Naše zgode i nezgode preko Transfagarašana i Transalpine

[makikt 3326 Napisano Octobar 31, 2016]

Ovo putovanje je bilo pre skoro tri meseca ali nikako da sednem i napišem a obećala sam ekipi  putopis.

Pa da počnem, ovako je to bilo….

Za mene potpuno neplanirano i iznenada.

 

Jedno veče zove  Radomir i kaže: Piki i Đorđe voze  Rumuniju a možda idu Steva i Olja pa razmišljam pošao bih i ja...

- Kada se ide?

- Sad u petak, povratak u nedelju, vozi se Transfagarašan i Transalpina a ako se stigne obilazimo i rudnik soli.

- Sad u petak? Hoću i ja sa vama ali sledeće nedelje putujem u Grčku na more, motorom. A tek sam se vratila sa takođe neplanirane brzinske dvodnevne vožnje do Crne Gore i nazad.

Malo sam zalutala pa sam se vraćala preko Andrejevice i Komova, nisam se još kao čovek ni odmorila.

 

Ha, baš mi se sve nekako zgusnulo sa vožnjama u poslednje vreme ( mada to poslednje vreme traje celo leto..).

Nisam do sada vozila TF i TA a nešto mi se nije išlo prvi put tamo sama, tako da je ovo bila prilika koju nisam mogla da propustim. Pa, nije mi trebalo mnogo da odlučim, idem naravno.

I nisam se pokajala ni jednog trenutka. Bilo je to izuzetno putovanje u svakom pogledu.

 

Mnogo pozitivne energije, smeha do suza, vožnje do iznemoglosti, rezervisanog smeštaja koji je izdat drugom, puteva kroz predele kao iz bajke, planina koje dotiču nebo…

Sa druge strane bila je to vožnja sa mnogo izazova koji se nižu bez kraja, test lične fizičke i mentalne izdržljivosti, kao što rekoh izuzetna - avantura za pamćenje.

 

Ekipu su predvodili Bogdan (Piki) i Đorđe kojima je ova ruta poznata od ranije. Ostatak ekipe činili su Steva i Olja, Radomir i moja malenkost, bez koje uzgred budi rečeno ovo putovanje ne bi bilo tako dramatično ( što vas uopšte ne iznenađuje, jel da?).

Bogdan je rezervisao smeštaj, okvirno smo iscrtali rute, ostalo je samo da se spakujemo i krenemo.

Dogovor je bio, nalazimo se u petak u 7h na Gaspromovoj pumpi posle Pančevačkog mosta a odatle preko Bele Crkve, pored Dunava rumunskom stranom preko Targu Jiu do Courte de Arges.Tu nas je čekao lep smeštaj za odmor i sutrašnji start ka Transfagarašanu ( bar smo tako mislili).

Svi smo naravno te nedelje pripremali motore za put da nas nešto slučajno ne iznenadi i pokvari putovanje.Taman kada se činilo da smo skoro spremni da krenemo neki su se u poslednjem trenutku setili da treba da podignu saobraćajne, vozačke dozvole, neki su noć pred polazak ceo motor rasturili da ugrade nešto baš neophodno za put, a neki su dobili temperaturu i groznicu, kao na primer ja.

Andoli, antibiotici, preznojavanje i jutro za polazak je već svanulo. Šta uraditi, krenuti ili ne? Da li ću imati dovoljno snage i koncentracije da pratim ritam ostalih i izguram ne baš mali put ili će mi se stanje pogoršati i pokvariću ostalima putovanje. Ali kako sada da odustanem, ne mogu ja to. Idem, videćemo kako ide. Ako bude gore uvek mogu da se vratim, tešila sam samu sebe. Ha, ha, kakva iluzija. Kako lako zavaramo sami sebe kada nešto želimo, bar na kratko...

Izgleda da te noći ni ostali nisu najbolje spavali, biće da je zbog uzbuđenja pred put.

I tako petak 29.07.2016, 7:20 ujutru, Gasprom pumpa. Ja kasnim i nerviram se što će me ostali čekati, kad ja tamo a nema nikoga. Vadim telefon, poruka od Pikija. Motor nije hteo da upali, slab akumulator pa je čekao Đorđa da ga pogura a kada su stigli na mesto sastanka sa Radomirom on im javlja da još nije ni krenuo, namešta sajlu kvačila, opet… Sjajan početak putovanja, nema šta. Sedim ja na pumpi, pokušavam što više da se saberem dok oni ne dođu i tek shvatam da nema ni Steve i Olje. Utom stiže poruka, Steva pita gde sam, kaže njih dvoje čekaju na Eko pumpi. Nekako se ipak dogovorimo da je ovo pumpa na kojoj svi treba da se nađemo i odatle konačno krenemo. Posle se ispostavilo da je i on to jutro nameštao neku sajlu pošto se otkačila samo što je krenuo… Na kraju smo se ipak svi nekako skupili i putovanje je moglo da počne.

