Sledeći dan je osvanuo tmuran, vetrovit. Kišica povremeno pada. Kupanje ništa, šetnja nepotrebna jer sam video sve što me zanima u Ulcinju. Da sedim u nekom kafiću… baš me i ne privlači. Familija se pakuje jer sutra putuju nazad, ja ću da krenem kad i oni ali u Albaniju. Razmišljam, želim tamo da vidim Skadar, Drač, Valonu, mesta koja su značajna za Srpsku vojsku i povlačenje preko Albanije. Smislim da iskoristim taj dan da obiđem Skadar, da bih kasnije imao više vremena za obalu. Pametno sam postupio. Ne mogu reći da sam laka srca odlučio da posetim Albaniju. Šta smo mi učili, šta smo o njoj znali, šta smo doživeli i preživeli… Sirotinja, zatucani plemenski sistem, surovi ljudi jer je i okruženje surovo, poštuju reč (besu), upropasti ih onaj Enver Hodža, zaostali u razvoju – kao država, nasilno pokrštavani Crnogorci i Srbi, mrak. Onda, počinju neki radoznali i hrabri ljudi da poslednjih pet, deset godina odlaze tamo i vraćaju se oduševljeni. Hm… Ljubaznost, turizam cveta, obala prekrasna, svuda dočekani raširenih ruku, pričaju i pišu. Hm… Jedan, drugi, deseti, dvadeseti. Niko jednu lošu reč nema. Vraćaju se tamo! A i jeftino je. Dobrooo… Idem i ja da vidim koliko su moje predrasude tačne ili nisu. Oprezno, Miloše, ne zaleći se, malo veži jezičinu i ne ispravljaj krive Drine (što i jeste najvažnije, ali i najteže). Prvi susret sa Albanijom je granični prelaz vrlo blizu Ulcinja. Sve sam spremio na dohvat ruke, pasoš, LK, dokumenta od motora. Zeleni karton (obavezan). Rukavice sam skinuo i zaglavio da bih brže dodavao dokumenta. Crnogorac me je belo pogledao i mahnuo rukom, ni kacigu nisam skinuo. Albanac mi još u prilasku maše da se ni ne zaustavljam… Kao da prelazim iz opštine u opštinu. Pravac Skadar. Skadar na Bojani, Zidanje Skadra, Gojkovica mlada, Rade neimar… Sve sam to učio u školi, žalili tužnu ljubu Gojkovu i dete njeno, mrzeli Mrnjavčeviće, pesma koja se ne zaboravlja. Došlo je vreme i da se to vidi. U Skadar se iz pravca CG ulazi preko jednog zagušenog mosta. Malo provlačenja, hopla, ja na kružnom toku. Panduri na motorima regulišu saobraćaj, ne mogu da verujem, neki kineski kao čoperi sa policijskim oznakama. Ha, Albanija. Nemaju ništa bolje. Pomalo se naslađujem, ni sam ne znam zašto. Pitam za Skadar, pokazaše mi, provukoh se. Vidim tamo neka braon tabla ali ne kopčam da je to put za tvrđavu, pičim pravo u jedan vrlo lep grad. Moderno deluje. Bulevari, po tri, četiri trake u smeru. Stanem i pitam nekog lika sa kombijem gde je tvrđava, gde je centar. Rukama, nogama, engleski, nemački, razumesmo se. Kaže (nekako) prati me. Odvede me u centar. Mahnu i ode. Čudan neki Šiptar, ne uklapa mi se u predrasude. Nađem neko zavučeno mesto da se parkiram, u samom centru. Odmah uđem u menjačnicu, evri u leke, ljudi ljubazni, normalni, nemaju rogove. Objasniše mi kuda da idem. Pođoh u šetnju. To je pešačka zona, sjajno sređena, gužva prihvatljiva, temperatura već malo teže prihvatljiva. Evo kako to izgleda… Baš mi se dopao Skadar. Od sada, obavezna destinacija, možda i na dan, dva. Čini mi se da ima dušu i da ga treba malo podrobnije upoznati. Nije natrpan i