RIDE WITH PRIDE

[Furious Panda 7436 Napisano Octobar 24, 2009]

Na kraju putovanja, od jedne fotografije smo napravili poster. Na njemu izgledamo kao pravi bajkeri.

 

 

No, da počnem od početka.

 

Već petnaest godina, početkom oktobra, putujem u Sloveniju. U Piranu se održava međunarodni reklamni festival - Golden Drum.

 

Kao nov i napaljen bajker, naravno, rešavam da je to idealna prilika da se zatvori sezona 2009. Idem motorom!

 

UČESNICI PUTOVANJA

 

Dušan iz Skoplja - kreativac, režiser i sanjar.

 

 

Pre desetak godina vozio Afriku Twin. Iz ličnih razloga napravio pauzu od osam godina ali je od prošle godine ponovo u sedlu. Kada je čuo za plan, odmah je rekao: “Idemo! ”

 

Kao što dolikuje čoveku sa istančanim ukusom, vozi legendarni Triumph BONNEVILLE T100 iz 2008. godine. Neverovatan motor. Spolja izgleda isto kao kada je šezdesetih prvi put ovaj model izašao iz fabrike. Čak su zadržali i karburator koji nema nikakvu funkciju osim estetske -  motor ima injection. Ne postoji ni pokazivač količine goriva (to već nije dobro). Dušan je svoje ljubimče oplemenio keramičkom glavom i ručno pravljenim windsheald-om.

 

Neša – ja. Vodim reklamnu agenciju u Sofiji.

 

 

Nov u bajkerskom svetu ali već napravio prvu ozbiljniju turu. (http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=39950.0)

Poslednjih meseci me stegao nekakav išijas ali ne osećam nikakve bolove dok sedim na motoru. Ne znam šta ću kad dođe zima. Možda odem na bolovanje.

 

Moj motor je Suzuki Boulevard M109R. Tanja mi ga je kupila za petnaestu godišnjicu. Poklonu se ne gleda u zube naročito ako su zubi zlatni. Predivna mašina.

 

Treću budalu nismo našli.

 

MARŠRUTA

Ideja je bila da se sastanemo u Nišu (ja iz Sofije, Dušan iz Skoplja) i da prvog dana vozimo do Sarajeva, drugog do Splita i trećeg do Pirana. Varijantu povratka nismo razradili.

 

SMEŠTAJ

Sticajem okolnosti ovo je “službeni put” tako da nismo mnogo razmišljali o budžetu i o tome gde ćemo noćiti. Jedino smo znali da ćemo u Sarajevu spavati kod naše koleginice i prijateljice Zvezdane. Ostalo, na licu mesta.

 

OPRAVDANJE

Da bismo opravdali to što dnevnice trošimo putujući motorima a ne avionom ili kolima, deo logotipa naše agencije smo držali svo vreme na torbama. Na crvenoj pozadini veliko NEW odštampano fluorescentnom sivom bojom. Kako samo dobro svetli na putu…

 

[Furious Panda 7436 Napisano Octobar 24, 2009]

2. oktobar

MOKRA GORA I OSTALE MOKRE STVARI

 

Već prvi susret na Luk Oil pumpi pokazao je da ćemo biti dobar tandem. Stižemo u razmaku od pet minuta ali zato obojica kasnimo po sat i po.

 

Letos sam se strašno napatio zbog svoj optimizam u vezi nošenja neophodne opreme. Pošto je oktobar varljiv mesec, odmah primećujem nekoliko kritičnih tačaka u Dušanovoj opremi.

 

 

Ostalo je prva liga: odelo, Held tašne i kišno odelo... O motoru neću ni da govorim – remek delo. Do duše, sedište mi je izgledalo malo neudobno za duži put ali mi je Dušan objasni da je to “special edition“.

 

Meni su jedini problem predstavljale rukavice - kratke, tanke i perforirane. Nisam stigao da kupim druge.

 

Brendiramo se i krećemo.

 

 

Do Sarajeva ima dosta. Sunce sija i dobro idemo... kad idemo. Već u polasku kasnimo sat i po, tankujemo na svakih 200-tinak  kilometara, podmazujemo lanac na Triumph-u. Najveći usporavajući faktor je bilo to što smo obojica strastveni pušači. Malo, malo pa pantomima: “Oćemo po jednu?” Pa kad smo već stali, može kafica, Red Bull, što su dobri sendviči…

 

Vučemo se mi tako kad negde kod Kraljeva počne da pada kiša.

 

 

Kišna odela su nešto mnogo dobro. Neodgovarajuće rukavice i obuća su nešto mnogo loše. Meni mokre ruke a Dušanu noge. Ja svoj problem rešim na prvoj pumpi – super narandžaste gumene rukavice sa veštaćkim krznom iznutra.

