U potrazi za Nedođijom

[misa-pei 10469 Napisano Maj 20]

Maki, samo još motorku natovari na Betu i apsolutno si nezaustavljiva. Da se ne provlačiš.

[makikt 4990 Napisano Maj 22]

22.05.2026. Liješnje, Jasenova, Kokića strane

dužina rute 76 km, najviša tačka 1376 mnv

 

Danas sam se malo provozala po brdima i šumi tu u kraju, pa se na kraju sakupila fina kilometraža.

Dan je bio neki baš sumoran, sa tendencijom da padne kiša, duvao je pomalo i vetar, ali je na kraju ostalo suvo.

Nije bilo vruće, pa je prijatno bilo voziti se.

Odavno nisam išla do Liješnja.

Od kada je urušen put iz Velje Dubokog ka Kapetanovom jezeru, u tom pravcu ređe idem.

A ima jedan baš fin putić kroz šumu koji spaja Cerovicu i Liješnje, pa volim tuda da se ponekad provozam.

Posebno  zbog toga što put ide veoma blizu litice kanjona Mrtvice pa je i pogled lep.

A od Liješnja takođe postoji zanimljiv , šumski put, lepe dužine, od oko 20 km. Njim se na kraju silazi na magistralu blizu Manastira Morača.

Kako sam još uvek imala energije za vožnju, rešila sam da proverim i kakvo je stanje puta uz Kokića strane.

To je lokalni put koji se ne koristi puno, a ide izohipsom ispod magistralnog puta od Mioske do Crkvina.

Put se svake zime na jednom mestu uruši. Tu potok prelazi preko njega, a zimi bude jako puno vode koja nanese veliko kamenje i stene. Meštani u proleće to čiste jer put koriste za prolaz do svoje šume.

Prijatno sam se iznenadila što je ne samo potok očišćen, već je i put popravljan, pa se dosta lakše vozi uzbrdo serpentinama.

I umesto da tu završim vožnju i krenem nazad kući, padne mi na pamet da se popnem nekim zemljanim putem koji je uvek u pojedinim delovima izbrazdan vododerinama, do Dolskog brda.

Eh, to crno brdo.

Sad kad razmislim , ne znam da li je prošao makar jedan uspon na njega bez problema.

Prošle zime, tamo mi je ispalo staklo od migavca, pa sam se par dana kasnije uputila da ga tražim, ali nisam do njega stigla jer sam proklizala na ledu i polomila stopalo.

A prošle jeseni pri spustu sa njega sam baš nezgodno pala. Srećom bez povrede.

Baksuzno brdo.

E, a danas, sve fino sam se popela do gore, ali kad sam izašla na čistinu počeo je strašno da duva vetar, sa jakim udarima.

Delovalo mi je da neće stati, već će se pojačati, i možda me čak može i oboriti.

Htela sam da se okrenem i na trenutak spustim motor na ćopavu, suprotno od smera u kom je vetar duvao, da kratko fotografišem.

Ali, pre nego sam uspela da spustim ćopavu, naišao je novi udar vetra i nećete verovati, prevrnuo me je sve sa motorom.

Potpuno neverovatno!

Mislila sam da tako nešto ne može da se dogodi.

Doduše, jednom mi je vetar oborio motor.

Ali sada je oborio motor sa mnom na njemu!

Haos.

Noga mi je naravno ostala ispod, jedva je izvukoh.

Scena je bila skroz nerealna.

Iz onog relativno mirnog vremena, dolazim u situaciju da ležim ispod motora na vrhu brda, a vetar strahovito fijuče sve jače i jače.

Odmah je bilo jasno da će biti problem podići motor.

Trebalo je naterati sebe da ignorišem oluju i fokusiram se na podizanje motora.

Bila sam već umorna, a i motor je malo pao u minus , pa nisam mogla da ga podignem bez pomoći one moje dizalice.

Zamislite koliko je duvalo da sam morala kacigu rancem da pritisnem da je ne oduva niz stranu.

U takvim situacijama, gde okolnosti otežavaju i prete da je još zakomplikuju, jedino rešenje je da se panika svede na minimum, fokus maksimalno stavi na ono što treba uraditi i raditi to što se mora.

Već sam bila u takvim situacijama, pa srećom znam šta mi je činiti.

Nema tu nikog drugog da eventualno pomogne, moram sama.

Kad je to jasno, brzo se i reši problem.

Podigla sam motor, sve ponovo popakovala, sve na toj vetrometini, i čak napravila tu jednu fotku.

A čim sam zašla u šumu, vetar se smanjio.

Kad sam stigla dole na put, kao da sam sišla u neki drugi svet.

Ni daška vetra nije bilo.

Ipak, ove promene vremena, osim što na mene utiču, izgleda utiču i na životinje.

Nećete verovati šta sam sve videla danas, ali nemam ni jednu sliku.

Ne, nije medved .

Videla sam ponovo divlju mačku.

I to sam je baš lepo videla na tom Dolskom brdu. Prelepa je bila, i baš velika.

A onda u povratku naletim opet na srnu.

Trči putem ispred mene i ne skreće u šumu čitave dve krivine.

Stvarno neverovatno. Očekivala bih da se više uplašila i brže pobegla.

I na kraju, već blizu kuće ugledam lepog sivog divljeg zeku.

Odavno zeca nisam videla, a njih ima ovde dosta.

Na kraju dođoh i kući.

Tako se ova vožnja, koju sam zamislila kao laganu i relaksirajuću, pretvorila u sve drugo, samo ne u mirnu.

Ali u tome i jeste draž.

Kada bi sve bilo po planu i kontrolisano, gde bi bilo avanture .

 

Od Cerovice ka Liješnju iznad kanjona Mrtvice. 

 

 

Ova strana kanjona koja se vidi na slici, je na Maganiku

 

Lukanje Čelo

 

Liješnje

 

Tu negde je najviša tačka kanjona, oko hiljadu i koji metar.

 

Na horizontu su Moračke planine i Kapetanovo jezero, do koga nažalost sa ove strane više ne može da se dođe.