zagušen građevinama kao gradovi na obali. Ima širine, prostora, nisu se trudili da iskoriste svaki milimetar i sagrade neku nakaradu. Zanimljivost na koju mi je Igor skrenuo pažnju je Nacionalni muzej fotografije Marubi. Osnovan je 1856. godine, kao Foto studio Marubi, vlasnik i osnivač je bio italijan, Pijetro Marubi. Posetiti, svakako. U pešačkoj zoni je. Posle lepe šetnje sam seo na motor i krenuo na tvrđavu. Navigacija mi je odmagala, jer je nisam video kroz onu plastiku. Na jedvite jade nabodoh skretanje za tvrđavu Rozafa. Uf, velika je, lepa li je, strma li je. Usput sam malo učio o saobraćaju. Gde god vidiš prolaz, pun gas. Žmigavci… opcionalno, predviđaj. Kao u Beogradu. E, ali ovde kad vide motor, koče, puštaju, sklanjaju se. Čekanje na motoru? Šta je to? Šibaj samo. Između, levo, desno. Brzo sam se navikao na taj način vožnje i dopada mi se. Nisam imao nijednu opasnu situaciju za sve vreme u Albaniji. Drugo nešto mi je bilo neverovatno… poštovanje pasa. Matori, krupan džukac serbez ide preko celog kružnog toka, svi koče i strpljivo čekaju da dasa prođe. Nigde taj ne žuri. Nisam odmakao ni dva, tri kilometra, ista situacija. Matorko (opet) klaj klaj ide preko ulice, svi strpljivo čekaju da se on skloni. Divljaci ti Šiptari? Ne bih rekao. Do ovog ulaza vodi strmina, ali posle je prihvatljivo. Ovde je muzej. Kad sam ušao u njega, kustos me pogleda (a mojih je godina), ja sa jaknom i kacigom, crven u licu, znoj kaplje - šta kaplje curi i prska k'o fontana sa mene. Pita me hoću li da malo posedim, da uhvatim dah, da mi donese hladne vode? Hvala, ne treba, samo volim da izgledam kao da ću da se šlogiram. Tako se češljam. 3 e ulaznica, pored 5 za ulaz u tvrđavu. Vredi. Pogled odozgo na Bojanu je izvanredan. Tu je u muzeju ova čarobna skulptura koja opisuje legendu o zidanju Skadra. E, sad tu prvi put dolazimo do onog vezivanja jezika i ispravljanja krive Drine. Njihova verzija našeg mita. Tvrđava se zove Rozafa, po ženi jednog od trojice graditelja tvrđave, koja je pristala da bude živa zazidana da bi se udovoljilo vili. Ista priča, samo druga imena i druga nacija. Oni smatraju da su oni u pravu, mi verujemo u to da je naša verzija ispravna. Ajd, davno beše, mitologija je i jedno i drugo. A skulptura je zaista vredna da se malo duže posmatra. A opet, razmišljam, toliko smo slični i toliko imamo zajedničkog kroz istoriju, da zapravo i ne bi trebalo da me čudi što su mitovi identični. A ko je čuo od koga, i Bog je zaboravio. Mada, biće kasnije još ujedanja za jezik zbog vrlo skorije istorije, ali, sve u svoje vreme. Skulptura je toliko lepa da sam priseo i posmatrao je dobrih petnaestak minuta. Ma kako da ona zvala. Fino sam se nahodao. Malo uzbrdo, malo nizbrdo, ali preko tri sata šetnje, razgledanja. Sve čekam da vidim neke turske čadore dole u dolini kako opsedaju tvrđavu, da čujem zurle i talambase, a vidim samo novu, lepu džamiju. Na putu se gužva raščistila, vreme je suvo, vetar se smirio, polako se već po mraku vratih u Ulcinj. Sutra ćemo se rastajati, svako na svoju stranu. Izađoh sa Ukijem na još jedno pivo. Ujutru, neko će na sever, neko će na jug.