 

 

“Uzmi Dušane i ti jedne, džabe su a i dobro ti idu uz kišno odelo (he, he, he...)”. Neće Dule: “Ove moje su dobre, izdržaće”.

 

 

Alooo… Umétnik… Ne puši se na benzinskoj pumpi…

 

I kao što je moralo da se dogodi, već posle 15 minuta Dušanu mokre i ruke i noge. Počinje da se smračuje a mi vozimo u okolini Tare. Ono hladnoooo... Najgore od svega je što Triumph ne podnosi baš dobro kišu – zadnji točak neprekidno proklizava. Vozimo sve sporije i sporije. “Izvini Neša.”

 

Znamo da nas u Sarajevu čekaju ćevapi ali do tamo ima još 150 kilometara vožnje po mraku, kiši i hladnoći. Nismo baš neki mazohisti a i prolazimo kroz Mokru Goru. Desni žmigavac i skrećemo u Kusturičin Drvengrad. Ima mesta.

 

 

Smeštaj je u kućicama kao iz priče o Ivici i Marici. Naša se nalazila u ulici Žana Vigoa, u neposrednoj blizini bioskopa Steli Kjubrik a malo desno od ulice Frederika Felinija. Sve je od drveta, rukom iscrtano i romantično. Malo suviše romantično za dva promrzla bajkera kojima trebaju samo topao tuš i fen.

 

Ovako je bilo kada smo ušli u sobu...

 

 

... a ovako posle 5 minuta.

 

 

 

Iako hotel ima mnoštvo sadržaja, naš boravak se sveo na sledeće: klopa, vino, tufahije i spavanje. A da... i sušenje mokre opreme mini fenom.

 

 

Kiša nije prestala cele noći. Stvarno je mokra ova Mokra Gora.

[Furious Panda 7436 Napisano Octobar 24, 2009]

3. oktobar

MALERDAN

 

Jutro obećava dobru vožnju. Tu i tamo ima malo sunca. Ako požurimo, možemo da stignemo do Sarajeva, ručamo ćevape sa Zvezdanom (ili pravilnije, ćevape sa lukom, u društvu Zvezdane) i možda čak stignemo do Splita.

 

Da, ali ne. Maler broj 1. Dušanu se otkinuo kaiš od torbe a zatim, zahvaljujući našem majstorisanju, i ceo nosač. Već posle sat i po uspevamo torbe nekako da pričvrstimo na zadnji blatobran. Opet kasnimo u polasku. “Izvini Neša.”

 

 

Na granici su nam ovlaš pogledali dokumenta i samo prokomentariasli da nismo normalni što po ovakvom vremenu vozimo.

 

A mi vozimo i stajemo, vozimo i stajemo...

 

 

 

Prolazimo pored Drine...

 

 

... a Na Drini ćuprija...

 

 

... a iza ćuprije, uz Drinu, put ka Sarajevu.

 

 

Vozimo predivnim putevima preko Romanije i najzad ulazimo u Sarajevo. Sastanak sa Zvezdanom je na benzinskoj pumpi. Taman da napunimo rezervoare.

 

Zvezdana ili ti Zveki, je Beograđanka koja vec desetak godina vodi predstavništvo naše agencije u Sarajevu.

 

 

Ja plaćam benzin kad prilazi Dušan: “Izgleda da sam negde izgubio ključ od rezervoara.” Maler broj 2. Ja vadim svoj Victorinox komplet i sa zlobnim osmehom: “Sa’će njega čika Neša...” “Nemoj ćiko, molim te. Dva meseca sam čekao da mi stigne poklopac i ne mogu da ga lomim. A šta ćemo da radimo ako neko parče upadne u rezervoar?” Valjani argumenti. “Izvini Neša.” Tada Zvezdana izgovori ključnu reč: “Hudini.” Majstor koji otvara sve brave ali može da dođe tek sutra u 10h. Jasno je, ostajemo.

 

Parkiramo u podzemnoj garaži, skinemo ono malo stvarčica sa motora...

 

 

... i pognutih glava nastavljamo Zvezdaninim kršom od kola.

 

 

Prima nas ona onako kaljave i znojave u svoj “skromni” dom. Napoji nas kafom, donese gomilu ćevapa i sudžukica i ode na jednu svadbu.

 

Sami u kući. Maler treći deo - nemamo password za wireless mrežu i zaglavimo spoljašnju satelitsku antenu za TV. Život muškarca bez daljinskog i interneta vodi u očaj.

 

Utehu nalazimo u preostalim ćevapima.

 

Najzad...