 

 

 

 

 

 

 

Jasenova i Ocka gora

 

Dolsko brdo i vetrometina, slikano posle podizanja motora 

 

Lep krug

 

[sst 826 Napisano Maj 23]

@makikt Planiramo u sredu da obiđemo Kapetanovo jezero, to je ovaj track https://ridewithgps.com/routes/55107204

 

Navela si da je put kod Velje Dubokog urušen? Imaš možda neku ideju gde da prođemo? Idemo težim mašinama. Da li imaš savet za ovaj deo pored albanske granice?

[makikt 4990 Napisano Maj 23]

10 minutes ago, sst said:

@makikt Planiramo u sredu da obiđemo Kapetanovo jezero, to je ovaj track https://ridewithgps.com/routes/55107204

 

Navela si da je put kod Velje Dubokog urušen? Imaš možda neku ideju gde da prođemo? Idemo težim mašinama. Da li imaš savet za ovaj deo pored albanske granice?

Uh, šta je ovde sve nacrtano .

Ovako, put iz Velje Dubokog za Kapetanovo jezero nije prohodan, definitivno, a i dok je bio prohodan, teži je za teške motore.

Drugo, na planinama još uvek ima snega, koliko, ne znam tačno jer nisam išla da proverim, čekam da se sve to istopi da se za sigurno može proći.

Znači, Sinjajevina sigurno ima snega i ne znam može li se proći ovo što si iscrtao.

Mislim da ne može. A i Bjelasica sigurno ima smetova koji se nisu istopili. 

Sledeće, deo teta uz Albaniju, po Kučkim planinama takođe ne znam da li je prohodan zbog snega, ali moguće da je bilo i odrona. 

Viđam motore da voze tet, ali ne znam da li prolaze sve ili idu alternativnim asfaltnim putevima.

Što se tiče ljubičaste deonice, ako sam dobro videla iscrtao si da sa Carina prođete do Komova. To nije moguće i i kada nema snega, a sada ga još uvek tamo ima dosta.

Nema puta tuda, možda pastirska stazica eventualno.

Nisam čula čak ni kros motorima da su tu prolazili. Tu je sipar između tih vrhova.

Do Kapetanovog jezera se može asfaltnim putem doći iz pravca Nikšića.

Put je uzak i lošiji ali je asfaltiran sve do jezera.

Pogledaću još jednom detaljnije tvoju rutu, a bilo bi mi lakše ako bih imala gox fajl pa lepo da vidim .

Dosta ovde ima težih deonica za vožnju i kada je izvesno da snega nema.

Mislim da treba izbeći visoke planine, još je rano za to.

[sst 826 Napisano Maj 23 (promenjeno)]

Hvala na savetima. Evo file-a

CG_Temp.gpx

 

DODATAK: Sada vidim da sam poslao malo stariji file, Carine - Komovi sam precrtao, vratili bismo se od Konjskog Dola severno TET-om pa onda asfaltom preko Trešnjevika do Plava.

 

Promenio Maj 23 član sst
Dadatna informacija

[makikt 4990 Napisano Maj 24]

Da napišem info oko stanja puteva preko planina.

Malo sam se raspitala, pošto mi tačke koje je sst obuhvatio rutom nisu baš sve u komšiluku pa ih ne mogu sada obići lično , i ne u jednom cugu.

Ovako, Sinjajevina je prohodna kaže čovek. On je juče izlazio džipom gore.

Kaže ima snega, ali bilo je kvadova koji su juče gore vozili pa su verovatno utabali gde je bilo smetova.

Maganik se prolazi takođe. I do Maganika od Kapetanovog jezera.

Da li se onaj smet otopio od onomad ili je ugažen, ne znam. Ali se prolazi.

Za deo teta do Prokletija, od Opasanice ka Širokaru, nema se info da li je neko prošao ove godine. Tu je bilo dosta snega, da li ga je još uvek ostalo, ne znam.

Za Durmitor nisam pitala jer on nije na ruti, ali tamo sigurno ima snega.

Tek pre neki dan je pročišćen put preko Trse, videla sam snimak. Smet koji je probijen je bio viši od buldožera koji je čistio put.

To je što se snega tiče.

Da li nekih odrona ima negde, ili stabala po putu, ne znam. To je uvek moguće.

[makikt 4990 Napisano Maj 24]

24.05.2026.  Krug preko Tori, Kričanje, Pješčanice, Crkvina

dužina 70 km, visina 1394 mnv

 

Danas sam napravila kružić preko puta, po brdima, do ispred Kolašina.

Prvi put ove godine sam vozila ovim krakom preko vrha Tori, do ušća reke Pješčanice u Taru.

Kasno sam izašla na vožnju i jako iznervirana nekim dešavanjima, tako da nisam baš mogla da krećem na neku dužu i zahtevniju vožnju.

A i dan je bio neki težak i sparan.

Ja onako pod tenzijom, srećom da nisam otišla nekud gde je zahtevnije, tačno bih glavu slomila.

Ovako, taman dok sam se izduvala, i malo smirila naišli su teži delovi, pa sam tu već smirenije vozila.

Put nije pretrpeo mnogo promena tokom zime. Sasvim je ok za vožnju.

Prošle godine je popravljan, pa još nije stigao da se uruši previše.

Mada, nekada je dovoljno i jedno nevreme da izmasakrira puteve, i učini ih neprohodnim.

 

Ovom rutom, dijagonalno preko planine, silazim tačno pred Kolašinom.

Prvo u mesto Pješčanica, gde se reka Pješčanica uliva u Taru, a zatim par kilometara vožnje pored Tare stižem do pumpe ispred Kolašina.

Tu dospem uvek goriva, a dalje po želji.

Danas nisam išla dalje.

Vratila sam se drugom polovinom kruga, preko Crkvina pa grebenom, pored lovačkog doma na Petrovoj ravni, i nazad do kuće.

Ne previše duga vožnja, ni previše zahtevna, a opet fin krug za razgibavanje.

Taman za moje današnje raspoloženje 

 

Tori

 

 

 

E da, danas sam prvi put skrenula preko Pješčanice na neki poprečni put da vidim kuda ide.

To je put za izvlačenje drva. Iznenadilo me je koliko je dugačko probijen. Vozila sam oko 2 km u dubinu šume, i bilo je još, ali je postao zbrazdan i loš, pa nisam htela dalje da se zavlačim.

A dotle, generalno nije loš. A i šumica je lepa.

