Sjajne ste i ti i pčelica

Pošto nas je prošli put neobična šuma veoma zainteresovala a nismo stigli detaljno da je istražimo rešili smo to da uradimo ovog vikenda. Plan je bio da malo asfaltom, malo zemljanim putevima i između njiva stignemo najkraćim putem do Peščare negde između Čardaka i Šumarka a odatle poprečno kroz Peščaru do Grebenca sa idejom da se ne zadržavamo previše u njoj kako bi nam dovoljno vremena ostalo za istraživanje. Pri izboru rute vodili smo računa da to bude šumovit deo Peščare jer su najavljene temperature bile visoke. Međutim iako smo se pripremili detaljnije ne bude sve uvek po planu što i nije na kraju uopšte loše jer da nema iznenađenja , ne bi bilo ni toliko uzbudljivo, izostali bi izazovi i ogromna radost kada ih na kraju savladaš . Na putu do Peščare U Peščaru ulazimo kod Lugarnice čije ime se ne vidi dobro na tabli Za početak smo zadovoljni. Dobro smo odabrali put, ima šume biće lakše za vožnju jer već postaje vruće. Usput nailazimo na veoma korisnu tablu sa šemom vegetacije u Peščari. Pri odabiru rute nadali smo se da ćemo bar delimično proći kroz oblast sa četinarima što se kasnije na našu radost pokazalo kao ispravna pretpostavka. Ali ne može sve baš lako kako smo želeli Trudlili smo se na ruti da izbegnemo dine zbog dubokog suvog peska po kome smo se prošle nedelje dugo mučili ali smo zato sada naišli na drugu ništa lakšu komplikaciju - sveže uzorane protivpožarce E, to je tek bila igranka bez prestanka dok nismo zašli u željenu četinarsku šumu i spasili se muke Evo kako to izgleda. Ko voli i ume da skija po dubokom snegu ovo može da bude idealna letnja alternativa Meni to baš nije išlo od ruke ali zato za ukopavanje imam čistu peticu A i prevrtanje sam apsolvirala A onda uđosmo u šumicu sa lepom hladovinom i dobrim putem i odmah je sve bilo lakše Dalje put do Grebenca vodi sve kroz šumu, mešovitu listopadno četinarsu sa finim utabanim peskom pa smo mogli da se opustimo i uživamo u vožnji. I stigosmo do Grebenca ... ali tu tek počinje žurka Vlada je spremio nove rute za istraživanje naše šumice na brdašcetu. Ovaj put početak je bio u podnožju odakle se trebalo probiti ka vrhu, obrnuto nego prethodni put. Mali predah pre početka druge etape ,okrepljenje slatkim plodovima duda i džanje začinjeno finim peskom umesto šećera u prahu Za start krećemo laganim usponom uz brdašce Ali eto opet peska I mene kako vežbam podizanje oborenog motora Ali tu je Vlada da pripomogne da se i moj zelenko popne na brdo. Odozgo je lep pogled Ovo je ujedno i skoro poslednja slika sa otvorenim pogledom i čistinom oko nas. Sve do kraja dana probijali smo se šumskim putevima koji su u početku imali vidljive tragove a kasnije se gubili u sve gušćem šipražju i šumi dok se u jednom trenutku nisu sasvim izgubili a mi morali da se vratimo istim putem na početak. Od pet puteva kojima smo pokušali da zatvorimo krug samo jednim i to poslednjim smo uspeli da izađemo na brdo a ostali nažalost nisu imali kraj. Naš zaključak je da su te šumske puteve nekada meštani pravili za prevoz posečenog drveta ali većina nije dugo korišćena pa su zato toliko zarasli skoro do neprohodnosti. Evo malo ilustracije naše borbe sa šumom. Koliko je bilo teško toliko je bilo i lepo. Ispod korena drveta je izdubljena poveća rupa. Pitam se koja li životinja tu živi Još jedan put bez kraja i drvo koje je niklo iz Vladinog točka Ponegde moramo i drvo da preskočimo A ponegde i da okrećemo motor na ćopavoj. Ako ne možeš sam jer ti već ponestaje snage dobro je da imaš druga da ti pomogne A šuma je na momente toliko lepa da zaboraviš sav umor od vrućine i probijanja kroz šiblje. Spas od vrućine potražili smo ponovo na već poznatom bunaru kod Grebenca Vladin motor je po običaju okićen lišćem iz šume A onda posle malog odmora ispred prodavnice u selu gde sam ja pokušavala da povratim poslednje trunke snage krenuli smo u poslednji pokušaj probijanja kroz šumu. Već je bilo skoro šest sati. Dan jeste dugačak ali je putanja neizvesna a treba se vratiti i kući...nekada Mislili smo da je ovaj put čist i prohodan, bar je na mapi tako izgledalo. A ispostavilo se.. Šuma je postajala sve gušća, put je skrenuo sa iscrtane rute jer iscrtanim nije moglo da se prođe, šipražje je gotovo konstantno prekrivalo put i sve sporije i teže smo se kretali. Ova trasa kojom smo krenuli počinjala je u podnožju dva brda i trebalo je da vodi do vrha Zagajičkih brda. Međutim što smo se dublje njom pobijali bilo je neizvesnije da ćemo negde uopšte izaći a vreme je odmicalo. Uz to su i komarci postali nesnosni. A meni, kao dodatni problem osim što mi je ponestalo snage posle celog dana vožnje u punoj opremi po velikoj vrućini, počele su da se magle naočare non stop pa praktično ništa nisam videla. Tih poslednjih sat vremena borbe sa šumom i samom sobom, hoću li pronaći snage da nastavim i hoćemo li pronaći izlaz a da ne moramo da se vraćamo , moram priznati nisu mi bili baš laki. A ne možeš dugo da se odmaraš jer više nema vremena. Ako padne mrak, gotovo je, onda moramo ostati u šumi do ujutru. Ni voda mi više nije pomagala. Bila sam preumorna a izlaz se nije nazirao. Vlada se još dobro držao. On je bio lakše obučen a i u boljoj kondiciji od mene. Jedino što sam u tom trenutku mogla da smislim da sebi malo olakšam i prikupim snagu da nastavim dalje je da skinem gladijator sa sebe. To je bio okidač da se podignem, donelo je malo olakšanje a delovalo je i psihološki . Od tog trenutka sve je bilo bolje. Odjednom smo izašli iz šume, čistina i vrh brda su se otvorili pred nama i sada je bilo već izvesno da smo uspeli da pronađemo izlaz. Mada puta nije bilo, a trava i žbunje su bili visoki ja sam već odlučila da ćemo tuda proći. Povratka nema. Nema šanse da se vraćam ponovo kroz ono šipražje! I izašli smo uz brdo pravo na put koji vodi do Zagajičkih brda. Od ushićenja ja na samom kraju umalo nisam napravila salto unazad pogrešno procenivši uspon. Srećom da moj motor nema toliko snage pa mi je oprostio grešku i nije me bacio unazad. Uspela sam da zakočim i ne skotrljam se niz brdo. Kakvo olašanje i kakva sreća preplavi čoveka kada se situacije koja je do samo pre par minuta izgledala potpuno beznadežna i neizvesna odjednom razreši baš onako kako treba Izlazak iz šume Trenutak kada sam zadržala motor da se ne skotrljamo nizbrdo Uspeli smo ! Izašli smo na put Iz one šume dole uz ovo brdo A sa druge strane nas je sačekao prelep zalazak sunca na Zagajičkom brdu. Ali ako mislite da je ovde kraj prevarili ste se Ima još malo. Posle euforije, slikanja i dogovora kojim putem nazad u civilizaciju taman da krenemo kad Vladin motor neće da upali. Ma ni da zavergla. Auh . Pogledam dole u šumu i pomislim dobro je da se to nije desilo pola sata ranije. Sad šta bude biće dobro ali da je bilo dole u šumi.... Malo mu je oslabio akumulator od čestog paljenja i gašenja. Upalili smo ga na gurku. Odatle smo sišli do Šušare pa kroz Peščaru asfaltom do Čardaka već po mraku i dalje nazad kući... Bio je ovo duuugačak i nadasve uzbudljiv dan. Prešli smo 206 km, od toga više od pola off-om, zemlja, pesak, trava, žbunje, šipražje, brda, šume ... Nismo sve puteve uspeli da probijemo do kraja ali sve u svemu dosta smo istražili ova čudna peščana brda pod šumom. Samo jedan mali delić od planiranog nismo stigli. Osim prelepe prirode i uzbuđenja koje nam je ona donela ovu vožnju ću pamtiti i kao svoj lični test izdržljivosti i potvrdu da čovek i kada misli da ne može više uvek negde unutra pronađe motiv koji ga podigne i pogura napred - autor ovih lepih fotografija zalaska sunca i drugih je Vlada