 

 

... dolazi spasitelj.

 

Sveži i istuširani odlazimo na večeru u restoran Vinoteka. Savršena klopa, dobro društvo i naravno, vino. Mnogo vina. Srećom, za ovakve goste, Zvezdana servira Aspirin za doručak.

 

 

P.S. Spavanje u bračnom krevetu sa muškarcem mi je otvorilo oči: što naše žene lažu. Niti sam ja čuo Dušana niti on mene da hrčemo.

[Furious Panda 7436 Napisano Octobar 24, 2009]

 

4. oktobar

HUDINIJEV TRIK SA IŠČEZAVANJEM

 

U 10h ujutro smo već na parkingu. Od Hudinija ni traga ni glasa - mobilni mu isključen. Zveki se seti da jedna devojka u njenom ofisu ima momka bajkera. Čuvar parkinga takođe ima prijatelja koji vozi motor. Bajkeri su stvarno kraljevi. U nedelju ujutru, jedan po jedan, sakupilo se više od deset ljudi. Kako ko dođe i vidi kakav je problem, kaže: “Hudini” i počne bezuspešno da zove istog.

 

 

Shvatimo mi da je Hudini verovatno imao tešku noć i da ga danas nećemo videti. Prelazimo na plan B. Dok si trepnuo, tu se bušilica, šrafcigeri, papagajke, pajser…

 

U očaju, Dušan pravi poslednji pokušaj da spase poklopac svog rezervoara. Otvara YouTube i upisuje čarobnu rečenicu: “How to unlock…”

 

Kada nema Hudinija, pitaj Google.

 

Ostatak priče je bio kao iz filma Matrix. Učitaš program i već znaš kung fu (ili da otključavaš brave).

 

I kao da je to radio celog života…

 

 

… Dušan iz prve obije sopstvenu bravu. Šrafcigerom i spajalicom, kao na YouTube. I ništa ne polomi.

 

Legenda o Makedoncu, obijaču brava, tog trenutka počne da kruži Sarajevom. Hudini polako odlazi u zaborav.

 

Pozdravimo se sa svim dobrim ljudima koji su u nedelju ujutro došli da pomognu dvojici smotanih bajkera. Sarajevo je neverovatan grad, pun dobrih i druželjubivih ljudi. Dobrota koju ni ostaci iz bliske prošlosti ne mogu da potisnu.

 

 

Iste večeri, Zvezdana je završila na operacionom stolu zbog vezanih creva. U svom stilu, pošalje nam samo kratak SMS - “Utrobu ste mi pojeli vas dvojica”. Mašala, njoj i njenoj raji. Zveki, hvala ti na svemu i želimo ti brz oporavak.

 

 

[Furious Panda 7436 Napisano Octobar 24, 2009]

OD SARAJEVSKOG JUTRA DO SPLITSKE NOĆI

 

Rezervoari su puni, možemo da krenemo. Današnja destinaciji – Split.

 

U odnosu na plan, kasnimo jedan dan i nekoliko sati. Rešavamo da nigde ne svraćamo jer treba da stignemo do Splita pre mraka. Puš i piš pauze se ne računaju.

 

 

 

Jablaničko jezero koje je inače predivno, bilo je prazno i izgledalo je krajnje čudno.

 

 

 

Kanjon Neretve je jedno od lepših mesta gde sam vozio. Na žalost, tu nemamo fotografija jer smo bili koncentrisani na trku sa jednim pobesnelim busom. Šteta.

 

Puš pauza. Slučajni prolaznik: ”Ovaj tvoj motor je sigurno brži.” Ja: “Pa, malo…”

 

Pored Mostara samo prolazimo. Rekoše nam da ima nekakva fudbalska utakmica i da je zdravije da tu destinaciju danas preskočimo.

 

Prvo mesto gde stajemo da pijemo kafu je Počitelj. Gradić je poznat po tvrđavi, izuzetnim građevinama iz doba Otomanskog carstva i jednoj od najstarijih umetničkih kolonija u ovom delu Evrope.

 

 

Na žalost sve je dosta stradalo tokom poslednjeg rata. Nemamo vremena za zadržavanje i produžavamo dalje.

 

Ulazimo u Hrvatsku a na granici samo vidimo ruku iz kućice: “Ajde, ajde, prolazite.”

 

Izlazimo na more i tu počinju neverovatne lepote.

 

Zaliv kod Ploča.

 

 

 

 

Baćinska jezera.

 

 

 

Od Ploča ka Splitu vozimo svo vreme uz obalu. Osim na prilazima gradova, gde je malo gušći saobraćaj, putevi su poluprazni. Idealno za vožnju.