 

 

 

Ušće Pješčanice u Taru

 

 

U povratku stajem kod jedne kolibice na Jasenskoj kosi, da se malo odmorim.

Društvo mi prave ovčice.

 

 

 

Sve u svemu na kraju je bila fina vožnjica.

 

[makikt 4990 Napisano Maj 26]

26.05.2026.  Đević Bor, Ponikvice, Kameno Katunište, Granice

dužina 50 km, visina 1623 mnv

 

Uh kakav vruć dan.

Kako li će mi tek biti letos, kad danas na finih 28 stepeni crkoh skroz .

A ruta cela truckava, sve kamen.

Ili ja toliko nisam u formi, baš sam se dobro umorila.

I ruke me bole od stiskanja kormana da mi slučajno od tolikog skakanja, ne pobegne.

 

Pošla sam gore ka Maganiku, ali preko Maničeva, Paljevina ka Đević Boru, sa idejom da napravim krug ispod Maganika, pod uslovom da nema nigde nekog zaostalog smeta.

Ali nažalost bilo je, baš kod Đević Bora.

To je i očekivano, tu se sneg najkasnije topi.

Na tom mestu postoji i jedna jama, snežnica, u kojoj dugo ima snega.

Smetovi nisu veliki.

Vidi se da su kvadovi prošli.

Jedna besna grupa je za vikend jurila oko Maganika i urnisala puteve,  makadamske a i krivine na asfaltnim. Prava katastrofa, meštani su baš besni.

Čak su i neke livade iskopali.

Zbog ovakvog bezobzirnog i bahatog ponašanja, i motori će imati problem sa vožnjom.

 

Što se snega i smetova tiče, tope se oni.

I moguće ih je proći.

Ali, bilo ih je nekoliko, plus krivina sa snežnicom na koju tek nailazim, a ona je verujem imala najveći smet.

Kako sam sama gore, bez dometa u tom kamenjaru, nije bilo pametno da guram preko snega.

Posebno što je put išao nizbrdo u tom delu, pa ako bih tuda iz nekog razloga morala da se vratim, moglo bi se desiti da se zaglavim.

Tako da sam samo do klupe i spomenika šumaru išla, a onda istim putem nazad.

 

Uvek zaboravim koliko je sablasno i pusto voziti ovim delom planine, posle zime.

Tokom leta još se i desi da nekada naletim na nekoga ko seče drva, ali generalno, taj deo planine je jako pust.

 

U povratku svraćam do jezera Ponikvica.

Lepo je jezerce za predah.

Za razliku od krša i kamenjara okolo, ono je okruženo zelenilom i pitomo.

Prija blagost i mir kojim mesto odiše.

 

Kako nisam uspela doći do Maganika, reko, hajde bar da pokušam ponovo preko Kamenog Katuništa, valjda se onaj sneg od prošlog puta otopio.

I jeste.

I tu je pusto.

Gotovo da je neprijatno koliko si tamo sam.

A motor skače, sa kamena na kamen, vrućina udarila i njega i mene.

Gledam da ne stajem često, sve me nešto strah da li će motor upaliti ako stanem i ugasim ga.

Taj osećaj me drži kratko, a onda prevlada lepota planine, pa zaboravim na teskobu.

Stanem da slikam, Beta pali bez problema, vozim.

Opet stanem u Kamenom Katuništu.

Snega nema. Zeleno je i lepo.

Livada je poprskana žutim planinskim cvećem.

Volim tu sliku da vidim.

U toj pustoši i kamenu, unosi spokoj.

Znam od prethodnog puta da je na dalje prohodno.

Ali umorna sam, baš sam umorna.

Naniže po onim vododerinama iznad Gornjih Rovaca vozim pažljivo , ali se baš borim sa motorom.

Ne pada mi se, nemam snage da podižem motor.

Nisam pala. Stigoh kući skroz iscrpljena.

Mala kilometraža, ali poteži teren.

Svo to truckanje i borba sa kamenom iscrpi.

Mada, lakše sam to prolazila prošle godine, čini mi se.

A i to zavisi kako kad.

 

Zaključak, sneg se ubrzano topi, ali ga još ima po planinama, u senci.

Sam čovek možda i ne prođe ako naiđe na neki takav pojas.

 

Brajovića Ponikvica

 

 

 

Leti u ovom katunu ima ljudi

 

 

 

Jezero Ponikvica

 

 

Ka Đević Boru

 

 

Kamen, prah i pepeo.

Drveće izgorelo u požarima u ovom kamenjaru deluje baš sablasno.

 

Klupa i spomen ploča šumaru u sred nedođije.

I sneg.

 

 

Ovde se okrećem i idem nazad.

Nije pametno sam ovde eksperimentisati.

 

 

 

Jezerce Ponikvica

 

 

Odmor u hladovini dok žabice krekeću

 

Pa opet u kamenu planinu, ka Kamenom Katuništu

 

 

Otopio se sneg, ovde prolazimo

 

 

Ima svega, i oštrog, hladnog kamena, ali i zelenih pitomih pašnjaka prošaranih cvećem.

 

Kameno Katunište 

 

 

Priključenje na put za Gornja Rovca, dve krivine ispod planinarskog doma Đatlo

 

I on, koji me pospano pita.

Jesi došla?

Konačno!  Gadan sam.

 

 

[makikt 4990 Napisano Maj 27]

27.05.2026. Do Kapetanovog jezera preko Maganika

dužina 116 km, visina 1762 mnv

 

Neću pisati mnogo o ovoj vožnji.

Imam puno slika koje će same ispričati priču, a i previše sam umorna da bih puno pisala .

Od kada je put iz Velje Dubokog urušen, ređe idem do Moračkih planina i Kapetanovog jezera, jer mi je preko Maganika i Lukavice, duplo duži, a i ne mogu zatvoriti krug, pa je odlazak i povratak istom rutom.

Malo sam i zaboravila koliko su Moračke planine lepe, posebno u proleće kada sve ozeleni, a poljsko cveće prošara pašnjake.

Ovu vožnju danas su obeležile tri stvari.

Prva, ispalo mi je negde prelivno crevo sa čepa rezervoara.

To sam primetila kada sam stala na Maganiku da zabeležim fotografijom drugu stvar.

