srce Isusovo" - Lupeni, Rumunija

Boban Marjanovic, 224 cm, 132 kg... znam da nije u budzetu, postavljam fotku cisto radi poredjenja.

U severo-istočnom delu dvorca se nalazila cisterna, za snabdevanje vodom stanovnika zamka Solotnik. Njen približno kružni oblik je uslovila živa stena, zidovi cisterne su bili premazani glinom, u sredini se nalazio bunar prečnika oko jedan metar, izgrađen slaganjem kamenih ploča, bez upotrebe veziva. Prostor između bunara i zida cisterne je bio ispunjen šljunkom. U cisternu se sakupljala kišnica, koja se prečišćavala, taložila kroz šljunak i slivala u bunar. Bunar je u odličnom stanju i dan danas. Tvrđava ima trapezoidnu osnovu dimenzija 20 x 30 metara, sa kapijama na istočnoj i zapadnoj strani. U nju se ulazilo preko pokretnog drvenog mostića koji je vodio do kružne kule, srušene u prvoj polovini prošlog veka, od koje danas skoro da nema ostataka. Priče o rudnicima soli i zlata, kao i legende o zakopanom blagu srpskog srednjovekovnog velmože sakrivenom negde na prostoru tvrđave, prenose se u narodu sa kolena na koleno. Nažalost, te priče umesto turista privlače brojne tragače za blagom koji uništavaju i ono malo što je od srednjovekovnog grada preostalo. Na fotografiji ispod je krst iznad crkve sa početka ove priče, dok u pozadini, na samom vrhu brda, stojim na zidu tvrđave. Napomena za one koji odluče da se protegnu do utvrđenja Solotnik. Od crkve vodi ne baš laka pešačka staza ka samom vrhu stenovitog uzvišenja. Međutim oni koji se odluče da motociklom dođu do tvrđave, treba da ignorišu Gugl navigaciju jer će ih ona dovesti samo do crkve. Najbolje je da od puta #171 krenete ka selu Pakline a nadalje putanjom koja vodi do tačke obeležene crvenim markerom. Ta crvena tačka je zapravo ovo mesto, poslednje skretanje ka tvrđavi. Neka vam ona bude glavni orijentir za odlazak do utvrđenja. Google Maps WWW.GOOGLE.COM Find local businesses, view maps and get driving directions in Google Maps. Ovo je jedno od onih zaguljenijih lokacija za pronaći, ali ko se zainati, isplatiće mu se trud. Priroda i pogled sa same tvrđave su fenomenalni. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Iako nije bio primarni cilj tog dana, prvo što sam posetio je bio Živosni istočnik Pesvete Bogorodice, omaleni hram čija je izgradnja počela 2006. godine. Hram je podignut pored izvora Solotnik, a u neposrednoj blizini je i stara obnovljena vodenica. Prilazeći hramu, prvo što uočavam je veliki krst postavljen na steni, visoko iznad crkve. A levo od krsta, na samom vrhu stenovitog uzvišenja vide se ostaci bedema srednjovekovnog utvrđenja. Na teško pristupačni vrh Solotuške stene uz pomoć helikoptera postavljen je metalni krst visok pet metara i težak nekoliko stotina kilograma. To je bio jedini način da krst, koji je bio dar meštana, stigne na vrh 200 metara visoke stene i bude znak da je u njenom podnožju crkva. Nakon crkve nastavljam dalje, smenjivale su se dobre i loše deonice makadamskog puta... ...sve dok nisam došao do poslednjeg oštrog skretanja koje me je odvelo do cilja. I to je to, na istočnim obroncima planine Tare, okruženo fantastičnom prirodom nacionalnog parka, nalazi se malo poznato srednjovekovno utvrđenje Solotnik. O ovom utvrđenju, znanom još kao Kulina ili Kulingrad, nema pomena u istorijskim izvorima, pa ga je teško preciznije datirati. Smatra se da ga je gradio nepoznati vlastelin negde u vreme propasti srpske despotovine i zauzimanja Bosne, ali da je osvojen i razoren pre završetka radova. Dvor u zamku nije dovršen do kraja, niti se stegao kreč u bedemima, a Turci su na juriš osvojili zamak. Branitelji su izginuli, pobijeni ili odvedeni u roblje. Pronađeni delovi oružja ukazuju na to da je posada Solotnika vodila krvavu bitku protiv Osmanlija pre nego što je utvrda konačno pala. Tokom nedavnih arheoloških iskopavanja, u blizini srednjovekovnog grada, otkriveni su ostaci predrimskih i kasnoantičkih utvrda, što upućuje da je lokalitet stariji i značajniji nego što se prvobitno mislilo, kao i na vremenski kontinuitet življenja na ovom prostoru. Kao brojna slična utvrđenja i Solotnik je izgrađen na teško pristupačnom kamenom odseku koji se stropoštava u dubine klisure Solotuške reke, tako da mu je sa severa, zapada i istoka jako teško prići. Jedini lakši prilaz je sa juga, odnosno jugoistoka, koji je osim debljim zidovima, bio branjen i suvim šancem uklesanim u stenu. Pogled koji se pruža sa tvrđave je tek priča za sebe. Interesantno je da je utvrda pozicionirana ispod planinskog grebena kojim je vodio nekadašnji karavanski put, pa je samim tim sa te strane bila teško branjiva, što dovodi u pitanje pretpostavku o njenoj pravoj svrsi. Tuneli probijeni u nekoliko nivoa u stenama litice, koji su služili kao osmatračnice, su takođe neuobičajeni. Zapravo, strateški položaj tvrđave je takav da prvenstveno kontroliše dolinu duboko ispod nje, što sugeriše da je upravo tu bilo nešto važno što je trebalo braniti. Ukoliko su tačna lokalna predanja o rudnicima u Solotuši i okolnim selima, gde se po legendi kopalo i zlato, namena utvrđenja je bila, pre svega, njihova zaštita. Nastaviće se...