 

 

Vreme je do pre par dana bilo idealno ali baš za ovaj vikend u najavi su bile kiše i nevreme. Radomir se šalio da je to zato što sam ja krenula, mene ove godine kiše prate kako sednem na motor. Međutim bar u pogledu vremena dogodilo se čudo.Obukli smo kišna odela odmah po ulasku u Rumuniju i ubrzo zatim ih skinuli. Do povratka ih srećom nismo više vadili. Eto možda ipak nisam baš toliki metereo baksuz. Put uz Dunav je lep za vožnju i uglavnom dobrog kvaliteta, mada smo odmah po prelasku granice primetili da zbog radovna na putu ima mnogo rizle. Opasno klizavo.To je deonica pre Moldove, posle je ok. Vozimo malo brže, pokušavamo da nadoknadimo kašnjenje u startu. Put vijuga uz Dunav, pravo uživanje.

Svi smo umorni i neispavani ali nas drži uzbuđenje zbog onoga što nas čeka, vozimo dalje. Neki od nas vole da zabeleže lepe trenutke pa malo malo stajemo da se slikamo.

 

 

 

 

 

 

Nekima to stani-kreni dodatno uz neispavanost uzima energiju pa smo imali situaciju izletanja sa puta i vožnju po šljunku nekih 30-tak metara, srećom bez posledica.

 

 

U Moldovi smo se na kratko zaustavili da promenimo novac u banci pa vozimo dalje do Orsove. Tu stajemo i u parku pravimo malo dužu pauzu da pojedemo ono što smo poneli. Mene je temperatura od prethodne noći sasvim iscrpela i ponestaje mi snage. Predah koristim da se ispružim na klupi i malo odmorim.

Raspoloženje je odlično. Ni vrućina ni umor nam ne smetaju da se šalimo i smejemo. Ja sam se uz sve poteškoće koji su mene lično pratile na ovom putovanju toliko smejala da stvarno ne pamtim kada sam poslednji put bila tako dobro raspoložena. Piki druže svaka čast, učinio si uz ostale saputnike ovo putovanje jedinstvenim i nezaboravnim.

 

[

 

 

 

Još u Orsovi konstatovali smo da debelo kasnimo, Bogdan je kod rezervacije smeštaja naveo da stižemo oko 19h, a sigurne nećemo stići do 22-23h. Pokušali smo da pozovemo broj koji je naveden na bookingu ali bezuspešno, broj je bio nedostupan. Šta da se radi, sad nemamo kuda, idemo dalje u nadi da će sve biti u redu.

Koliko smo u početku često pravili pauze, sada se činilo kao da vozimo satima. Svaka me koska na telu bolela, više nisam mogla da sedim na motoru i da tada nismo stali na poslednju pauzu za kafu pitanje je da li bih izdržala dalje. Ponovo smo probali da pozovemo smeštaj ali  opet bezuspešno. Ništa, idemo dalje. Stevina navigacija nas je bez greške dovela na traženu adresu, kad tamo iznenađenje. Gazdarica na rumunskom al dovoljno jasno kaže zakasnili smo, izdala je naše sobe,nema ništa slobodno.Tu nastaje rasprava, mi na engleskom, ona na rumunskom. Mi mrtvi umorni ne možemo da verujemo da smo konačno stigli ali nemamo gde da spavamo.Gazdarica uporno ponavlja kako smo zakasnili i nismo se javili a mi joj pokazujemo da smo u više navrata zvali broj koji takođe piše i na svetlećoj reklami pansiona ali je bio nedostupan.To traje desetak minuta, dovoljno dugo da ja sednem na ivičnjak i već počnem da razmišljam kako je i trotoar dobar da se ispružim ako nema bolje. Srećom nije bilo potrebe, gazdarica nam je našla drugi smeštaj po istoj ceni, vrlo pristojan. Jedino nije bilo parkinga za motore pa smo nevoljno morali da ih ostavimo na ulici obezbeđene lancima, sajlama, kako je ko šta imao. Izašli smo da potražimo večeru tek posle jedanaest. Ni jedan od moguća dva tri fast fooda nije radio, ali zato je bilo par lepih na izgled fancy restorana koji su se tek punili gostima .Pošto nismo imali izbora a već smo bili gladni seli smo u jedan i bili prijatno iznenađeni cenama a i hranom. Naručili smo pice, piva, sokove i sve to nas je izašlo dosta jeftinije nego što bi platili kod nas. Kolege će bolje znati cene, ja sam već bila potpuno komirana da se jedva sećam bilo čega, osim trenutka kad sam se spustila u krevet i odmah utonula u san.

