Parma-Passau Budim se naspavan oko osam ujutro. Kafa i doručak u Parmi. Hasko je već na poslu, a Beba i ja kafendišemo na balkonu, gledajući kako se grad polako budi. Za danas je planiran povratak u Passau, ali nije nužno da stignem baš danas. Uvijek ostavim jedan dan viška zbog mogućih problema na putu ili zato da se zadržim negdje gdje mi se svidi. Opustio sam se – tek prekosutra radim, pa nema pritiska. Ipak, ovo je najduža etapa cijelog puta – negdje oko 750 kilometara – pa ne smijem pretjerano odugovlačiti. Lijeno uživam u kafi s Bebom do deset, a onda stvarno moram krenuti. Pozdravljamo se, zahvaljujem im se na gostoprimstvu ovih divnih ljudi s kojima bih volio provoditi više vremena, ali ne viđamo se često. Zbog problema s bankovnom karticom – dva puta mi je POS uređaj na naplatnim kućicama odbio karticu, iako je na računu bilo dovoljno novca – i ograničenog budžeta (istrošilo se, šta ćeš), odlučujem da do Austrije vozim bez autoputa, samo po superstradama i bržim magistralnim cestama. A kad smo već kod putarina u Italiji – da kažem koju riječ. Nisu sve dionice jednako skupe; cijena ovisi o firmi koja njima upravlja. Od Napulja do Parme putarina me koštala nešto preko stotinu eura. Skupo, preskupo. To objašnjava zašto je na autoputu tako malo motorista – računica je jasna. Put me vodi kroz živopisna talijanska sela, pored jezera Lago di Garda, prema pravcu Bolzana. Uživam u vožnji, upijam boje i mirise. Uvijek me fascinira kako Talijani paze na svoje okućnice – cvijeće, vrtovi, sve uređeno i s ljubavlju održavano. To ne može postojati samo od sebe; ovdje se radi od jutra do mraka. Negdje kod Trenta, dok jurim superstradom, s nosača mi odleti telefon. Po belaju, na dionici sam s dvije trake u svakom smjeru, gdje auta lete preko stotke. Pogledam retrovizor – nema šanse stati odmah, pa se spuštam nekih 150–200 metara dalje na malo proširenje. Gasim motor, gledam prema nazad i vidim kako auti i kamioni veselo gaze preko mog nesretnog kineskog saputnika. Nema druge – moram se vratiti pješice. Između pravaca dvije bankine, priljubljene jedna uz drugu, hodanje po sredini nemoguće. Jedini put – po ivici desne trake, koja je sada meni lijevo jer se vraćam unazad. A bankina toliko uska da mi pola stopala viri u kolovoz. Kad naiđe auto, još i nekako, ali kad naiđe kamion ili kombi – moram sjesti na bankinu, privući noge i čekati da prođe. Izvana strmo i obraslo, pa ni pomisliti ne mogu da se provučem mimo kolovoza. Svaki korak je mala operacija preživljavanja. Ljudi mi sviraju, mašu, gledaju me kao da sam se izgubio iz filma“Glup i gluplji”. Čujem i psovke – iako ne znam tačno šta znače, siguran sam da mi ne spominju lavandu i peršun. Nakon deset minuta borbe za svaki metar, ugledam telefon – leži između dvije bankine. Čekam trenutak kad nema auta, pretrčavam obje trake i – napokon ga imam u ruci! Vraćam se nazad, ista procedura, samo sad sretan jer sam vratio telefon. Jbt… ovo nije moj telefon!! Umjesto mog crnog Xiaomi Redmija, držim neki svijetloplavi Xiaomi. Gledam u nebo s jednim jedinim pitanjem: “Zašto?” Osjećam se kao da sam u nekom nevidjljivom reality emisiji, gdje redatelj nije neki tajkunski vlasnik televizije-pederčić sa kosicom, nego neka viša sila. Palim cigaretu, sjedam pored motora i tješim se: “Dobro, sad barem znam gdje je moj, a drugi put idem bez jakne, pa neće biti toliko vruće.” I kreće drugi pokušaj – ista ruta, ista cirkuska tačka preskakanja bankine kad naiđe teretnjak. Sad već imam rutinu – hodam autocestom u suprotnom smjeru s mješavinom elegancije i fokusa Oni što prolaze vjerojatno misle da gledaju uhodanog profesionalca u disciplini “preživljavanje u realnom vremenu”. Vidi se da sam utrenirana mašina za šetnju autoputem I eto me, nakon novih petnaest minuta, kod svog telefona. Pregazilo ga je desetak auta, zadnje staklo je popucalo, ali displej – netaknut. Čak šta više naredjuje:“Za 800 metara skrenite lijevo na račvanju.” Sjedam na motor, a adrenalin mi još uvijek bruji u ušima. Na prvoj pumpi – espresso i cola. Razmišljam: ako je ovo jedina loša stvar koja mi se dogodila na putu, dobro je. Da mi je neko prije polaska ponudio ovakav “danak” u zamjenu za bezbrižno putovanje – prihvatio bih objeručke. Nek je sva šteta u tome. Bacam pogled na kineskog dušmana – nosač telefona s Aliexpressa, kopija Quad Locka za sedam eura. Obećavam mu brzu smrt u kontejneru. Mrko ga gledam i zamišljam trenutak kad ga, nakon povratka kući, demontiram i bacim u kantu. A onda si u glavi okrećem priču na svjetliju stranu: “Vidi ljepote oko sebe, dobar put cijelo vrijeme, svašta si vidio i doživio, još te čeka lijepih predjela…” I kao da mi nebo vraća osmijeh – nakon Bolzana cesta se penje na Passo Pennes, 2211 metara nadmorske visine. Nikad nisam vozio one slavne prevoje poput Stelvia ili Grossglocknera; mislio sam da to nije za mene-masovni moto turizam. Ali ovdje, s ovim pogledom, osjećam da sam se prevario. Ljepota bez kraja – imam osjećaj da odavde vidim sve do Švedske. Uživam u pogledu još malo, motoristi stalno pristižu.. Spuštam se u Innsbruck, pa prema Garmischu – grad kao iz slikovnice. Čekaš samo da izađe Heidi i pozove djeda s drugog brda. Odatle autoput za München, dalje za Passau. Nista spektakularbo, al mora se odvozuti. U svoj privremeni dom ulazim oko deset navečer. Drago mi je što sam stigao. Zavolio sam Passau i njegove ljude; zna da ga poštujem jer mi je dao priliku da upoznam drugačiji mentalitet od onoga na koji sam navikao. Mangup stari mi vraća s lijepim poznanstvima, događajima i prijateljstvima. Parkiram Suzanu u garažu, tradicionalno zagrlim rezervoar u znak zahvalnosti za sigurnu avanturu. Raspakujem kofere. Sutra će možda dobiti pranje – ili će to prepustiti kiši, za sreću. Ovim zatvaram zvanični trening za predstojeću oktobarsku vožnju u “zemlju lijepih konja” – Kapadokiju. Kume, ja sam spreman! Današnja ruta 750km.