Zdravo, utorak 23.07. je rok za besplatno otkazivanje.

Jeste, bilo je baš tako kako je Vlada napisao . Nekako uvek kad se dogovaramo za vožnju u Peščari pažnja je skoncentrisana na putanje koje je presecaju uzduž i popreko i nezaobilazna Zagajiča brda. Ta neobična, prelepa, loptasta zelena brda sama po sebi drže pažnju pa nismo ni razmišljali šta je to tamo u nastavku takođe brdovito a pod gustom šumom. Možda bi i ovaj put to prošlo nezapaženo da nisam zamolila Vladu pre polaska da pogleda trek koji sam odabrala. Od cele moje žvrljotine on je zapazio ovu zelenu oblast istočno od Zagajičkih brda i pitao me znam li šta je to. Naravno nisam imala pojma . I naravno njega je neopisivo zainteresovalo da istraži tu novu nama nepoznatu oblast . Do Peščare smo stigli kombinacijom asfalta do iza Pančeva i off-a preko njiva. Njive su sada lepe, zelene, prošarane žutim suncokretom. Uglavnom je sve bilo suvo uprkos kišama prethodnih dana, osim par blatnjavih deonica A onda peščara lepa i zelena ... Dok nismo zagazili u njen središnji deo gde nas je sačekao suv dubok pesak teško vozljiv i po ravnom a posebno na dinama Nekako smo se izborili sa vrućinom a i sa dinama i stigli na zelena brdašca Ali to je tek početak najzanimljivijeg dela . Produžavamo ka istoku ostavljajući piramidu desno iza nas. Tu zaobilazimo malo veću baru ali ništa strašno. I ulazimo u šumu, prvo malo ređu i vozimo neko vreme grebenom . Put se povremeno gubi pa moramo da tražimo kuda da nastavimo dalje U tom probijanju kroz žbunje i šiblje okitili smo se lišćem i tako potpuno uklopili u ambijent. Ja ni posle pranja motora nisam uspela da skinem lijanu koja se omotala oko lančanika Posle vožnje grebenom put počinje da se spušta nizbrdo nekim potpuno neobičnim usečenim peščanim kanalima i izbija u selo Grebenac. Tamo konačno nalazimo osveženje na bunaru Ovo brda i šuma u pozadini su ta za nas nova i neistražena. Njihovo otkriće nam je donelo radost i veliku zabavu. Posle osveženja ponovo natrag u šumu. Samo da vidite u kakvu šumu U početku se tragovi puta još nekako naziru mada vrlo slabo kroz duboku travu i žbunje Pored puta nailazimo na duboke provalije. Nismo smeli suviše da se približavamo zbog sipave podloge ali onoliko koliko se vidi čini se da su veoma duboke, možda deset do petnest metara. Kasnije smo saznali da ih je voda izdubila slivanjem. Još malo ilustracije naše novootkrivene prašume u Peščari U procep između dva brda smo se lako spustili ali trebalo je odatle izaći. E to je zahtevalo malo više muke, borbe sa gustim granjem i žbunjem na nazovimo putu, preprekama u vidu posečenog drveća koje je trebalo preskočiti i ne sećam se više čega sve. Samo znam da sam u jednom trenutku pomislila, hoće li se pojaviti čisto nebo iznad nas pre mraka ili ćemo ovde zanoćiti. I pojavilo se na kraju A dok mi stojimo na putu između dve šume na vrhu tamo nekog brda i nismo sigurni kuda nazad, u Beogradu tutnji nevreme. Ovde srećom nije još stiglo mada se nebo nešto muti. Mrak samo što nije pao ali Vlada se razigrao, hoće nazad kroz šumu Kad je bal nek je bal, idemo ponovo kroz šumu samo sada valjanim putem. Ovde je sve kao u zemlji čuda, pa i putevi. U Grebenac smo sišli taman pre mraka i pre kiše a odatle kući najbržim putem pre ponoći Bio je ovo dugačak i zanimljiv dan. Otvorili smo vrata jednog čarobnog sveta, malo zavirili u njega a ono što smo videli je bilo dovoljno da probudi radoznalost da se ponovo vratimo, dublje zavirimo i još malo istražimo tajne ove čudne šume na peščanim brdima. Ono što budemo otkrili i doživeli podelićemo sa vama kao i do sada