Druga stvar je, smet na Maganiku se potpuno otopio. Nema ni traga onom snegu od pre desetak dana.

Čitav put do Kapetanovog jezera je čist i prohodan.

I treća, možda i najvažnija stvar, nisam se našla sa našim drugarima sa foruma , sa kojima je trebalo da se sretnem na Kapetanovom jezeru , i da zajedno siđemo sa Maganika, a oni dalje da nastave putovanje.

Oni su jutros krenuli iz Srbije, imali su dosta ambiciozan plan, a dan je za to previše kratak, pa su morali da odustanu od ovog dela offa i asfaltom produže do smeštaja.

Ja sam i tako planirala da se provozam do Kapetanovog jezera, pa je ovaj okvirni dogovor bio povod.

Žao mi je što se nismo sreli, ali biće prilike.

Ja sam baš uživala gore podno Moračkih planina.

Tamo je svaki pogled, fotografija za razglednicu.

Neverovatne planine!

Bajkovita priroda.

Prelepo.

 

Pogledalo, uvek

 

Maganik, snega više nema

 

Pogled na Nikšić

 

 

 

 

Lukavica, Mali i Veliki Žurim

 

Crkvica na Kapetanovom jezeru

 

Gledajte ovu lepotu.

Savršenu lepotu!

 

 

 

 

 

Rajsko mesto

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Biseri posuti po travi

 

 

 

A onda jezero ...

 

Kakva neverovatna igra svetlosti i boja

 

 

 

 

 

 

Okružen ovolikom iznenadnom lepotom, čovek se malo i zaigra 

 

 

 

A neko je iskoristio vodu da se malo i rashladi

 

 

A bilo je i zmija, ali vodenih

 

Kameni sto i stolice, lepo osmišljeno.

Savršeno se uklapa u ambijent.

 

Granični kamen između rovačke i piperske teritorije, i koliba na njemu

 

Hladna voda sa izvora kao poručena stiže u pravi čas

 

Rekočica, povratak

 

[makikt 4990 Napisano Maj 29]

29.05.2026. Ropušnica, krug

dužina 76 km, visina 1500 mnv

 

Došla je na red i Ropušnica, u ovoj godini.

Za uspon naviše biram malo teži, strmiji i dosta zarastao šumski put.

Nisam bila sigurna, da li je prohodan,

da nije neko drvo palo, ili se obrušio odron..

Ali nije bilo većih prepreka.

Moglo se proći.

Gore još uvek nikoga u kolibama i kućicama nema.

Mada vidim da su neke bašte preorane i verovatno zasađene.

Ali stoke i konja još nema.

A nema ni ljudi.

Samo zelena , razlistala priroda i pašnjaci prošarani poljskim cvećem.

I vrhovi Lukanje Čelo i Tali, iznad njih.

A tišina, duboka i predivna svuda oko tebe.

 

Tali

 

Uvek sam se pitala da li su ove kamene ploče na livadi delo čoveka ili prirode.

Od kada dolazim, uvek su tu.

Kao da je neko napravio pozornicu, a kamene ploče postavio umesto stolica.

Možda i jeste...

 

Poljsko cveće. 

Najlepša je priroda u proleće, najzelenija i najšarenija.

 

 

Korito za pojenje stoke. Sada je suvo, voda je prekinuta, ali kada stočari dođu, namestiće je.

 

Sve nijanse zelene

 

 

Beta, Tali i ja

 

Malo niže otvara se pogled ka južnim gredama Sinjajevine

 

 

Savršen pogled 

 

 

 

Neke neobične, a lepe biljke rastu na planinskim pašnjacima

 

 

 

 

 

 

U povratku, pogled ka Donjoj Morači i Prekobrđu

 

A ovo je već iz Donje Morače, a gledamo Ropušnicu preko puta

 

Lukanje Čelo je levi vrh, Tali desni

 

[makikt 4990 Napisano Maj 30]

30.05.2026.  Kapetanovo jezero još jednom 

 

Pisala sam neki dan da je trebalo da se nađem sa kolegama sa foruma na Kapetanovom jezeru, ali tajming nije bio dobar, pa do susreta nije došlo.

Kolege su vozile u međuvremenu Albaniju i još ponešto, i sinoć se vratili ponovo u Cg da ipak voze deo teta preko Maganika do Lukavice i Kapetanovog jezera.

Ovaj put smo napravili bolji dogovor, oni će ujutru doći do mene, pa ćemo zajedno gore.

U međuvremenu jedan kolega ipak odlučuje da krene nazad, kući.

A Saša ostaje pri dogovoru, ispostaviće se na obostrano zadovoljstvo .

Zaista je bila lepa vožnja, bar meni. 

Videćemo šta će Saša imati da kaže.

Iako sam istu rutu vozila pre tri dana, u društvu nekako sve to bude mnogo zanimljivije.

Drago mi je da sam kolegi mogla pokazati i katun Poljanu ispod Maganika, i Pogledalo odakle se lepo mogu videti vrhovi Komova, Kučkih planina, Bjelasica, ali i Prokletije skroz iza.

Zastali smo i na poljanici iznad Nikšića, mom uobičajenom mestu za kraću pauzu, jer je tu poslednji trenutak kada još uvek ima dometa i signala. A i pogled na Nikšić i njegova jezera je lep.

Posle kako se približava Lukavici i Kapetanovom jezeru signal se potpuno gubi.

 

Dan je bio prelep. Vedar, sunčan ali ne previše topao. 

Poslednji lep dan pred promenu vremena i novu seriju kiša.

Nismo žurili. Na svakom od pomenutih mesta smo se po malo zadržali, pa se vožnja do jezera i Moračkih planina malo i odužila.

A tamo, doživljaj koji stvara boravak na ovom mestu, koliko god da si puta bio, ne može da izostne.

To je jedno od onih čarobnih mesta, čija te lepota iznova očara, i uvek ostavi novi trag, ali i poziv da mu se ponovo vratiš.

Ne znam da li je i na Sašu ovako delovalo, ali iz priče kasnije, čini mi se da je dosta zadovoljan onim što je video .

 

Na samom jezeru nismo mogli dugo ostati jer smo već potrošili vreme.

On je trebao dalje nastaviti put, a ja da se istim putem preko Maganika vratim kući pre mraka.