Koznik pripada grupi utvrđenja nastalih u vreme Moravske Srbije. Za razliku od većine gradova iz tog perioda kao što su Kruševac, Stalać i Smederevo, koji su podignuti kraj pitomih ravnica, Koznik je, po starim graditeljskim običajima, sagrađen na strmom, kupastom uzvišenju na nadmorskoj visini od 920 metara. Narodne epske pesme opevale su ogormne kuluke (namete) kojima je država opterećivala narod, a supruga Đurađa Brankovića, Jerina, smatrana je glavnim krivcem za velike patnje koje je narod trpeo. Baš iz tog razloga, drugi naziv za tvrđavu Koznik je Jerinin grad. Takođe, mitovi ispredaju priču o “prokletoj Jerini” koja je zavela takav kuluk, da su mnoge životinje (najviše koze) bile upregnute kako bi iznele građevinski materijal na uzvišenje grada, pa je zbog toga, prema narodnom predanju, ovaj grad dobio ime Koznik. U južnom delu utvrđenja nalazilo se ognjište popločano opekom i sistem za snabdevanje grada vodom. Naime, atmosferska voda se prikupljala u kružnoj cisterni prečnika 5 metara, koja je sa unutrašnje strane bila oblepljena debelim slojem gline. U njoj su se nalazila četiri bunara ozidana pločastim kamenom, dok je čitav međuprostor bio ispunjen filterom od šljunka. Zanimljivo je spomenuti, da se, u vreme istraživanja grada, u tri od četiri bunara još uvek nalazila bistra voda. Na fotografiji ispod se najbolje vidi položaj vidikovca o kome sam pisao, u odnosu na tvrđavu. Za spomenik kulture Koznik je proglašen 29. juna 1948. godine. Spomenikom kulture od velikog značaja proglašen je 7. aprila 1979. godine. Moje mišljenje je da tvrđava ima veliki potencijal i da bi njena obnova mogla da je svrsta u vrh turističke ponude ovoga kraja. U povratku koristim priliku da još jednom zastanem i napravim panoramsku fotografiju okoline... ...kao i još jednu fotku tvrđave sa makadamskog puta. Obilje pokretnog arheološkog materijala, komada arhitektonske plastike moravskog stila i delova fresaka, kao i skeletni grob sa spoljne strane zida, govore o postojanju crkve na mestu delimično istraženog objekta u severoistočnom delu grada, koji pripada najstarijem nivou gradnje, odnosno, drugoj polovini 14. veka. Arheološki i konzervatorski radovi na tvrđavi izvođeni su u više navrata, a pronađeni artefakti se (između ostalog) nalaze i u Narodnom muzeju Kruševca. Gugl navigacija će vas bez problema odvesti do tvrđave, tačnije do krajnje tačke do koje možete prići prevoznim sredstvom. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Ukoliko se vozite od Aleksandrovca prema zapadu, putem koji preko oboda kopaoničkog masiva vodi ka Jošaničkoj banji i dalje u dolinu Ibra, ne možete proći a da ne primetite impozantni vis koji (mene bar) neodoljivo podseća na planinu Rtanj. Na samom špicu, na vrhu pomenutog visa nalaze se ostaci srednjovekovne tvrđave. Da biste došli do tvrđave, od poslednjeg metra tvrdog puta čeka vas još oko 3 km ne baš sjajnog makadama. Zbog te neizbežne makadamske deonice, odlazak do same tvrđave nažalost ne mogu da preporučim kolegama koji poseduju motocikle sa nižim klirensom. Napredujući ka vrhu, čim sam šumoviti deo ostavio iza sebe, ukazala mi se tvrđava sa jednim od geografski najistaknutijih položaja u Srbiji. Zahvaljujući svom dominantnom položaju na visini od oko 900 metara i posle 7 vekova gordo gospodari dolinom Rasine, selima Brusa, Kopaoničkog pobrđa i Aleksandrovačke Župe. Uporniji koji reše da krenu ka tvrđavi motociklom, ovo je krajnja tačka do koje će moći da stignu. Na ovom