U potrazi za Nedođijom

pejamachine · Octobar 16

48 minutes ago, makikt said:

Jeste, onda smo napravili baš taj krug od Međurečja do Kolašina i nazad.

Volim taj krug, dobar je za vežbu, ima svega, a i za vožnju, pa ga često vozim

A inače do Kolašina nema puno opcija, te dve su glavne, a mogu se dodati varijacije, u smislu naniže ka Đuđevini pa opet gore kroz šumu i sl ..

Doduše zaboravih, glavni da kažem makadamski put, koji se najčešće koristi od Međurečja do Crkvina je baš preko Prekobrđa , pored manastira.

Ali ja volim ovaj pored lovačkog doma jer je izazovniji , pa se taman zagrejem dok izađem gore do Presjeke ( mislim da se tako zove mesto gde se spaja sa tim glavnim putem)

bi li te mrzjelo da mi izvuces gpx sa obije verzije. ja sam prolazio pored manastira ali se nikako ne sjecam tih skretanja!

makikt · Octobar 16

1 hour ago, pejamachine said:

bi li te mrzjelo da mi izvuces gpx sa obije verzije. ja sam prolazio pored manastira ali se nikako ne sjecam tih skretanja!

Važi, javljam ti se kasnije ili večeras, dok pozavršavam nešto

makikt · Octobar 18

18.10.2026. Pešačka ruta, obalom od Ulcinja ( hotel Albatros) do Rta Đerane ( početak Velike plaže) .

dužina 5 km

Toliko puta sam bila u Ulcinju, a nikada nisam prošla ovim njegovim delom.

Zapravo, do nedavno nisam ni znala da postoji fantastična pešačka staza koja praktično sve vreme ide uz obalu , iznad mora.

Početak ove staze je kod hotela Albatros, nedaleko od Ženske plaže, a kraj na Rtu Đerane gde počinje Velika plaža.

U početku je to širi makadamski put koji kasnije prelazi u usku stazicu, a sve vreme prolazi kroz lepu četinarsku šumu liticom iznad mora.

Ono što me je prijatno iznenadilo i veoma obradovalo je niz malih, prelepih uvala u stenama, za koje nisam znala ni da postoje.

U ponekim su napravljeni i mali plažni barovi, sa delimično uređenim pristupim vodi.

Jako lepo to izgleda, posebno sada, polovinim oktobra, kada je završena turistička sezona, i nema posetilaca.

Leti verujem da je i na ovim plažicama velika gužva, iako su teže pristupačne, i do njih se mora pešačiti.

Ćerka i ja smo danas baš uživale.

Otkriće jedne sasvim nove strane Ulcinja, stenovite i divlje obale, a ujedno i prelepe, obe nas je jako obradovalo.

Nismo se kupale, iako je bilo par hrabrijih kupača, kojima malo hladnija voda nije smetala.

Nas dve smo prošetale, uživale u pejsažima i prelepim pogledima.

Ručale smo na steni na obali mora, sa pogledom kakav se samo može poželeti, hodale po stenama do malih uvalica koje su zapljuskuvali vragolasti talasi, sedele na litici i upijale poslednje tople zrake , a onda gledale jedan od najlepših zalazaka sunca na horizontu.

Na jednoj strani sunce je zalazilo bojeći nebo u jarke narandžaste tonove.

A na drugoj strani meseca je sijao na još uvek plavom nebu.

Savršena slika!

Savršen dan!

Sama ruta je opuštena za šetnju.

Lagana je i relaksirajuća, uz potpuno spektakularan pogled.

Za svaku preporuku ukoliko se nađete u prilici, i na ovom mestu.

Ja bih je svakako ponovila, naročito u nekom delu godine kada je voda za nijansu toplija, pa da mogu u nekoj od uvalica među stenama i da se okupam.

Uživajte u fotografijama .

Ulcinj, Stari grad

Vitraži, koje jako volim

Ulcinj i mala plaža

Ženska plaža

Početak staze

Borova šuma koja bogovski miriše, a izgleda još lepše

Uvalica sa plažnim barom

Nestvarna priroda

Ne, nije ovo punđa, ovo je šišarka na mojoj glavi

Sunce je još visoko na nebu iznad mirnog plavog mora

A ovde već zalazi šireći oreol narandžastih tonova na liniji horizonta

Dok sa druge strane na još uvek plavom nebu, sija mesec

Narandžasta lopta lagano nestaje na horizontu, i time se završava ovaj fantastičan dan.

vidakn · Octobar 20

Mnogi pojma nemaju da ovaj deo Ulcinja postoji...
A to je stvarno pravi biser, podseća na Hrvatsko primorje, stenovita obala i četinari. Milina!