Dobro smo planirali vreme za povratak, pa je svako pre mraka stigao tamo gde je krenuo.

Ja sam usput imala jedno manje proklizavanje. Meni nije bilo ništa, ali zamalo da strada poklopac dekle na jednom kamenu.

Kamen je napravio poveću brazdu, ali deklu srećom nije probio.

Ova mala nezgoda nikako nije zasenila prelepo proveden dan u vožnji i druženju.

 

U povratku, kod Rekočice sam srela još dvojicu kolega motociklista iz Austrije.

I oni voze tet. Jedan je solidno govorio srpski jezik, pa smo se tu baš lepo ispričali.

Fini momci .

 

Danas nisam napravila puno slika, ali poneka ima.

Možda će kolega Saša ( @sst ), imati da doda još koju fotku ili utisak sa današnje vožnje.

 

 

 

 

 

Transalp ide kao zmaj uz Maganik

 

 

 

 

 

 

 

 

[SrdjanRadivojev 1270 Napisano Maj 31]

Prelepo

Zaista sam bio u zurbi a znam da za taj deo valja polako odvojiti vremena i druzbe. 

Bice prilike neki drugi put boze zdravlja, pozdrav za tebe Majo!

[makikt 4990 Napisano Maj 31]

1 hour ago, SrdjanRadivojev said:

Prelepo

Zaista sam bio u zurbi a znam da za taj deo valja polako odvojiti vremena i druzbe. 

Bice prilike neki drugi put boze zdravlja, pozdrav za tebe Majo!

Hvala!

Biće prilike , doći ćete vi ponovo na ovu stranu 

[sst 826 Napisano Jun 4]

Prođe evo skoro nedelju dana od posete @makikt i Crnoj Gori.
Bilo je odlično, hvala još jednom. Prelepi predeli i kao highlight vidikovac na Kapetanovom  

Svaka čast Majo. Videti gde voziš sama – dobrim delom bez ljudi i dometa – intenzivira ove putopise još jednom.

[pajche 185 Napisano Jun 4]

Koliko je lepa ova CG,planine, jezera, hvala puno na ovoj temi kojoj se bas cesto Vracam i iznova i iznova od početka citam i gledam slike

[makikt 4990 Napisano Ponedeljak u 10:58]

Posle male pauze, nastavljam sa pisanjem.

Biće malo drugačije od onoga na šta ste navikli od mene . 

Ovaj put ne vozim sama.

Biće to tri vožnje koje sam reprezentativno izabrala, da drugarima koji su mi na kratko došli u goste, a prvi put voze off road u Crnoj Gori, pokažem možda najlepše rute, ali i predele u okolini.

 

Ekipu, malu ali pravu, čine, Peđa ( @lord_oblivion), moj dugogodišnji, dobar drug i prijatelj, i njegovi, a sada i moji drugari, Fabris i Aramis ( otac i sin).

Oni su još 10. juna krenuli iz Beograda u off road obilazak istične Srbije, Peđa je tu bio glavni i odgovorni vodič , sa ciljem da 17.06 uđu u Crnu Goru, dođu do mene i tu u dvorištu rašire šatore.

A onda naredna tri dana da im ja pokažem lepote prirode, ali i ruta po planinama Crne Gore.

Naime, Fabris i Aramis žive u Mađarskoj, gde je uglavnom sve ravno.

A veliki su ljubitelji endura i off road vožnje, pa ih planine Srbije, Crne Gore, ali i sve druge, jako raduju .

Ono što je mene dodatno obradovalo njihovim dolaskom, osim dobrog društva, je što Fabris vozi istu Betu kao i ja, pa je i moj motor konačno uživao u finom društvu .

Možete se smejati, ali moram misliti i na svoju Betu, da se ne oseti usamljeno i zapostavljeno .

 

Plan je bio da kod mene stignu u sredu popodne, ali su malo požurili, pa su ovde bili već u utorak.

Taman što sam se i ja vratila iz Beograda.

Nisam baš imala puno vremena da malo upristojim dvorište za njihov dolazak, jer me je odmah po povratku sačekao posao oko nameštanja vode na izvoru, koja je za vreme mog otsustva nestala.

A i velike su vrućine, pa je na izvoru malo ima.

A dvorište je kao u inat skroz zaraslo za kratko vreme.

Nikao neki korov od po pola metra na svako malo, baš gde treba postaviti šatore.

Trimer nemam, i ja šta ću, zasučem rukave i makazama za cveće sve to ošišam, da ljude nešto ne pojede.

Recimo zmije .

Borba sa travuljinom je bogami podosta trajala, a nije baš ni bila laka.

Kad sam koliko toliko pošišala plato, ruke ispod lakata počnu da me svrbe.

Strašno.

Pogledam, a ono crveni, sitan osip svuda, na obe ruke , od lakata do šaka.

Alergija na neku travu.

A momci već u Kolašinu, samo što nisu ovde stigli.

Uh.

Istuširam se na brzinu, srećom pa sam uspela vodu da sredim i u zadnji čas ih koliko, toliko pristojno dočekam.

A i oni su bili umorni, plus su imali manji peh usput.

Sa Aramisivog motora ( on je na ovom putovanju vozio očevu Betu), ispala je negde torba u kojoj su bile patike od obojice i duks.

Duks su kupili u Kolašinu, potreban je jer su noći bile dosta hladne, a patike je sutradan trebalo rešiti.

Obzirom da su stigli ranije imali smo jedan dan za nabavku hrane i goriva, a i patika, ali i da se oni malo odmore i srede motore posle pređenih skoro 1000 km.

Fabris je vozio Aramisovu Yamahu xt 125.

Ova Yamaha je legendarni motor!

Sve je ona prešla što i mi, bez da je štucnula. Doduše samo jedan malo veći uspon je izignorisala .

Ja sam apsolutno oduševljena šta je taj motor izvezao!

Veliku zaslugu u tome ima Fabrisivo iskustvo i veština.

Moje veliko poštovanje i za motor i za vozača.

Ja verovatno ne bih ni krenula na takav put tim motorom.

Kroz Srbiju su putovali ful natovareni, sve sa kamp opremom.

Ovde srećom teret nisu nosili na vožnje.

A teško bi i bilo po ovom terenu voziti natovaren.