 

 

 

Sledećeg jutra naspavani i odmorni, opet kako ko, spremni za nove izazove posle jutarnje kafe sa automata (grozniju odavno nisam pila) i bezuspešne potrage za pekarom krećemo na Transfagarašan. Piki i Đorđe su celu noć pričali i smejali se samo oni znaju čemu, uopšte nisu spavali za razliku od nas ostalih koji smo se komirali čim smo se dokopali kreveta. Podsetili su me na školske dane i ekskurzije kad smo jedva čekali da učiteljica izađe iz sobe a mi nastavimo da se glupiramo do zore. Ne znam samo odakle im snage. Pikija je bolela glava, mučila ga je i neka alergija a mene je i dalje lomilo tako da smo se nas dvoje konstantno drogirali lekovima. Sreća toga nam nije nedostajalo, oboje smo poneli  čitavu apoteku sa sobom.

O vožnjama preko TF i TA ima mnogo putopisa i slika ali koliko god da sam o tome čitala i slušala pravi utisak je tek kada se doživi.

Ne znam ni kojim rečima da opišem moj utisak o TF.  Sa svakim kilometrom,  svakom krivinom raslo mi je ushićenje. Očekivala sam mnogo lošiji asfalt, strahovala sam hoće li Yamaha moći da izvuče uzbrdo, da li su krivine suviše oštre, da li je uspon suviše veliki… Ali ne, ovde na TF  sve je bilo savršeno, i krivine, i ritam i usponi. Zaboravila sam na glavobolju, nije mi više smetalo što sam se preznojavala zbog temperature. Prizori na koje smo nailazili u potpunosti su me ispunili. Sve je to bilo tako novo, tako neočekivano za mene, tako lepo, tako moćno. Ta priroda, put koji vijuga i vodi te ka vrhu, sve višlje i višlje, kao da će jednog momenta dotaći samo nebo, daju ti dodatnu snagu, učine da se osetiš posebno. Posebno i ponosno sto si i ti baš na tom mestu i voziš putevima kojim svakog trenutka prođe bar po jedan motociklista sa istim motivima, istim žarom i opčinjenošću koje i sam osećaš. Stali smo kod brane, slikali se, zatim kod vodopada a onda na samom vrhu kod jezera.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Slikali smo i vijugave serpentine koje su ostale iza nas.

 

 

 

Tu sam videla nešto što mi je samo potvrdilo koliki entuzijasti smo mi koji volimo i vozimo motore. Pored nas na vidikovcu se zaustavio motociklista sa maskotom medveda pozadi na sedištu. Čovek je sišao sa motora, izvukao štaku koju je držao medved i tako hramljući otišao do vidikovca da baci pogled na serpentine kojima se upravo popeo. Slika tog čoveka sa štakom na litici na skoro 2000m nadmorske visine je ostavila  dubok utisak na mene. To je bila slika ljubavi, slika snage, slika pobede. Koliko daleko smo spremni da idemo, da li ćemo i gde postaviti granice. Tog trenutka nisam ni slutila da ću se vrlo brzo i sama naći u situaciji suočena sa sličnim izazovima i dilemama.

 

 

 

Do samog vrha nas je pratilo lepo vreme. Taman smo se zaustavili kod jezera sa namerom da napravimo malo dužu pauzu spustila se takva magla da se sa vrha na drugu stranu (kojom smo trebali da se spustimo) ništa nije videlo.

 

 

Na vrhu je velika gužva, mnogo turista, kola, autobusa, motora,  tezgi sa suvenirima i restorana.

 

 

U jednom od njih smo ručali poprilično ukusne ćevape. Kupili smo par suvenira, napravili još po neku sliku i krenuli nizbrdo niz severnu stranu.