Ja imam veliki spric od 100ml i njega koristim za ulje u diferencijalu u koji inace ide 250ml. Jeste, sto se tice ulja za diferencijal ima da se uzme u moto radnji bas ulje za prenos i nema brige.

Nisu jos, trebalo bi ovih dana

Sin ne brat. Mick Schumaher biJo sa tom ne Ralf a u komentarima pisu da je ta sad u semi sa Sinerom. Ocigledno devojka uzima lovu da glumi paravan ovima sto nastupaju pod zastavom duginih boja

Zasto sve zene koje voze ficu vole i wranglera? Kompleks neki sta li je? Moj ti je savet da umesto vitare pogledas outlandera. Moja zena je oduvek htela vitaru, medjutim onda je provozala vitaru i outlandera i kaze Ma kakva vitara. a da, pogresio sam za zenin odabir: fica, jimny onaj drecavi naravno, wrangler, LC

Za filtere ne znam, ali za ulja se slažem, motor ima suvo kvačilo, bilo koja polusintetika ili sintetika u gradaciji 10-40 će biti ok. Za menjač generalno gradacije ulja za menjač su drugačije oznake, ali ne zato što je ulje gušće nego da se ljudi ne zabune pa da se sipa menjačko ulje u motor, otuda u neke skutere ide isto ulje i u motor i u diferencijal 15-40, uzmeš isto neko kršteno ulje za prenos i ne brineš Ipone, Motul, Eneos, a uz put obavezno u apoteku po veliki špric i parče silikonskog creva za akvarijum da lakše sipaš.

