Nakon Petrusa i manastira Lešje, idući dalje i prateći "put vatre", stižem tako i u Stalać... Utvrđeni grad Stalać podignut je na ogranku Mojsinjske planine, nekih 2,5 km južno od ušća Zapadne i Južne Morave. Grad je nastao još u anatičko doba, ali je u srednjem veku, u doba kneza Lazara, obnovljen i sazidan kao zaštita na ulazu u Zapadno-Moravsku dolinu. Strateški značaj Stalaća bio je veoma značajan, prvenstvena namena mu je bila da obezbedi kontrolu i odbranu prilaza srpske srednjovekovne prestonice. Stalać je podignut kad i Kruševac, sedamdesetih godina 14. veka. Prvi put se pominje u ravaničkoj povelji Kneza Lazara 1377. godine, potom i 1395. u povelji knjeginje Milice manastiru Sv. Pantelejmonu na Svetoj Gori. Veliki grad Stalać utvrđen je masivnim bedemom i monumentalnom četvorospratnom donžon kulom, poznatom pod imenom Todorova kula. Ona je štitila Mali grad, najuže gradsko jezgro, naknadno formirano pregrađivanjem južnog dela Velikog grada. Centralno mesto u Malom gradu zauzima palata sa tremom. Na suprotnoj strani od palate, uz same bedeme, razmeštene su zgrade čija je namena bila različita. Mali grad zaštićen je nižim zidom i suvim rovom ispred donžon kule. Kao laik moram da konstatujem da su ovi bedemi kao i njihova debljina među najozbiljnijim koje sam video obilazeći Srbiju. Ostaci kule zaista deluju impresivno. Prema Konstantinu Filozofu, Stalać je razorio turski sultan Musa 1413. godine u svom pohodu prema Kruševcu. Predanje kaže da su Turci ušli u grad prateći guske koje su kroz skriveni otvor na bedemu oko kule izlazile na Moravu. Međutim, iako utvrđenog grada više nema, legenda o večnoj ljubavi i Stalaću koga mnogi nazivaju "srpskom Veronom" živi i dalje - što kroz pesmu "Smrt vojvode Prijezde", što kroz priču koja se vekovima prenosi s kolena na koleno. Ko su bili ovdašnji Romeo i Julija, barem po načinu na koji su napustili ovaj svet? Zna se samo da se "naša Julija", koja je rođena i živela mnogo pre one Šekspirove, zvala Jelica, dok je njen suprug u narodnoj pesmi ostao upamćen kao vojvoda Prijezda, a u pričama koje se prenose s kolena na koleno Todor. Otud i naziv kule - Todorova kula ili kula Todora od Stalaća. U pesmi koju je zabeležio Vuk Stefanović Karadžić, vojvoda Prijezda i njegova verna ljuba Jelica, nakon što su Turci osvojili Stalać, zajedno su skočili sa Todorove kule u Moravu koja je nekada proticala ispod same kule. Kula Todora od Stalaća danas predstavlja kulturno dobro od velikog značaja. Iako sam nailazio na podatke da već poodavno postoje planovi za obnovu celokupne tvrđave, dalje od toga se nije odmaklo, što je prava šteta. Recimo da se obnovljene tvrđave u Golupcu i Ramu ubrajaju među najposećenije lokalitete u Srbiji. Nadam se da će nadležni to prepoznati, jer ovo mesto zaista ima potencijala. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Iz dvorišta manastira Lešje pruža se zaista lep pogled na istoimeno selo i okolinu. Temelje Bogorodičine crkve trolisne osnove pronašao je i otkopao prema jednom čudesnom viđenju, 1923. godine seljak Živan Marković iz Lešja. Na temelju stare podigao je malu crkvicu skromnih dimenzija, građenu kamenom i pokrivenu limom. Prilikom poslednje obnove 2004. godine ta mala crkvica je sasvim uklonjena, a novi hram posvećen Pokrovu Presvete Bogorodice sagrađen je na donekle sačuvanim srednjovekovnim temeljima. Manastir neodoljivo podseća na ruske svetinje, ali graditeljski stil predstavlja stilove svih pravoslavnih svetinja. Ispred manastira nalazi se uređen park, sa nekoliko izvora vode. Ovo mesto može biti prava mala oaza, odnosno opcija za predah i osveženje, ukoliko ste na proputovanju kroz ovaj kraj. Do manastira se veoma lako stiže i navigacija će vas dovesti do samog ulaza... Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Ko je pratio temu, video je da sam pre nekoliko postova pišući o drevnom gradu Petrusu, spomenuo i jedno predanje. Po tom predanju, svaki put kada bi se uočile otomanske pljačkaške čete, u Petrusu kao pograničnom utvrđenju države kneza Lazara, palila bi se velika vatra. Ta vatra bi se videla u Lešju, u manastiru Presvete Bogorodice. Tu bi se zatim palila vatra koja bi se videla u Stalaću, a na vrhu kule Todora od Stalaća bi se palila vatra koja bi se na kraju videla u Kruševcu. Upravo tom linijom, ili "putem vatre" ću i ja nastaviti svoje pisanje... Nedaleko od Paraćina u istoimenom selu, nalazi se manastir Lešje. Ceo kraj obiluje stablima leske, pa je verovatno po tome svetinja i dobila ime. Pisani istorijski izvori o manastiru svedoče da je župan Vukoslav, na svojoj baštini između 1355. i 1360. godine kao svoju zadužbinu, podigao Bogorodičinu crkvu. Zajedno sa sinovima Držmanom i Crepom poklonio je kao metoh manastiru Hilandaru 15. oktobra 1360. godine. Manastir Lešje se poslednji put spominje u turskom popisu iz 1536. godine. U narednom, obavljenom oko 1570. godine njegovog pomena nema. Narodno predanje govori da su poslednji lešjanski kaluđeri, zajedno sa hrišćanima okupljenim oko manastira, mučenički postradali od Turaka, koji su nakon pokolja razorili i manastir. Na putu ka Lešju naiđoh na ove teškaše... Naravno, usledila je kolektivna fotografija: radne mašine na okupu. Nastaviće se...

Ono što se iz tog vremena jedino može videti na ovom mestu, svakako je delimično očuvana višenamenska manastirska peć i sušara, ili na turskom - mutvak. Peć je jedinstvena na ovim prostorima i nalazi se u sklopu već odavno srušene manastirske trpezarije. Postojanje peći koja je bila ognjište za spremanje hrane, kuvanje vode, pečenje grnčarije, kovanje potrebnog oruđa i alata za manastir, kao i ostaci kovačnice u kompleksu, ukazuju na to da je Namasije bila ne samo duhovni, veći i privredni centar ovog kraja. Takođe, u kompleksu su pronađene i keramičke posude, oruđe, alati za razne zanate koji potvrđuju da je manastir opsluživao i dalju okolinu. Interesantno je da je na ovoj lokaciji pronađen i stari ugarski novac. U periodu od 1972. do 1979. kompleks Namasije je u potpunosti arheološki istražen, a pojedini pronađeni ostaci su konzervirani. Kompleks Namasija u Zabregi utvrđen je za kulturno dobro – spomenik kulture od strane Zavoda za zaštitu spomenika kulture Kragujevac, a za nepokretno kulturno dobro od velikog značaja odlukom Skupštine SRS 1983. godine u sklopu zaštićene spomeničke celine Petruška oblast. Obilaskom Namasije ujedno i završavam svoj obilazak Male Svete gore u okolini Zabrege. Opet bih istakao trud građanskog udruženja na svemu što su uradili za ovaj kraj. Kamo sreće da je više ovakvih primera... Međutim, iako se uređenost celog kraja primećuje na svakom koraku, Zabrega sa okolinom još uvek nije poznata onoliko koliko to zaslužuje, a itekako ima šta da ponudi. Ali, možda to i jeste dodatni plus. Ovaj kraj još uvek nije komercijalizovan kao mnogi drugi lepi krajevi Srbije, nema navale, gužve... u ovom prirodnom okruženju još uvek možete osetiti istinski mir i duhovni spokoj. Vredi posete. Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Nakon fenomenalnih trenutaka provedenih u manastiru Petruša, istom stazom se penjem nazad do utvrđenja Petrus, a zatim takođe istom stazom se spuštam nazad do manastira Svetog Jovana Glavoseka i izletišta gde sam parkirao motor. Motorom se vraćam nazad do centra Zabrege gde uočavam putokaze ka sledećoj destinaciji, a to je manastir Namasija. Želim da napomenem da se iz centra Zabrege više ne vodite Gugl navigacijom, jer evo kako bi vas odvela do manastira Namasija - nikako. Plavom putanjom je nemoguće prići manastiru i već sam pisao zbog čega se dešava da Gugl predlaže takve (nemoguće) opcije. Kada žutom putanjom (koju sam markirao na mapi iznad) dođete do poslednjih kuća u Zabregi, odnosno do ovog mesta, već gledajte gde je najbolje da se parkirate. Uz odobrenje ljubaznih vlasnika, parkirah u hladovini jednog privatnog objekta. Odavde pa do manastira ima nekih 400 - 500 metara pešačenja. Odatle nastavljam pešice, i kao po običaju... uvek mi priđe neka živuljka raspoložene za druženje i češkanje. Nakon par minuta hoda nailazi se na pešački most koga treba preći. Moglo je i do ovde da se priđe motorom, međutim makadamski put mi se činio isuviše uzan da bih na njemu parkirao, a zna da prođe i traktor sa natovarenom prikolicom... Nakon prelaska mosta, samo treba nastaviti stazom uz reku. Na pojedinim mestima, poput ovog na fotografiji ispod, kada je nivo reke visok veći deo staze bude pod vodom, tako da treba nastaviti "sa kamena na kamen", a ono zna da bude klizavo. Laganom šetnjom pored Crnice i bez po muke stižem do zidina manastira Namasija. Namasija, danas napušteni i urušeni kompleks građen je krajem 14. veka. i ubraja se u najstarije monaške zadužbine Moravske Srbije. Prva pominjanja ovog manastira mogu se naći u narodnim predanjima i u njema je oslovljavan kao Manasinja ili Namasinja. Kao Namasija se pominje u turskim defterima iz 16. veka, dok je pod imenom Manasinja ubeležen i u austrijskoj ratnoj karti iz 18. veka. U nekim drugim mlađim izvorima može se naći i kao Manasinjac. Kao i skoro svi manastiri tog vremena, i ovaj je građen tako da mu je teško prići, odnosno da je veoma dobro zaštićen prirodom oko sebe. Tako je i danas, prilaz manastiru moguć samo sa zapadne strane, preko reke. Unutar bedema manastira, pored crkve nalaze se ostaci nekoliko velikih privrednih objekata i manastirskih konaka. Jedini deo kompleksa koji u potpunosti stoji je crkvica posvećena Svetom Nikoli. Pri zidanju crkve korišćen je lomljeni kamen u krečnom malteru, koji je bio crvene boje, karakteristične za zemlju oko Crnice. Krov je pokriven ćeremidom, a pod pločama od peščara. Crkva je nekada cela bila oslikana, dok danas, originalne freske i ornamenti iz tog vremena sačuvani su samo u delu njenog podnožja. Nastaviće se...

Rađevina...