Drugari, da podsetim i u nedelju - TD8 imamo intro grupu od 13h pa ko želi može da se prijavi i uplati na licu mesta. Molim samo dođite malo ranije, najbolje od 12 do 12,30h da imamo vremena da popunimo prijavu a možete je poslati i elektronski a uplatiti na licu mesta da bude brže. Ako nas bude dovoljno kao i prethodni put neko od vozača iz organizacije će voziti ispred par krugova i pokazati putanje i bitne markere kočenja. Vidimo se!

To ne znam ali moguće da je motorni zmaj ☺

Mediteran - plavo more, plavo nebo

Td#9 je klasičan celodnevni. Ovo gore je bila greška, ispravljeno je . Hvala što si javio

Nije, suvozač nije dozvoljen ni u jednoj grupi.

Za dva tri dana biće ovde postavljen link do arhive sa fotografijama sa TD5 .

Dođeš do mene u šator do 12,30 h, popunimo prijavu (ili je ti popuniš online ranije što ubrzava postupak), platiš kod mene 3000 din. i onda sa motorom možeš da uđeš u krug Navaka oko 12,50h i voziš Intro grupu. Intro grupa se vozi od 13-13,30 h. Samo da napomenem, moto oprema je obavezna, od dokumenata lična karta i vozačka dozvola. Vidimo se !

Važna informacija ! Ima još par slobodnih mesta u prepodnevnom terminu na TD5 (subota) i na TD6 (nedelja). Prijava i uplata moguća na licu mesta, samo dođite malo ranije i javite mi se !

Ne, nemamo mogućnost za plaćanje karticama.

Pred nama je lep i uzbudljiv vikend ! Prvo celodnevni TD u subotu , pa prepodnevni u nedelju, a onda za sve ljubitelje motociklizma i dobre vožnje prava poslastica, Trackday.rs Challenge - jedinstvena trka izdržljivosti na našim prostorima ! Tri sata adrenalina, dobre atmosfere i zabave Ako ne učestvujete u trci dođite da navijate i zabavite se. Nedelja 09.06.2019, start u 13:45h ! Za publiku je rezervisan bedem sa koga je odličan pogled na stazu. Cena ulaznica za gledaoce je 100,00 din. Još jedna informacija, Intro grupa će biti u subotu od 13h . Mesta još ima pa se možete prijaviti i uplatiti i na licu mesta. Javite se meni u šatoru malo ranije, najbolje od 12-12,30 h. Vidimo se !

Tako je piki . Da me čekate nego šta , a posle ću sve lapo da napišem nema da brineš

Sjajno, znači bila vožnja Dok si ti vozio po Alpima i družio se sa mrmotom ja sam malo kopala po peščari i družila se sa srnama . Jedna umalo nije naletela na mene. Bila je prelepa al nisam stigla da je slikam, brzo je odskakutala. To mi je baš žao.

Kako je sladak Jel to mrmot ? Gde je slikano?

Moja firma traži zaposlene: - operatera na digitalnim mašinama i - radnika na montažama U pitanje je Big Print , digitalna štamparija specijalizovana za štampanje velikih formata za outdoor. Ako nekome treba posao, želi da radi, vredan je i odgovoran može se meni javiti na pp pa ću ja dalje proslediti kontakt. Detalje o firmi i zaposlenju možete videti na sajtu : http://www.bigprint.rs/2018/07/1474/ Uslovi rada su dobri, primanja redovna a ostale informacije ćete dobiti kada dođete na razgovor. Nadam se da će ovo nekome pomoći da pronađe posao a Big Print dobrog radnika. Pozdrav i srećno !

A sećam se sada, jeste to bilo negde kod Kovina

Sreli smo se ? Gde, u Smederevu? Ne sećam se autobusa ali moguće. Levi migavci mi nisu radili a nisam imala ni retrovizor pa sam kroz saobraćaj uglavnom išla u koloni. Dosta motora sam srela tog dana . Nadam se da sam te bar pozdravila u prolazu Kroz Smederevo sam prošla oko šest ili nešto malo kasnije .