 

Tu ja napravim njesra. Popili po Reb Bull i vozimo pored Makarske. Meni se pripiški stravično. Tražim gde da stanem i u jednom trenutku, bez ikakvog upozorenja, stisnem kočnicu i skrenem ka jednom proširenju. Dušan prikoči i krene za mnom - direktno u rupu sa vodom i blatom. Omaši ogromnu kamenčinu za 10 santimetara. “Izvini Dušane.”

 

Ali to nije sve. Izguramo motor iz rupe i produžimo. Problem je blato koje se nahvatalo po gumama. U jednoj krivini, pri naginjanju, Dušanu motor proklizi i on završi na zemlji. Srećom, njemu ništa, motoru ništa. Stvarno sam kreten.

 

U Split stižemo po mraku. Sedamo u kafić pored obale i tamo počnu da nas saleću likovi koji nude smeštaj. “Odakle ste? Vidim, ti si iz Beograda (na mojoj “evropskoj” tablici piše BG – Bulgaria). A ti... iz Makedonije?”

Pitanje smeštaja rešimo na naj prostiji način. Pošto smo imali budžet, uključimo GPS i zatražimo da nam pokaže sve hotele u blizini. Već prvi ponuđeni nam se dopadne. Hotel Park - u top sezoni dvokrevetna soba sa doručkom košta 350 Evra za noć a početkom oktobra 130. Podeljeno na dva... OK.

 

 

Bratski delimo i lanac.

 

 

Večeramo morsku hranu u restoranu Šperun u starom gradu. Izvrsna hrana i izrazito ljubazno osoblje. Ostali smo da ćaskamo i pijuckamo piće sa njima iako se restoran već zatvorio.

 

Mala digresija. Na forumu se dosta komentariše treba li ići u Hrvatsku ili ne. Moje iskustvo je krajnje pozitivno. Nikakvih problema čak ni u nagoveštaju nismo imali. Čak je jedan od likova koji nam je nudio sobu a mi ga pristojno odbili pod izgovorom da nastavljamo put, sutradan zvao telefonom da proveri da li smo dobro stigli. Kraj digresije.

[Furious Panda 7436 Napisano Octobar 24, 2009]

 

5. oktobar

JADRANSKA MAGISTRALA – MALINKONIJA U MOJOJ DUŠI SPAVA

 

Ova deonica puta je bila jedan od glavnih razloga da napravimo ovo putovanje. Split – Šibenik – Biograd na moru - Rijeka – Piran. Sve u svemu 500 km.

 

Od Splita postoji nov auto put kojim može relativno brzo da se stigne do Rijeke. Mi smo unapred rešili da idemo starom magistralom. Treba naglasiti da izraz “staro” nema veze sa životom - put je fantastičan. Pun je krivina ko stvorenih za bajkere. Asfalt je nov i može brzo da se vozi. Čak sam i ja nekoliko puta oborio motor do đona. Od Starigrada pa ka severu, bili smo skoro sami - tu i tamo po neki turisti sa kamperima.

 

 

 

Prolazimo pored mesta koja nisam video godinama a deo su moje mladosti.

 

Primošten. Kao student sam letovao ovde u kampu.

 

 

Nacionalni park Paklenica. Divlja priroda i kanjoni.

 

 

 

Goli Otok. Na njemu, srećom, nisam bio.

 

 

U daljini je otok Krk.

 

 

Uživamo u vožnji ali Dušan počinje da ima stanovitih problema sa stražnjicom. Pravimo sve češće pauze. “Izvini Neša.” Triumph je predivan motor ali su ipak tehnologija i ergonomija sedišta napredovali od 1959.

 

 

Problem je i to što Dušan svo vreme nosi težak ranac na leđima. Prebacujemo ga na moj motor i nastavljamo.

 

Oblaci postaju sve gušći ali srećom, celog dana nije pala ni kap kiše. Da je počelo da pada, sigurno bismo izgubili još jedan dan. Na ovim putu ne bismo mogli da vozimo po mokrom brže od 50 na sat.

 

 

 

 

Oko 17h pristižemo u Rijeku. Tu ja rešim da poslušam GPS a ne Dušana i saobraćejne znake i na kraju radnog vremena se nađemo u centru grada. Pakao. “Izvini Dušane.”

 

Iako se SVAKO sklonio dok smo se provlačili između kolona automobila, gubimo više od sat vremena.

 

 

Počinje da se smrkava i rešavamo da ovaj put preskočimo Istru – ostavljamo to za povratak. Hvatamo pravac ka Sloveniji i 30-tak kilometara od Kopra se uključimo na auto put.