mestu treba parkirati jer se utabani "put" sužava i pretvara u džombastu pešačku stazu. Do same tvrđave vam treba još oko 10 minuta pešačenja. Međutim, računajte da ćete do vrha potrošiti nešto više vremena. Ovim naravno ne aludiram na vašu fizičku spremu i kondiciju, već sam ubeđen da ćete se negde na pola puta do vrha zaustaviti na ovom mestu i potošiti neke dodatne minute. Sa ove terase (vidikovca) pruža se krajnje zanimljiv pogled i zaista vredi napraviti pauzu. Od vidikovca do krajnje destinacije ostaje vam da malo zapnete i savladate još ovu uzbrdicu. I to je to, sada već koračam po nekadašnjem gradu i srednjovekovnom utvrđenju Koznik. Grad Koznik je jedno od najočuvanijih srednjovekovnih utvrđenja na području Srbije i svakako jedno od najpoznatijih u ovom delu zemlje. Kao i većina srpskih srednjovekovnih utvrđenja podignutih na uzvišenjima, Koznik ima nepravilnu osnovu koja prati teren. Na Kozniku je danas vidljivo osam kula, a bolje očuvane su branič-kula, ulazna kula i kula okrenuta ka selu Grad. Prvi put u izvorima tvrđava se pominje 8. avgusta 1381. godine u povelji kneza Lazara Lavri Svetog Atanasija na Svetoj Gori. Veruje se da je Koznikom gospodario čelnik Radič, velikaš i vojskovođa iz vremena kneza i despota Stefana Lazarevića i gospodina i despota Đurađa Brankovića. Upamćen po svojoj hrabrosti, odlučnosti i mudrosti, Radič Postupović opevan je u epskoj narodnoj poeziji pod imenom Rade Oblačić ili Oblak Radosav, pa čak i kao Rajko od Rasine. Turci su ovladali Koznikom 1433, a vraćali su ga nakratko despotu Đurđu 1444. i 1451. godine. Zbog svog važnog strateškog položaja grad nije bio spaljen i porušen kao većina okolnih utvrđenja. Sve do druge polovine 16. veka u tvrđavi je boravila stalna vojna posada, a kada se zbog prodora Osmanlija u srednju Evropu granica pomerila dalje na sever, Koznik gubi na svom značaju. Krajem 17. veka, tačnije 1689. godine, Koznik zauzimaju srpski ustanici, što ukazuje da je tada još uvek bio aktivno utvrđenje. I nakon toga, sve do početka 19. veka postojala je nahija Koznik, a po oslobođenju od Turaka Koznički srez sa sedištem u Brusu. Osim same činjenice da se nalazim na istorijski zanimljivom i značajnom mestu, oduševljavao me je i pogled sa tvrđave. Nastaviće se...

https://www.blic.rs/vesti/hronika/ovo-je-motociklista-iz-nisa-koji-je-poginuo-u-stravicnoj-saobracajnoj-nesreci/fk7t845?utm_source=facebook&utm_medium=social&utm_campaign=blic-page-post&fbclid=IwY2xjawE-z1hleHRuA2FlbQIxMQABHV4pShVow26CT5crAma35R4m0Y5cYIszOXBO-I-otQ0PuLcOcEaerEyfng_aem_LkWU2gyI3xx3BAUImItE8w

Začeci Zaslona, današnjeg Šapca, datiraju još iz 11. veka u sklopu takozvane Belobrodske kulture. O njegovom postojanju svedoči nekropola na Donjosorskom groblju kao i ostaci naselja. Prvi pisani podaci u kojima se spominje Zaslon datiraju iz 15. veka. Već 1470. godine na blagom uzvišenju obale pored reke Save, po naređenju sultana Mehmeda II, počelo se graditi utvrđenje iz kojeg će kontrolisati rečni saobraćaj i iz kojeg će lakše napadati Ugarsku i Nemačku. Iako sam obišao i video znatno veća utvrđenja, ovo svakako ne zaostaje ako govorimo o jačini bedema. Za razliku od ostalih sličnih utvrđenja građenih od lomljenog kamena, zidine ove tvrđave su sa dve strane bile pletene a unutra punjene zemljom. Tvrđava je dobila ime Bejurdelen (onaj koji udara sa boka). Tadašnji srpski despot Vuk Grgurević (Zmaj Ognjeni Vuk) je govorio kako utvrđenje predstavlja desno oko sultanovo i da se sultan