Ono što me je takođe iznenadilo je podatak koji sam pronašao. Kažu da je crkva Svete Ognjene ili Blage Marije nekada bila smatrana za jednu od najlepših u Srbiji! Nažalost, ni fotografije iz vazduha ne mogu u potpunosti dočarati u kakvom se bajkovitom ambijentu nalazi manastir Petruša. Putujući po Srbiji, nailazio sam na građevine koje su me iznova i iznova oduševljavale i ostavljala bez teksta, naročito kada govorimo o izboru lokacije za izgradnju. A sa druge strane, nekada mi je potpuno neverovatno sa kojom sistematičnošću su Turci i ostali osvajači vekovima takva mesta pronalazili i uništavali. Manastir Petruša je upravo jedan od tih mesta... Ostaci manastira Marije Petruške se danas nalaze pod zaštitom Republike Srbije, kao spomenik kulture od velikog značaja. Ako uzmemo u obzir i izvor vode koji se nalazi u neposrednoj blizini, ovo mesto je zaista raj za sva čula i pravo je duhovno utočište. Bilo da ste vernik ili ne, ovo mesto je stvarno vredno posete. Nastaviće se... Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Nakon drevnog grada Petrusa nastavljam sa obilaskom ovog kraja. Koristim priliku što se nalazim u Petrusu, jer je od njega znatno lakše doći do sledeće lokacije koja me zanima. Potrebno je da se od tvrđave spustim u samo podnožje, ali sa druge strane, suprotno od manastira Svetog Jovana Glavoseka o kome sam pisao. Zapravo, na tom mestu i počinje kanjon reke Crnice. Od Krstate stene potrebno je krenuti ka šumi (nekoliko desetina metara je u pitanju) sve do dela gde kamenita podloga viri iz zemlje. Obratite pažnju na ovo mesto jer je upravo tu (po meni) napravljen jedini propust u (ne)markaciji. Usled nedostatka putokaza, mnogi su greškom produžili pravo u šumu i tako napravili stazu koja vodi... nigde. Sa ovog kamenog dela, samo treba skrenuti levo nizbrdo... I nakon nekolicine koraka uočićete stazu koja se najbolje vidi na sledećoj fotografiji... kao i do putokaza koga sam zaokružio. Putokaz će vam samo potvrditi da ste na pravoj stazi... Šumska staza nije previše strma, celom dužinom je prohodna i lako uočljiva. Nekih desetak minuta je bilo potrebno da bi se preda mnom ukazalo ono što tražim - manastir Petruša sa crkvom posvećenom Svetoj Ognjenoj Mariji. Na samom početku kanjona reke Crnice, a u podnožju drevnog grada Petrusa, 1375. godine započeta je izgradnja ovog manastira, četvrt veka po dolasku župana Vukoslava u ove krajeve. Zanimljivo je i to da je iste godine započeta i izgradnja manastira Ravanica. Legenda kaže da su na ovome mestu za vreme sabora 30. jula uoči manastirske slave Sveta Ognjena Marija, Turci presreli i pogubili sve prisutne vernike. Po predanju, krv je toliko zamutila reku Belicu da je narod od tog dana prekrstio i dao joj ime “Crnica”. Arhitektonski posmatrano, ovo je veoma značajna građevina jer je građena na steni, na veoma malom prostoru tik uz liticu, a po ugledu na Hilandarsku crkvu. Crkva je zidana od lomljenog kamena, rečnih oblutaka i delimično od sige. Zidovi su spolja bili omalterisani a iznutra oslikani, ali sačuvanih fresaka nema. Odmah pored crkve vidljiva su još dva objekta prislonjena uz stenovitu liticu. Objekti su izdeljeni na ukupno pet prostorija, a građeni su od lomljenog kamena i krečnog maltera. U osnovi se i dalje vide ležišta za grede koje su nosile spratnu konstrukciju. Prilikom posete Petrusu i Petruši, austrougarski putopisac, arheolog i etnolog Feliks Kanic, dao je i opise živopisa. Tako je na luneti iznad ulaznih vrata crkve video živopis sa predstavom Svete Ognjene Marije sa po dva svetitelja sa strane. Za ostali deo živopisa je konstatovano da je jako oštećen. Šezdesetih godina prošlog veka, radi očuvanja, skinut je i poslednji živopis sa lunete iznad ulaza. Nastaviće se...

Jeste, dole niže kod semafora...

Vrh Rajca...