Koliko ti je prešla Afrika ?

Probaj da ocistis cilindar, mozda je samo losa zastita od kise i vlage ili si je malo koristio pa se desi da cilindar zapekne mozda wd, neki grafitni sprej posle, samo naprskaj i cilindar i onaj klin koji zakljucava

Pozdrav ljudi imam dva pitanja dali postoji dobar majstor za bmw k1200 lt i dali ima neko da prodaje delove za njega fali mi jedna plastika i mozda jos neka sitnica.

Ја имам ову са алармом и никад нисам имао никаквих проблема.

Za ventile neznam @Lesa Arso, ali moram da primetim da tvoj motor ima zanimljivu kombinaviju boja koju nikd ranije nisam video kod kawasakija.

au 4.1 ? ja sam mislio da je oko 3.5l , pa na vecim kubikazama je manja potrosnja od te ..?

Ali ostao je zbog para, a tesko da mu fali pastete i paradajza uz 'leba. Da je otisao u neki drugi tim, mozda bi bilo boljih rezultata, jer je de facto, Yamaha, kad je potpisao ugovor, bila medju najslabijima na gridu ako ne i najslabija. I to sto on izvlaci iz nje je za naklon do poda! A to sa koje strane ku*ca voli da bude, njegova stvara, ne mesam. I Freddie Mercury je bio medj' "onima"...