hvali kako upravo na tom mestu drži nogu na grlu hrišćanstva. Šest godina kasnije, 1476. oko tvrđave se vode žestoke borbe iz koje kao pobednik izlazi kralj Matija Korvin, nakon čega se kasnije i prvi put pojavljuje naziv Šabac. Ugarske vlasti su u tvrđavu smestile posadu od stotinak Srba šajkaša koji su je branili sve do 1521. godine, kada ju je osvojio sultan Sulejman Veličanstveni. Šabačka tvrđava je u 16, 17. i 18. veku bila jedna od najvažnijih u ovom delu Evrope. Srpska zastava se na Šabačkoj tvrđavi prvi put zavijorila nakon Prvog srpskog ustanka. Nakon drugog srpskog ustanka Turci su morali da dele vlast sa predstavnicima srpskog naroda, da bi konačno napustili grad 1867. godine. Šta ova gomila brushaltera i ženskog donjeg veša radi ovde, zaista ne znam? Ako porazgovarate sa starijim Šapčanima, sigurno će vam preneti gradsku legendu vezanu za grofa Drakulu! Da, dobro ste pročitali. Priča kaže kako u sitne sate grof Drakula opseda grad i kako se u gluvo doba noći sa tvrđave mogu čuti nekakvi čudni krici. Naime, prema predanju, pre nekoliko stotina godina desila se velika bitka u kojoj je učestvovao i grof Drakula, krvoproliće je, po legendi, bilo toliko da je reka Sava dobila crvenu boju krvi. Da bude još zanimljivije, ako je verovati istorijskim izvorima, u ovoj legendi ima i istine! Rumunski vojvoda Vlad Cepeš (grof Drakula), poznat po svojoj surovosti, završio je u tamnici ugarskog kralja Matije Korvina. Korvin je znao za Cepešove veštine, ali i za njegovu netrpeljivost prema Turcima te ga je poveo u osvajanje Zaslona. U Korvinovoj vojsci pored Cepeša, bio je i Vuk Gregurović, u narodu poznat kao Zmaj Ognjeni Vuk. U ovoj borbi Vlad Cepeš se posebno istakao, a odatle je i legenda da je preostalih 1000 Turaka u gradu nabio na kolac i pusto niz Savu. Nakon borbe vratio se u svoju zemlju kako bi se vratio na presto. Ubijen je iste godine, obezglavljeno telo je sahranjeno ispod oltara u manastiru na ostrvu Snagov, dok je glava završila kod sultana Mehmeda Drugog. Nesmireni duh slavnog grofa Drakule, kako kažu, luta između svetova i pohodi sva ona mesta na kojima je ratovao, među kojima je i Šabac. Po veličini, ova tvrđava svakako nije impozantna, ali je osim burne istorije kao jedinstvenu čine upravo ostaci zemljanog utvrđenja iz 15. veka po kojima je jedinstvena na Balkanu. Da li Drakulin duh i dalje ovuda kruži, nisam saznao. Ali zato znam da vredi svratiti na ovo mesto i u miru provesti neko vreme. Jer osim uređenog parka i reke Save, tu je i utvrđenja koje je proglašeno za spomenik kulture od velikog značaja. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Na prošloj strani ove teme pišući o manastiru Studenica spomenuo sam i krajnje zanimljiv sunčani sat. Pošto sam napravio previd i nisam imao (svoje) fotografije da potkrepim priču, u međuvremenu me je put ponovo odveo u te krajeve tako da sam posetio manastir i ispravio grešku. Ovde ću postaviti fotografije tog sata, a da se ne bih ponavljao, ko želi da sazna zanimljivosti vezane za njega klik na link. Kada već ponovo spominjem prelepu Studenicu, postaviću i nekoliko fotografija tog manastira ali iz malo drugačijeg ugla. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

TEŠKA SAOBRAĆAJKA KOD HOTELA MOSKVA Motociklista odleteo nekoliko metara, vozilo uništeno: Saobraćaj u prekidu (FOTO) WWW.BLIC.RS Teška saobraćajna nesreća dogodila se danas pre podne na Terazijama kada je došlo do sudara motocikla i taksi vozila kod Hotela Moskva.