BG MOTO FAMILY DAY | Online SMART Moto Trening SMARTMOTOTRENING.COM Pozivamo te da budeš učesnik na prvom BG PORODIČNOM MOTO DANU, u okviru manifestacije "Beogradski dani porodice" u organizaciji Grada Beograda i uz podršku

Pošto sam sa pisanjem stao kod pećine isposnice, od nje ću i nastaviti. Nakon njene posete postoje dve opcije. Ili da se istim putem vratite nazad do izletišta, ili da se vratite do račvanja spomenutog u prethodnom postu, i od njega nastavite uzbrdo ka ostacima drevnog utvrđenja Petrus. U 14. veku grad Petrus je bio vojni i administrativni centar, kao i najveći utvrđeni grad srednjeg Pomoravlja i po njemu se čitav taj kraj naziva Petruška oblast. Ovaj lokalitet je od iskona bio kultno mesto, ali se pretpostavlja da je kao naseobina formiran u rimsko doba, jer su u njemu nađeni bakarni novčići iz tog perioda koji se čuvaju u Zavičajnom muzeju u Paraćinu. Istraživanja su pokazala da je u 6. veku ovde postojalo vizantijsko utvrđenje, verovatno podignuto u vreme Justinijanovih radova na utvrđivanju vizantijske vlasti, budući da su njegovi ostaci pronađeni u temeljima tvrđave. U vreme Stefana Nemanje, na prostoru Petrusa je sagrađena nova tvrđava, a cela Petruška oblast je činila pograničnu župu srpske nemanjićke države, jedinu na desnoj obali Velike Morave koja se stalno nalazila pod njihovom vlašću. U doba svog najvećeg uspona, u 14. veku, Petrus je kontrolisao vezu Pomoravlja sa dolinom Timoka, a njime su gospodarili savremenici cara Dušana i kneza Lazara, župan Vukoslav i njegov sin Crep. Ubrzo nakon 1413. godine kada ga je, zajedno sa većim brojem okolnih srpskih tvrđava, zauzeo Musa, sin sultana Bajazita, Petrus je izgubio na strateškom značaju i zapusteo. Nakon što na vrhu stupite na tlo grada Petrusa, neće vam puno koraka trebati da bi se pred vama ukazao prelep pogled. U kotlini se kao na dlanu vide ostaci manastira Svetog Jovana Glavoseka. Osim lepog pogleda, prvo što će vam zapasti za oko kada započnete šetnju po centralnom gradskom platou je svakako veliki kameni megalit, veličine 8 x 6 metara. Zbog legende da se na steni povremeno ukazuje krst zlatne boje, u narodu je ovaj megalit poznat i kao Krstata stena, sa tri strane okružena strmim liticama kanjona. Pretpostavlja se da je upravo po ovoj steni grad i dobio ime, jer na Latinskom “petrus” znači kamen - stena. Osim što je krajnje neobično za ovaj kraj da se ovoliki megalit nalazi na ovakvom mestu, neobično je i to što iz same stene raste drvo divlje višnje. U neposrednoj blizini stene, na samoj ivici ambisa nalaze se ruševine nekadašnje gradske kule. Po svemu sudeći, ukoliko dođe do ozbiljnijeg pogoršanja vremena, treba se što pre skloniti odavde. Na kakvom mestu se nekada nalazio drevni grad, možda najbolje svedoče snimci iz vazduha. U narodu je sačuvano više predanja vezanih za Petrus. Jedno od njih je da je Petrus, kao pogranično utvrđenje države kneza Lazara, upozoravao signalima knežev dvor u Kruševcu o upadima otomanskih pljačkaških četa. Ukoliko bi neka od njih bila uočena, u Petrusu je paljena velika vatra koja se videla u selu Lešju, kod manastira Presvete Bogorodice, u kojem je monah bio brat vojvode Crepa Dionisije (Držman). Tamo je odmah paljena druga vatra koja se videla u utvrđenom gradu Stalaću, a njegova posada bi tada palila treću vatru na vrhu kule Todora od Stalaća, koja se videla u Kruševcu, što je bio znak za nadolazeću opasnost. Negde pročitah da se nedavno u Petrusu ponovo započelo sa ozbiljnijim istraživanjima, da su otkopane nove zidine, prostorije, vlastelinske dvorane... kao i da je pronađeno dosta keramike, metalnih predmeta i životinjskih kostiju. Što se mene tiče, odlazim da ga ponovo posetim 100%, što i vama predlažem. Do Petrusa zaista nije teško doći... Nastavće se... Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

@solidSnejk mojih fotki više nemam, jer kao što vidiš nisam učestvovao u defileu. Nakon defilea sam im se pridružio ali više nisam fotografisao. Evo još par fotografija za vreme okupljanja - nisu moje.