Yamaha to verujem ipak ne bi mogla.

 

Kamping u mom dvorištu, u društvu sa poskocima i ko zna kojim noćnim životinjama .

Neponovljivo iskustvo.

Ali, preživeli su.

I na kraju bili poprilično zadovoljni, možete li da verujete? 

 

 

Peđa, kao iskusan kamper, na ovaj ovoliki put je poneo samo bivak.

Verujem da će i on napisati nešto, kad dođe k sebi.

Na Goliji i Kopaoniku su se poprilično noću smrzli.

Kažu, temperatura je išla do 5 stepeni.

 

Fabris i Arams su imali šatore. 

A eno i Bete broj  dva .

Da samo znate šta Aramis sve sa njom ume.

 

Vaki je bio malo zbunjen.

Ko su svi ovi ljudi? Motori?

Kakve su ovo čudne kupice po dvorištu?

Ali čim je dobio parče salame i kačkavalja, momci su mu postali najbolji prijatelji.

 

Na putu ka Podgorici kad smo krenuli u nabavku hrane i izgubljenih stvari, svratili smo do jednog vidikovca da bacimo pogled na Moraču.

 

Spektakularan pogled!

Morača i njen kanjon, kraljica među rekama.

Smaragdna lepotica!

 

 

 

Svidela se i momcima 

 

nastaviće se ....

[makikt 4990 Napisano Ponedeljak u 17:27]

18.06.2026 Turjak i Margarita preko Uvača i Opasanice

dužina rute 103,6 km.

Visina 1921 mnv

 

Pošto su se svi naspavali i izodmarali, reći ćemo tako , i ništa ih nije pojelo tokom noći, krenuli smo u prvu vožnju i osvajanje crnogorskih vrleti.

Prethodnih dana je padala kiša, ali ne znam koliko obilno jer nisam bila tu.

To je bitan faktor za ovu rutu, pošto je podloga zemljana a ima strmih spusteva i uspona, naročito u prvom delu.

Sa druge strane , prethodnog dana je bilo baš vruće pa sam zaključila da će podloga biti sasvim ok.

Nisam pogrešila u proceni.

Ova ruta nije baš lagana, ali je lakša od vožnje ka Maganiku jer su zemljani putevi, ne kamen.

Zato sam je i izabrala za prvi dan.

Prvobitno sam htela da idemo tetom dolinom Opasanice, do Bukumirskog i Rikavačkog jezera, ali zbog odrona u Vučjem potoku, i urušenog puta, od toga sam odustala.

Krug do visoravni Turjak, i Margarite je sasvim lep izbor.

Tu se penjemo veoma visoko, naspram Ljevorečkog i Vasojevićkog Koma.

Dolazimo ispod njih sa zapadne strane.

Nažalost motorom se ne može odatle doći do Komova, jedino peške, možda.

Iznad Turjaka su Rogamski vrh i Ljevorečki Kom, a iznad Margarite Vasojevićki Kom.

 

Eh, ali pre nego što smo se popeli do ovih impozantnih vrhova, koji su nas potpuno očarali, imali smo jednu neprijatnu epizodu, gotovo na samom početku.

Naime, meštani okolnih sela su veoma revoltirani velikom najezdom kvadova i motora, naročito ove godine, koji ruiniraju i tako loše puteve do njihovih domova ili vikendica.

I kad na jedvite jade dobiju od opštine neka sredstva za popravku puteva, za mesec dana to ponovo bude u katastrofalnom stanju. Posebno na tet ruti gde ove godine prolaze i motori ali i kvadovi u velikom broju.

A kvadovi uopšte nisu pažljivi.

Deluje da namerno kopaju i uništavaju.

Sada je u toku popravka puta ka manastiru Prekobrđe, a meštani su rešili da novi sačuvaju od ruiniranja pa su postavili table, zabranjeno za motore, kvadove i kamione.

Ali nisu se samo na to oslonili, već dežuraju na putu i ne daju da se prođe .

Sve moguće argumente sam upotrebila u ubeđivanju, i da sam ja odavde, i da je moj brat od strica sve te puteve svojevremeno probijao, i da mi vozimo polako, da nismo što i kvadovi, ali ni da svi kvadovi ne prave štetu...

Ma jok, čovek zapeo, ne može i ne može.

Džabe mu Peđa objašnjava da je to javni put i Fabris da se mi ne trkamo.

Čovek ne odustaje od namere da nas vrati.

Na kraju je ipak popustio i pustio nas da prođemo, ali kao samo ovaj put.

Šta će od svega toga na kraju biti, ne znam.

Nije to samo na tom putu.

Generalno meštani lude zbog motora i kvadova.

Može da se desi da Crna Gora više neće biti rajsko mesto za enduraše.

Kako je krenulo, ni ja neću imati gde da vozim.

 

Ali sada da se vratimo na lepše teme.

Popeli smo se mi iz Sjevernice gore do Markovića laza bez problema svi.

I Yamahica.

I posle odatle na Turjak.

Gore je bilo baš vetrovito i pomalo hladno.

Ali utisak koji je to mesto ostavilo na sve je bio toliko dobar i snažan, da nikoga nije bilo briga za vetar .

Tu smo čak i prezalogajili.

Onda smo se popeli na Margaritu.

A tamo još jače impresije.

Komovi su nam tu odmah na dohvat ruke.

Doživljaj je malo pokvarila Yamaha koja je odbila da se popne na jedno strmije uzvišenje, pa je Fabris ostao u podnožju, a mi ostali smo izašli gore.

 

Povratak je bio drugim putem preko Slackog i Štavnja , gde smo još jednom stali da pogledamo okolne vrhove, a onda nastavili ka kući.

Lep dan, raznovesni putevi, prelepi pogledi, a moji gosti puni lepih utisaka, nadam se .

 

Pokret momci!

 

Markovića laz

 

Ekipa na zadatku

 

 

Aramis slika Sjevernicu.

Sada nema toliko vode, ali je i dalje lepa.

 

Pauzica u Opasanici.

Raspoloženje je na nivou.

 

Turjak

Mali i Veliki Suvovrh u pozadini

 

Peđa snima vrhove

 

Užina na 1800 mnv .