Epilog. Ja sam na putu proveo ukupno 17 dana. Od toga je prvi dan bio avion+auto i zadnji dan auto+motor od BG do NS. Dve noći smo proveli u čvrstom smeštaju, jednu u plaćenom kampu, jednu u autu. Sve ostale noći smo kampovali u divljini, i to je ono što ja jako volim kod naših putovanja. Zajedno smo prešli oko 4200 kilometara od kojih je oko 2400 bilo autoputem (Cifre se odnose na Spaju i mene. Čedina računica je osetno drugačija jer je on vozio i dodatnih 10 dana Gruzije). Nije baš optimalna kombinacija asfalta i off-a obzirom na motor koji vozim, ali druge opcije nije ni bilo. Izuzev one situacije sa pucanjem nosača auspuha i posledičnog otvaranja rupe u samoj cevi, nikakvih problema nisam imao. Kove je svako jutro palio na prvi dodir. Tokom celog putovanja sam imao osećaj apsolutnog poverenja u mašinu. A onako, nije da sam bio lagan ka njemu. Neposredno pred polazak sam odradio komplet servis. Ulje, filteri, kontrola ventila. Moram da se zahvalim ekipi iz @BURNOUT MOTOCIKLI - OPREMA na nesebičnoj podršci oko ovoga. Termin za servis su stvorili niotkud, i još su ga odradili gratis. E da, pozajmili si mu nešto potrošnih delova za svaki slučaj. Dubok naklon Torbe koje sam nosio na put su mojih ruku delo. Baš velike, pravljene sa namerom da SVE može stati u njih. Ipak, na kraju sam nosio i malu repnu torbu u kojoj je bila samo vreća za spavanje. Torbe su za ovih godinu+ bile na svim vikend vožnjama, pregurale 8-9 hiljada kilometara bez naznake umora. Moram priznati da sam jako zadovoljan i da su prevazišle očekivanja. Potpuno vodootporne, izuzev spoljašnjih džepova. Šta sam nosio... Kamp oprema: -Naturehike Cloud Up 2 Pro šator. Veoma malih dimenzija kada se spakuje, lagan. Imam osetno skuplje šatore u ormaru, ovaj je uvek prvi izbor. -Podloga za spavanje iz Decathlon-a. Ona najmanja, što nije samonaduvavajuća. Meni više znače male dimenzije kada se spakuje nego to što je moram duvati svako veče (a da, i samonaduvavajuću podlogu svakako moram duvati...) -Vreća za spavanje je neka dosta stara, lakše mi reći da je bezimena. Kabasta je i apsolutno dovoljno topla za sve što smo proživeli. -Kamp stolica iz Decathlon-a, ona fensi što sada košta oko 5000. Par godina mi stoji raširena u dnevnoj sobi i koristim je radije nego bilo koji kauč ili fotelju, dakle svakodnevno... Dugo sam druge zezao što nose stolice na moto vožnje. Na vikend u Rumuniji koji je prethodio Turskoj sam poneo moju pošto sam imao ekstreman višak prostora u bisagama. Ukratko: u buduće je stolica jedan od važnijih komada opreme. Moja leđa se na žalost više ne slažu sa sedenjem na podu. A kamen/balvan nisu uvek dostupni. -Mini plinski gorionik, boca gasa od 500g (prevelika za ovu svrhu, poneo jer sam imao mesta), šolja, JNA pribor za jelo. -Par tankih drybagova. U jednoj su bile patike, u jednoj kablovi, u jednoj čista civilna garderoba. I recimo da sam imao još jednu u rezervi. Garderoba: -Jedne pantalone kojima se skidaju nogavice. -Jedna majica kratkih rukava od merino vune. U njoj sam leteo i koristio je u sve civilne svrhe tokom celog putovanja. -2-3 pamučne majice. Pokazale se nepotrebne. -Sramotno malo čarapa i gaća. A može i manje. Svakodnevno menjanje uopšte ne dolazi u obzir na ovakvim putovanjima. -Patike, pijačne Adidas Univerzal. -Četkica za zube, mini pasta (25ml, u DM-u ih ima) za zube, dezodorans, štapići za uši, bočica sa gelom za tuširanje i mini hotelski sapun. Sve staje u torbicu koja je velika koliko dečija peratonica. Moto oprema: -Gornji i donji deo kišnog odela. -Gornji i donji deo termo postave. Ovo mi toliko retko zatreba, ali skoro uvek je u bisagama. Najčešće ih koristim za spavanje kada ponesem tanku vreću. Sve one prilike iz putopisa kada sam se smrzavao, termo postave su bile na sigurnom u torbama... -Dve softshell jakne. Jedna bi bila apsolutno dovoljna. Ali, obe sam dobio od dragih ljudi a bilo je mesta u bisagama... -Rezervni par rukavica. Besmislen dodatak jer su oba para koja sam nosio čisto letnja. Nemam nikakve za iole hladnije uslove. -Neck tube. Nemam pojma kako se ovo zove na našem. Koristio kao šal