@alexanto neka je sa srećom i neka te dugo i bezbrižno služi!

Lik sa staze je lik sa staze, i to što pravi dobra vremena nikako ne znači da ima znanje i umeće da nekome i prenese to iskustvo. Čak i da ima taj dar, sa tim likom sa staze bih razgovarao isključivo... o stazi. Ne znam da li si čuo za njega, na fotografijama ispod je Radislav Mihajlov. Najtrofejniji i koliko znam jedini profesionalni stant motociklista u Srbiji. Čovek trenira (na motoru je) pet puta nedeljno, takmiči se po svetu, ima revijalne nastupe... Da li znaš podatak da Rade uopšte (nikada) ne vozi motor u javnom saobraćaju, niti poseduje "civilni" motocikl? Čak štaviše, otvoreno kaže da nam se divi (nama, običnim smrtnicima) kroz šta sve svakodnevno prolazimo i preživljavamo na ulicama i putevima. Hoćemo li Radeta da pitamo za savet u vezi trkanja na stazi, u vezi pripreme motora za dalja putovanja, u vezi vožnje u grupi ili oko "obaranja motora" kao što stoji u naslovu teme? Inače, "pandur" iz mog prethodnog posta je instruktor u moto jedinici MUP-a i presretač. Pored ostalog, prošao je obuke i dobio zvanje policijskog moto instruktora od više specijalizovanih akademija u inostranstvu. Šta znam, uz svo poštovanje trkača sa staze, ja bih ipak njega pitao za savet u vezi svakodnevne "civilne" vožnje.

@dreamzz kao što su neke kolege već i rekle... moj drugarski savet je da ono što te zanima, a u vezi tvog pitanja, čuješ od profesionalaca. Postoje kursevi za obuku, ali postoje i besplatne moto radionice gde se uvek nešto novo i korisno čuje. Čak i za iskusne koji već sve znaju, nije zgoreg da to znanje i potvrde. I sam još uvek volim da odem, čujem, saslušam, probam... sve što može da potvrdi ili unapredi moje dosadašnje vozačko iskustvo. Čovek se uči dok je živ.

