Dan 01. Autoput i jak vetar. To je neki konačni utisak.
Šatori su postavljeni u debeloj hladovini tako da ne računamo na Sunce za buđenje. Pre polaska treba dovršiti pakovanje stvari na motore, kola i prikolicu odvesti kod Denija (nemojte reći da ne znate ko je Deni?) čija se farma goveda nalazi na par kilometara od kampa. Doručak, kupanje u reci... Ne žurimo, "ali bilo bi dobro da krenemo pre 10".
Sve te aktivnosti traju. Na motorima smo u 10:30, spremni za pokret. Plan nam je da danas stignemo do Istanbula i priključimo se na TET posle njega. U 10:32 pravimo prvu pauzu
Do granice imamo oko 65km, recimo 15 od toga autoputem. Pred sam izlazak na autoput stajemo na pumpu, točimo gorivo i vodu. Vidimo da idemo ka mogućim pljuskovima ali je toliko toplo da nikom ne pada na pamet da obuče kišno odelo.
Neposredno pred granicom uspevamo tri puta da prođemo kroz isti pljusak. Nemoguće? Sve je moguće kada se čovek dovoljno potrudi. Tokom prvog prolaska kroz pljusak greškom se odvajamo na teretni terminal. Relativno suvi dolazimo na granicu (gde kiša ne pada) i uviđamo da ćemo morati da se vraćamo nazad. Vraćamo se, opet ulazimo pljusak i stajemo ispod nadsteršnice na ulazu u kockarnicu/hotel, ovaj put delimično pokisli. Deluje kao da kiša prestaje i ne oblačimo odela. Pošto je u pitanju autoput nema načina da se okrenemo na licu mesta, moramo ići do isključenja. A pogađate, u povratku od isključenja do granice ponovo prolazimo kroz pljusak. Natopljeni. Potpuno.
Na granici nema gužve pa se i ne cimamo oko obilaženja kolone. Kiša ne pada, toplo je. Bugarsku stranu prolazimo za nekoliko minuta. Turska oduzima mnogo više vremena. Pasoška kontrola ide brzo. Na sledećoj kućici se proveravaju dokumenta vozila, zeleni karton itd. Spaja ide prvi, prolazi. Ja idem drugi, očekujem da će biti nekog cimanja ako Kove nemaju u sistemu ali to izostaje. Prolazim. Čeda je treći i zadržava se dok nas dvojica prolazimo i sledeću stanicu, unos tablica u sistem i carinu. I zadžava se. A onda se zadržava još malo...
Dolazi vidno iznerviran nakon nekoliko minuta: greškom je poneo prošlogodišnji zeleni karton umesto novog. Mora da uzme novi na licu mesta. Cijena? Prava sitnica. 70€ bačeno u vetar.
Bez peripetija prolazimo finalnog bosa i eto nas zvanično u Turskoj. Sve u svemu na prelaz granice odlazi malo više od sat vremena, a nula procenata tog vremena je izazvano gužvom. Ostaje jak utisak ozbiljne kontrole i bogate birokratske tradicije.
Na jednoj od prvih pumpi stajemo da razmenimo devize, uplatimo HGS i eventualno uzmemo SIM kartice. Ne završavamo ništa od toga. Proglašavamo da je kurs koji nam nude dosta nepovoljan (nije bio, gore smo prolazili u narednom periodu ), lik nam objašnjava da oni ne prodaju HGS za motore. "Za to morate do grada. Ali nemojte se cimati, neće vas niko dirati zbog toga".
Do tog trenutka je već jasno da je komunikacija na engleskom jeziku veoma sporadična pojava. Google translate srećom radi sasvim korektno.
Moj prvi utisak o Turskoj nije baš povoljan. Još uvek smo revoltirani što nisu pustili kola sa prikolicom. Počeo je da duva jak vetar, prašina je u vazduhu.
Ideja je da vozimo od pumpe do pumpe, ne pravimo pauze. Ostaje nam da pređemo nešto više od 350km do mesta gde planiramo da se uključimo na TET. "Opušteno stižemo pre mraka"...
Nekoliko puta kačimo ivicu pljuska ( do tog momenta smo već potpuno suvi od potopa pred granicom), jednom ispod nadvožnjaka stajemo da prođe.