 

 

 

Kolona, zastoji, kreni-stani i na kraju izađosmo iz gužve i nastavljamo put ka Sibiu. Plan je bio da  smestimo stvari u apartman pa da odemo do rudnika soli za koga kažu da treba videti. Međutim  dosta kasno stižemo u Sibiu pa smo morali da odustanemo od posete rudniku. Piki je iskoristio nemio događaj od sinoć oko smeštaja da napravi malu šalu.U Sibiu se tog vikenda održavao rok koncert pa su gotovo svi apartmani bili rasprodati. Bogdan je u poslednji čas uspeo da rezerviše jedan šestokrevetni u centru koji je na slikama sasvim solidno izgledao. Apartman je bio u zgradi na četvrtom spratu bez lifta. Piki i Steva su se popeli prvi da pogledaju i vratili se razočarani. Kažu katastrofa. Apartman mali, iz ležajeva vire federi, nema  ni kupatila. Tj ima ali je toliko malo da ima samo wc šolju a možeš da se tuširaš jedino ako je opkoračiš pošto drugog mesta nema. Tako mi očajni stojimo na parkingu i smišljamo šta da radimo dok nam vlasnik namešta poseljinu. Piki još doliva ulje na vatru, kaže nema ni dovoljno kreveta pa će neko morati na podu da spava. Đorđe predlaže da se odvezemo do apartmana gde su oni spavali prošle godine da vidimo ima li tamo mesta. Držali su nas tako u neizvesnosti sve dok se nismo popeli i sami uverili. Zgrada jeste stara, hodnici mirišu na vlagu i buđ ali kad smo otvorili vrata stana potpuno drugi svet.To je renoviran moderan trosoban stan sa novim nameštajem, opremljnom kuhinjom i velikim kupatilom. Kakvo olakšanje.  Bilo je jako vruće pa smo odlučili da malo odmorimo do predveče a onda odemo u obilazak grada. Ja sam ponovo počela da se osecam loše. Hvatala me jeza i to nije bio dobar znak.

Uveče smo izašli u grad. Rok festival je bio u toku, neka popularna grupa je imala nastup tako da je trg bio prepun njihovih fanova  obučenih u crne majice, šortseve, haljine…

Sibiu je veliki grad, mi smo obišli centar i stari grad koji je stvarno lep. Grad koji ima dušu. Podsetio me na Novi Sad. Ima tu neku prefinjenost i mirnoću a opet sa druge strane grad u koji dođe i kroz koji prođe mnogo turista.

 

 

 

 

                                                                              ]

 

                                                                              ]

 

 

 

Svi restorani su bili puni, jedva smo našli mesto da jedemo. A onda su moji problemi počeli da rastu. Ubrzo mi je postalo toliko loše da nisam mogla da završim večeru a pitala sam se hoću li moći i do sobe da odem. Iznenadila me brzina kojom mi se pogoršavalo zdravstveno stanje da sam se ozbiljno zabrinula hoću li uopšte biti u stanju da vozim nazad do kuće a to je još nekih 600km preko Transalpine naravno.

Noć sam provela u bunilu i preznojavanju, temperatura je izgleda bila dosta visoka. Baš me je izmorila. Piki i Đorđe su konačno spavali te noći, mada Pikija glavobolja nije prolazila nikako.

Ujutru je svanuo novi dan i trebalo je krenuti u nova osvajanja, sada na TA.

Moram da kažem da je ovo meni lično bilo jedno od najzahtevnijih i fizički a i mentalno najtežih putovanja do sada. Temperatura koja se vraćala i lomila me iznova, uz ne baš mali put  preko planinskih venaca Transilvanijskih Apla i nazad u tri dana, predstavljali su izazov na samoj granici ili čak možda i preko mojih fizičkih mogućnosti. U pojedinim momentima mi je bilo toliko teško da vozim, da ostanem skoncentrisana i prisebna da sam morala da izvlačim iz malog mozga sve moguće motive kojih sam mogla da se setim kako bih nastavila dalje.

Transalpinu mi je bilo teže da vozim negoTransfagarašan juče. Da li je to zbog temperature pa sam se mučila da održim koncentraciju i pronađem pravi ritam po krivinama ili zato što je ovde moj motor  slabije vukao, pa sam se pitala hoću li uspeti da savladam i ovaj uspon, uglavnom nedostajao je onaj entuzijazam i lakoća vožnje koju sam imala  juče na TF. Kod ostalih je bio sasvim suprotno. Radomir je peglao krivine kao od šale u korak sa dvojicom kolega na GS-ovima. Za njim nisu zaostajali ni Piki i Steva sa Oljom. Đorđe je nešto laganije vozio čekajući mene.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Negde pred sam vrh stali smo da predahnemo, da se slikamo i jedemo.Gledajući oko sebe to prostranstvo koje je paralo nebo, udišući vazduh koji je bio drugačiji, ređi i oštriji, osećala sam se kao da nismo na ovoj planeti. Pomislila sam mora da ovako izgleda na Marsu. Osećaj je bio po malo zastrašujući pri pogledu na uspone i krivine kojima sam se popela motorom, a i na sam vrh sa koga  se činilo da se put strmoglavo spušta u provaliju. Ili je meni sve to tako izgledalo zbog temperature.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[/url]