Sinaiti su monasi koji su sa Sinajske gore došli u Srbiju. Sinajska gora je mesto gde se Mojsije sreo s Bogom, a veza srpskih zemalja s pravoslavnim Istokom potiče još od Svetog Save. On je često putovao u Svetu zemlju, gradio je i darovao tamošnje manastire, a te su duhovne veze nastavljene i kasnije, najviše u vreme vladavine kneza Lazara, despota Stefana Lazarevića i Ðurđa Brankovića, koji su bili veoma pobožni i monaholjubivi. Srpski monasi odlazili su u Palestinu, ali je daleko veći broj monaha sinaita preko Svete gore dolazio u Srbiju. Sinaiti koji su bili riznice znanja, što zbog čitanja mnogobrojne literature, što zbog ličnih dela upućenih javnosti, odigrali su značajnu ulogu u širenju ne samo duhovnosti već i znanja na prostor srednjovekovne Srbije. Srpska crkva, u znak počasti prema ovim duhovnicima i njihovom delu - stilu života i duhom izuzetnoj veri i samopožrtvovanju, a istovremeno skrivenog molitvenog življenja, koje se duboko urezalo u narodno pamćenje, proslavlja sinaite 19. maja. Tokom posete Maloj Svetoj gori nisam želeo da propustim priliku a da ne posetim pećinu isposnicu, pećinu u kojoj su se Sinaiti podvizivali i tihovali. Postoje dve uređene pešačke staze koje vode do pećine isposnice. Obe se nalaze na desnoj obali reke Crnice - prekoputa manastira Sveti Jovan Krstitelj, tačnije, započinju upravo od izletišta o kome sam pisao. Ovo je početak prve staze i nju ne preporučujem. Za nijansu je kraća, ali je dosta strmija i zahtevnija od druge. Druga staza kreće negde od centralnog dela izletišta, uočljiva je i sređena. Na ovom mestu nailazi se na račvanje. Račvanje je dobro markirano i nema nikakve dileme. Levo se ide za pećinu isposnicu, dok se pravo nastavlja ka vrhu stene i ka ostacima drevnog utvrđenja Petrus, o kome ću pisati u narednom postu. Od tog račvanja staza postaje uža i nešto zahtevnija... Ljudi iz lokalnog udruženja koji vode računa o celom ovom kraju, postavili su i kanape duž staze kako bi olakšali kretanje. Kanapi takođe pomažu kako bi se savladadao prelazak preko pojedinih stena sa lošim i klizavim gazištem. I, nakon malo truda brzo se stiže, koliko se sećam nekih dvadesetak minuta je potrebno od izletišta do pećine. Ono što me je iznenadilo je svakako otvor, odnosno ulaz u pećinu skoro pa pravilnog oblika. Liči na ulaz u neki tunel, kao da ga je neka savremena mašina napravila. U dubini pećine jasno se vidi klesano kamenje, zaravnato sa gornje strane. Tako oblikovano kamenje je Sinaitima verovatno služilo kao oltar. A sa pećinskog ulaza puca krajnje zanimljiv pogled na okolinu... ...kao i na manastir koji se nalazi u podnožju. Nastaviće se... Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

U oblasti površine od oko 550 km² u sklopu koje je i selo Zabrega, istorijski je evidentirano vise od 40 manastira, kao i sedam utvrđenja i nekoliko pećina u kojima su živeli Sinaiti. Oni su bili monasi pustinjaci koji su, uglavnom nakon Kosovskog boja, došli u ove krajeve, nalazili utočišta u manastirima i u mnogome uticali na razvoj vere, pismenosti i duhovnosti. Ono što me je najviše privuklo u ovom kraju je svakako "Mala Sveta gora", oblast u ataru Zabrege i u kanjonu reke Crnice u kojoj se nalazi čak desetak manastira i crkava nastalih od kraja 14. do sredine 15. veka. U ovom periodu vlastela i monasi, svesni opasnosti od najezde Turaka, počinju da podižu manastire na teže pristupačnim lokacijama, tako da kotlina Crnice i brdovitost Zabrege postaju idealno mesto za to. Nažalost, danas se uglavnom mogu videti samo ostaci tih manastira. Jedan od njih je upravo manastir Svetog Jovana Glavoseka, pokraj koga se i nalazi izletište o kome sam pisao u prethodnom postu. Na levoj obali reke Crnice, nalaze se ostaci srednjovekovnog manastirskog kompleksa sa crkvom Sveti Jovan Glavosek. Manastir kao slavu slavi Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja, a