Dok smislim kakav naslov da dam ovom enduro putopisu ispričaću vam gde sam se ovog vikenda vozila i šta mi se sve dešavalo. A verujte ovo sad već postaje ozbiljna off road avantura . Odavno čekam da se poklope razne kockice i da imam slobodna oba dana za vikend a da pritom vreme bude suvo. I eto bio je to ovaj vikend. Mada je do poslednjeg trenutka bilo neizvesno, kiša je ipak stala u noći između petka i subote. Spremno sam sačekala jutro. Nebo je bilo šućmurasto ali se sunce tu i tamo probijalo, još jednom sam bacila pogled na prognozu koja se u protekla 24 h promenila nebrojano puta i krenula. Ideja je bila da vozim nasipom niz Dunav ka Banatskoj Palanci a onda nešto malo pre nje u Dubovcu da skrenem ka Peščari. Opet Peščara! Da, Peščara , velika lepotica ali i veliki izazov verujem za sve zaljubljenike off roada a za mene posebno. Njoj ću se sigurno vraćati mnogo puta dok ne pripitomim ja nju ili ona mene , dok ne upoznam njene staze i bogaze, skrivena mesta i tajne. Pripremala sam se malo detaljnije za ovu vožnju. Skinula sam i iskombinovala par trekova kolega sa foruma koji su ovim putem već prolazili, a za svaki slučaj sam odštampala i mapu kroz peščaru sa rutama koje su dolazile u obzir a kretale se se uglavnom obodom ili kroz centralni deo tako da zaobilaze velike dine. Dine još uvek nisu opcija u varijanti solo vožnje. Peščaru moram još dosta da vozim i dobro je upoznam da bih na dine krenula sama. Dakle, ideja je bila da stignem do Peščare, malo istražim puteve kroz nju, popnem se na Zagajička brda i onda odlučim hoću li istog dana nazad za Beograd ili ću da prespavam pa u nedelju nastavim još malo da vozim po pesku. Šteta je ne iskoristiti priliku kad sam već tu a imam još jedan dan pred sobom koji će izvesno biti sunčan i topao Negde sam ranije pročitala, Alp je pisao da iz Ritopeka vozi skela na drugu obalu Dunava do Ivanova. Malo sam tražila po internetu ne bih li našla informaciju radi li ta skela, koja joj je satnica ili bilo šta konkretno ali ništa pouzdano nisam našla. Ipak sam se odlučila da rizikujem, idem do Ritopeka pa šta bude. To mi je daleko bliže nego da kružim oko Pančeva , pa sad ako skele ne bude videću na licu mesta koje su mi opcije. Imala sam sreće, skela je radila, stigla sam na vreme, čak i ranije. Skela vozi svakim danom osim nedeljom i praznicima, ima i satnicu koje se koliko toliko pridržava dok ima poljoprivrednika koje prevozi do njiva na drugu obalu i nazad. Dok čekam skelu pored lokalne kafanice.. A na skeli samo Zelenko i traktor I ubrzo sam na drugoj obali Dunava Na drugoj obali me čeka ne tako sjajan put po nasipu. Ima dosta dubokih kolotraga i blatnjavih bara. Jako nezgodno za vožnju i zahteva dosta opreza. Povremeno sam silazila ispod nasipa i vozila po travi. To je donekle bolja opcija mada i tu ima skrivenih džombi i neravnina koje se ne vide od visoke trave. Sve u svemu ovaj nasip je dosta lošiji i sporiji za vožnju od ostalih po kojima sam vozila do sada. Ali zelena priroda, mir koji stvara blizina vode, cveće, ptice i poneka domaća životinja koje srećem usput ne dozvoljavaju da mi bilo šta naruši zadovoljstvo. Prolazim Kovin, nebo se nešto mrači kao da će kiša , čak kreće pomalo da pada. Nadam se da neće mnogo, ipak mi se ne kisne a sumorno nebo utiče i na raspoloženje. Mada izgleda ne mnogo I tako zaobilazeći bare, rupe i kolotrage stižem do kraja puta nasipom, do Dubovca. Pa nije loše za sada, jedan deo puta je pređen. Od kuće nekih 90 km . Idemo dalje A dalje navigacija kaže u žbunje Šta ću, poslušam i prođem kroz žbunje Međutim put se uskoro gubi u još većem žbunju pa onda u nečijem dvorištu tako da sam morala da potražim alternativni prolaz. Srećom posle kraćeg lutanja izlazim na put a to je ujedno putanja kojom treba da nastavim ka Peščari. Jednim kraćim delom vozim asfaltom ali me ubrzo navigacija vodi na lep zemljani putić preko livade. A onda u šumu A u šumi Šumarak I eto je Peščara ! Čarobna zelena Peščara! Wau kako sam samo srećna. I nebo je odjednom svetlo i čisto, sija sunce. Sve je prelepo a ja sam neverovatno srećna. Draga Peščara naizgled meni daleka i teško dostižna sada je tu ispred mene u sasvim novom predivnom zelenom ruhu. Otvara mi širom svoja vrata i hrabri me da uronim u nju. I ja ulazim u nju. Pratim rutu na navigaciji koja mi kaže da ću preseći Peščaru po širini i izaći kod Šušare odakle bi trebalo da mi bude donekle poznato kako da dođem do Zagajičkih brda. Ulazim sve dublje u šumu, granja i šipražja je sve više a tragova da se tuda neko vozilo kretalo u skorije vreme sve manje. Ipak pokušavam da se držim treka do trenutka do koga je to bilo moguće. Prepreke koje sam mogla premostila sam metodom snalaženja, pa sam tako ovo drvo koje se preprečilo na putu a nije moglo da se skloni u stranu podigla i podruprla motkom i prošla ispod Međutim ubrzo se ispred mene preprečilo deblje stablo koje nije bilo moguće zaobići a ni preskočiti pa sam morala ponovo da potražim alternativni put. Malo nazada, levo desno kroz šumicu i ubrzo sam izbila na poluasfaltni raspadnuti put koji vodi od Čardaka do Šušare a poznat mi je od ranije. Nije mi baš bio cilj da tim putem idem ali nisam htela ponovo da se uvlačim u šumu , već je bilo vreme da stignem uskoro na Zagajička brda. Kod Šušare srećem meštanina koji me pozdravlja i pita gde ću i tako u razgovoru ne znam kako on me ubedi da do Zagajičkih brda krenem putem pravo a ne onim desno koji sam poznavala. U tom trenutku se nisam setila koji je bio razlog zašto smo zimus birali put desno a ne ovaj pravo preko njiva. Ali ubrzo ću se setiti samo već će biti kasno da grešku isparvim. Peščara je divna, to sam rekla već toliko puta do sada jer me njena lepota i magija svaki put opiju ali i nepredvidljiva. Greške ne prašta. Zato kada uđeš u nju , moraš dobro da paziš , da pratiš znake i upozorenja koje ti ona šalje i budeš pripremljen da rešavaš problem ako ipak na njega naiđeš. Dakle krenula sam pravo putem preko njiva a kiša je padala danima već duži period i njive su bile mokre i blatnjave. Sad, koliko toliko sam zaobilazila blato i birala suve tragove a ponegde gde mi se učinilo da nije duboko sam prolazila kroz blato. Ali ono što nisam znala jer takvo iskustvo do sada nisam imala je da je ovo blato žitko gotovo živo, guta točak, čizmu sve...Zaglavila sam se u sred njiva u blatu iz koga nisam mogla ni napred ni nazad. Uz tešku muku sam uopšte sišla sa motora i nekako ga zaglavila da stoji jer ćopava nije mogla da se spusti. Bilo je vruće, a ja u opremi. Shvatam u kakvom sam potencijalnom problemu i od toga mi je još više vruće. Brzo analiziram šta bih mogla da uradim i dolazim do nezadovoljavajućeg zaključka da sama teško mogu da izvučem motor iz blata. A već je četri sata popodne, oko mene nigde nikoga. Ništa se ne čuje osim povremeno cvrkut ptica. Ipak ću probati. Prvo skidam sve viškove opreme sa sebe i pijem vode da prikupim snagu a onda se vraćam u blato. Cimam motor ali on ni makac. Sedam na njega pa pokušavam prvo sa većim gasom a onda i sa mnjim ali ne vredi, zadnji točak šlajfuje u mestu. Ponovo ostavljam motor i krećem da osmotrim okolinu da vidim ima li nešto što mogu da ubacim ispod točka u blato mada već unapred znam da ni to neće pomoći. Nalazim neke bačene kese i njih guram pod točak, ali ništa. Sve to radim vrlo sporo i traljavo jer se i sama teško krećem po blatu. Vidim da ću morati da se vratim peške do Šušare da potražim pomoć. Nisam baš najsrećnija zbog toga ali drugu alternativu ne vidim. I dok se presabiram