 

 

 

Ostali su malo odmakli dok sam se ja oprezno spuštala za njima. I tako, kad sam se već prešla skoro spustila u podnožje, pritisnem zadnju kočnicu u jednoj krivini a ona apsolutno ne reaguje, opet pritisnem, ništa. Super pomislim, da li je moguće da na ovom putovanju iskušenjima nikad kraja. Od polaska samo se nižu. Kao da je neko baš rešio da proveri koliko i šta mogu da izdržim.

Ipak mora da je ovo poslednje, pomislila sam . Nisam ni slutila koliko grešim.

Parkirala sam se na proširenju pored puta i poslala ostalima poruku. Ja dosta koristim i zadnju kočnicu, tj kočim sa obe. Činjenica da je jedna otkazala  i da tako treba da vozim još 400 km do kuće a možda i malo više nije mi se ni malo sviđala. Steva se vratio po mene. Utešio me rekavši, ma šta će ti zadnja kočnica, imaš prednju a ona ti dobro koči…. Spustili smo se do ostalih pa smo nastavili dalje. Već je bila nedelja i ja sam neizostavno morala u ponedeljak na posao. Znači nije dolazilo u obzir negde da prespavam pa odmornija sutra polako nastavim put. A nije mi se baš ni sviđala ideja da vozim brže od 80km/h bez jedne kočnice pa sam pokušala da ubedim ostale da nastave svojim tempom a ja ću polako pa kad stignem. Ali to nije prošlo, nisu hteli ni da čuju. I tako mi  je preostalo jedino da pokušam da se prilagodim novonastaloj situaciji i vozim koristeći samo prednju kočnicu. Začudo brzo sam se navikla na to.

U povratku smo u dva navrata promašili put i tu malo izgubili vreme tako da nas je već kod Orsove uhvatio mrak. Tu su moje kolege priskočile u pomoć pošto ja definitivno loše vidim noću  rasporedili su se ispred i iza mene da mi dodatno osvetle put svojim farovima.

 

Povremeno smo se zaustavljali da se protegnemo i malo razbudimo. Da li zbog toga što smo već bili preumorni ili euforije zbog odvožene TA raspoloženje svih je bilo na zavidnom nivou.

Smejali smo se ni sama više ne znam čemu, da li Pikijevoj crvenoj potkapi u kojoj je izgledao kao Marsovac ili slikovitom donjem vešu kojim je obavio gurtnu da mu ne izgrebe kofer ili čudnim zvucima koje je pravio dok je pokušavao da pročisti grlo ili milion i jednoj duhovitoj šali ili smo samo bili previše umorni pa je sve bilo smešno.

 

Evo kao je to izgledalo:

U jednom momentu zaustavili smo se u mrklom mraku pored Dunava da se kratko odmorimo.

Dok sam se naginjala da vidim ne znam ni ja šta pošto se ništa nije videlo, čula sam Radomira kako dovikuje. Hej Majo, nemoj sad da upadneš u Dunav pa posle u novinama da piše, odvozila TF i TA a udavila se u Dunavu.

ili

kod jednog od sve učestalijih stajanja u nekom rumunskom selu:

Pitam ja: Đorđe, šta je trebalo onom momku na motoru kad smo malopre stali (inače u to doba na putu uz Dunav jedva da smo sreli neka kola a kamoli motociklistu).

Đordje kaže: Kom momku, nikoga nismo sreli?

Ma kako nismo, malopre kad si naglo zakočio pa umalo da udarim u tebe a i Radomir je posle ostao da mu pomogne.

Radomir i Đorđe se pogledaju a Radomir me pita: Majo jel tebi dobro, haluciniraš ?

To sam bio ja, zar nisi videla kad sam vas obišao i stao da obučem moto pantalone?

Ma nemoguće da si bio ti, pa kako kad sam te ja stalno videla u retrovizoru da voziš iza mene?

Ha, ha videla si me stalno iza sebe, kako da ne..