Ovi specifični oblici reljefa nastali su delovanjem kišnice na nekadašnju topografsku površinu. Spiranjem peska i šljunka ispod manjih ili većih kamenih blokova ostaju figure u obliku kula i piramida. Ipak, spoljašne sile (kiša, sneg, led, vetar) vremenom nagrizaju “kule”, ruše ih dok se usled spiranja tla stvaraju nove. Tako se zemljani stubovi “pomeraju”, uvlačeći se sve dublje u unutrašnjost planinske kose. U narodu su tokom proteklih vekova ispredene brojne legende o nastanku ovog jedinstvenog fenomena. Nekada davno ovde su živeli skromni, mirni svojoj veri privrženi stanovnici. To je smetalo đavolu pa im je on spremio "đavolju vodu" da zaborave na rodbinske odnose. Pošto su pili tu vodu, omamljeni meštani reše da venčaju brata i sestru. Đavolji plan je pokušala da spreči vila, koja prema legendi i dan-danas drži pod svojom zaštitom ovaj kraj. Vila nije uspela da urazumi svatove, i oni krenuše sa mladencima ka crkvi na venčanje. Ona se onda poče moliti Bogu da na neki način spreči rodoskrnavljenje. Bog usliši njenu molbu, spoji nebo sa zemljom, dunu jak, hladan vetar i okameni svatove sa mladencima. Po drugoj legendi, to su okamenjeni đavoli koje su nadmudrili đaci u opkladi... ...dok po trećoj legendi zemljane skulpture predstavljaju đavole, kojih su se ljudi oslobodili prenoćivši jednu noć pored crkvišta Svete Petke, koja se nalazi u neposrednoj blizini zemljanih figura. Svakako je zanimljivo i to da je Đavolja varoš bila najbolje plasirani evropski kandidat u svojoj kategoriji, kao jedan od 77 kandidata za sedam svetskih čuda prirode, a još je značajnije što je u trci bila sve do poslednjeg glasanja koje se završilo u leto 2010. godine. Od glavnog vidikovca staza sada vodi dalje nizbrdo. Svega par minuta pešačenja vas deli od crkve Sv.Petke podignute na temeljima svetinje iz 13. veka. Za ovu crkvicu je vezano i jedno zanimljivo verovanje. Sveta Petka pomaže bolesnima i nevoljnima koji posete ovo mesto, pa otuda i verovanje da se maramicom dodirne bolno mesto i pomisli želja, a zatim veže na stub, kako bi sa maramicom sve muke i problemi (đavoli) ostali u Đavoljoj varoši. Maramice ostaju na ovom mestu 7 dana, a zatim se zakopavaju i muka večno ostaje u zemlji. Bilo da idete ka kamenim skulpturama ili se vraćate od njih, na nekoliko mesta sa obe strane pešačke staze uočljive su rupe u zemlji. Te rupe su zapravo srednjovekovna rudarska okna koja već vekovima svedoče o rudarkoj tradiciji ovoga kraja. Pošto je čitav kraj oko Radan planine bogat rudom (aluminijum, gvožđe, zlato, srebro), srpski kralj Stefan Uroš I je u 13. veku doveo pleme Sase koji su bili vrsni rudari. Izvađena ruda je transportovana u mesto Rudare gde je obrađivana. Originalni saski rudnici su tu i dan danas. Iako je jedno rudarsko okno prošireno i istraženo u dužini od oko 800 m, okna nisu uređena za turističke posete i zabranjen je ulazak u njih. Ovaj vredan lokalitet stavljen je pod zaštitu još 1959. godine, a 1995. godine Đavolja varoš je Uredbom Vlade Republike Srbije proglašena za prirodno dobro od izuzetnog značaja i stavljena je u prvu kategoriju zaštite. Lokalitet nije zahtevan za obilazak, treba vam nešto više od sat vremena da se prošetate i napravite krug. Zaista treba doći, uživo je sve lepše nego na slikama. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Pošto sam u prethodnom postu spomenuo Đavolju varoš, možda je pravi trenutak da nešto napišem i o tom mestu. Đavolja varoš je svakako destinacija za koju je (verujem) svako u Srbiji čuo. Iako poznata, udaljenost od većih gradskih centara definitivno utiče na njenu posećenost, tako da su nažalost u manjini oni koji su je zaista i posetili. Geomorfološki fenomen Đavolja varoš nalazi se u ataru sela Đake, na obroncima Radan planine, udaljen nekih 30 km od Kuršumlije. Navigacija će vas bez problema dovesti do prostranog parkinga... ...odakle prolaskom kroz kapiju započinjete pešački obilazak ovog zaštićenog područja. Odmah sa leve strane nalazi se suvenirnica u kojoj se osim raznih suvenira prodaju i karte za ulazak. Za vreme moje poslednje posete, cena pojedinačne karte je iznosila 350 din. Iako van naše sezone, nije loše znati da je kompleks zatvoren od novembra do marta. Pešačka staza je celom dužinom uređena i ne postoji varijanta da zalutate. Prva atrakcija na koju se nailazi je "Crveno vrelo". U Đavoljoj