tokom hladnijih vožnji a kao kapu tokom hladnijih spavanja. -Hirurške rukavice. Njih koristim kao kišni uložak unutar moto rukavica. Posluže i za zimu. Na meni je svo vreme aktivni veš od merino vune, gornji i donji deo dugačkih rukava/nogavica. Mesh jakna i pantalone. Sidi Adventure čizme i letnje rukavice. ČEPIĆI ZA UŠI za svaku tranzitnu asfaltnu deonicu. Kaciga, dabome. Igrom slučaja, ovo je ista količina garderobe koju nosim i na kratku vikend vožnju. Ja sam prilično OK sa minimalizmom. Na kampovanju ne očekujem isti komfor koji imam kod kuće. Na kamperskom dušeku spavam jednako loše kao i na krevetu. To nema veze ni sa krevetom ni sa dušekom Kao jastuk koristim ranije spominjani tanki drybag u kom preko dana stoje patike. Noću bih u njega ugurao neku garderobu i to meni radi savršeno. Nemoguće je poneti toliko civilne garderobe da se menja svaki dan. Tu pranje ne gine. Ili nošenje u nedogled, što je opcija kojoj ja pribegavam. Merino vuna je prijatelj u borbi protiv neprijatnih mirisa. Za sledeće putovanje znam da ću poneti samo jednu pamučnu majicu i manje gaća & čarapa. Većina večeri je bila toliko hladna da nisam ni izlazio iz moto opreme sve do momenta leganja. Duboke čizme su tople. U moto jakni i pantalonama bez razmišljanja legnem na travu, zemlju, pesak ( i uredno ih ubacim u šator kada spavam). Zbog toga mi je važno da moto oprema bude udobna. Rezervni delovi i alat: -Obe unutrašnje gume. Zadnja je stalno montirana ispod instrument table, prednja je u bisagama. -Osnovni alat i pajser za skidanje guma, mini trail dizalica. Ovo stoji u šusplehu. -Dugački pajser koji stoji u bisagama. -Dvokomponentni lepak. -Rezervne lamele i poluge kvačila/prednje kočnice (hvala Burnout). Plan je bio da ovo stoji u autu tokom vožnje kroz Gruziju. Auto bi u tom slučaju uvek bio relativno blizu. Pošto je ta opcija otpala, nosio sam ih kroz celu Tursku. -Prva pomoć -Par rezervnih gurtni -Pola litre Spajinog rezervnog ulja. Sve osim vreće za spavanje, jedne rezervne gume i alata staje u bisage. Ako spakujem kako treba, u bisagama ostaje mesta i za deo dnevne nabavke. Zamisli, nismo sve trpali kod Čede na Stroma! Elektronika: -Dslr fotoaparat sa jednim objektivom. Veliki preporod u odnosu na ranije godine kada sam nosio aparat i tri objektiva. -Punjač za aparat koji je prestao da radi. -DJI Osmo Pocket 2 kamerica. Ovo stoji u torbici za fotoparat koja je stalno okačena oko pojasa. Ja sam se posle nekog vremena ubedio da mi to ne smeta. Jednostavno nemam praktičnije rešenje za nošenje aparata. -Telefon za navigaciju -Telefon za telefoniranje -Power bank od 20000mAh (hvala Spaji) u torbici postavljenoj na motor. Ovo je tokom vožnje stalno bilo priključeno na USB punjač motora. Pošto može istovremeno da se puni i da deli struju, iz njega sam vukao kablove do telefona. Rešenje se pokazalo kao odlično. Na kraju svakog dana bi makar jedan telefon bio napunjen na 100%, powerbank isto tako. U šatoru bih punio kamericu a bilo je struje i za tuđe baterije. -USB kablovi. Ovi su se tokom putovanja pokazali kao slabija karika. Kabl sa standardnim, pravolinijskim USB džekom se iznenađujuće često nađe na putu nečeg što ga iskrivi. Ažurirano je posle povratka kući. Ranac na leđima sa mešinom za vodu. Meni možda i najbitniji komad opreme (mislim na mešinu). Znojim se mnogo i potrebno mi je dosta tečnosti. Ako vodu nosim u flašicama jednostavno ne pijem dovoljno često. Tek kada dehidriram setim se vode. Srećom, već dugi niz godina znam za ovo tako da bez mešine nema vožnje duže od par sati. Ranac je veliki (22l) i stalno je u njemu bilo još stvari. Rezervno ulje, hrana/piće koje nismo mogli da spakujemo po motorima, slojevi garderobe. Simond Alpinism 22, iz Decathlon-a. Ovo mi je drugi identičan, kupovaću ih sve dok se proizvode. Meni izuzetno udoban. Prilično neprimetan kada je prazan, a ne smeta mi ni kada je krcat i težak. Mislim da sam sve nabrojao. Mnoge interesuje cena ovakve avanture pa hajde da se toga dotaknem. Osim benzina i putarina koje je plaćao svako za sebe, skoro sve ostalo bi platio jedan od nas. Za vođenje evidencije