koliko mi vremena treba i kuda da krenem po pomoć čujem u daljini zvuk traktora. Ostavljam motor i stvari i krećem ka zvuku najbrže što sam mogla i ugledam tamo ne trećoj njivi traktor koji zaprašuje njivu. Isprva sam sa distance mahala vozaču ali me nije video pa sam mu preko njive prilazila sve dok me nije ugledao. Sama činjenica da je pomoć stigla neočekivano i brže nego što sam mislila je donela olakšanje. Čovek je odmah došao da mi pomogne. Ni on nije mogao da isčupa motor iz blata ali je imao sajlu kojom je vezao prednji kraj motora za traktor i iz trećeg pokušaja uspeo da izvuče Zelenka na suvo. Čovek je bio jako ljubazan i plašio se da se opet negde ne zaglavim pa nije hteo da me ostavi da sama da idem dalje nego me je sproveo i ispratio do izlaza sa njiva, do račvanja puta odakle sam levo lako mogla da siđem na asfaltni put za Izbište a desno odatle vrlo brzo do Zagajičkih brda. Zahvalila sam mu se na pomoći koja mi je zaista mnogo značila i ipak odlučila da završim današnju vožnju kako sam i planirala , da odem na Zagajička brda. I jesam. Sjajan je to osećaj kad završiš ono što si naumio uprkos preprekama i nezgodama i ostaneš istrajan i uporan da rešiš problem čak i onda kada to izgleda gotovo nemoguće. Slika motora u blatu nemam jer iskreno u tim trenucima fokus mi je bio na rešavanju problema. Ali zato čim je problem rešen a ja i Zelenko se smestili ispod piramide na vrhu najvećeg brda osećaj zadovoljstva zbog uspešno postignutog cilja i lepota zelenih loptastih brda koja su se prostirala oko mene na sve strane su me ispunili sasvim. Zaboravila sam i blato i strepnju i neizvesnost i nemir. Zelenko okupan u blatu ali na cilju Lepota vredna svakog truda Uspeli smo jeee, e sad možemo i da siđemo Odatle sam nazad putevima između njiva ( opet) samo sada suvih sišla do asfaltnog puta za Izbište. Zašto tamo, pa zato jer je već bilo kasno za vraćanje po Peščari pa makar i po rubu a osnovni razlog je taj jer je to bio najbliži put do civilizacije i pumpe. Od Beograda nisam sipala gorivo a dok sam trčala za traktorom motor je propao u blatu i prevrnuo se na stranu i gorivo je iz rezervoara isticalo dok se nisam vratila i uspravila ga. A povrh svega toga pri izvlačenju traktorom iz blata izgleda da je oštećena sajla pa su kilometar sat i brzinomer prestali da rade. Tako da nisam baš imala tačnu informaciju koliko sam kilometara prešla od polaska a ni koliko goriva još imam. Ka Izbištu... Vršački breg Najbliža benzinska pumpa je u Uljmi, prvo sledeće mesto posle Izbišta. Tek je šest sati. Do mraka ima još vremena. Mogu nazad za Beograd ako hoću a mogu i tu negde u okolini da spavam pa da iskoristim i sutrašnji dan za vožnju. Na pumpi saznajem da je Devojački bunar relativno blizu a tamo znam da ima Plava dama, restoran sa prenoćištem po pristojnim cenama. Donosim odluku da prespavam tu i da se sutra opet vratim u Peščaru . U Plavoj dami ima mesta a ima i crevo da koliko toliko sprem blato sa motora i sebe a još važnije sa lanca oko koga se ono već zapeklo. Tek kada sam zbrinula motor i smestila se u sobu osetila sam koliko sam umorna. Bio je ovo buran dan, pun raznih doživljaja i utisaka a ono što je najbitnije planirana vožnja je uspešno završena do kraja. Sad sam mogla na miru i zadovoljna da utonem u san i sanjam lepe snove Ovo mesto označeno strelicom je njiva sa " živim blatom " Drugi dan, nedelja 26.05.2019 Rano sam zaspala prethodne noći i zaista se dobro odmorila. Deliblatska Peščara je izvanredno mesto za odmor. Osim čistog vazduha i predivne prirode utisku da se nalazite na nekom rajskom mestu doprinose i zvukovi ptica i životinja, stanovnika ovog prirodnog rezervata. Međutim ako bismo dan merili po onome kako je započeo ovo bi bio savršen dan koji mnogo obećava. Ali najčešće baš onda kada sve izgleda savršeno desi se nešto neočekivano što baci senku na sve ono lepo što će se u toku dana dešavati. Ovaj put nije u pitanju nezgoda niti bilo šta slično tome. Motor me sačekao spreman i ušuškan tamo gde sam ga prethodno veče ostavila. Naspavana i raspoložena sišla sam da doručkujem pa da krenem u novo osvajanje peščanih staza. Međutim, jedan neočekivani postupak bliskog prijatelja potpuno mi pokvario raspoloženje u ostatku dana. Jednom skoro rekoh da sam nepopravljivi romantik a i verujem u ljude, da su u suštini dobri i iskreni. Ali ne vredi, moja vera može da bude velika do neba kada se nađe neko meni blizak i demantuje me svojim postupcima. U kom pravcu ide ovaj svet i šta se desilo sa pravim vrednostima? Gde je nestalo drugarstvo, prijateljstvo, solidarnost a i ljubav ? Kada je i kako pokretač svega , gotovo svega postao lični interes u svakom smislu? Tužno ali ako razmislite to srećemo na svakom koraku oko sebe. Retke su one iskrene i duboke veze među ljudima koje se mogu nazvati pravim prijateljstvom. U takvom nekom razmišljanju i raspoloženju koje će me pretiti do povratka kući krenula sam nazad u Peščaru. Plan za danas je bio da rubom Peščare od Devojačkog bunara vozim do Mramorka a onda opet popreko po širini nekim stazama do Šušare pa ponovo na zelena brda samo ovaj put putem kojim treba, bez blata i njiva Peščara je sva zelena i lepa u ovo doba godine. Put do Mramorka mi je poznat i lak za vožnju, pesak nije dubok a nije ni mnogo rastresit, valjda zbog kiša. Od Mramorka dalje trebalo je ući u središte peščare, samo nisam opet mogla da se držim treka jer sam odmah na početku naišla na rampu koju nije bilo moguće zaobići pa sam krenula najbližim poprečnim protivpožarcem i opet zabasala u šumu bez puteva, opet zaobilazila stabla na putu i provlačila se kroz granja... U jednom trenutku tu negde u šumi ispred mene je pretrčala srna Kako je samo bila velika i lepa, ali je brzo nestala verovatno uplašena od zvuka motora. Naravno nisam uspela ni da izvadim telefon a kamoli da je slikam. Posle šume izbila sam na neki široki peščani put a na njemu srela dva momka sa biciklima. Iznenadila sam se i ja a i oni . Kažu krenuli su iz Dolova, idu isto na Zagajička brda pa nazad. Oni su nastavili tim glavnim putem a ja sam produžila ovim poprečnim. Kasnije ćemo se opet sresti na Zagajičkim brdima i zajedno se slikati. A onda Zagajička brda Ovuda se iz podnožja Zelenko popeo na vrh, nije mu baš bilo lako I ponovni susret sa Milošem i Bojanom kod piramide Pozdravljam se sa momcima i nastavljam dalje ka Grebencu a onda pored Kajtasova do obale Dunava Prema treku trebalo je da prođem pored nekog lovišta kod Dubovca , uspela sam da pronađem ulaz mada je po tome koliko je sve zaraslo bilo očigledno da tuda niko ne prolazi ali nažalost nisam mogla da izađe odatle pa sam morala da se vratim nazad do asfalnog puta što je ujedno i bio kraj moje vožnje van asfalta za danas. Kraj, nema dalje Trebalo je ponovo negde sipati gorivo pa sam mislila asfaltom da odem do Dubovca ali tamo nije bilo pumpe a u Gaju nije bilo benzina pa sam morala do Kovina. Sreća da Zelenko ima veliki rezervoar. Međutim kako je već bilo šest sati nije bilo svrhe tada izlaziti na nasip a već sam bila i dosta umorna od probijanja kroz granje i traženja izlaza u poslednjem delu treka pa sam asfaltom nastavila do kuće. Osim jedne pregažene zmije na putu ovo bi bili svi doživljaji na ovom putovanju Nadam se da vam se svidelo. Peščara je zaista prelepa posebno ovako zelena i svakako je treba posetiti bilo peške, biciklom ili motorom. Kao što vidite ja joj se stalno vraćam, malo po malo je dublje upoznajem a i dalje ću jer mi pruža ogomno zadovoljstvo i veliku radost