 

Uvek mi je teško padala vožnja noću kroz Sloveniju. Moje balkansko oko ne može da navikne na tako dobru signalizaciju na putu: sve označeno, svetli, strelice koje trepću... kao u video igri. Skupljamo poslednje snage i stižemo u Hotel Grand Bernardin – našu krajnju destinaciju.

 

 

Tamo nas čeka moja Tanja, nesuđeni saputnik na ovom putu. Pošto je bila član medijskog žiria, dogovorili smo se da je (za festival) sigurnije da putuje avionom. Htela je da svisne što ne ide motorom. Svo vreme se lomila u sebi da zamoli kolege koji putuju iz Bugarske da joj donesu opremu i da se vrati sa nama. Ipak, razum je prevladao a najviše fakt da su dvoje dece sama kod kuće.

 

Tanja uzima Dušanovu rezervnu kacigu i odlazimo u omiljeni restoran Pavel. Zaslužili smo dobru večeru - LIGNJE, ŠKOLJKE I ŠKAMPI.

 

 

 

“Ma jok. Kakvih problema da imamo na putu od 1500 kilometara. Sitnica za nas. Mi smo... hmmm... bajkeri.”

 

 

 

[Furious Panda 7436 Napisano Octobar 24, 2009]

5-9. oktobar

PET DANA PIRANA

 

Piran, kao što ste se sigurno odmah dosetili, se nalazi u Piranskom zalivu. Ovaj zaliv je predmet spora između Slovenije i Hrvatske oko morske granice i ribolova.

 

 

Ovo na slici je Hrvatska a malo iza se nalazi i Umag (pozdrav svim tamošnjim bajkerima).

Pitanje: Zašto Slovenci žele da love ribu u Hrvatskim vodama. Odgovor: Slovenačka obala je toliko mala da poznaju sve ribe lično pa im je neprijatno da ih love i posle jedu. Ovo mi je ispričao Slovenac.

 

Obala jeste mala, ali je zato neverovatno sređena i lepa. Odmor za oči.

 

 

Piran noću.

 

 

 

Piran danju.

 

 

 

 

Zalazak sunca.

 

 

 

Ala uživaju ova dvojica… Boulevard i Bonnie.

 

 

Bajkeri ovde rado dolaze – motori ne plaćaju ulazak u grad, samo automobili. Što je moj motor mali...

 

 

Portorož se naslanja na Piran. To je gradić koji mnogo podseća na gradove Francuske riviere. 

 

 

 

 

U Portorož ljudi dolaze da se odmaraju u miru i tišini. Kako se to rešava?

 

 

Deset metara ispred znaka nalazi se parking za motore. Slovenija je jedna sređena država.

 

Koja seljačina je onako parkirala. Sigurno neki neotesani balkanski subjekt.

 

Oni koji vole jahte obavezno treba da odu u marinu u Luciji.

 

 

Tamo se sakupljaju dobrostojeći ljudi iz cele Evrope. U ovoim malim belim kolima ima ugrađeno sedište za bebe. Što nekom, čim se rodi, upadne kašika u med...

 

 

Za one koji BAŠ JAKO vole jahte…

 

 

Ja ne volim jahte ali zato volim da jedem. U marini se nalazi istoimeni restoran a u njemu je specijalitet juha od škampa. Servira se u hlebu i to je najukusnija supa koju sam u životu jeo. Preporučujem toplo ali nije loše i kada se malo ostavi da natopi hleb. Za one koji u maju odlaze u Umag, ovo mesto je svega dvadesetak kilometara udaljeno. Nije baš najjeftinije ali se isplati probati.

 

 

 

Dobra stvar sa Slovenijom je njena lokacija - sve je blizu. Kada smo već na 15-tak kilometara od Trsta, morali smo da obiđemo radnje moto opreme. Na netu smo našli pet-šest adresa i upisali ih u GPS. Osnovni cilj je bio da Dušan kupi čizme jer teško nalazi broj 47/48. Ja sam želeo da kupim Held pantalone koje bi pasovale uz moju jaknu.

 

Taman ja ništa ne nađem a Italijani već zatvore radnje (12.30h). Dušan je imao više sreće, kupio je dobre turing čizme. Ne želimo da čekamo da se radnje ponovo otvore i umesto toga prošetamo gradom.

 

 

 

 

 

Kada kažem Trst mislim na shoping. U stvari, to je pola istine. Trst je jedan veoma lep grad.

 

TRST JE NAŠ – šteta što nije. I da je bio, sada više ne bi bio.

[Furious Panda 7436 Napisano Octobar 24, 2009]

REKLAMNA PAUZA

 

Cilj našeg boravka u Piranu je bio reklamni festival. Godina i nije bila tako loša – agencija u Bugarskoj koju vodim je osvojila šest finalista i jedno srebro. Čisto da razbijem dosadu ovog putopisa, evo nagrađenih radova.