smo koristili aplikaciju Splitwise. Onaj ko plati račun to unese u aplikaciju, uz napomenu ko sve učestvuje u deljenju troška. U svakom momentu svi vidimo ko kome duguje i koliko. A može da se vidi i ko je koliko para do tog trenutka ukupno dao (ovo je malo nezgodan momenat. Svi smo podjednako plaćali tako da je su međusobni dugovi bili mali. To je meni davalo neki osećaj kao da se pare ne troše A onda pogledaš koliko si do tada izvadio iz džepa...). Na kraju putovanja se veoma lako raskusura. Naravno, svi smo imali i neke kupovine mimo grupe ali to nije mnogo. Jedino je Čeda imao ozbiljnije troškove (guma, vanredni zelen' karton) Varijanta "ma neka ja ću" je skroz dobra za dnevne ili vikend vožnje. Za duži put postaje neodrživa jer je nemoguće pohvatati ko koliko daje, a nerealno je očekivati da neko preuzme veći deo troškova. Odmah po povratku sam sračunao koliko je mene koštalo celo putovanje. Sračunao, video i potisnuo iz sećanja Recimo da je cifra bila između 1300 i 1600€. Iskreno, za mene mnogo para. Pogotovo kada se uzme u obzir da smeštaj skoro nismo ni plaćali (50-60€ ukupno za svakog od nas). Ali... Treba imati u vidu da tu računam i DVE avionske karte (440€ ukupno, od kojih je ona do Trabzona propala), prevoz od NS do aerodroma u odlasku, gumu koju sam stavio pred put, punomoći, osiguranja, najam prikolice, zajedničko gorivo za kola... Dakle SVE troškove uključujući i pripremu. Mene bi put koštao bar 300€ manje da sam mogao krenuti kolima zajedno sa njima umesto letenja. Benzin je bio baš jeftin, tipa 140 dinara litar. Na ovako dugačkom putovanju gorivo je ozbiljna stavka. Potrošnja turskog goriva je makar za pola litre manja nego kada vozim u Srbiji. Često smo vozili kao kreteni, bili na velikim nadmorskim visinama. Svega nekoliko puta se desilo da Kove troši preko 5l, a i to uglavnom na autoputu. Kod nas retko ispod 5l, a vozim nežnije nego u Turskoj. Spajin 701 je na skoro svakom točenju imao 0.5-1l veću potrošnju od mene. Mi smo bili dobri i platili smo skoro svaku putarinu, mostarinu i tunelarinu. Gde god je bila kućica za plaćanje mi smo je ispoštovali. Nije to neka cifra zbog koje vredi razmišljati i brinuti prilikom izlaska iz zemlje. Nismo uplaćivali onaj elektronski sistem tako da smo ih verovatno ipak ojadili za neki deo. Generalno smo se hranili skromno/povoljno. Samoposluge, kebabi, čorbe, čajevi, par puta restoran. Uopšte se nismo ustručavali, jednostavno nam je takav stil. Ko bi svaki dan obrok u finom restoranu verovatno treba odvojiti ozbiljniju cifru Grubo govoreći, cene hrane i usluga su veoma slične našima. Ja nisam imao utisak da je nešto skupo ili jeftino (osim Red Bull-a kog ne pijem. On je jeftin, ispod 1€ po limenci. I piva kog smo pili. Ono je oko 3€ za limenku 0.5 u prodavnici). Ja mislim da je to to. @Cedo11 se verovatno bolje seća cena pa može uskočiti ako ga ne mrzi. A nemoj slučajno da tebe mrzi da se posvetiš i njegovom putopisu iz Gruzije. To je Čedin nastavak ovog putovanja, nakon što smo se rastali na istoku Turske. I sad, šta reći na kraju? Kakva je Turska, vredi li ići? Ne znam koliko sam to uspeo preneti, ali ja sam apsolutno uživao i rado bih sve ponovo. Naročito sa ovakvom ekipom To me dovodi u nezgodnu situaciju. Naime, put za Gruziju - da, Gruziju - je za mene trebao da bude jedinstven poduhvat. Finansijski, vremenski i organizaciono teško ponovljiv. Skoro tri sedmice nisam radio, a dobar deo prihoda ostvarujem samo ako radim. Dakle em što sam trošio, em nisam privređivao. Dok sam ja bio na putovanju, gospođa Gliga je koristila godišnji odmor. Čudno, ali ćerkica ne zna sama da ode do vrtića i nema ko drugi da je vodi. Da me ne shvatiš pogrešno, nije to ta nezgodna situacija. Ovo je sastavni deo života mnogih od nas i svestan sam da je meni bolje/lakše nego mnogima. Nezgodno je što ja u Gruziji nisam ni bio A i u Tursku bih se vratio bez razmišljanja. I sad, umesto ostvarenog "jednom u životu" cilja, ja imam načet još jedan. Kao i za sve do sada u životu, naći će se način da se stvarnost izoblikuje i presavije kako bi se ostvarilo ono što treba.