Ispričaću vam sada gde sam vozila ovog vikenda, šta sam novo otkrila, doživela a i ponešto naučila. Između kišnih dana kojih ovog proleća ima čini mi se i previše, prava je radost kada osvane suv i sunčan dan pa još subota. I to posebna subota. Ova je bila potpuno moja , da radim šta želim, vozim kuda želim, bez žurbe , lagano, da uživam. Još uvek učim, istražujem i pažljivo širim krug svojih enduro vožnji u ovom za mene još uvek novom svetu. Ali svaki put kad zajašem svog Zelenka i na njemu odjezdim na neku livadu, u neku šumu ili obalom reke, svaki put je novi doživljaj, nova avantura a na kraju dana se vratim bogatija za novo iskustvo. Za sada još uvek utvrđujem gradivo na putevima i terenima koje mi je neko od drugara pokazao i koje sam bar jednim delom sa nekim u društvu već prošla i na neki način upoznala, tako da okvirno znam šta mogu da očekujem kada tu vozim sama. Bez obzira što je ambijent sada sasvim drugačiji, obojen zelenim bojama , obrastao već visokom travom prošaranom raznobojnim cvećem uvek dodam neki novi , meni sasvim nepoznat deo puta kako bi vožnja bila što zanimljivija. Pa tako i ovaj put. Pošto sam prošle subote vozila Savskim nasipom do Obedske bare za ovu subotu sam izabrala vožnju Tamiškim nasipom do blizu Čente, onda jednim kraćim delom asfaltom do Carske bare a povratak Dunavskim nasipom nazad do Pančevačkog mosta pa kući. Ceo krug nešto oko 220 km. Tamiškim i Dunavskim nasipom sam vozila zimus sa Peđom ali kako je to bila jedna od mojih prvih vožnji nisam uopšte bila sigurna hoću li sada umeti da pronađem ulaz na nasip. Ali jesam, tačno tamo odakle smo nas dvoje zimus krenuli i tačno tamo gde smo na kraju izašli Mada sam sada vozila sama pa je doživlja svega potpuno drugačiji o ovom delu puta neću pisati previše. Ono što je novo i meni posebno zanimljivo je Carska bara, vožnja dolmom pored Begeja skoro do samog ušća u Tisu, predivna priroda , mir i tišina koju nema šta da naruši jer tu ljudi praktično ni nema. Cela ruta je izgledala ovako: Polazak, Tamiški nasip ovog lepog majskog jutra. Tragovi kiša vide se a i osećaju na svakom koraku. Železnički most u Pančevu. Tu prestaje civilizacija, na dalje je samo voda, trava, drveće , ptice ja i poneko stado ovaca Blata ima... Ali i trave, pa je pravo uživanje voziti po njoj, bar ovde gde je kratka, zelena i lepa. Uopšte ne razmišljam da li je klizava. Sreća pa nisam isprobala Doručak na klupici kod Sefkerina Zelenko u travi do vrha točkova A ja do kolena Trava je čupava i mekana kao tepih Još jedan pogled na Tamiš, uskoro ga napuštam Zelenko u cveću , sviđa mu se, a i meni Sa Tamiškog nasipa izlazim na asfaltni put i nastavljam ka Carskoj bari. To je nekih 30 km vožnje asfaltom, putem dosta opterećenim automobilima i autobusima što nije baš mnogo prijatno , ali mi se ne damo . Vozimo svojim tempom ( Zelenko i ja ), kome se ne sviđa može da obiđe a nekoga i mi obiđemo i ubrzo stižemo do skretanja za Carsku baru. Nisam ranije bila ovde. Odnosno jesam jednom kratko ,u prolazu. Gledala sam romantičan zalazak sunca i pila kafu with my darling Sem ili Džon, kako već to beše...Žurili smo tada, a i bilo je kasno za obilazak pa je to ostalo za neki drugi put. Ali kako to obično bude, "forever love" se ugasila sa zalaskom sunca, pa drugog puta nije ni bilo. Ali ja sam nepopravljivi romantik u duši, šta ću. Ostala mi Carska bara i taj zalazak sunca u lepoj uspomeni i stalno me vuče da joj se vratim, da dublje zavirim u nju, osetim i dodirnem lepotu i tajnu koju krije. Pa eto, danas je bio taj dan. Moj dan! Samo umesto Džona Zelenko je tu. Nas dvoje ćemo otkriti skrivene puteve koji vode u raj. Dobro, danas će za mene to biti raj, zelena oaza mira, tišine i mirisa prirode, izvor beskrajne sreće i zadovoljstva kojim me je ispunio. Prvo sam malo prošetala stazom zdravlja kroz rezervat a Zelenko je strpljivo čekao parkiran u hladovini ispod krošnje drveta. Ako niste bili ovde evo pogledajte kako je lepo Može se i čamcem obići prirodni rezervat , cena ulaznice je 450 dinara ali sam ja ovaj put izabrala da prošetam Đačka ekskurzija Na ulazu na tabli piše da obilazak ovom stazom traje oko sat vremena. Međutim bilo je već jako vruće a ja u čizmama i opremi pa nisam obišla ceo krug. Vratila sam se do motora pa sam se odvezla do rampe koju sam videla u dolasku da proverim mogu li tu nekako proći. Ispostavilo se da kapija može da se otvori. Ja to ne bih ni uočila da jedan stariji čovek, pecaroš nije sa unutrašnje strane otvorio vrata da izađe sa Tomosom. Prišla sam mu i pitala ga mogu li i ja tu da uđem i gde vodi taj put. Rekao mi je da je to nova dolma, ide uz reku Begej do brane a ako se njom nastavi dalje stiže se do Titela. Mene je odmah oduševila sama ideja da ću moći da uđem motorom i vozim obodom rezervata pa nisam primetila ništa neobično u onome što je čovek rekao. Ušla sam motorom kroz kapiju i krenula dolmom ( nasipom) pored Begeja. Posle jedno 5 km sa leve strane je brana Produžavam dolmom dalje ali nailazim na