 

 

 

 

 

Želim da napomenem da nam žiri u kome je bila Tanja, nije dao ni jednu nominaciju ili nagradu. Zato... Tanja... peške nazad kući.

 

Nagrade su razdeljene, festival završava a mi treba da mislimo o povratku.

[Neške 30 Napisano Octobar 24, 2009]

Kao po obicaju procitah u jednom dahu. Tako se pise putopis. BRAVO za jos jednog Lalajka ;D

[Popsy 2907 Napisano Octobar 24, 2009]

isto, extra... jel ima jos... mislim povratak i to  ;D ;D ;D

 

izuzetno je lepo citati ovakve putopise...

[Furious Panda 7436 Napisano Octobar 24, 2009]

10. oktobar

IZ PRAVCA ZAPADA KA JUGO-ISTOKU EVROPE KREĆE SE… MALA GRUPA BAJKERA

 

U principu, ambiciozni plan za povratak je bio da brodom odemo do Dubrovnika a onda, preko Crne Gore i Albanije, pravo do Skoplja. Na žalost, imamo samo subotu i nedelju na raspolaganju a brod iz Rijeke kreće tek u ponedeljak. Mi u ponedeljak treba da smo na poslu. Četiri dana smo putovali do Slovenije i ako treba toliko i nazad… Što je mnogo, mnogo je. Treba i da se radi.

 

Osim toga, kiša ne prestaje da pada. Ambicije nam se polako rastapaju. Za utehu ostavljamo opciju obilaska Istre.

 

Dogovorimo se da vidimo kakvo će biti jutro i da tada rešitimo kuda ćemo.

 

Subota ujutru.

 

 

Pogled sa terase govori sve. Od jutarnje kafe u Umagu nema ništa. Istra ostaje za sledeći put.

 

 

Kiša samo povremeno prestaje da pada. Sve je natopljeno vodom. Mi već imamo kompletnu opremu ali Triumph ne voli mokro. Nema nam druge, moraćemo auto-putem. Za danas: Piran – Ljubljana – Zageb – Pančevo. 700 kilometara od kojih svega 50-tak nije auto-put. Spremamo se za dosadu i lagano krećemo.

 

Ne znam koji me je vrag naterao da predložim da skrenemo u Kopar i da zavirimo u jednu prodavnicu moto opreme. Nismo ni krenuli a već stajemo.

 

 

Svratimo mi a ono zatvoreno. Subota je i verovatno su ljudi rešili malo da odmore.

 

 

U jednom trenutku vidimo da nekoga ima unutra. “Ja ovde ne radim, radnju drži moja žena. Ako hoćete pogledajte i onda zatvaram”.

 

Ko kaže da su žene shoping manijaci... Probamo kacige, pantalone, jakne, gledamo motore... Dušan razmišlja da li da zameni Triumph-a za polovni Gold Wing koji ovde košta 10.000 Eura. Čovek strpljivo čeka. Na kraju kupimo po jedne rukavice a Dušan i ciradu za motor. Pozdravimo se mi sa čovekom, on zakluča radnju i ode. Dok navlačimo opremu, Dušan se udari po čelu: “Zaboravio sam ključeve unutra.” U glavi počinje da nam se razrađuje horor. “Izvini Neša.” Otrči Dušan iza zgrade i, srećom, ugleda čoveka koji upravo ulazi u auto. Ispostavi se da on drži servis iza ugla i da se zadržao da ga zaključa. Hvala Bogu, nema potrebe da tražimo slovenačkog Hudinija. Nastavljamo put.

 

Do Zagreba je putovanje bilo izrazito naporno. Smenjuju se kiša, oblaci i magla. Saobraćaj je gust ali su zato predeli prelepi.

 

 

 

 

Tri puta smo oblačili i skidali kišna odela. (Na ovoj fotografiji otkrivam tajnu šta je na leđima Dušanovog Held kombinezona.)

 

 

Auto put kroz Sloveniju i nije toliko dosadan. Ima jako lepih mesta za odmor i fantastičnih restorana na pumpama.

 

 

 

Preporučujem restoram Marche na Petrolovoj pumpi, najviše zbog gibanice (u Slovenačkom smislu te reči). Pre nje obavezno pasulj sa kobasicom.

 

 

Posle Zagreba, poslednji put skidamo kišna odela. Vozeći sa oko 150-170 km/h pobegli smo od kišnih oblaka i više ih nismo sreli.