 

Ili

Momci ima li neka pumpa uskoro, ja ću ostati bez goriva, imam možda za još 10-20 km.

Radomir kaže, kako nemaš, pa sipali smo zajedno. Imaš do Srbije sigurno. Evo ja imam još dosta, i okreće ključ da pogleda koliko, evo imam… 0 litara…

 

Ostalo nam je još nekih 150 km do kuće. Super,stižemo do ponoći, mislili smo…

Nastavljamo dalje ali ne za dugo. Trideset kilometara pre granice, na jednoj od onih krivina posutih rizlom, prvo sam ispravila desnu krivinu a onda kad sam pokušala da se izvučem i vratim u svoju traku da li sam se suviše nagla pri maloj brzini ili sam proklizala pojma nemam, uglavnom našla sam se na asfaltu. To je onaj trenutak i onaj zvuk udarca metala o beton od koga se svakom motociklisti zaledi krv u žilama. Pala sam na desnu stranu, udarila kolenom, laktom i butinom u beton, a motor mi je pao preko noge pa je to dodatno pojačalo udarac..Koleno me je strahovito zabolelo, u momentu nisam mogla da se pomerim.Ostali su se brzo stvorili oko mene. U trenutku pada motor i ja smo ležali u traci za suprotan smer u nepreglednoj krivini, mrklom mraku usred šume. Sreća auto je naišao par minuta kasnije inače bi me verovatno pregazio jer od krivine i mraka ne bi video. Šok. Oboren motor, još uvek upaljen, gorivo koje ističe, ja na asfaltu pored njega, ležim, ne mogu da ustanem. Na trenutak mi je pred očima poznata slična slika ali je brzo brišem iz glave. Pomažu mi da se dovučem do ivice puta, gase motor i podižu ga. U međuvremenu su se dva automobila zaustavila, ljudi su izašli, ponudili da pozovu hitnu pomoć. Svi  stoje oko mene i zabrinuto pokušavaju da ustanove kako sam, šta je sa nogom i ima li drugih povreda. Posle par trenutaka kad sam malo došla k sebi probala sam da ustanem i oslonim se na nogu. Koleno je jako bolelo ali sam mogla da stanem, što je bio dobar znak. Drugih vidljivih povreda nije bilo a nije me ništa drugo ni bolelo previše. Ispostavilo se da je u jednim kolima bila medicinska sestra. Ispipala je nogu i rekla da misli da ništa nije polomljeno ali da ipak treba snimiti. Imala je elastični zavoj pa mi je zavila koleno. Pošto preloma možda nema a mogu da stanem na nogu, hitna pomoć nije potrebna. Na motoru je opet pukla desna maska koju sam nedavno popravila i izgreban je dosta auspuh. Ostalo ništa. Motor je upalio bez problema. Razmišljam, noga koliko tolko funkcioniše, boli ali i onako je neću koristiti ( bar neke koristi što zadnja kočnica ne radi ).Ostali je još "malo" 140 km do kuće. Moram da probam da vozim. I onako nema ko drugi, Olja je jedini suvozač a ona ne vozi. Ustajem, nameštam podignutu nogavicu, zakopčavam jaknu i penjem se na motor. Kolege me gledaju u neverici, nećeš valjda da voziš?

Idemo dalje.  Đavolski sam umorna, svi smo. Od stresa, bola, umora i mraka percepcija svega postaje totalno izobličena.Ta vožnja posle pada je više preživljavanje do kuće nego vožnja. Radomir se protivi a i ostali, smatraju da je nastaviti ovako vožnju tek sada rizično. Pokušavaju da me nagovore da u Beloj Crkvi ostavimo moj motor kod nekog a mene R da odveze kući pa ćemo drugi dan doći po njega. Čak su i od carinika na granici tražili pomoć da me ubedi.

Ali nema drugog dana. Ovo nije smelo da mi se dogodi. Za pet dana trebalo je da krenem na more, sve je već isplanirano. Ako bude veća povreda i ne budem mogla da idem nekom meni jako važnom pokvariću letovanje. Mnogo mi je krivo, prekoravam sebe što nisam bila pažljivija. Osim toga trebalo je sutra, sada već danas, da budem na poslu a neću moći. Loše, baš loše. Baš sam ljuta na sebe. Bez obzira na umor, bolest, mrak trebalo je da pronađem u sebi dovoljno energije i potrebnu koncentraciju  održim do kuće.