Пре ће се тему угасити него ја да добијем 🫩

Pozdrav Predragu, sviđao mi se taj stroj, ali nije za visoke...

Znaci, ako se prvo prilagode disku, kad ih stegnes na nosac (gde je fiksna veza), ne legnu na nosac kako legnu inace na isti taj nosac? Zategnes ih i ne privuku se i ne legnu jednako kako bi legle da prvo nisi napumpao? Ajd uradimo test! Klesta fiksna, 4 klipa. Aksijalna. Drzis kljesta dok nisu stegnuta za nosac rukom i blago ih napnes ka sredini tocka u osi tocka (Kao da ih guras ka suprotnim kljestima). Svi klipovi vraceni do kraja. Neko ti pomogne i napumpa kocnicu. Kljesta su legla na disk savrseno, ali su 2 klipa izasla vise, a 2 za toliko manje. Namestis ih da ih fiksiras na stap. Fali 2mm da se naslone na nosac. A leze na disku savrseno!! Za ta 2mm bi ih morao navlaciti srafovima dok ne legnu na nosac, zar ne? I sta sad? Kada su vam plocice nejednako ili ukrivo potrosene, razlog tome su losi klizaci ako ih ima, pa se kljesta zakose i/ili zaribani klipovi. Specificno je jer se plocice trose vise na jednom delu nego na drugom. Neko bi rekao ukoso. Kada su kljesta fiksna sa 4 klipa, isto ovo se desava sa plocicama ako je jedan klip zaribao ili teze ide od drugog pa na plocicu deluje sila samo jednog klipa umesto oba. (Na nekim kljestima je ovo reseno tako sto svaki klip ima svoju plocicu, RSV npr. Napred idu 4 plocice po kljestima sa 4 klipa) Ako su kljesta sa 2 klipa, po jedan sa svake strane, a plocice su nejednako potrosene (jedna je deblja od druge), razlog je sto jedan klip ide teze i uvek pravi trenje jer se ne vraca dovoljno da rastereti plocicu. U bilo kom navedenom slucaju tocak ide teze nego sto bi trebalo. I zapamtite jednu stvar: Hidraulika kad je ispravna, izgurace klip koliko god da je zapekao! Sve da je zavaren, nesto ce da pukne... Ali kad izadje tu ce i da ostane. Ovim postom cu da pokusam da se iskljucim iz rasprave. Ako nisam u pravu, izvinjavam se na pogresnim informacija, ali potrebno mi je da me neko argumentima ubedi da gresim. A za savete i pomoc sam tu koliko god mogu.