varoši postoje dva izvora veoma kisele vode sa krajnje neobičnim svojstvima, Crveno vrelo i Đavolja voda. Đavolja voda je hladan i ekstremno kiseo izvor sa visokom mineralizacijom - protiče kroz Đavolju jarugu i nalazi se u neposrednoj blizini zemljanih piramida. Sadržaj nekih elemenata (aluminijum, gvožđe, kalijum, bakar, nikl, sumpor) je ekstremno visok u odnosu na obične vode za piće, odnosno povećan je za 10 do 1000 puta! Iz Crvenog vrela izvire voda sa nešto nižom mineralizacijom. Zbog oksidacije gvožđa koga ova voda sadrži u velikim količinama, crvenkasti potočić koji se kasnije razliva deluje veoma atraktivno. Ovakve vode su vrlo retke u svetu i koriste se u banjskom lečenju, ali naučnici upozoravaju da vodu sa ovih izvora ne treba piti, jer ipak nisu dovoljno ispitane. Nakon Crvenog vrela ubrzo stižete i do ovog račvanja. Moj savet je da produžite pravo ka kamenim skulpturama, a ne desno ka crkvi. U svakom slučaju na ovom mestu ćete se naći ponovo u povratku, jer je nadalje staza kružna. Moje mišljenje a i savet zaposlenih je da produžite pravo do skulptura, a zatim se stazom koja vodi pored crkve vratite ovde. Ne treba puno vremena i pred vama će se ukazati ovaj prizor. Levo se ide na manji (niži) vidikovac, dok desno stepenice vode ka atraktivnijem vidikovcu i pomenutoj crkvi. Đavolju varoš čine 202 figure, nastale erozijom, različitog oblika i dimenzija, visine od 2 do 15 m, širine od 0,5 do 3 m, sa kamenim kapama na vrhu koje štite restresitu podlogu od razaranja i odnošenja. Ovaj proces traje vekovima, kule se obrazuju, rastu, menjaju, skraćuju, nestaju i ponovo stvaraju. Pogled sa nižeg vidikovca na stepenište koje vodi ka sledećem vidikovcu i crkvi. Ovaj geomorfološki fenomen je jedinstven u Srbiji i vrlo redak u svetu. U Evropi ima sličnih pojava u Alpima, kao i u SAD, poznata "Bašta bogova". Ali kule Đavolje varoši su znatno veće i postojanije nego na drugim lokalitetima, pa su samim tim najpoznatiji prirodni spomenik ove vrste u Evropi. Glavni vidikovac Nastaviće se...

@MrD dok sam tumarao po Goliji naleteh na poveću baru, nalik na omanji bazen. Sa bočnih stena, neka voda se i dalje bila slivala... @Gliga Mnogo puta do sada u kojekakvim vožnjama ukaže se neki lepi kadar koga jednostavno primetim. Tako je bilo i ovaj put, već sam video kako ću napraviti fotku koja će ličiti na neki foto-tapet. Sve se nekako poklopilo. Za još bolji "umetnički dojam", što bi rekla legendarna Milka Babović, falilo mi je samo da malo "tjuniram" vodu, što sam i uradio. Ali da mi se nekada sve (pa i voda) toliko nestvarno namesti možda najbolje svedoči fotografija ispod. Da bude još zanimljivije, fotografija je "iz ruke", i na njoj nije stajaća voda već reka.

https://www.blic.rs/vesti/hronika/detalji-teske-nesrece-kod-vlaskog-dola-novosadjanka-se-zakucala-u-motor-mladic/v0hw3xs?utm_source=facebook&utm_medium=social&utm_campaign=blic-page-post&fbclid=IwY2xjawEhsidleHRuA2FlbQIxMQABHfRfI9yn2w2LIfmAW_2OR8KKDWSWW-p91sKDe13ZGFiym_nuD-gIc66GxA_aem_pSC1LHSdLBGdSWVQsPzh7g

Brzinski sam odradio prevod sa nemačkog "Motorrada", ne zamerite na potencijalnim greškama. BMW R1300 RT U osnovi, luksuzni turer BMW RT je bio perjanica u raznim međunarodnim vladinim službama, ključna reč - policijski motocikl. Ključni evolutivni korak za 2025: Kao GS, GS Adventure, R i RS, BMW R1300 RT će pokretati novi, još snažniji bokser motor. Ključni podaci: tačno 1.300 cc, 145 ks (107 kw) u piku pri 7.750 o/min i 149 Nm maksimalni obrtni moment pri 6.500 o/min. Neke druge tehničke karakteristike su sada poznate - i mogu se videti na špijunskim fotografijama (galerija slika). A u nastavku detaljno opisujemo novi R 1300 RT: U julu 2024. MOTORRAD paparaco prvi put je uhvatio novi BMW R1300 RT na probnoj vožnji na javnim putevima. Jasno je da je ovo budući luksuzni tourer sa bokser motorom od 1300 kubika. Iako špijunske fotografije potvrđuju većinu očekivanja i pretpostavki, novi RT ima i nekoliko iznenađenja. Na prvi pogled, manje zaobljeni, ugaoniji oblici novog BMW R1300 RT su upečatljivi. Pogotovo izgled prednjeg dela. Sumnjali smo da će BMW R1300 RT biti prvi BMW koji će dobiti električno podesive elemente oklopa. Odgovarajući BMW patent je dugo bio na čekanju, doduše u vezi sa GS, ali još uvek nije implementiran za R1300 GS, dok za BMW R1300 RT očigledno jeste. Na špijunskim fotografijama, bočne „klapne” na prednjoj strani oklopa su sasvim jasno prepoznatljive kao takve. Naročito pri bližem pregledu, jer se mehanizam može videti iznad svakog od ovih pričvršćenih delova oklopa. Ovo omogućava BMW-u R1300 RT da ih preklopi ili ponovo otvori za nekoliko centimetara, za dalju optimizovanu zaštitu od vetra koja je takođe prilagođena brzini. Ovo je već viđeno u sličnom obliku na Moto Guzzi V 100 Mandello. Između toga, BMW R1300 RT ima prednji radar za adaptivni tempomat i upozorenje na sudar – poput R1250 RT. Prednje svetlo je, međutim, potpuno novo: više nije veliko i sa složenim okretnim mehanizmom za svetlo u krivinama, sada sa relativno malim, centralnim LED farom za kratka i duga svetla. Pored toga, tu su i dodatna svetla za osvetljavanje krivina i dnevno svetlo, a prednji migavci su integrisani u kućišta retrovizora. Kao i kod R1300 GS, osvetljenje pojednostavljenog rasporeda svetala ne bi trebalo da bude manje nego ranije. Nedostatak ručice kvačila na prototipu BMW R1300 RT nije iznenađenje. U proleće 2024. BMW je predstavio prvi R1300 GS sa novim automatskim kvačilom „Automated Shift Assistant“ (ASA). Njegove nove komforne funkcije neće biti rezervisane samo za GS putni enduro, već će verovatno biti dostupne na svim budućim modelima R1300, uključujući BMW R1300 RT – barem kao opcioni dodatak. Uprkos ASA, i dalje postoji nožna ručica menjača, jer u zavisnosti od režima, 6 brzina i dalje možete sami da menjate gore i dole, kao i kod prethodnog Pro "kvikšiftera" za menjanje. Pošto BMW R1300 RT mora da se nosi sa velikim teretom kao naslednik vodećeg luksuznog putnog kruzera ili kao međunarodno cenjeno vladino vozilo, BMW pojačava novi koncept rama modela 1300. Vrlo je verovatno da će novi glavni ram napravljen od čelika takođe biti kombinovan sa novim zadnjim ramom od aluminijuma, iako se to ne vidi jasno na špijunskim fotografijama. Špijunske fotografije možda nisu bile detaljno kamuflirane, ali obimna plastična obloga BMW-a R1300 RT, koja je karakteristika povezana sa konceptom, pokriva skoro sve. Uzgred, modeli K1600 takođe imaju zadnji ram napravljen od aluminijuma i imaju ga od 2011. Kao i novi R1300 GS Adv. Dizajniran i dimenzionisan u skladu sa tim, laki metal može da izdrži velika opterećenja. Konzistentna lagana konstrukcija tradicionalno je imala male šanse kod luksuznog BMW-a R1300 RT; apsolutna stabilnost pobeđuje svaki poslednji ušteđeni gram. R1250 RT teži najmanje 279 kilograma sa rezervoarom za benzin od 25 litara koji je napunjen 90 procenata; ne treba očekivati značajna odstupanja od ovoga kada se radi i o 1300 konceptu. Još uvek ima dovoljno prostora na unutrašnjoj strani obilaznog poklopca za 2 odvojena hladnjaka vode tako da se Telelever sa centralnim opružnim podupiračem može u budućnosti ugraditi kao provereno vešanje za prednje točkove - kao na GS-u. Špijunske fotografije takođe pokazuju novi fleksibilni element između upravljača i gornjeg mosta viljuške, verovatno takođe kao na R1300 GS, za optimizovanu preciznost upravljanja i finiju povratnu informaciju. Kao što i priliči luksuznom turing modelu, BMW R1300 RT ima čitav niz funkcija, sa radarskim senzorima napred i pozadi, grejanim ručkama i sedištima, i električno podesivim vetrobranom - baš kao R1250 RT i, odnedavno, R 1300 GS. BMW R1300 RT takođe ima audio sistem sa zvučnicima u prednjoj konzoli. Odvojeni navigacioni uređaj je odavno nestao, a integrisano povezivanje omogućava lako i, pre svega, brzo uparivanje sa Android i Apple uređajima. Novi ekran na prototipu takođe izgleda čak i veći nego na 1250 RT. Međunarodne državne službe tradicionalno su veoma važne za BMW. Bilo da se radi o pomagačima u saobraćajnoj gužvi ili policiji - naići ćete na BMW RT širom sveta, a u budućnosti i na BMW R1300 RT-a. Da bi osigurao da tranzicija u ovoj oblasti takođe bude glatka, BMW verovatno neće predstaviti novi R1300 RT do jeseni 2024, otprilike godinu dana nakon R1300 GS, kao model za 2025. Pošto će R1250 RT koštati najmanje 21.390 evra u leto 2024, R1300 RT će tada verovatno biti dostupan za oko 22.000 evra, takođe sa velikom osnovnom opremom, opcionom plus specijalnom opremom. Takođe se očekuju za 2025. novi BMW R1300 RS (sportski bokser) i novi BMW R1300 R (bokser roudster).

Ne znam da li ima veze sa parkiranjem, ali coveku su skinuta (ukradena) vrata - Beograd.