 

 

Put kroz Hrvatsku nije toliko zanimljiv ali je dobar za produvavanje motora. Ravno, pravo i malo saobraćaja. Bez obzira na klasičan izgled, Triumf može dosta brzo da ide.

 

Proslavljamo 2.000 pređenih kilometara negde u Hrvatskoj.

 

 

50-tak kilometara pre Srpske granice Dušanu zasija crvena lampica za benzin. Izvodimo pametan zaključak: pri većim brzinama Triumph troši više!!! Benzin treba sipati češće nego što je propisano, na 200 kilometara. Blaga panika nastupi kada otkrivamo da benzinska stanica na koju smo naišli ne radi. Kada je video da nema benzina, Dušan da gas do daske da što pre stigne do sledeće pumpe. Umetnik čovek, šta ćeš.

 

 

Srećom, Triumph izgura do Spačve. Već sam mislio da ću morati da pravim ceo krug od jedne do druge naplatne rampe sa bocom benzina. 

 

 

 

Ulazimo u Srbiju i pravimo malu pauzu. Pao je mrak i malo smo umorni.

 

 

 

Ulazak u Beograd me podseti na sadržaj podforuma Motoristi na drumu. Gužva od Arene je uobičajena. Međutim, prvi put od kada smo krenuli, automobili počnu da nas seku, da nam zatvaraju put a šoferi da psuju što se provlačimo.

 

Po neverovatno jakom i hladnom vetru stižemo do Pančeva.

 

Od sve familije koja nas je sačekala sa hranom i pićem, ne mogu a da ne spomenem svog šuraka. Pre mesec dana se rodio mali Sergej i, kao svaki primeran otac, Bojan ne mrda iz kuće. Kada smo stigli uz tutnjavu motora, onako znojavi i dobro raspolozeni, krenule su mu ljige na usta. Mogao je samo kacigu da stavi na glavu. Treba malo da sačeka. Desetak godina, kao i ja, pa eto i njega na dva točka.

 

 

Tašta nas nahrani kako dolikuje kada dolazi zet na konju iz daleka.

 

Danas smo prošli 700 kilometara. Koma.

[Furious Panda 7436 Napisano Octobar 24, 2009]

11. oktobar

ADIO MARE

 

Opijeni svežim jutarnjim vazduhom grada Pančeva (Red Bull nam nije trebao), pakujemo se i krećemo rano. Tašta nas isprati i ode pravo u crkvu.

 

 

Nisam želeo da idemo preko Beograda na auto put, već preko Kovina i Smedereva. Dušan slabo poznaje Vojvodinu pa sam želeo da mu je pokažem u jesen, u vreme žetve.

 

Tu je nekad, kažu knjige, bilo more...

 

 

 

 

 

... a ni Dunav nije loš... Na mostu kod Smedereva smo malo pristali.

 

 

 

 

Izlazimo na auto put i gas... Iako se već nazire kraj putovanja, tradiciju cigara i Red Bull-a produžavamo skoro na svakoj pumpi.

 

 

Kod Niša, posle naplatne rampe, pravimo poslednju zajedničku pauzu. Pozdravljamo se i tu završavamo naše desetodnevno druženje.

“Uspeli smo! Srećan ti put prijatelju.”

 

 

“Brmmm, brmmm, brm. Brm, brm, brm.” U prevodu sa motorskog: “Uspeli smo! Srećan ti put prijatelju.”

 

 

Ja skrenem ka Istoku a Dušan produži ka Jugu.

 

Preostaje mi još samo granica...

 

 

... i brzom brzinom stižem kući.

 

 

Dušan, za kraj, negde u Makedoniji, gubi ciradu koju je prethodnog dana kupio. Kući stiže živ i zdrav.

 

Naše oktobarsko putovanje je završeno.

 

 

 

REZULTATI I ANALIZE

1. Bilo je fenomenalno.

2. Prešli smo oko 2800 kilometara

3. Kada smo imali kompletnu opremu bilo je bolje nego kada nismo. I obrnuto.

4. Nismo uspeli da prođemo sve republike bivše Juge a želeli smo.

5. Iako su motori potpuno različiti, može da se putuje zajedno. Sve zavisi od ljudi.

                        Triumph Bonnie         M109R

Kategorija          Clasik                        Cruiser

Kubikaža            865 ccm                    1783 ccm

Težina               205 kg                       320 kg

Snaga               67 KS                         125 KS

Obrtni momenat 52/6000                    160/3000

Rezervoar          16,6l (D. kaže “lažu”)  19,5 l + rezerva

Prenos               lanac                        kardan

6. Prisustvo naših žena kao saputnika bi doprinelo većem broju interesantnih fotografija.

7. Želeli smo više da razgledamo mesta kroz koja smo prolazili ali nam je nedostajalo vremena. Loše je kada imaš tajming i obaveze.

