Други дан вожње
Мали број километара, али велики број знаменитости био је планиран за други дан вожње.
Док сам се спремао, мој пунац Коле (у крајевима из којих ја долазим, оца од супруге називамо пунац, док се у Србији та титула зове таст) припремио ми је доручак. Уз чашицу љуте, испратио ме је на пут којим до сада нисам ишао.
Прије него што сам се укључио на пут који локални становници зову „преко Дријена“, свратио сам у цркву Свете Тројице, у самом центру Зубиног Потока. Иако је ова светиња новијег датума, има велики значај за православни род Ибарског Колашина. За ове људе она није само вјерски објекат, већ и чувар идентитета, као и симбол постојања, мира и наде.
Званични пут од Зубиног Потока до Пећи води преко Митровице и Србице, али ја сам се ипак одлучио за руту која је, због великог броја кривина, много занимљивија за нас мотористе. Тај пут пролази кроз село Дрен (горе сам написао Дријен, и то није грешка јер овдашње становништво, када говори народним језиком, користи велики број ријечи на ијекавици) и води право ка Метохији. Не краси га квалитетан асфалт, али поглед који се пружа према Метохији је нешто најљепше што ова дионица нуди.
На главни пут Митровица–Пећ укључио сам се у непосредној близини села Шапиће. Било је помало тужно пролазити кроз села у којима су куће опустјеле, а дворишта зарасла. То се примјетно видјело и у селима с већинским српским, али и албанским становништвом. Питам се каква ли је судбина овог краја и ако се тренд напуштања настави, ко ће овдје живјети за 20 година.
До Пећи сам прошао кроз мјеста Ђураковац, Добруша и Витомирица, а у самом центру града дочекао ме јутарњи шпиц. Уз дозу опреза, стигао сам пред капије манастира Пећка Патријаршија. Прије уласка било је потребно предати документа на пријавницу, а ту сам доживио прво од многих позитивних искустава на Косову и Метохији. С обзиром да је мотор регистрован у Бијељини, дакле на БиХ таблице, полицајац косовске полиције задужен за безбједност сестринства и посјетилаца манастира обратио ми се на мом језику и пожелио добродошлицу. Размијенили смо неколико реченица, како о мом путовању, тако и о тренутном стању у друштву.
Улазак у манастирски комплекс носи са собом неки чудан, тешко описив осјећај. Као да се улази на мјесто гдје вријеме стоји, а сваки камен, стаза, фреска и икона причају причу о трајању и постојању једног народа, вјере и културе.
Изграђен у периоду између 13. и 14. вијека, манастирски комплекс Пећке Патријаршије од тада представља духовно средиште Српске православне цркве. Састоји се од четири главне цркве: Светог Архангела Михаила, Светог Јована Богослова, Светог Николе и Богородице Одигитрије, које красе прелијепе фреске и иконостаси из доба Немањића. Њихова умјетничка вриједност је непроцјењива — фреске приказују светитеље, српске краљеве и патријархе, и тиме свједоче о духовном и културном развитку српског народа. У Пећкој Патријаршији чувају се и мошти неколико српских патријараха.
У порти манастира расте и древни црни дуд, познат као шам-дуд, стар више од 750 година. Према предању, посадио га је архиепископ Сава II, син краља Стефана Првовјенчаног, по повратку са ходочашћа у Свету земљу, из области Шам, односно данашње Сирије. Иако је дуд током времена претрпио оштећења, посебно након велике олује 1957. године, када се стабло подијелило, он и данас живи, даје плод и стоји као нијеми чувар духовности и историје на овим просторима.
За одржавање овог светог мјеста брине се предано сестринство манастира, али и вјерни народ из околине Пећи. Све је уређено с љубављу, прецизношћу и поштовањем према прошлости.
Колико год времена да се проведе овдје — мало је.
Пут од Пећи ка Високим Дечанима кратак је по километражи, али тежак по осјећањима. Што си ближи манастиру, све је мање гласова, све је више тишине. И то оне унутрашње. На улазу у манастирски комплекс налази се контролни пункт КФОР-а. Необична слика за једно свето мјесто, али у овом времену и на овом простору, то је реалност. Да није било њих, питање је шта би било са манастиром током марта 2004. године. Чим прођеш капију, све се мијења. Манастир Високи Дечани не личи ни на једно друго мјесто. Простором доминира црква посвећена Вазнесењу Господњем, Спасовдану, висока, складна, достојанствена. Стоји ту вјековима, не да би пркосила, већ да би свједочила. Подигао ју је краљ Стефан Урош III Дечански почетком 14. вијека, а подигао је и себе, јер је овдје и сахрањен. Његове мошти почивају у манастиру, и вјерује се да су мироточиве. Фреске унутар цркве обузимају, преко четири хиљаде квадратних метара живе боје и духовне тишине. Читав један свијет насликан на зидовима. Ризница чува иконе из 14. и 17. вијека, старе рукописе, одежде и златовезе, све оно што је преживјело вјекове буре. Али Високи Дечани нису само прошлост. Овдје се и данас служи литургија, монаси живе свој подвиг, баш као што су живјели и прије 700 година. То је оно што највише оставља утисак, да ово није музеј, већ живи храм. За мене Дечани нису само вјерски објекат, то је мјесто гдје сам доживио најинтензивније духовно испуњење. Неколико година раније, тачније у новембру 2019. године, са групом ходочасника, међу којима су били мој садашњи кум Милан и другар Борис, на дан ктиторске славе, први пут сам посјетио Високе Дечане. Док је трајала литургија све вријеме текле су ми сузе. Пожелио сам да се стално враћам на ово свето мјесто, а ове године, моја породица и ја, добили смо благослов да наша ћерка Макрина прими свету тајну крштења баш овјде. И то се десило два мјесеца након што сам завршио ово путовање.
Док сам одмарао на клупи у порти манастира чуо сам брујање мотора и одмах сам се упутио ка њима. Како то већ бива код нас моториста одмах је пало упознавање. Двојица моториста, један из Косовске Митровице, познат по надимку Мрле, и други из Срема, мислим да је рекао да је из Дивоша на Фрушкој Гори, кренули су на пут по Метохији. Испричао сам им свој план вожње, а Мрле ми је рекао да ћу вјероватно у Призрену срести још двојицу моториста, који су такође на вожњи по Косову и Метохији.
Раван и не баш занимљив пут водио ме је до Ђаковице, али свега неколико километара након градског језгра започео је „вински“ пут. Са свих страна уређени виногради и воћњаци, рекламе за винарије. То ми је био јасан знак да се налазим у околини Ораховца и Велике Хоче.
Ораховац сам доживио као град с двоструком душом. Са једне стране виногради који се протежу у недоглед и мирис земље што подсјећа на рад и опстанак, а са друге тишина и затворена дворишта српских кућа које чекају неке боље дане. У самом центру осјети се ужурбаност и младост, али чим се мало одмакнеш, лице града се мијења.
Велика Хоча није обично село – то је жива галерија вјекова. На сваком кораку по једна црква, камени зид, вински подрум, и стари дудови који својим стаблима причају историју. Ту се налази више од 12 цркава, од којих су многе подигнуте у средњем вијеку. По самом доласку упутио сам се ка Виници породице Петровић гдје су ме срдачно дочекали и угостили. Пред сам улазак у Велику Хочу позвао сам Милана Петровића, момка којег сам упознао преко друштвених мрежа у нади да ћемо се видјети и уживо упознати. Међутим, због низа обавеза како око винице, тако и око организација које води није могао да стигне, те сам информације о овом дивном мјесту потражио од других чланова породице Петровић. Уз чашу бијелог вина причали су ми о исторји мјеста, винице, о животу у Великој Хочи. Оно што ме је одушевило јесте да и поред свих њихових мука које имају занимало их је какво је сада стање у мојој домовини. Према ономе што су сазнали из медија стекли су утисак да ситуација није добра. Заједно са њима посјетио сам тек отворени музеј вина и цркву светог Јована. Велика Хоча ме није само одушевила, већ и опоменула. Да се не заборави. Да се чува. Да се поштује жртва оних који су остали, као и сјећање на оне који су нестали и пострадали. Колико је Хоча велика, говори и чињеница да је аустријски књижевник и нобеловац Петер Хандке, заволио ово мјесто и неколико пута новчано помагао мјештане.
На обалама ријеке Бистрице, подно Шар-планине, вијековима поносно стоји царски град Призрен. За мене – најљепши град на свијету. Свједок историје, чувар традиције неколико народа и вјера. Помало са страхом улазио сам у Призрен и кренуо у потрагу за паркингом за мотор. У близини самог центра примјетио сам један већ паркиран мотор, Зонтес, и одмах одлучујем да станем ту. Док сам убацивао јакну у кофере, неко ми се срдачно обратио на српском језику. Био је то Елвис, власник оптичарске радње, а уједно и власник мотоцикла поред којег сам се паркирао. Иако ме не познаје, без оклијевања ми нуди да све ствари оставим код њега у радњи. Одмах ми је било јасно да је преда мном добар човјек и моториста. Разговор се сам од себе развио – о путовањима, моторима, искуствима са друмова Европе и свијета. Да није био радни дана, Елвис би ми се придружио у шетњи градом. Овако ми је дао неколико препорука за храну и пиће и увјерио ме да могу безбрижно да оставим мотор – нико га неће дирати.
Шетњу градом започео сам посјетом Шадрвану, каменој чесми која краси централни трг у Призрену. Према народном вјеровању, ко се напије воде са Шадрвана – опет ће се вратити у Призрен, чему се и ја надам.
Након тога, упутио сам се ка Синан-пашиној џамији. Када је 1615. године до темеља срушен манастир Светих Архангела, у клисури Призренске Бистрице, Синан-паша је наредио да се од камена који је остао од манастира сагради нова вјерска грађевина – централна џамија града. На њеном унутрашњем зиду налази се натпис „Ђенет мисали“, што на османском турском значи „слична рају“.
Сљедеће што сам посјетио био је Саборни храм, посвећен светом Ђорђу. Подизан у периоду од 1856. до 1887. године, у вријеме када је Призрен био духовно, политичко и културно средиште српског народа на Косову и Метохији, храм је финансиран прилозима вјерника и трудом црквених великодостојника, посебно тадашњег митрополита призренског. Његова архитектура одражава византијско насљеђе, са високим звоником који доминира крововима старог града. Улаз у храм је једноставан, али свечан. Врата тешка, од храста, дочекују не само тијело – већ и душу. Храм је тешко пострадао у мартовском погрому 2004. године: оскрнављен, запаљен, остављен празан — али није пао. Захваљујући труду Српске православне цркве, УНЕСКО-а и подршци бројних људи, Саборни храм је обновљен и поново освећен.
Прекопута Саборног храма налази се једна мала црква, позната под именом Тутићева црква. Њен ктитор био је властелин Драгослав Тутић, који се касније замонашио и добио име Никола, па се у неким изворима ова светиња назива и Николина црква. У мартовском погрому 2004. године, Тутићева црква доживјела је судбину многих других храмова и манастира, не само у Призрену, већ широм Косова и Метохије. Вођени мржњом, појединци су, у покушају да избришу трагове постојања једног народа, оскрнавили и срушили десетине светиња Српске православне цркве. Поред Тутићеве, страдале су и цркве Светог Спаса, Свете Недеље, Светог Пантелејмона, Светих Врача Козме и Дамјана, Богородица Љевишка, Призренска богословија, манастир Светих Архангела и Владичански двор. Божијом вољом, у многим од ових светиња поново се чују звона, служе литургије и сабира вјерни народ.
Један од најпрепознатљивијих симбола града Призрена је камени мост испод којег тече хладна Призренска Бистрица. Искористио сам прилику да се спустим до саме ријеке и ту направим најљепше фотографије. У само једном кадру може се видјети комплетна историја царског града.
До поласка у манастир Светих Архангела, остало је још само да посјетим древну задужбину краља Милутина – Богородицу Љевишку. Црква је подигнута у периоду од 1306. до 1307. године, приближно у исто вријеме када и париска Нотр Дам, али кроз историју ове двије грађевине нису дијелиле исту судбину. Богородица Љевишка је кроз вјекове претварана у џамију, више пута скрнављена и напосљетку – током погрома 2004. године – запаљена. Ништа од тога није изазвало озбиљнију реакцију свјетске јавности, док је о пожару који је захватио париску љепотицу писао цијели свијет. Вапај за обнову Богородице Љевишке и данас остаје нечујан – зато је и у таквом стању. Око ње не корачају туристи, већ је окружена бодљикавом жицом. Али и даље поносно стоји, и с разлогом је, заједно са Дечанима, Грачаницом и Пећком патријаршијом, уврштена на Листу свјетске баштине УНЕСКО-а.
Испуњен миром и утисцима, завршио сам своју овогодишњу шетњу кроз царски Призрен. Преузео сам ствари и срдачно се поздравио с Елвисом, оставивши му позив да ми се придружи на некој од наредних мото-вожњи.
Пут сам наставио кроз Метохију, све до капија задужбине цара Душана – манастира Светих Архангела. Тамо ме је дочекао монах Николај, с којим сам већ био договорио ноћење у конаку. Показао ми је скромну, али пријатну собу, а затим ме упутио ка трпезарији, гдје је већ била постављена вечера. Иако сам у Призрену већ ручао, таква понуда се не одбија – манастирска трпеза је благослов.
Врло брзо су се појавили и мотористи – они које ми је споменуо Мрле. Били су то Бобан из Лакташа и Славко из Приједора, обојица моји земљаци. Било ми је велико задовољство што сам са њима могао да разговарам и слушам о историји манастира у којем се налазимо. Данас су од некадашње царске лавре остали тек темељи и неколико обновљених зидова. Овдје је, према предању и историјским изворима, био сахрањен цар Душан — најмоћнији владар српског средњег вијека. Његова гробница налази се у југозападном дијелу остатака некадашње цркве, која је, нажалост, празна (цареве мошти се данас чувају у цркви Светог Марка у Београду). Ипак, надгробна плоча стоји као потврда историјских података. Над празном гробницом 1965. године постављена је мермерна плоча, коју су албански екстремисти порушили током мартовског погрома, оскрнавивши при томе и саму гробницу. У манастирском комплексу је током 20. вијека био постављен и споменик Душану Силном, који је такође уништен након доласка снага КФОР-а.
Док смо Бобан, Славко и ја одмарали и препричавали догодовштине са путовања, монах Дионисије замолио нас је да му помогнемо у припреми оброка за ходочаснике који сутрадан долазе. Било ми је задовољство да сјецкам десетине килограма мркве, кромпира и лука.