Sent from my SM-A556B using Tapatalk

makikt · Utorak u 14:30

24.10.2026. Nacionalni park Prokletije:

Ali-Pašini izvori, Vodopad Grlja, Vodopad Kusije, Ropojanska dolina, Oko Skakavice

pešačka ruta dužine 5,5 km.

visina oko 1000 mnv

Kad god pomislim kako sam mnogo toga obišla u Crnoj Gori, bilo motorom ili peške, i da sam već videla najlepše, skrivene dragulje prelepe prirode ove zemlje, uvek se pojavi nešto novo što me iznenadi i bukvalno ostavi bez daha svojom lepotom.

Pre par godina sam motorom išla do Grebaje,doline koja se prostire u podnožju visokih vrhova Prokletija.

Kada sam tu sliku ugledala prvi put, delovalo mi je toliko nestvarno, božanstveno i jedinstveno.

Mislila sam, to je to. Ništa magičnije sigurno ne postoji u podnožju Prokletija od ove savršene slike koju je priroda izvajala.

Tada nisam znala da je nedaleko odatle, priroda nastavila da vaja i slika nestvarna , božanska umetnička dela, koja nikako ne treba preskočiti a da se ne vide.

Umestnost, posebno ova prirodna, oplemenjuje i nadahnjuje toliko da se čovek oseća potpuno preporođeno.

Iskreno, ne znam kako mi je ovo promaklo do sada.

Da ćerka nije osmislila ovu rutu, pitanje je da li bih i sada sva ova predivna mesta obišla.

Ali-Pašini izvori su poznata i posećena prirodna atrakcija.

Nalaze se u Gusinju i do njih se može doći autom.

U nestvarno lepom ambijentu, okruženi planinama, sada obojenim nežnim jesenjim bojama, ovi izvori zauzimaju površinu od nekih 300 m2, a voda koja ih puni dolazi odozdo, iz zemlje.

Prijatno sam bila iznenađena lepotom ovih izvora.

Sada nije bilo turista i mogle smo nesmetano da uživamo u prizoru.

Izvori su izgleda i stanište jata patkica koje su veselo plivale po vodi i nestašno krilima prskale jedna drugu.

A tu je bio je jedan veseli pas koji je izgleda preživeo nesreću, pa mu je nedostajala jedna nožica i deo vilice.

Ali mu to nije uzelo radost života, a izgleda ni poverenje u čoveka.

Veselo je trčkao oko nas, pa ga je moja ćerka na kraju počastila šakom granula.

Neko živi punim plućima do kraja, čak i kada je to značajno otežano, a neko mnogo toga propušta misleći da vremena uvek ima...

A vreme curi brže nego što primećujemo.

Na izvorima smo se baš dugo zadržale, toliko je bilo prijatno i lepo.

A tek je trebalo pešačiti i potražiti vodopade.

Postoji pešačka staza kojom se može od Ali-Pašinih izvora doći do vodopada Grlja u Vusinju, ali ta kružna ruta je oko 15 km i mi za to nismo imale vremena.

Naročito jer smo htele da potražimo i vodopad Kusije koji u ovo doba godine najverovatnije nema vode.

Ali u proleće, kada se vode slivaju sa Prokletija ovaj skriveni vodopad je pun vode i nestvarno je lep.

Svakako smo želele da ga pronađemo i vidimo iako je sada suv.

Ali pre toga vodopad Grlja.

I do njega se dolazi asfaltnim putem.

On se nalazi u dolini Ropojane , na njenom početku.

Ova dolina kao i Grebaje je nestvarno lepa.

Proteže se uzdužno u podnožju između planina do same granice sa Albanijom a završava se Ropojanskim jezerom.

Odatle počinju planinarske rute na najlepše i najviše vrhove Prokletija.

Duž Ropojane postoji makadamski put.

Nas dve smo samo jednim delom prošle, do kućice za ulaz u nacionalni park.

Da se vratim na vodopad Grlja.

Prelep vodopad koji nastaje iz reke Grlje, sa slapom koji pada sa visine od nekih dvadeset metara.

Voda dalje otiče kroz kanjon Grlje dosta dubok i dugačak.

Ovako spolja ne može se u potpunosti sagledati njegova mističnost i lepota.

Vodopad je veličanstven.

Da bismo ga što bolje pogledale, popele smo se uz neke stene iza, koje nisu baš pristupačne a ni bezbedne, ali kad se čovek nađe u sred ovakve neverovatne lepote malo mu popuste kočnice.

Srećom nismo preterivale, samo malo da i odozgo bacimo pogled.

Prelepo stvarno!