11.08.2025. Rikavačko jezero preko Brskuta, Širokar, Carine, Opasanica, Lopate, Štavanj ( dužina rute 130 km, najviša tačka 1930 mnv). Kakav čudan dan, a u suštini lep, pun prelepih vizura koje kad god ih vidim na mene ostavljaju snažan utisak, kao da ih prvi put gledam. Od vožnji koje odvezem bar jednom godišnje, ostala je još ova i možda još po neka, do Rikavačkog jezera , pa crnogorskim tetom do Opasanice. Nekada nastavim tetom do Uvača, preko Prekobrđa do Međurečja, ali to kada sam baš raspoložena, jer taj zahtevni deo dolazi na kraju kada sam već dobrano umorna. Danas sam u startu odlučila tu deonicu da preskočim i vratim se preko Štavnja. Na celoj ovoj ruti brinuo me jedino pomalo spust do Rikavačkog jezera jer je strm a ume da bude izbrazdan. A istim putem uzbrdo treba i da se vratim jer ne produžavam ka Koritima. Mada, na tu stranu uspon je još gori. Do jezera sam odlučila da idem najkraćim i najlakšim putem, preko Štavnja, na Jablan, pa Brskut, Bukumirsko jezero i onda produžim ka Rikavačkom. Ono što nisam očekivala , a neprijatno me je iznenadilo je da je kompletan uspon iz Brskuta do Bukumirskog jezera asfaltiran ! Pre dva meseca kada sam tuda vozila, asfalt je bio produžen , a ostatak puta izravnjan. Moglo se pretpostaviti da će ceo biti asfaltiran, ali sam se ipak nadala da neće. Za ove tri, četri godine koliko vozim po crnogorskim planinama, dosta makadamskih puteva je asfaltirano. I to naročito u poslednje vreme. Taj trend se koliko primećujem nastavlja. Tako da je ispalo da je polovina puta do Rikavačkog jezera bio asfalt, a pola makadam. Ali zato, sve posle toga, odnosno velika većina, samo off road. I to sa iznenađenjem tamo gde ga nisam očekivala. A onde gde jesam, sačekalo me je prijatno iznenađenje. Spust ka Rikavačkom jezeru je poravnjan, što vožnju čini prijatnijom a jednako zabavnom. Plus se otvorio na jednoj krivini pogled na samo jezero što me je baš obradovalo. U prolazu iznad Bukumirskog jezera. Uvek prelep pogled na Kučke planine, za razglednicu Spust ka Rikavačkom jezeru ( naša mini off road Transalpina) Iza jedne krivine se pomalja jezerce. Prelepo, čisto, planinsko oko, a iznad njega se izdiže planinski vrh Vila 2093 mnv, na samoj granici sa Albanijom. Pogled na jezero pri kraju spusta I evo nas A tamo, puno konja i dva mala slatka žderbeta. Popadali su od vrućine. A i meni je vruće pa se ne zadržavam dugo. Mada, koliko je lepo ostala bih još. Ipak mora se dalje. Dug put je još preda mnom. Nisam ni polovinu prešla. Vraćam se uzbrdo do Širokara i nastavljam u pravcu Krivodoljskog katuna. Usput svako malo stajem jer su predeli toliko lepi da želim sve da upijem pogledom a i da napravim još fotografija. Vila iza mene Planine sa desne strane su već Albanija Kod Krivodoljskog katuna, penjem se na neko brdašce do kog su vodili tragovi kvada. A tamo zatičem nešto neobično i neočekivano. Ova građevina mi liči na bunker. Mora biti to, nema šta drugo. Na vrh brda je, sa pogledom na sve strane, ima otvore u krug za osmatranje i vrata da se unutra može ući. Krivodoljski katun Pogled na Prokletije Pogled na Komove i vrhove okolo Poslednji put kada sam ovuda vozila prošle godine, sećam se da je put bio dobar. Popravljan je i uklonjene su veće neravnine koje su ranije otežavale kretanje. Očekujući istu situaciju i sada, lagano sam se spuštala na dole ka mestu odakle ponovo počinje uspon samo na drugu stranu planine. To mesto se zove Srpska rupa, a tu se ukrštaju čak tri potoka, Velji, Konjski i Kupala. Izglada da su zimus velike vode ovde napravile džumbus, jer kada sam sišla dole zatekla sam ogromnu količinu kamenja koju su odroni i vode naneli na tom parčetu puta. Mogu samo da zamislim kako je to izgledalo početkom leta. Sada je tuda još i moglo da se pođe jer je veliki broj motora koji su tuda prošli ( to je deo teta i nema alternativnog puta u ovom delu planine), malo utabao stazicu za prolaz. Na izlazu iz ove rupe, gde bi trebalo da se nastavlja put, njega nema. Odsečen je završetak puta. Srećom neko, ili motori su napravili zemljani tobogan u koji uđeš i izađeš, pri tom paziš da se ne prevrneš i izađeš dalje na put. Slike odatle nemam jer sam bila previše zatečena situacijom da bih o slikanju razmišljala. Malo sam se premišljala da li da se vratim nazad ili tuda da prođem, ali ipak sam prošla. Posle toga umesto da se držim teta, odlučujem kad sam već tu, da skrenem i popnem se na Carine. Carine su prelepe. Pogled odozgo fenomenalan, ali sam zanemarila činjenicu da je počeo još dole da duva neki vetar. Gore na vrhu to je bio dosta jak vetar. Ljuljao je motor da ga obori, kacigu mi oduvao niz livadu. Malo sam se i zabrinula hoću li sići odozgo pre nego se pojača. Ali sve je na kraju bilo ok. Sišla sam bez problema, a skretanje na Carine se isplatilo. Odozgo su predivne vizure, na sve strane, gde god se pogleda. Crkva svetog Ilije i Sumor 1967 mnv, iza Visoravan Carine i vrhovi, Suvovrh 2211 mnv, Ćafa od Pričelja 2105 mnv, Rogamski vrh 2303 mnv, a odmah pored je i Kučki Kom 2487 mnv Ćafa od Carina 2177 mnv, Kučko Ramo ( Trorogi krš) 2337 mnv Vrh Carine 1987 mnv U povratku naiđem na žbun sa malinama koje su me baš lepo osvežile. Moja marama koja leprša na vetru. Na slici deluje simpatično. Ali u stvarnosti nije ni malo prijatno. Evo sada oblogama moram da lečim vrat koji se ukočio na vetrometini na 2000 mnv Lep dan, neobičan dan, pun iznenađenja, ovakvih i onakvih. Pre svega dan koji me je napunio energijom, u više navrata obradovao, ponegde iznenadio, a iznad svega me podsetio koliko lepote ima svuda oko nas, samo treba dublje zaviriti i pažljivije pogledati.