Spaja i ja smo na novim gumama, Michelin Trecker, i vozimo lagano da ih ne upropastimo baš prvog dana. Dakle 110-115, zauvek. Jesam li možda spomenuo da je duvao vetar? A da, jesam. E, postajao je jači kako je dan odmicao. I svo vreme ili u čelo ili s'boka. Meni možda i najneprijatnija vožnja motorom, veoma umarajuće.
Na jednoj od pumpi pravimo pauzu za klopu, ekspres restoran. Uslužan konobar:
"Rice? Very good my friend! Čorba? Very good my friend! Chicken? Very good my friend!" Najbolje od svega? Nije lagao Za 35€ ukupno smo se prejeli.
Obratiti pažnju na dispanzer za sapun. Ja sam bio oduševljen! I dalje sam.
Kako se približavamo Istanbulu saobraćaja je sve više. Idemo onom severnom obilaznicom. Odnos broja kamiona prema broju automobilia je zastrašujuće visok. Ja sam imao neku predstavu da Turci voze ludački, da će vozila biti u raznim stadijumima raspadanja. Nijedno od ova dva nije se pokazalo kao tačno.
Stajemo na naplatnim rampama. Uredno plaćamo putarine. 2-3 mosta i još nešto se plaćalo. Čeda i Spaja su navigatori. Ja nisam ni uključio mape, ne znam gde planiramo da se uključimo na trek, čak ni kako se zove mesto. Idem poslednji, bezbrižan. Na jednoj od naplatnih rampi, u gužvi istanbulskih predgrađa, njih dvojica kreću čim su videli da sam ja platio. Dok sam spakovao karticu, stavio rukavice, njih nije bilo na vidiku.
Kao za inat, to se sve dešava u najurbanijem delu kroz koji ćemo proći. U narednih par kilometara potpuno nasumično prolazim nekoliko odvajanja. Zapravo ne nasumično. Kako priđem odvajanju vidim neki motor daleko ispred. Proglasim da su oni i krenem tuda. Stignem ih, samo da bi se ispostavilo kako to nisu oni. I tako dva puta
Srećom po mene, u tom trenutku smo bili u potrazi za prvom pumpom. Ispostavilo se da sam izabrao prava odvajanja i nalazim Čedu koji me čeka na ulasku na pumpu. Blago je reći da nisam bio srećan zbog cele situacije.
Pred zalazak sunca prelazimo i drugi veliki most (Osmangazi bridge). Tu se vetar donekle smirio tako da ponovo vadim aparat iz ranca. Inače ga nosim na pojasu oko struka, ali vetar ga je uporno bacao na sve strane što je nerviralo tokom dobrog dela dana.
U gradiću odmah posle mosta, Tavşanlı, stajemo da obavimo kupovinu namirnica (nema piva po radnjama!!!), da zamenimo devize. Kurs? Bezobrazan. Poučeni iskustvom iz Bugarske očekujemo da van velikih gradova platne kartice neće imati nikakvu funkciju. Skočiću u budućnost i reći odmah da se to pokazalo kao greška. Kartice primaju skoro svuda. Možda smo naišli na 5 situacija gde plaćanje karticom nije bilo opcija.
Na tom mestu se uključujemo na TET i još uvek postoji minimalna šansa da mesto za noćenje nađemo pre noći. Ispuštamo je odlukom da sednemo na klopu.
Lep zalazak sunca bio A u trenutku kada smo seli na motore već je mrkli mrak. Na kraju vozimo dvadesetak kilometara lokalnog asfalta, povremene puder prašine i rasutog makadama dok nismo pronašli mesto za kamp. Njiva na 50m od puta, strnjika od pšenice. Relativno ravno, zaklonjeno i u ovim okolnostima savršeno.
Sedimo bez vatre i piva ali uz Dobrodošlicu. Presabiramo utiske i "planiramo" naredne dane. Gledamo kako svuda oko nas seva. Iznad nas? Vedro. Satelitska prognoza kaže da se nalazimo u uzanom "kanalu" vedrine koji je sa obe strane oivičen kišnim oblacima. Ne smeta nam. Tokom noći jeste palo nešto kiše ali prilično zanemarljivo.
440km za ceo dan. Skoro sve autoputem, bez mnogo pauza. Nije obećavajući tempo. Mi smo planirali da na TET-u pravimo 200-ak dnevno. Planirali... Trek je u prilogu, kačiću ih za sve dane.
2025-08-06 111047__20250806_1010.gpx