Posle Grlje, krećemo pešačkim stazom uz reku, a onda stazica ulazi u šumu.

Sve to vreme iznad nas i levo i desno su visoki kameni vrhovi planina.

Neverovatna slika koju fotigrafija ne može u potpunosti da dočara.

To se mora doživeti!

Prateći rutu, a mestimično ima i markacija, pa i putokazi, nalazimo vodopad Kusije. Suv je.

Ušuškan u šumici , sakriven od pogleda, i ovako bez vode je magičan i lep.

Lako je zamisliti slapove koji se prelivaju preko stena obraslih mahovinom, u proleće kada voda nagrne odozgo sa Prokletija.

Ruta koju smo imale vodi nas istim putem nazad.

Međutim, gledajući mapu videle smo da ako uspemo da se spustimo niz strminu do reke, i pređemo na drugu stranu, odatle možemo kroz šumu izbiti na makadamaki put i tako sa druge strane doći do Oka Skakavice.

Tu je potencijalni problem reka ukoliko u njoj ima vode.

I kako sići obzirom da je strmo a mokro od kiša prethodnih dana.

Pošto smo i ćerka i ja avanturisti, kako drugačije, rešile smo da pokušamo.

Iz nekog ranijeg iskustva znam da ako se spustimo niz tu klizavu i strmu šumu, a ne budemo mogle preći na drugu stranu, problem može da bude da se uspenjemo nazad uz tu klizavu podlogu.

Ali sreća prati hrabre.

Vode u reci nije bilo. To je inače reka koja teče iz vodopada. Kako je on suv, i korito je suvo.

Pređosmo nas dve na drugu stranu.

I posle kroz šumicu ( tu je već bilo markacija) izađismo na put.

Doduše usput smo naišle na izmet od medveda.

Ja sam od uzbuđenja i adrenalina i zaboravila na mogućnost da sretnemo medveda.

A realno oni se u ovim šumama i prostorima mogu očekivati.

Srećom nismo naletele na njega, samo na ono što je na putu ostavio iza sebe.

Kad smo izašle na put prvo smo išle malo desno, do kućice na ulazu u Nacionalni park.

Sada nikoga nije bilo, a u sezoni se ulaz naplaćuje 3 eur.

Mislim da odatle do granične linije sa Albanijom ima još nekih 4 km.

Privlačilo me je da nastavimo još, ali sa druge strane trebalo je videti Oko Skakavice dok još ima lepog svetla i sunca.

Taj nebrušeni dragulj Ropojanske doline i uopšte Crne Gore ostao je za kraj, a zaslužio je posebnu pažnju i vreme za obilazak i doživljaj.

Da li od utiska koji je ovo neverovatno jezerce ostavilo na mene, ili od uzbuđenja, ili možda od umora, pri pokušaju da se popnem na stenu koja je virila iz njega, nespretno sam to uradila i upala sam u vodu.

Voda je ovde uvek hladna, ne prelazi 5 stepeni.

Srećom samo sam nogom upala, ne cela jer me ćerka u poslednjem momentu zadržala.

Kasnije mi je dušu vadila zafrkavajući me kako sam se eto i okupala u Oku Skakavice .

Ja sam valjda toliko bila očarana onim što vidim da ni trepnula nisam kad sam ugazila u vodu.

Ustala sam i nastavila da slikam, da obilazim, a i na stenu sam se vratila.

Uopšte se nisam obazirala na morku čarapu i nogavicu.

Srećom nije mi bilo preterano hladno zbog neplaniranog kupanja.

Za Oko Skakavice je karakteristično da se ono puni vodom iz zemlje , iz jedne tačke u središnjem delu jezerca.

Naziv je dobilo jer po obliku podseća na oko.

Boja ove lokcice, jezerceta je nestvarna.

Zavisi iz kog ugla se gleda, preliva se od smaragdno to tirkizno zelene.

Ali to je tako intenzivna i magična boja, da čovek zaboravi gde je.

Na momenat mu se učini da je ušao u neki čarobni svet u nekoj drugoj dimenziji.

Pa mora povremeno da trepne kako bi proverio da sve to što ispred sebe vidi nije samo san.

Božanstveno, nestvarno, magično, ne mogu da pronađem prave reči koje bi tu lepotu i magiju verno opisale.

Ali evo, pokušaću fotografijama bar delimično da dočaram.

Od jezerceta do auta je bilo još 2 km laganog hoda.

Srećne, još u neverici šta smo sve lepo danas videle i doživele lagano smo završavale šetnju, a pred očima su se i dalje smenjivale nestvarne slike ove prelepe prirode u podnožju visokih surovih vrhova Prokletija.

Crkvine, magla se tek diže iz kotlina