8. Dušan razmišlja o GS-u, Tiger-u ili Varaderu

 

 

 

ZAKLJUČCI

 

Pušenje je štetno za zdravlje.

Kad putuju dva smotana bajkera, vožnja dobija dodatnu dimenziju.

Ići ćemo opet.

 

Pozdrav Neša & Dušan

[Zeljkamp 3247 Napisano Octobar 24, 2009]

Procitah u dahu, svaka cast!

[zlajabgd 9 Napisano Octobar 24, 2009]

sta reci....kad pocnem da citam..nema stajanja

 

odlican putopis

[vojakis 4 Napisano Octobar 25, 2009]

Odjednom procitano-fenomenalno svaka vam cast...

[spel 72 Napisano Octobar 25, 2009]

Citao sam i prethodni tvoj putopis. Ako ovako nastavis...............postade bajker sa ozbiljnim iskustvom Cestitke!

[kochaMatori 1108 Napisano Octobar 25, 2009]

Hmmm, ja bih da se pretplatim za sledeci putopis ako moze ;D

 

Bravo! I za putovanje i naravno za putopis.. A i za pravi primer domacinskog poslovanja u vreme svetske ekonomske krize. Od sada na sluzbena putovanja idem iskljucivo motorom

[tomerc 1240 Napisano Octobar 25, 2009]

Fenomenalno!

 

[Arakis 6002 Napisano Octobar 25, 2009]

Imate duha, imate hrabrosti i pravi ste akcijaši!

 

BRAVO!

[abby 21 Napisano Octobar 25, 2009]

Lepo, baš lepo. Podsetiste me na predele kroz koje smo provozali, Paklenicu gde smo penjali, Mokru goru gde smo kisnuli, kultivisane vozače s one strane grane...

 

Sve u svemu fenomenalno.

 

Od prošle sezone se ježim od dužih putovanja u jesen, al ih ne bi odbio, makar opet imao mokre noge.

[Marokanac 1882 Napisano Octobar 25, 2009]

Ulepsali ste mi pre podne..............sva ta hladna kisa.......SUPER OSVEZAVAJUCE meni deluje...........

 

Bravo !!!................kao sto si rekao u tvom proslom putopisu..............Pa....jel smo p...ke ili BAJKERI !.............definitivno bajkeri.

 

Pozdrav...........iz Afrike.

[mio 57 Napisano Octobar 25, 2009]

 

    Ostao sam bez reči.

[Cedo11 2460 Napisano Octobar 25, 2009]

Putopis je za primer,naravno kao i prethodni!  Sve lepo napisano,objašnjeno,k´o da sam putovao sa vama... ;D Svaka čast!!!

[igor-ns 96 Napisano Octobar 25, 2009]

Posle proslog putopisa, nista manje nisam ni ocekivao! Svaka cast za put a i za spisateljski talenat! ;D

[Zemunac 3 Napisano Octobar 25, 2009]

         MALA ŠKOLA PUTOPISA

 

Da li grešim ako kažem da ovaj putopis treba 'nalepiti' u temi 'putovanja'?

 

Tehniloški napredak ne prati naše znanje. Mnogi od nas imaju barem pristojne digitalce, mislim na  foto aparate a pri tome je veoma mali broj fotografija koje ispunjavaju osnovni kriterijum jedne reportažne fotke! Problem je što u žubi, umorni bajker retko staje da bi nešto snimio, preskaće detalje, ne pokušava da barem napravi pregršt fotki koje će kasnije doraditi na kompu a koje će takođe značiti uz one osnovne!

 

U ovom putopisu dosta, dobrih fotki koje nam isprepletane sa opisom daju jasnu viziju u utisak o pređenom putu.

Sam opis puta, mogu slobodno reći, profi odrađen. Školski primer, koji bi ostali putopisci trebali pratiti, uvoda u način i sredstva puta, motore, oprema, stajališta, konaci...ma sve pod konac.

Na kraju i sam stil opisa uz prozraćnu dozu humora, deluje inspirativno na ostale bajkere koji planiraju slična putešejstvija.

Ujedno, dokaz da i oni bajkeri koji ne voze enduro motore i koji tokom svoga puta 'ošamare' i pokoju deonicu dosadnog auto-puta, imaju šta prikazati jer se i tu 'zakače' koje zgode i ne zgode.

Doživljaju i događaji u omletu sa dobrim fotkama ostavljaju čitaoca bez daha do samoga kraja....e tako se to radi, bravo bravo, bravo!

Čitamo se sledeće godine opet, zar ne!?!  Blagodarim!