Vozeći se po Srbiji zaista sam posetio pregršt raznih lokacija. Ko prati ovu temu zna da sam do sada (između ostalog) pisao i o raznim mitovima, legendama, spominjali smo vanzemaljce, duhove, vampire... tako da nije ni čudo što je na red za obilazak došlo još jedno krajnje neobično mesto. Nekih 35 km od Leskovca lokalni put me vodi ka obroncima misteriozne Radan planine, tačnije u atar sela Ivanje. Bližeći se željenoj lokaciji, sasvim slučajno uočavam pomalo neobičan spomenik, stotinak metara udaljen od glavnog puta. Iz čiste radoznalosti skrećem na makadam i idem da ga obiđem. Spomenik su podigli lokalni meštani svojim rođacima, komšijama, prijateljima iz ovoga kraja palim u svim dosadašnjim ratovima. Večna im slava i hvala. A ja, nakon kraćeg zadržavanja nastavljam dalje... Mislim da je proteklo svega nekoliko minuta vožnje i navigacija mi je pokazivala da sam na traženom mestu. Ništa nije ukazivalo na bilo šta neobično, sasvim običan prirodni pejzaž. U daljini obronci planine Radan, levo i desno žbunasto rastinje i poneko drvo, dok je ispred mene solidna nizbrdica koja nakon par stotina metara zavija u desno. Još uvek nisam skinuo opremu sa sebe, motor je bio ugašen, menjač u "N" i obe noge na zemlji. Pošto sam bio na nizbrdici prednju kočnicu koju sam držao sada otpustih i... umesto napred, motocikl je ladno krenuo da se kreće unazad!?!?! (ne zafrkavam se ozbiljan sam) Razvuče mi se osmeh ispod kacige, dakle to je to. Ajmo još jedanput, ispred mene je nizbrdica, okrenem se i pogledam iza sebe... pristojna uzbrdica. Nogama koje su mi na zemlji ne pružam nikakav otpor i ne guram se, motor ugašen, menjač u "leru", puštam prednju kočnicu i... motocikl sam ponovo kreće unazad - uzbrdo! Dakle istina je, nalazim se na mestu koje lokalni meštani zovu "Uzbrdna nizbrdica". Ovo misteriozno mesto na planini Radan poodavno je poznato stanovnicima Ivanja. Sve izgleda kao da se pred vama nalazi nizbrdica od nekih 300 m koja se spušta u podnožje brda. Međutim, ako bilo gde na tom pravcu isključite vozilo, ono neće nastaviti nizbrdo, već će samo početi da se vraća uzbrdo. Meštani i pojedini mediji "čudo na planini Radan" pripisuju nekakvoj "gravitacionoj anomaliji". Navodno, tajna je u jakom magnetnom polju skrivenom u planini. Ali ako se radi o magnetnom polju koje vuče vozila, kako je moguće da se i gumena lopta kotrlja uzbrdo? Voda koju sam i sam prosuo na asfalt nije potekla nizbrdo već uzbrdo. Ako dođete ovde i obratite pažnju na ivanjski potok pored puta, delovaće vam kao da teče uzbrdo! Kada je već tako i kad sam već ovde, reših da i lično dam skroman doprinos u rešavanju problematike zvane "uzbrdna nizbrdica" i da "naučnim" putem dokažem da je sa gravitacijom sve u redu. Na mestu gde sam se bio zaustavio očitah na navigaciji da je nadmorska visina iznosila 635 m. Zatim upalih motor i spustih se nekih 200 m niže niz put... logično bi bilo da je nadmorska visina opala jer sam se spustio niže. Međutim ne, ona je porasla za čitavih 9 m i sada iznosi 644 m. Zatim odlučih da ostavim motor u podnožju i da se peške vratim tih par stotina metara do tačke iz koje sam krenuo. Sada pešačeći uzbrdo ka prvobitnoj tački jasno osećam da se zapravo krećem nizbrdo, a u povratku ka motociklu koji je u podnožju jasno osećam da se penjem uzbrdo, iako ispred sebe vidim nizbrdicu. I na kraju reših da podignem dron i snimim "uzbrdnu nizbrdicu" iz profila. Nalazim se na mestu obeleženom sa strelicom. Kada ste na putu sve levo od strelice izgleda kao nizbrdica, dok na fotografiji ispod vidite pravo stanje stvari. Čuo sam da ovakvih pojava ima na još nekoliko mesta u Srbiji. Iako je očigledno da se radi o fantastičnoj optičkoj varci režiranoj od strane prirode, još uvek postoje oni koji veruju u gravitacione anomalije i magnetne sile. Najmaštovitiji idu korak dalje i veruju da su čak i đavoli sa planine Radan, iz obližnje Đavolje varoši upleteni u misteriju na ovoj maloj deonici puta. Kako je moguće i zbog čega da nas naše oči ovde toliko varaju da nam se čini da je uzbrdo zapravo nizbrdo i obratno, zaista ne znam. Ali ono što sada znam da iako se radi o optičkoj varci, "čudo na Radan planini" je i kao takvo veoma zanimljivo. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji