Прича о вожњи по Србији из 2020. године

draki · Septembar 20, 2023

Прошло је три године од када сам ову вожњу одвозио али тек сад нађох времена да о њој напишем неко слово. Није да је мање вриједна зато што је била по Србији, него се у међувремену много тога лијепог десило па сам писање скроз запоставио.

Та 2020. година била је веома „интересантна“ за све становнике планете Земље. Пандемија изазвана вирусом Корона пореметила је многе планове, па тако и мој план да се провозам до Турске. Из дана у дан ситуација се погоршавала, а мени је једино било важно да моји најмилији сачувају, како физичко тако и психичко, здравље. Чим су „мјере кризног штаба“ дозволиле, моја тадашња дјевојка, а сада супруга Милица, и ја смо почели да посјећујемо мјеста у околини Београда у којима до тада нисмо били. Манастири Фенек и Крушедол, Таково, Горњи Милановац, Опленац, Рајац све смо то заједно на мотору обишли. Отуд се родила идеја, иако је било дозвољено ићи у земље у региону, да направим вожњу по Србији.

Средином августа кренуо сам на путовање које је требало да обухавти источни, јужни и западни дио Србије. Већ у првим сатима путовања било ми је јасно да ће 5 дана, које сам планирао за вожњу, бити мало за све оно што се нашло на листи жеља, али сам одлучио да не радим ништа на силу него да се препустим путовању и уживам у сваком пређеном километру. На путу, од Београда, до манастира Горњак једину паузу сам направио испред локалне продавнице у селу Батуша. Управо тад позвао ме је другар и радни колега Милош да ми каже да је и он надомак манастира и да ме чека да се видимо.

Манастир Горњак налази се на 17 километара од Петровца на Млави, у живописној Горњачкој клисури, подно Јежевца, по којој је и добио назив. Задужбина је кнеза Лазара, а градња је трајала од 1379. до 1381. године. Као и многи манастири често је био пљачкан и скрнављен, а највеће разарање претрпио је у Другом свјетском рату када је спаљен заједно са великим бројем реликвија као што су Повеља кнеза Лазара али и барјак цара Душана. Са друге стране ријеке Млаве налази се и ресторан, а мало даље и пјешачка стаза која води до оближњег видиковцa са кога се пружа величанствен поглед.

Након шетње кренуо сам даље ка следећем бисеру источне Србије, Крупајском врелу. На овом мјесту настаје Крупајска ријека која се даље улива у Млаву, код Крепољина, и тако чини њену лијеву притоку. До сада није утврђено поријекло воде Крупајског врела јер, према досадашњим истраживањима, нити један поток не пуни ово врело. На врелу се налази мала брана од чврстог материјала коју су саградили након што је дрвена 1945. године срушена. Истраживања су показала да дубина овог врела достиже до 123 метра у дубину.

Србија је земља која нема илаз на море али туристе ипак привлаче јединствена мјеста нестварне љепоте. Једно такво мјесто је и Жагубичко врело (у народу познатије као врело Млаве). За разлику од Крупајског врела, познато је да вода у врелу настаје од ријеке Млаве која извире на Кучајским планинама па онда преко планине Бељанице стиже у Хомољ. Врело има облик амфитеатра пречника 25 метара, а истражена дубина је око 80 метара.

У сумрак сам стигао на Борско језеро. Када сам пошао на путовање жеља ми је била да кампујем на језерима те сам са собом понио потребну камперску опрему. За час посла шатор је био разапет, душек надуван, а до заласка сунца сједио сам на обали језера и сумирао утске од данашње вожње.

draki · Septembar 20, 2023

Други дан путовања почео је у раним јутарњим сатима јер ме је чекао „поход“ на Стару планину. У Бору сам се задржао тек толико да наточим гориво и направим неколико фотографија крај механизације која се користи у оближњем руднику.

Стара планина представља најдужи планински вијенац у Србији и дио је масивног вијенца дужине од 550 километара који се протеже од Зајечара па све до Црног мора. Овај масив носи назив Балкан по којем је и полуострво добило име. Дио планине који сам посјетио представља природну границу између Србије и Бугарске. Масив који се протеже кроз Србију припада општинама Зајечар, Књажевац, Пирот и Димитровград. Водопади, пећине, видиковци, планински врхови, бистре ријеке, историјско-културни споменици, вјерски објекти - Стара Планина је богата најразноврснијим садржајем. За обилазак ове планине потребно је више од једног дана, па чак и од викенда. Обилазак Старе планине почео сам посјетом предијела око врха „Бабин зуб“. Природни резерват и истоимени врх сликовитог имена један је од најпрепознатљивијих одлика овог дијела Старе планине. Стјеновити врх се налази на надморској виси од 1.780 метара и до њега води неколико стаза. Такође, на врху се налази и скијалиште, а поглед се протеже и ка Миџору који је највиши врх Старе планине (2169 метара). Бабин зуб је од Пирота удаљен неких 65 километара и потребно је око сат и по времена да стигнете до одредишта, рутом 221 и 222 кроз насељена мјеста Темац, Церово, Стањинац Кална и Црни Врх. У мом случају ово је била одлазна маршрута, а сам долазак ишао је од Књажевца па преко насеља Трговиште, Штрбац, Горња/Доња Каменица, Иново, Вртовац и на крају Балта Бериловац.

По доласку у Пирот позвао сам колегу Милана са којим радим да ми предложи којим путем би могао даље и шта би све могао да видим. Упутио ме је у село Дојкинци гдје ме је сачекао његов отац Ненад.

Старопланинско село Дојкинци налази се на 38 километара сјевероисточно од Пирота. На улазу у село налази се црква посвјећена светом Николи саграђена у 15. вијеку. Велики број кућа и помоћних објеката датирају са почетка прошлог вијека те је село на тај начин задржало аутентичан изглед. О тим кућама, односно начину њихове градње чувени водитељ Јован Мемедовић посветио је посебну пажњу у специјалној новогодишњој емисији „Гладни туриста“. У једној од таквих кућа повремено борави и Ненад, мој домаћин. Док сам се расхлађивао водом из бунара предложио ми је да одем до водопада Тупавица, а да он спреми неко послужње. Приједлог сам прихватио и одмах се упутио ка поменутом водопаду.

За разлику од већине старопланинских водопада, водопад Тупавица је доступан свакоме ко жели да га посјети. Препоручено је да до њега идете пјешке или бициклом (или мотоциклом као ја, мада то није била добра идеја јер мој мотор није био спреман на такав „off road“). Удаљен је 4,5 километара од планинарског дома „Дојкинци“, а пут је обиљежен пјешачком сигнализацијом тако да без већих напора, а притом уживајући у нетакнутој природи Старе планине, стижете до водопада. Сам водопад висок је 15 метара, а његова љепота посебно је изражена у прољеће када се велика количина воде слива.

Када сам стигао код Ненада на столу су ме чекали домаћи производи: домаћа ракија, овчији сир, пршута и парадајз. Мелем за стомак и душу. Нажалост, нисам могао дуго да се задржавам али вријеме проведено са Ненадом дуго ћу памтити и ако буде читао овај путопис желио бих још једном да му се захвалим на свему, а поготово на сиру који ми је дао када сам кретао.

Путеви, бар они којима сам ја прошао, на Старој планини су прилично лоши. На мјестима чак и нема асфалта. Али ништа од тога ми није кварило утисак да се возим по најљепшем дијелу Србије. Неколико пута сам застао да бих уживао у миру и тишини који се нажалост губи на другим планинама наше земље. Ми другу земљу немамо, она нам је од Бога дата али се према њој опходимо као да смо је нашли на улици. Потоке, ријека и језера напунили смо смећем, ставили смо их у цијеви, на мјестима гдје треба да уживамо са породицама створили смо депоније. Умјесто да је чувамо ми је уништавамо, а када се деси нека природна катастрофа онда нам је неко други крив а не ми сами. Волио бих да, макар код нових генерација, подигнемо свијест о значају чисте и здраве животне средине и поведемо много више рачуна о природном богаству које имамо.

Да се не бих враћао у Пирот, на Ненадов приједлог, отишао сам путем који води до Димитровграда, а потом према Специјалном резервату природе „Јерма“ и кањону истоимене ријеке.

Овај скривени драгуљ, југоисточне Србије, дуг 72 километра настао је усјецањем воденог тока ријеке Јерме између Влашке планине (1442 м), са лијеве стране, и планине Гребен (1337 м) са десне стране. Спада у најуже кањоне у Европи. До 1927. године кањон је био непроходан. Тада су за потребе рудника „Ракита“ изградили пругу уског колосијека како би превозили рударе и остале запослене на експлатацији мрког угља. Рудник је затворен током шездестих година прошлог вијека и тада су умјесто пруге поставили асфлатну подлогу чиме је пролазак кроз кањон знатно олакшан.

Возећи се кањоном у близини села Поганово наишао сам на средњовијековним манастир посвећен светом Јовану Богослову. Према предању манстир је подигнут 1395. године као задужбина племића Константина Дејановића Драгаша (сестрић цара Душана и велможа). Управо због непроходности кањона овај манстир није био изложен скрнављењу и рушењу али је нажалост у току Другог свјетског рата опљчкан од стране бугарских фашиста. Тада су однијели иконостас са чудотворном иконом Богородице која је, на сву срећу, сачувана и данас се налази у Народном музеју у Софији. Велки број реликвија који су покрадени, такође, су сачувани и налазе се у цркви светог Александра Невског у Софији.

Прекопута манастира налази се хотел са рестораном гдје сам направио паузу за ручак. Порција топле телеће чорбе била је довољна да „убије“ глад. У току ручка провјерио сам на навигацији колико још имам до Власинског језера и тад сам схватио да нећу стићи прије мрака што је аутоматски значило да нема ништа од камповања. Бацио сам се у потрагу за смјештајем и брзо пронашао апартман.

До Власинског језера пут ме је водио преко некада чувене, а сада руиниране, бање Звонце па кроз Бабушницу и Црну Траву. Пут је на мјестима био раскопан па сам морао доста опрезније да возим. Како сам се пењао према језеру тако се температура спуштала да би испред куће, у којој сам био смјештен, термометар показивао свега 10 степени. Заспао сам, буквално, у лету.

draki · Septembar 20, 2023

Сутрадан са Власинског језера упутио сам се ка Лесковцу. Пут од језера до Сурдулице и даље до Владичиног Хана је један од пет најбољих путева у Србији које сам до тада возио. Нова подлога, дупле кривине, а како је било рано ујутро свега пар возила сам срео. Право уживање. У Лесковцу сам се нашао са другаром Лазом који је, иако је дошао у посјету родитељима и сестри, издвојио вријеме како би ме упознао са љепотама његовог родног града.

Прије обиласка културно-историјских знаменитости отишли смо у ресторан „Цап Цап“ како бих пробао изворну лесковачку пљескавицу. Док сам уживао у јелу погледао сам временску прогнозу и нажалост вијести нису биле добре. У правцу Копаоника и Голије, гдје сам планирао да стигнем у вечерњим сатима, кретало се јако невријеме праћено јаким вјетром и градом. Брзински смо отишли до центра Лесковца како бих посјетио стару цркву „Оџаклију“. Имао сам велику жељу да запалим свијеће у цркви коју су Срби из овог краја изградили у вријеме када Турци нису дозвољавали градњу. Како би избјегли рушење изградили су је као сваку другу кућу, са оџаком па отуда носи назив. Поред ње налази се нова монументална Саборна црква свете Тројице, зидане по угледу на манастир Грачаницу.

У току вожње, у мјесту Житорађа, нашао сам се очи у очи са највећим страхом. Са споредног пута, са десне стране, видио сам да се у саобраћај укључује аутомобил, мислим да је био Фиат Стило. И ако сам био прилично удаљен звучним сигналом сам му дао до знања да сам и ја на путу и да би требао да закочи тј. да се у саобраћај укључи када ја прођем. Међутим, возач није обраћао пажњу и већ је ушао у моју траку али се кретао веома споро. Како сам се приближавао поново сам дао звучни сигнал и упалио показиваче промјене правца како бих га обишао али возач није обраћао пажњу на то него је нагло кренуо да скреће у лијеву страну и ја сам се нашао очи у очи са лијевом страном аутомобила. Ни дан данас не знам како сам успио да реагујем, да смањим брзину и да довољно „оборим“ мотор, а да притом не ударим у ауто и не паднем са мотора. Милиметри су ме дијели од црног сценарија. Сам Бог ме спасао. У тренутку док сам пролазио крај аута, док сам свашта изговарао, видио сам да на задњем сједишту сједи троје мале дјеце. Ево, и сад док пишем овај путопис, питам се о чему је размишљао тај возач и ако му није жао мене како му није жао те дјеце која су такође могла да страдају у удесу. После пар километара стао сам јер су ми се руке и ноге толико тресле да нисам могао више да возим.

Када сам се смирио наставио сам даље али проблемима није био крај. На улазу у Брус ухватило ме је оно невријеме које сам видио на прогнози. Склониште сам нашао испод надстрешнице код једне продавнице. Више од сат сам чекао да се вријеме колико толико смири, да се створе услови за вожњу али киша је све јаче и јаче падала. Добио сам информације да је на Голији дошло до одрона, да су чак неки путеви били и затворени те сам, сходно стању на терену, донио одлуку да прекинем путовање и да се упутим ка Крушевцу и аутопуту за Београд. Такво вријеме ме је пратило све до уласка у Београд, а Милица се потрудила да ми уљепша повратак те ме је дочекала са осмијехом и топлом супом.