Mislim da je to ST, odnosno strada. Prednji branik je kod fenduro podignut. Strada iliti street je spusten kao na tvom i mom. Ja sam mislio da je moj fenduro.

Da se malo okoristim stihovima Djoke Balasevica, moja draga(prasica) vise nije u Japanu:). Od danas je kod mene, preuzeta danas u Stojanovu u NS i dovezena kuci u BG. S obzirom da sam neiskusan vozac i da sam do sada terao samo Bevkana, ako se izuzme auto skola, utisci su neverovatni, odusevljen sam u svakom smislu. Sve je cudno, veliko, jako:). Nazad se nisam vracao auto-putem vec preko Indjije i Pazova, tu smo iskusili i pesak i makadam, radi se neka ulica u Staroj Pazovi, oboje smo polozili:). Vozio sam samo u Standard modu, nisam nista hteo da cackam. Prezadovoljan sam kako ubrzava, iako je u razradi, a videcemo kako je to u Sport modu. Menjac je rekao bih perfektan, nisam osetio nikakvo trzanje prilikom promena, a zvuk koji se tom prilikom cuje meni ne smeta, naprotiv. Zvuk izduva je super sto se mene tice, nadam se da ce tako i ostati i da na tu temu necu nista menjati. Vizir je bio ok, ali tu tek treba da se testira, nije da me nije sibao vetar, ali nisam jos uvek merodavan, na Beverly imam visok vizir. Vizir se nakon gasenja masine spusta, a vraca se na poslednju poziciju kada motor postigne brzinu na pr. 30km/h. Isto vazi i za sediste, treba da prodju kilometri i vreme za neku ozbiljniju ocenu. Polozaj sedenja mi odgovara koliko sam mogao da steknem utisak tokom ove kratke voznje, a posebno mi se svidja mogucnost da menjam polozaj stopala, bas prija. Od dodatne opreme sam uzeo OEM defleketore vazduha, maglenke i dva manja bocna panela iznad nogostupa. Od kolege @Vandrokaš sam uzeo OEM sva tri kofera, prelepo prasica izgleda sa njima. Plave panele na bocnim koferima cu farbati. Tu je jedina trenutna mana, kolegi majstor nije znao da skine kofer pa je presekao zice, a majstorima u Stojanovu je bilo komplikovano da povezu, pa top case, nadam se samo trenutno, nije keyless. Ostaje da se ugradi podmazivac i grejane rucke, nadam se da bar ove godine necu nista vise dodavati. Vizuelno sam prezadovoljan kako izgleda, u nastavku je par fotki. Nadam se da ce brzo proci period razrade, a da cu se ja sto pre navici, upoznati masinu i koristiti je sto vise van grada. Potrudicu se svakako da prenesem svoja iskustva. Hvala svima ovde na sugestijama, savetima i pomoci

Da li neko zna cenu karburatora za BMW F650 ST 1999?

Ne sipas aditiv u motor? Pisao si da je ona ester dobar...

@misa-pei ova tvrdjava na slici je tvrdjava u kojoj je Vlad Tepes provodio vecinu svog vremena, pa bi se ona smatrala "prava" Drakulina tvdjava a ne ona u Branu koja je lepsa i pristupacnija od ove. To je ta tvrdjava do koje se dolazi uz skoro 1500 stepenika i kada si u podnoziju, bas je i ne vidis sa Transfargasana. Inace medveda ima i ovde na pocetku uspona pa su obezbedili stazu sa ogradom, zvucnicima i kamerama.

U kom klaviru je v4?

Bez je bas jak u Mizanu!!!

20 nosi bisernu ogrlicu ))

Lepp

Do Bigara, sada na YT sa GoPro

Bravo za Marinija!!!

... idemo dalje (po ustaljenom redosledu ), prvo ispiranje na 1000km, honda trenutno na 34460km. Prosipam motorex power synth a sipam silkolene pro4 (njega cu i ustaliti, jos jedna brza zamena nakon ove na oko 36000 pa posle da vidimo

Mozda je bolje tako?Sta bi mu rekli drugi vozaci GS ,da pozira u drustvu PEDE?

Poslednji dan – i ona čudna mešavina emocija: sreća što idemo kući i tuga što se avantura završava. Budimo se na Trnovačkom jezeru, još uvek uspavani, ali prizor srca u prirodi nas podseća koliko je sve ovo vredelo. Već u 5:45 pakujemo šatore i krećemo – pred nama je više od 400 km puta. Prvih 6 km pešačimo do Prijevora, pomalo umorni, ali atmosfera u grupi nas drži. Kombi nas čeka i spuštamo se ka Foči – deo ekipe ide autom, a mi se ponovo penjujemo na motor, spremni za poslednju etapu. Put do Sarajeva je sve samo ne lak – uske krivine, nepregledne serpentine, kolone vozila i policija na svakom ćošku. Bukvalno 5 patrola u 80 km! Ali opet, uz svu nervozu i sunce koje prži, stižemo na vrelu Baščaršiju. I odmah – čuveni sarajevski ćevapi. Čekanje nas je izmorilo, ali ukus… to se ne zaboravlja. Istanbul vibe, gužva, tezge, šarenilo – Sarajevo nas je dočekalo punom snagom. Kratak predah, suvenir za uspomenu, i rastanak sa društvom. Navigacija kaže – kući stižemo tek u 23h. Granica nas prijatno iznenađuje – bukvalno bez čekanja, čak ni ekološku taksu nisu naplatili. Na Mokroj Gori produžavamo dalje, a kod Zlatibora skrećemo u kafanu na čuvenu „komplet lepinju“. Ukus fantastičan, ali posle nje – najradije bih odmah legao da spavam. A noć tek pada… Sledi vožnja kroz mrak, krivine ka Užicu i dalje ka Kragujevcu. Fokus na maksimumu, jer noćni vožnja motora nije šala. I onda ono što nam je najviše nedostajalo market u kragujevcu koji radi 24h (u Italiji takvo nešto nismo videli), poslednjih 60 km i napokon – dom. Doček – suze radosnice od mame, zagrljaji oca, babe, dede… Avantura je završena. Više od 20 dana, 7700 km puta, hiljade uspomena. P.S. Na kraju ovog videa pričamo o celoj ruti, kako se motor pokazao, i koliko nas je sve koštalo! Hvala vam što ste bili deo ovog puta. ❤

Dan 21. Probudio nas je miris jutra u sunčanoj Foči, a kamp Drina je još uvek tiho spavao. Dok smo pakovali šatore, u glavi je tinjala misao – danas nas čeka jedna od najvećih avantura: srcoliko Trnovačko jezero i Maglić, najviši vrh Bosne i Hercegovine. Prva stanica: lokalna prodavnica – punimo zalihe hrane i pića, jer nas gore čeka samo divljina. Kombijem nas voze do Prijevora. Put? Raspad. Ali kad stignete gore i pred vama se otvore beskrajni pogledi – sve muke zaboravite. Do Trnovačkog jezera put vodi kroz bajkovitu prirodu. Težina ranca je pritiskala ramena, ali atmosfera je bila neverovatna. Na jezeru – pravi festival života: domaćini veseli, pevaju, smeju se, neki već pripiti, svi nas dočekuju kao stare drugare. Jezero u obliku srca, planine koje ga grle, miris šume – sve izgleda nestvarno. Kupanje u hladnoj vodi je bila hrabrost, ali i lek za dušu. Ujutru – buđenje vetrom koji trese šatore. Čeka nas Maglić. Tabla kaže „3h do vrha“, ali prvi uspon već pokazuje da će biti pakleno. Neki se šale, neki već psuju, ali svi vode svoju psihičku borbu. Prvo stižemo na crnogorski Maglić (2388m), pa preko kratkog, alpinističkog dela penjemo na bosanski (2386m). Za mnoge u ekipi – prva planina ikada, a strah i adrenalin idu ruku pod ruku. Na vrhu – osećaj pobede. Ručak s najlepšim pogledom, vetar u kosi i osećaj da smo na krovu sveta. Spust? Još teži. Neki su bukvalno sedeli i spuštali se niz strmu padinu. Sunce tone, a mi i dalje na planini. Noć polako pada, strah raste, ali tim ostaje zajedno do kraja. Kada smo se konačno vratili do kampa – iznureni, znojavi i mrtvi umorni čekalo nas je iznenađenje...Pao je mrak, nema kupanja jer je napolju prehladno, večeramo skromno, nikakav luksuz, ali tog dana je to bio najlepši obrok ikada. Ostatak večeri – logorska vatra i smeh. Sutra ponovo na motoru ka Sarajevu preko 400km i kraj velike rute.

Ustali smo pored tihe Drine, onaj osećaj mira pre nego što krene prava avantura. Danas nas čeka rafting na Tari! Već na granici osećamo promenu – ulazak u Crnu Goru znači da kreće nova priča. Na startnoj tački oblačimo opremu, unosimo čamac u vodu i skiper nam daje kratki brzi kurs – kako veslati, kako se držati, i kako preživeti kad voda poludi. Krenuli smo lagano, ali i prvi brzaci su nam izmamili osmeh i hladne kapljice po licu. Voda ledena, ali osvežava bolje od bilo kog piva. Na prvoj pauzi – i pivo i smeh. Izazvali smo skipera na obaranje ruke – čovek nas je sve redom počistio kao da smo deca. Nismo mogli da ga pomerimo ni milimetar. Posle kreće adrenalin – skiper kaže: „Možete da iskočite i pustite brzake da vas nose.“ Nisam mnogo razmišljao, odmah sam skočio! Iako je vodostaj nizak, osećaj da te prekriva talas hladne Tare je ludilo. Pomislih – kako li je tek u maju kad je voda dupla?! Stižemo do litice za skakanje, ali niko od nas nema hrabrosti – idemo dalje. Sledeći highlight – vodopad sa najhladnijom vodom ikad! Ulazimo unutra, voda se obrušava, a ti osećaš da te para na komade, ali u isto vreme je magično. Nažalost, tu kreće drama – drugu su ukrali kameru vrednu 500€. Kaciga ostala, kamera nestala. Tražili smo, ali nema. Gužva, gomila čamaca, neko iskoristio trenutak. Cela ekipa u šoku. Nastavljamo dalje, rafting se završava i vraćamo se u kamp. Dočekuje nas topla čorba, meso i hladno pivo. Muzika u pozadini, ali festival u Tjentištu preskačemo – previše emocija za jedan dan. Treba napuniti baterije – sutra nas čeka uspon na Trnovačko jezero i Maglić, najviši vrh BiH.

Hvala puno, nadam se da i vi uživate sa nama

Malo si omašio temu. Pročitaj Pravila ponašanja na forumu u sekciji Predstavljanje članova. Taman se tamo i predstavi jer nisi

A posto je guvernal od kawe red je da i tegici istog proizvodjaca budu! Ostalo je da kada se budem vozio, obelezim na sedistu gde/sta zelim od korekcija (inace, definitivno mi treba polozaj kao na versys-u, tezak sam i za kicmu mi je lakse kada sam skroz uspravljen, taj cu polozaj morati i ovde da napravim).

Prodato. Sent from my iPhone using Tapatalk

Sta bi?

Prelepa kawa! Ajd" vozi se malo pa da se menjamo