Ovo je izgleda nešto budženo. Kao da brave nisu originalne. Fale i neki delovi oplate. Sent from my SM-A556B using Tapatalk

Tako će se svima suditi do sudnjeg dana ili do zastare, po modelu Kertes Ovako vozi svaki šleper na auto putu. Ništa čudno

E pa trebao si. Taman da spojis lepo i korisno

Razumijem što želiš reći, ali tu je ključna pogrešna pretpostavka:klipovi se mogu prilagoditi položaju diska ali klešta kao tijelo se nakon zatezanja više ne mogu prilagoditi. Kad stegneš klješta, ona se kruto vežu za nosač i dosjed, a klipovi tada samo kompenziraju tu poziciju – ne ispravljaju je.Fizika tu ne “ispravlja” geometriju nego samo gura klipove u položaj u kojem sustav može funkcionirati unutar tolerancije a ako su kliješta zaključana u blago krivoj osi, rezultat nije da je sve idealno, nego da jedan klip i jedna pločica stalno rade više od druge a to se vidi kao trenje, neujednačeno trošenje i zagrijavanje. Zato redoslijed ima smisla prvo poravnanje klješta prema disku pod pritiskom, pa tek onda zatezanje jer se onda zaključava stvarna radna pozicija, a ne ona koju je nametnuo nosač.

Ja pokazao šuraku kako da klikće u 20h pre nedelju dana,i večeras mu pošaljem poruku da ne zaboravi da ga "stisne", i dobi čovek tablet

pardon za off, daljinski od wc-a vise dugmica od TV-a, opasno

Neka takav put bude i dalje, da ne kvarimo

Hvala hvala

Ne svako vece,ali kada se setim u poslednjih 20-ak dana sam pokusavao sa dxt7282 i uvek mi je tablet ponudjen.Veceras ga konacno zgrabih,potvrdjena kupovina za 99din

Nikakav problem ne prave cije su tablice. Samo kontrolisu i gledaju papire. Moram da priznam sa su do sada Veoma kulturni.

Da li bi odnos policije, vojske i lokalaca bio isti da je motor na nasim tablicama, a ne Juzne Afrike? Inace svaka cast za poduhvat. Kapa dole, jednako sa penjanjem na Mont Everest.

Kako lepo izgleda, makina nema sta. Pozdrav i dobrodosao.

Ima ovde jedan Lazić, Marko Lazić,naopak lik. @Lazić

Hvala od ❤

Kakva perverzija od motocikla, svaka čast i dobrodošao!

Pa pazi, malo mi fali, taj cosak mi onako za farbanje. Jedino me od toga odbije sto nemam drugi auto a treba mi, koliko sam puta o tome razmišljao, drugacije ih ne mozes naruciti.

meni bi ona dji kamerica legla da zamenim matori hero4 .alata imam more, tableti i telefoni mi ne trebaju.

brate, da si malo ludji, samo si trebao bez kocenja da se zabodes u nju.... muka mi je vise od ovakvih kretena koji ne kapiraju kako se krecu automobili oko njih

Moj motor je na slici, zaobidji Sebine, kuoi ili Outback original ili Swmotech, ja sam sw motec