prepreku. Rampa i metalna ograda levo i desno do vode i drvena ograda ispod rampe čvrsto vezana konopcima da ne može tako lako da se preseče a da se odveže nikako. Razočarano obilazim oko rampe, zagledam sa svih strana rešena da nađem neku slabu tačku na ogradi koja bi mi omogućila ipak da prođem. Makaze ni nož nemam kod sebe. Čak i da imam i da uspem da oslobodim ogradu sa prednje strane pitanje je da li bih po visini mogla da prođem motorom ispod rampe. A onda pronalazim rešenje ! Bočna desna kapija je vezana samo jednim kanapom i ako uspem da ga odvežem i pomerim je vrlo verovatno da mogu tu da prođem Mučim se malo sa odvezivanjem jer je čvor dosta jako zategnut ali uspevam da ga odvežem a uspevam i da pomerim ogradu . I eto me sa druge strane. Joj moje radosti, idemo dalje Dok sam petljala oko ograde nisam ni obratila pažnju na zvuke koji su dolazili iz neposredne blizine sa moje desne strane. Čulo se pucanje iz puške. Auh, lovci. Moraću što pre da vratim ogradu i udaljim se odatle da me neko zalutalo zrno slučajno ne stigne pa posle da osvanem u novinama kao nesrećni slučaj. Već vidim naslov : Zalutalo zrno u lovu slučajno usmrtilo žensku osobu dok je vozila motor po nasipu na dan njenog rođendana Mada čudno mi malo da se tu lovi, jako je blizu zaštićenog rezervata prirode ali jasno se čuje pucanje, nema dileme. Vraćam kapiju na mesto i nastavljam dalje. Tu odmah malo napred postoji račvanje, može pravo nasipom a može i desno u pravcu odakle je dolazilo pucanje. A tu su i neke kuće ali nema ljudi. Ja nastavljam pravo. Priroda postaje sve sirovija. Trava je visoka a gube se i tragovi da je tuda iko skoro prolazio. Još jedna rampa za pravo ali može levo i ja skrećem levo. Sad znam, da sam produžila pravo vozila bih neko vreme nasipom pored Tise ali se i on jednog trenutka završava. Ja skrećem levo ali tek tu trava postaje visoka a onda nailazim na koprive. Motor bukvalno tone u njih. Ali ne vraćam se. Hoću dalje, da vidim ima li negde prolaza. Ubrzo počinje šuma, sve gušća i neprohodnija. A onda pravo isperd mene drvo , ne mogu dalje. Testeru nemam a čak i da mogu da ga pomerim pitanje je šta me čeka dalje. Ostavljam motor i idem peške da izvidim kakva je situacija napred. A onda čujem glasove sa reke i zvuk motornog čamca. Nekako se probijem kroz granje do vode i vidim dva čamca uz obalu i pecaroše u njima. Onako iz šume sam im se obratila sa pitanjem ima li dalje puta . Ljudi su bili najblaže rečeno iznenađeni mojim iznenadnim pojavljivanjem iz šume. Potpuno zbunjeno su me pitali odakle ja tu. Objasnila sma im da se vozim od Carske bare dolmom i da mi je onaj čovek rekao da mogu tuda da stignem do Titela. Tek tada mi je sinulo pre nego sam dobila odgovor da se ja zapravo nalazim sa druge strane reke i da u Titel mogu doći jedino ako preplivam Tisu . Ja sam se nalazila na samom špicu, odnosno ušću Begeja i Tise Odatle sam mogla jedino istim putem nazad ili da me čamcem prebace preko što su oni predlagali . Zahvalila sam se na ponudi ali sam ipak odbila ne želeći da potopim brodić i potonem zajedno sa motorom. Nazad sam se vratila istim putem, opet kroz istu onu ogradu koju sam uredno vratila nazad i zavezala. Pucanje se i dalje čulo. U povratku pred samu Carsku baru sam srela jedan bračni par koji je šetao dolmom. Od njih sam čula da se nova dolma nastavlja na staru i pravi krug od nekih 21 km oko Carske bare. Međutim put preko stare dolme je jako loš i zapušten, odavno se ne održava i veoma je diskutabilno koliko je prohodan i za enduro motore. A nekada je to bio lep krug po kome se moglo i biciklom proći. Šteta što je bilo već kasno pa nisam mogla da proverim kakav je put a sem toga to je baš ono mesto gde je bilo račvanje i odakle se pucalo pa nije baš bilo pametno da to danas proveravam. Crvena linija je nova dolma kojom sam se vozila a narandžasta je stara dolma za koju treba proveriti kakva je prohodnost. Već je bilo kasno i trebalo je požuriti nazad pošto sam planirala da se vratim Dunavskim nasipom od Čente a da ipak stignem pre mraka. A i gorivo mi je ponestajalo pa je trebalo dosuti na prvoj pumpi. Da li zbog umora ili je podloga ovde bila klizavija točak mi je dva puta proklizao na blatu u roku od pola sata i oba puta sam pala. Sam pad nije bio problematičan ali ono što jeste je podizanje motora. Još uvek ne mogu motor da podignem bez da se dobro pomučim čak i sa gotovo horizontalne podloge. Ali kad moram onda ga podignem, nema druge. Ili ću uspeti ili ću ostati tu do ...ko zna kad. Jer čep na rezervoaru mi ne dihtuje kako treba i svaki put kad motor padne gorivo ističe. Ako ga ne uspravim u dogledno vreme može da se desi da ostanem bez goriva a to definitivno ne želim I tako sam danas naučila silom prilika uz dosta muke i više pokušaja da podignem motor i to čak dva puta Pitam se kakvih bića ima u ovoj tamo šumi Stigla sam pre zalaska sunca da siđem sa nasipa a pre kiše da dođem do kuće Kakav sjajan dan, prepun divnih utisaka koje ni padanje na kraju nije moglo da pokvari.