Misliš da mu samo pošalje poruku IMAMO AKCIJU VEČERAS Poslato sa MNA-LX9 pomoću Tapatoka

Zbog ogromne kilometraze na starim Hondama se osovina prednjeg lancanika jednostavno potrosi i stanji i klasicni lancanik dobija sve veci luft i kretanje i po osovini a i naprijed nazad.Mijenjao sam i onaj nazubljeni prsten ali se i on brzo potrosi.Po preporuci sam kupio i montirao KK -super pinion-Ima deblje tijelo od klasicnog i ona dva kao polumjeseca koji ulaze u osovinu i sada savrseno drze lancaniik bez bilo kakvog setanja po osovini.Savrseno rjesenje za stare agregate.

Много боља ствар за много мање пара. Сајла од 22 мм, дугачка метар, са прилично квалитетном цилиндар-бравом. https://www.wobyhaus.co.rs/oprema-za-bicikle/946-sajla-za-vezivanje-22-x-1000-mm

Nisam čuo do sada za to.

308 CC je dosta ozbiljniji auto od 207CC. Komforniji, bolja oprema, luksuzniji, lepši. 1.6 eHDI je bez problema. Problem na autu je 18" felna sa gumom profila 40. I dodaj na to ženu kako vozi. Zbogom spone, ramena, stabilizatori, viljuške... Vrata su ogromna, nezgodno za garaže u zgradama. Potrošnja extra, nešto oko 6L gradske vožnje, što je super ako se uzme u obzir njegova težina. Tako da videćemo, da ga malo očistim i usisam ovih dana, zatačkam neke gradske ranice pa da ide na oglas... biće zamena za Fiat 500... ili sad ima novu ideju: Wrangler ali kad je videla cenu, može i Suzuki Grand Vitara sa 3 vrata

Drustvo, predpostavljam da mogu dobiti od nekog odgovor na moje pitanje, zapravo, vozim kawasaki V650, na satu ima 28500 km, za sada je sve ok 2021 god, redovni servisi i samo pun gas, e sad, kad je vec tako "poslusan" uradio bih proveru ventila, moje pitanje je, da li cackati i proveravati to ili da ne diram nista, za sad ne trosi mnogo (oko 4-4.3l/100km) lepo i mirno radi i pali super. Jedino sto sam primetio a mozda to tako i treba sitno zveckanje na leru sa desne strane i to tek na radnoj temparaturi. I ako bi' mi ste preporucili da odem na tu proveru, jel bi mogli da mi preporucite nekoga ko bi to uradio po zanatu.

Kao da sam ja napisao

Goldfinger plavuša, Furkapass.

Za sad znam za dve ovakve mašinice koje imaju preko 6000km u prvoj sezoni. Nas trojica imamo po 200, znači 600 ukupno :-) Što se mene tiče, nek izgura 10.000 bez problema i ja zadovoljan. Ja planiram da ga gulim sad do narednog servisa a posle toga ga dajem ćaletu nadam se. Kod njega bi motorče trebalo da potraje. Sent from my SM-S911B using Tapatalk

Moram da potvrdim gore iznesena mišljenja, nema 50:50 gume za blato. Posle hiljada km offa to obeležavanje guma sa tim odnosima off asfalt meni nema puno smisla. Za off i to još ako se očekuje blato, rastresit teren o sl tu rade samo dobri kramponi, nikakve 50-50, 40-60.... Ja na težem motoru ktm 790 vozim Dunlop trailmax raid. Guma fantastična na asfaltu ali lepo radi i na offu dok je suvo, po blatu, posebno prednja neupotrebljiva. Nije da nisam vozio ozbiljan teren i to po kiši, ali to je borba za život a ne vožnja Sledeća guma koju razmatram je Mitas enduro XT +, to bar ima malo krampona Na manjem motoru vozim Michelin tracker, e to je guma za off

Skoro sam uzeo wuyang skoro nov je bio samo sto mu digitalna tabla malo zeza i zmigavci al neznam odakle da ih uzmem takodje ako neko ima isti motor molim vas da mi kazete sta jos mogu da namestim da bi voznja bila laksa i udobnija hvala.