Ne smeta ni vetar kad smo gladni

 

Crna planina u pozadini

 

Carine i vrhovi Kučkih planina na horizontu

 

Ambijent utuče na raspoloženje svih.

Fabris je pronašao neku rupu i ušao u nju , a momci ga izvlače odatle

 

 

Teško ih je nagovoriti na poziranje.

Samo bi da voze i vide sve.

 

 

 

Rogamski vrh i Ljevorečki Kom

 

Vetar nas je ipak naterao malo da se utoplimo.

 

A ovo je Margarita.

Fabris se vraća, ne može Yamaha da izađe na ovaj vrh - 1921 mnv

 

Mi se penjemo bez problema.

Eno i veličanstvenih Komova iza nas.

 

Jeee, kakva lepota

 

Beta duet 

 

 

Strmenice.

Ovde naravno nismo išli.

Možda koze mogu, ali ne i mi

 

 

 

Štavanj u povratku

 

Klx se savršeno uklapa u ambijent

 

Fabris: Jel dosta slikanja za danas? 

Ja: Aj dosta je, ali samo do sutra

 

Današnja ruta

 

Po reakcijama mojih gostiju rekla bih da su bili zadovoljni današnjom vožnjom i onim što su videli 

[makikt 4990 Napisano Ponedeljak u 21:37]

20.06.2026 Kapetanovo jezero, odlazak preko Maganika, povratak preko Ponikvice

dužina rute 120 km

Visina 1700 mnv

 

Drugi dan zajedničke vožnje je bio rezervisan za kamen.

Dan pre toga smo se dobro zagrejali i uhodali po Prekobrđu i Turjaku, tako da vožnja po kamenu ka Maganiku ne bi trebala da bude problem.

To je zahtevnija ruta u svakom smislu.

Angažuje dosta i vozača a i motor.

Ali je veoma lepa.

Koliko sam puta u poslednjih mesec dana prošla ovom rutom do Kapetanovog jezera, trebalo bi da je mogu voziti i zatvorenih očiju.

Ali nije tako.

Kamen je nepredvidiv, pa i po veoma poznatom terenu dešavaju se greške.

Momci su junački izašli do Maganika.

Čak je i mala Yamahica izdržala uspone i opterećenje.

A nije da ga nema.

Tu se u 20 km, sa 400 mnv izlazi na 1600 mnv.

Posle je već lakše. Nema većih uspona, put je relativno dobar.

Druga je stvar što se ja dosta mučim na makadamima nasutim rastresitim kamenčićima. Nikako ne mogu da ubodem pravu brzinu kretanja pri kojoj motor neće lelujati po toj rastresitoj podlozi.

To mi je gotovo isto kao da vozim po suvom pesku. Upravljivost nula.

Osim ako baš ne dodam gas, što sam na kraju i uradila.

Peđa se isto u početku mučio, ali je doduvao malo gume i to mu je rešilo sve probleme.

Čak šta više posle toga je baš uživao u vožnji.

 

Na Kapetanovom jezeru svraćamo do restorana na kafu i sok.

Ja tu otkrivam ljuljašku postavljenu tik uz jezero.

Pa kako da se malo ne proljuljam .

Osveženje dolazi u pravi čas, da nas malo okrepi i povrati u život.

Čovek se umori boreći se sa onolikim kamenom.

Domaćini su nas častili palačinkama, ali je moju ukrala kokoška .

Da, dobro ste pročitali, kokoška mi je otela iz ruke palačinku i pobegla na livadu.

A onda su dojurile i druge koke i otimale se oko moje palačinke .

Jedva sam prežalila otetu palačinku, ali moralo se dalje.

Popeli smo se na kratko na ono moje brdašce za slikanje, ali je ono već bilo zauzeto kravama.

Nađosmo malo mesta i za nas, toliko da napravimo par fotografija.

Povratak je delimično bio istim putem, do Rekočice.

A onda smo preko Đević bora, Ponikvice i Ravnih Paljevina došli do Gornjih Rovaca, a odatle produžili kući.

Svratili smo malo i do jezera Ponikvica, a Aramis je iskoristio usamljenost ovog mesta da se okupa u jezercetu.

Moram priznati da sam i sama bila u iskušenju da se bućnem, ali nisam imala šta presvući.

A Peđa, on je bio u svom elementu.

Njemu se baš svideo put ka Ponikvici, podloga je onakva kakvu on najviše voli, gume su sada imale savršen pritisak, pa je maksimalno uživao u vožnji.

 

Kod planinarskog doma Maganik

 

 

Nezaobilazno Pogledalo

 

Rudnik boksita

 

Pauza na livadi sa pogledom na Nikšić

 

I Nikšićka jezera

 

Lukavica i Žurimi

 

Pašnjaci na Moračkim planinama

 

 

Otac i sin

 

Peđa uživa, ne staje

 

 

 

 

 

 

 

 

Kapetanovo jezero

 

Ljuljaška

 

 

Kokoška beži sa mojom ukradenom palačinkom

 

 

Sa druge strane jezera

 

 

 

 

I Hajdi bi nam pozavidela na ovakvom ambijentu

 

 

Uvek spremni za šalu

 

 

 

Ponikvica

 

Aramis pliva, blago njemu

 

 

Ovuda smo se vozili i bilo je lepo.

Pomalo naporno, ali lepo.

Medveda nismo sreli, mada se u tim krajevima to lako moglo desiti.

Ipak, bolje što nije.

Možda on ne bi baš bio oduševljen susretom, a verovatno ni mi 

[živke 9534 Napisano juče u 08:23]

Bravo, prelepo!

[makikt 4990 Napisano juče u 19:05]

20.06.2026. Bjelasica

dužina rute 115 km

Visina 1862 mnv

 

Poslednji dan vožnje rezervisan je za Bjelasicu. Pitomu prekrasnu planinu sa velikim zelenim pašnjacima i prelepim pogledima.

Nisam izabrala standardni prilaz asfaltom iz Kolašina, već smo odmah na ulazu zamakli u šumu, a kasnije makadamskim putem vozili jugoistočnim obodom, pored manastira Ćirilovac, kroz mestašce Vranještica, a odatle se popeli u Bačko brdo, praktično odmah iza Bjelasice, na putu ka Komovima.