Juče sam sasvim neplanirano pošto je konačno posle kiša , kiša i kiša, osvanuo lep i sunčan dan napravila jednu sasvim lepu i relaksirajuću vožnju pored Save do Obedske bare i Kupinova. Neplanirano, jer sam pre podne radila a motorom sam krenula na posao sa namerom da posle svratim kod vulkanizera . Mislila sam, biće kasno posle za neku vožnju, pa tako nisam ni obukla opremu za kros. Osim protektora za kolena i pantalona ( jer su mi ove komotnije ) sve ostalo je bilo za turing. Ali sunce je tako primamljivo sijalo, bilo je svetlo i toplo, baš onako da se uvuče pod kožu i ne da mira dok ne sedneš na motor i kreneš nekuda, bilo kuda samo da se voziš . I naravno kako da odolim kad je motor tu a dan izmišljen i obećava da će biti vedar do zalaska sunca, znači dovoljno vremena za popodnevnu vožnju. A vulkanizer može i da sačeka, biće on tu i u povratku Mislila sam provozaću se malo po nasipu da me želja mine, možda do Jakova, pa ću kod vulkanizera ( u Surčin ), a završila sam u Kupinovu . I to sam se jedva naterala da krenem nazad jer je već prošlo pet sati a vozilo mi se još. Evo malo slika kako sada to izgleda u odnosu na moju prvu vožnju onda u februaru. Sve je ozelenelo , trava prošarana cvećem, vazduhom lete mace ( srećom nisam alerigčna ), reka doduše isto mutna nosi granje, lišće i ko zna šta od ovih kiša ali lepa, vazduh topao, sunce u punom sjaju. Savršeno! Ova vožnja mi je baš prijala. Sama sam vozila ali sam bila potpuno opuštena, uživala sam maksimalno. I ovčice su tu, uživaju i one Nasip je suv i dobar za vožnju i pored obilnih kiša proteklih dana Vozim malo gore po njemu, malo ispod desno po livadi a malo i levo do šume, a povremeno gore dole. Uživam, igram se, lepo je i zanimljivo Raspoložena sam zbog ovog neočekivanog poklona, ovog prelepog subotnjeg popodneva i što sam ga iskoristila na najbolji način. Odmor pored reke na istom mestu i istoj klupici kao prošli put, samo sada ima mnogo više vegetacije i sve je nekako lepše i veselije. Sunce, sunce je ključ svega. Ono daje toplinu i boji život oko nas i u nama veselim bojama. Pastelno zelene njive i svetlo plavo nebo Ne mogu da se držim samo puta a da ne zavirim malo šta se krije kad skrenem sa njega Bojčinska šuma ( mislim ) Ovde već ima i blata Iz šume se izlazi opet na čistinu,između njiva, suvo je i prelepo A onda opet u šumu samo sada gušću i mnogo"mokriju" pa tu nisam baš mnogo duboko mogla da uđem Odatle dalje između njiva zemljanim putevima punim kolotraga i bara izbila sam pravo u Kupinovo Nešto malo dalje pažnju mi je skrenula tabla kao i to kako se ljudi pridržavaju napisanog I to bi bilo to. Meni dosta . Savršeno sam zadovoljna kako se naizgled jedan monoton dan pretvorio u veliko uživanje. Nazad sam krenula istim putem ali sam u Progaru sišla na safalt jer sam zamislite zboravila da ponesem vodu kad sam krenula. I sve vreme sam vozila bez vode, a znamo da se u offu brzo ožedni . Ali nije mi to pokvarilo uživanje. Civilizacija je u svakom trenutku bila tu negde relativno blizu, samo ja nisam htela da propustim ni jedan trenutak ovog sjajnog poklonjenog popodneva , htela sam da ga iskoristim maksimalno pa sam kupovinu vode odložila za kraj A trebalo je stići i do vulkanizera pre mraka... Na kraju dana, kad sam oprala motor, smestila ga i ušuškala , ostao je osmeh na licu, radost u duši i blatnjave čizme