Iako je na kraju dobro prošlo kako je moglo da bude ipak ovo nije trebalo da se dogodi. Verovatno svi to mislimo u ovakvim trenucima. Ali dogodilo se i događa se. I tu sada nema povratka. Preostaje da se sagleda šteta, otrese prašina i nastavi dalje ako se može. Nisam bila sigurna da mogu ali sam čvrsto rešila da pokušam da vozim dokle budem mogla pa ćemo videti. Momci su mi zaista svojski pomagali. Steva je vozio ispred ne preko 50 na sat, Radomir iza a Đorđe pored da mi osvetli put što više svojim farovima. Bogdan mi je pridržavao motor kad god smo stali, pomagao da siđem i ponovo se popnem. Steva je hteo da me sa Radomirom prati do kuće ali nije bilo potrebe, i onako je već svitalo kad smo se približili Beogradu. Stigli smo ispred moje zgrade u šest ujutru. Nešto kasnije javio se Bogdan da kaže da je Đorđu crkao motor kod Šimanovaca i da čekaju slep službu. Bar je stigao skoro do kuće.

 

Eto, to je bilo naše putovanje kroz  Rumuniju. Luda i nezaboravna avantura.

Ipak uprkos svemu odvozili smo sve do samog kraja i stigli kući na broju, i mi i motori.

Skoro kao 24 h Le Mana, tog dana smo na motorima bili 23 h.

Noga nije polomljena, kaže rendgen ali nije baš ni u dobrom stanju. Jaka kontuzija, koleno otečeno, modro plave boje i duplih dimenzija. Ne mogu da ga savijem niti smem da ga dotaknem, boli. Preporuka lekara, snimiti meka tkiva, mirovanje narednih desetak do petnest dana pa kontrola da se vidi u kom pravcu će biti dalji opravak. Ujutru kada se noga ohladila nisam uopšte mogla da stanem na nju, kretala sam se uz pomoć štaka.

Mirovanje je bila preporuka lekara a kako sam se ja toga pridržavala potrudiću se da vam ispričam drugi put....

 

Evo još nekih slika a nadam se da će moje kolege dodati sve ono što sam zaboravila ...

 

 

 

 

 

[stefanFanatic 35 Napisano Octobar 31, 2016]

Sjajno :+) ovaj me pocetak podsjetio na skoro svaki put kada ja idem negdje xexe

 

Sent from my F5 using Tapatalk

[doktor 4802 Napisano Octobar 31, 2016]

Bravo pre svega za upornost i snagu da istrajes u svojoj nameri, a i za avanturu i to pravu!

[ProkaRoka 368 Napisano Octobar 31, 2016]

Odlično, super tekst i slike.
Ja generalno imamo problema sa kolenima pa kako čitam tvoj tekst krećem polako da se pipam za izsta za facijalnim grčem. 

[Bruno 68 2712 Napisano Octobar 31, 2016]

Bravo Majo

[VukFZ6 85 Napisano Octobar 31, 2016]

Bravo Majo,svaka cast na hrabrosti i istrajnosti,prava avantura. Nadam se da je noga sada ok. Odlican putopis. 

 

Veliki pozdrav 

[VR46 585 Napisano Octobar 31, 2016]

Свака част! Види се да сте уживали....

[Boba1990 129 Napisano Octobar 31, 2016]

Super bas lep putopis. Idemo sledece zajedno..

[Toreador 723 Napisano Octobar 31, 2016]

Ti si jedna hrabra bajkerka.

[Stevan90 133 Napisano Octobar 31, 2016]

Ajd da se i ja zapljunem

 

Bravo Majo, odlicno podsećanje na lepo putovanje i druženje. Sreća da je u grupi bilo nekog talentovanog za pisanje da se uspomene sačuvaju od zaborava! 

[hard_rock 7449 Napisano Octobar 31, 2016]

Super 

[Bojssa 1746 Napisano Octobar 31, 2016]

Čučuk Stana, dobro je da je se dobro završilo, čuvaj se!

[dragan_alumiroi 799 Napisano Octobar 31, 2016]

Kakva avantura! Svaka čast na hrabrosti i snazi da se prebrode sve prepreke. O padu i posledicama smo pričali u Kuli pa znam šta je posle bilo.

Jedva čekam da dogodine krenem na Karpate.

[ducin 32 Napisano Octobar 31, 2016]

Bravo!!!

pobedila si sebe!

[Rumba 591 Napisano Novembar 1, 2016]

Шта рећи, браво за Мају и њену дружину. 

[markoizkule 883 Napisano Novembar 1, 2016]

Steta sto se putopis ovako zavrsio.

Kolege su se bas lepo ponele.