delovi zidina su pod zaštitom države kao spomenik kulture od velikog značaja. O vremenu zidanja ove svetinje zna se veoma malo, ali se pretpostavlja da je građena krajem 14. veka, kad i većina srednjovekovnih manastira i crkava u klisuri Crnice. Na osnovu pronađenog natpisa na kamenu zna se da je manastir obnovljen 1580. godine, te da je manastirska crkva, čija je osnova jednobrodna, građena u moravskom stilu. Pravljena je od sige i lomljenog kamenja, pa su sačuvani zidovi negde debljine i čitav metar. Tokom arheoloških istraživanja i konzervatorskih radove u porti, utvrđeno je da zapadno i južno od crkve postoje još dva objekta u kojima su se nalazile kelije, trpezarija, i ekonomske prostorije... Svakog 11. septembra, na dan slave Usekvovanje glave Svetog Jovana, kod ovog manastira u Zabregi održava se narodni sabor, a pored meštana tog sela, dolazi i stanovništvo iz okoline jer je ova svetinja veoma poštovana. Sa malog uzvišenja na kome se nalazi manastirska crkva, jasno se može videti i pećina koju sam takođe obišao, i o kojoj ću pisati u narednom postu... Nastaviće se... Kojekuda po Srbiji – Google My Maps WWW.GOOGLE.COM Kojekuda po Srbiji

Prema narodnom predanju, još za vreme Turaka, u ataru sela Buljana Turci opkoliše hajduke... neke pobiše u borbi dok su sedmoricu uspeli da zarobe. Zarobljene hajduke su odveli iza brega i pogubili. Pogubljeni hajduci zauvek ostadoše iza brega, vremenom se zaboraviše i njihova imena, ali u narodnom pamćenju osta "mesto iza brega". Iako se nalazi na nekih 14 km udaljeno od Paraćina, selo Zabrega vam se verovatno neće naći na putu ka negde, do njega morate otići sa namerom. Kažu da je Zabrega u proteklih nekoliko godina jedno od najposećenijih sela u Pomoravlju: dolaze vernici, ljudi željni uživanja u predivnoj prirodi, rekreativci, istraživači... Ali kakve to Tajne krije selo iza brega, ušuškano u kotlini reke Crnice? Kada dođete do samog centra sela, naići ćete na poveći broj putokaza koji vas šalju na rezličite strane, kao i na tablu sa spiskom turističkih atrakcija u okolini. Koliko se sećam, upravo na tom mestu je @Deki Katana odustao od daljeg obilaska. Užasno mi je bilo krivo jer je Zabregu posetio nakon našeg razgovora, odnosno na moju preporuku. Naime, Deki je "stara kajla" i pripada retkim "old skul" bajkerima koji se i dalje oslanjaju isključivo na papirne karte i putokaze. Videvši podatak na tabli da je pešačka staza dužine 7,5 km, po vrućini i u moto opremi, Deki je jednostavno odustao... Pešačka staza jeste toliko dugačka, ali to je kružna staza za rekreativce, dok se do lokaliteta o kojima ću pisati u narednim postovima veoma lako prilazi sa svim tipovima motocikala. Za početak, iz centra sela samo treba pratiti putokaze za manastir Sveti Jovan ili se jednostavno prepustite navigaciji. Nakon nekoliko minuta vožnje i nekih 1,5 km, stižete bez problema. Kuće su zbijene a seoske ulice poprilično uzane. Nemojte se iznenaditi što će vas put voditi čak i kroz dvorište jedne privatne kuće - slobodno prođite. Kada stignete na odredište, primetićete da se radi o jednom fenomenalno uređenom izletištu. Ovo mesto je zaista za svaku preporuku! Reka Crnica oivičena stenovitim liticama i sa svojim opuštajućim žuborom, samo upotpunjuje harmoniju predivnog prirodnog okruženja. Osim toga, ne znam tačno koja je organizacija u pitanju, ali sve pohvale i čestitke za ljude koji su odgovorni za izgled ovog mesta. Sve je uređeno, pokošeno, čisto, obeleženo, videh da ima i rasvete... tu su klupice, stolovi za piknik, veliki zidani roštilj sa rešetkom raspoloživ svima i u svakom trenutku... zaista svaka čast! Takođe, sve pohvale i za posetioce ovog mesta, jer očigledno znaju da vrednuju ovakvu lepotu i nečiji trud. Međutim, iako fenomenalno, izletište nije jedino, tačnije, nije ono glavno što me je privuklo da dođem i obiđem ovaj zagonetni kraj. Nastaviće se...