Ali Komove ovaj put preskačemo i penjemo se direktno na prelepe pašnjake Bjelasice. Putem naravno 

Krajnja tačka nam je jedan travnati vrh koji se nalazi iznad Jelovice i tunela Klisura.

Odatle imamo fantastičan pogled na sve vrhove Bjelasice, Zekovu glavu, Troglavu, Crnu glavu.

Sa druge strane na Komove.

U pravcu Berana i Andrijevice vire visoki vrhovi Prokletija, a na suprotnoj strani je Sinjajevina i Moračke planine.

A livada je tako meka i zelena, da prosto mami da se na njoj malo ispruži i odmori.

Ovo je dan za nežne i lepe stvari.

Dan za opuštanje i uživanje.

Sama ruta nije previše teška, ali nije ni lagana.

Ima Bjelasica uspone i spusteve, a sve to vožnju čini lepom i zanimljivom.

Uspon na ovaj poslednji vrh je bio malo poteži za Yamahu, pa je Fabris poslednji deo izgurao hodajući pored nje.

Zapravo uspon je dugačak i konstantan, pa je to bilo previše za Yamahicu.

Ali je ipak, na ovaj ili onaj način izašla.

Zato je Fabris potpuno crkao.

Ali,  čarobna priroda i prelepe vizure su ga brzo povratile u život.

Takva je Bjelasica.

Ne možeš da je ne voliš.

Ispunjava sva čula, miluje dodirom, opija mirisom, očarava pogledom.

 

U dolasku smo imali susret sa jednom neobičnom grupicom motociklista.

Na Himalayan motorima, pomalo previše čisti i doterani za prašnjave puteve, momci su nedelju dana obilazili planine i jezera na severu Crne Gore.

To je organizovana tura koju vodi neki momak sa primorja .

Vođa je ispade Amerikanac, iako sam ja razumela isprva da je Rus.

A momci su iz Velike Britanije.

Ispričasmo se mi tu naširoko i nadugačko, ko je šta koliko razumeo. Tu mislim na sebe prvenstveno .

Ovo sve pominjem jer nam je posle taj susret , po povratku u bazu ( moje dvorište ), poslužio da se slatko nasmejemo i šalimo, na račun čiste, ispeglane, bele t-shirt majice koju je čovek nosio, naspram naše prašnjave, pocepane enduro opreme .

Ali eto, izgleda enduro može da se vozi i tako,  tip top skockan .

 

U povratku smo se vratili putem koji prolazi preko skijališta, i u Kolašnu napravili pauzu da nešto pojedemo i osvežimo se hladnim sokovima.

Kolašin je na 1000 mnv, a bilo je baš strašno vruće.

Gotovo nepodnošljivo.

I onda Fabris ugleda ekran koji pokazuje vreme i temperaturu.

A tamo je pisalo 37 C!

Sama pomisao na tu temperaturu izaziva šok, iako je očigledno da toliko nije moglo biti.

Ja sam uprno ponavljala, nemoguće! Nemoguće!

I već počela da se skidam.

Bilo je vruće, ali ne toliko 

Displej sigurno nije pokazivao tačnu temperaturu.

Kad smo se malo okrepili, dogovorimo da Aramis i ja, sa Betama nazad idemo off roadom, istim putem kojim smo došli.

A Peđa i Fabris asfaltom, da požure, odmore, a trebalo se i spremati za povratak.

Momci sutradan kreću nazad za Beograd.

Međutim Aramisova Beta je imala nekih problema sa kvačilom, pa su se on i Fabris zamenili motorima.

Fabris je Betu odvezao asfaltom na sređivanje kući, a nas dvoje smo preko brda offom lagano krenuli nazad.

Ja na svojoj Beti, a on na Yamahici.

Lep je bio i taj završni deo zajedničke vožnje.

Dok smo mi stigli, Fabris je već sredio problem na Beti, pa je usledilo pakovanje za povratak.

Ipak, ostalo je malo vremena za druženje i zajedničku večeru pre nego što smo pogasili svetla i otišli na spavanje.

Ujutru su momci završili pakovanje i otišli.

U cugu su prevezli ceo put do Beograda.

Svaka im čast. Nisu ti motori toliko udobni za toliki put. Naročito Beta.

 

Dvorište je ostalo prazno, a i ja pomalo usamljena.

Taman sam se navikla na njih ovde .

Srećom Vaki je tu da me uteši.

Iskreno se nadam da su momci zadovoljni mojim izborom ruta,  vožnjama i uopšte boravkom ovde.

Trudila sam se da im u ovih par dana pokažem lepote Crne Gore iz ugla enduraša, najbolje što sam umela .

 

 

 

 

Bačko brdo , Yamaha pozira

 

 

Lepo mesto za odmor, sa česmom i klupama

 

Susret sa momcima na Himalayan motorima

 

 

Pašnjaci Bjelasice.

Da neko ne bi rekao kako uništavamo livade vožnjom, odmah da kažem da do ovog vrha postoji put u vidu tragova četvorotočkaša.

Nismo vozili po livadama 

 

 

 

Aramis skače sa kamena na kamen. Mladost!

 

 

 

Zekova glava i Troglava ispred nas

 

Ko da odoli ovako mekanom tepihu od trave

 

 

 

Fabris se oporavlja od guranja motora uzbrdo.

 

 

 

 

 

Lumer 1883 mnv

 

 

 

 

 

 

 

A jutro posle...odoše.

Ostade prazno dvoriše, samo je još Vaki tu. 

 

 

Lepo je bilo ovo druženje .

Kratko ali sadržajno.

 

[lord_oblivion 1420 Napisano juče u 20:24]

Evo i mene da napišem kratko,
dva dana se oporavljam od fizičkog napora 1900km/11 dana, s obzirom da sam pre toga vozio motor u maju prošle godine. Bole noge ali prija
Sutra ujutru u nove radne pobede!
Pošto je ova tema isključivo CG TET i off-road, ne znam da li da postavim fotke iz Srb vožnje?
Naravno, i ova tri zajednička dana sam slikao brdo fotki i napisaću moje utiske i viđenje za koji dan...

Do tad, imam da kažem samo jedno - ovo mi je bilo jedno od najboljih putovanja u poslednjih nekoliko godina, u smislu trasa, prirode i društva, ma... u svakom smislu