 

Naravno ocemo jos slika.

Steta bolesti i umora na TA..po meni daleko bolja voznja nego TF.

[srrdjan 315 Napisano Novembar 1, 2016]

Свака част  мада си и у прошлим путописима показала да си чврстог кова 

[MaRRe 993 Napisano Novembar 1, 2016]

"You cannot be a hero without being a coward."

 

Bravo Majo! 

[piki 12073 Napisano Novembar 1, 2016]

Lepo se prisetiti te voznje,bas nam je bilo lepo i pored svih tih gluposti,za nasu Maju nemam reci-pola muskarcina ne bi odvozalo to sto je ona a tek posle tog glupog pada,ja sam najvise popizdeo zato sto su rumunski putari najkrivlji za taj pad,debili imaju neku masinu sa kojom popravljaju rupe-to je kao neka sipalica kojom se popunjava rupa asfaltnom rizlom,posle toga put ostane pod rizlom ceo u krivini,takav debilizam nigde u svetu nisam video(to smo videli u dolasku) .Jeste Maja malo sire usla u krivinu,ali nista toliko preterano da se ne bi mogla izvuci,pala je samo zbog glupe rizle,ja sam vozio direktno iza nje tako da sam sve video sta i kako.Kakva je Maja najbolje svedoci i to sto je i na more sa takvom nogom otisla motorom  ludo pa to ti je .

Ekipa je bila super,cak se i ova nova   Stevina devojka uklopila(ubice me Olja kad procita-ali morao sam),bilo je bas dobro druzenje,na godinu idemo u Rusiju ili na Alpe-birajte .

[makikt 3326 Napisano Novembar 1, 2016]

Eh Piki čoveče, pa ja i sada kad se prisećam kako smo se dobro zabavljali na ovom putovanju smejem se naglas  .

Ma koliko se trudila u putopisu da prenesem atmosferu koja je pratila ovo putovanje verujem da ni približno nisam uspela. To mora da se doživi.

A moj pad u svemu tome je potpuno nebitan, bilo pa prošlo. On ni najmanje ne kvari moj doživljaj ove avanture.

Ono po čemu ću ja pre svega pamtiti ovo putovanje osim same voženje i predivnih predela je vrhunsko druženje,

Vozila sam se sa ljudima, pravim prijateljima, sa kojima bih išla ne do Rusije nego do Aljaske, ma do kraja sveta...

[makikt 3326 Napisano Novembar 1, 2016]

Radomir je obećao da će da okači film, nosio je kameru i snimao. U međuvremenu evo još nekih sličica...

 

 

i ovako može da se suši majica

 

 

(u donjem desnom uglu): crveni Nindža i njegov patent- bokserice oko gurtne

 

 

Đorđe vidimo te izađi ...

 

 

naš vozni park

 

 

još neke slikice...

 

 

 

 

 

 

 

                                                          ]

 

 

 

 

 

Venčanje na jezeru ( ona bela tačkica je mlada )

 

 

Par minuta kasnije, žičara u magli

 

 

Rock festival, Sibiu

 

 

još malo Sibiu

 

 

Đorđe u cveću

 

 

 

I mi bi da jedemo, al nema mesta

 

 

Dalje mogu samo peške

 

                                                             ]

 

 

Brana..

 

 

 

Đorđe daj malo naočare...

 

 

                                                        ]

 

                                                          ]

 

 

Ima li zlata u ovoj reci vidi nešto se presijava...

 

 

Kolega nas pozdravlja

 

 

 

 

 

Oblaci na Transalpini

 

 

 

Ja pokušavam da uplovim u njih...

 

 

U pozadini iza mene se vozi off road, mislim da je ovde Radomir prelomio i odlučio da pređe na cross

 

 

još jedna slika vesele ekipe za kraj

 

[Sveti Atila 687 Napisano Novembar 1, 2016]

A šta je bilo Diverziji? Zašto nije kočila?

[makikt 3326 Napisano Novembar 1, 2016]

Pa sad šta je kočnici tačno bilo ne znam.Dosta sam kočila zadnjom kod spuštanja sa Transalpine.Kočionog ulja je bilo, dal se pregrejalo ne znam, mada ona uopšte nije proradila do Beograda.Doduše nisam je posle ni koristila.Po povratku mi je majstor sređivao motor, pa i kočnicu.Ništa nije menjao ali je proradila.

[velvetwolf 465 Napisano Novembar 1, 2016]

Maja zmaj. Cestitam

[caparin 225 Napisano Novembar 5, 2016]