A što ne bi na Alpe?

[smiljke 316 Napisano Jul 16, 2016]

Vozim pored Soče, teče lagan razgovor o ekološkoj svesti i kulturi ovde i tamo a meni manipulatorski deo mozga radi na tome kako iskoristiti iskustva sa Vršiča. Oštrija ubrzanja i kočenja Cica doživljava kao brzu vožnju, više cvika nizbrdo nego uzbrdo- moram da korigujem ugao njenog gledanja, na serpentinama moram da je uposlim, tema za razgovor mora da bude takva da joj okupira pažnju i misli ali da bude prijatna. Da li je u redu koristiti manipulaciju na najbližoj osobi u životu? Da li je u redu imati putnu brzinu 20 km/h, pa stići nazad u Jožicu, sutra ujutro sav izmrcvaren sa preplašenom, preumornom ženom? Dilema je rešena u korist veće putne brzine.
Put je lep, dovoljno širok i rasterećen i idealan za experiment. Najlaganije moguće, gotovo neprimetno, podižem brzinu na delovima puta gde puca pogled. Na delu puta gde su blizu kolovozne trake objekti, pre svega drveće, puštam da lagano spadne brzina i kada je najmanja, onako uzgred, pitam da li je prebrzo. Taktika je upalila i uvek dobijam odgovor:
- Ne, baš je prijatno.
Strah je razbijen i uskoro nam je brzina, na izlazu iz krivina, oko 70 km/h. Sasvim pristojna putna brzina u odnosu na predhodnu etapu.





Normalno, razgovara se sve vreme. Počelo se s´ ekologijom, pa radnoj disciplini ovde i tamo, pa kakvi su utisci naših poznanika i prijatelja koji žive i rade po celom svetu. Za Mangart ću da vidim šta ću, ljubav ili sređivanje po i oko kuće. Mislim da ćemo pričati o kući, ova prva tema je ipak za posle večere. Ovim tempom, za čas, stigosmo do raskrsnice.



E sada je došlo vreme da se testira taktika na uzanom putu ka našem cilju. Sve funkcioniše savršeno. Bez drveća i sa drvećem, brzina je ista a izostaje kritika i razgovor se ne prekida. Eto koliko je važna kontrola gasa, glatko i lagano a u isto vreme, uporno.





Kako se polako izvlačimo iz pojasa vegetacije, drastično spuštam brzinu i gde god se vidi ponor ja joj kažem....vidi dole kakva divlja lepota... vidi onu liticu. Na prvom takvom mestu se malo stresla a do vrha je ona meni pričala...joj da si video sad kako je dole....nemoj gledati, ti gledaj gde voziš, videćeš kada budemo silazili. Zbog male brzine pogled joj je dugo ostajao prikovan za ambise i sada je strah ustupio mesto iskrenom divljenju. Rešen problem straha prilikom silaska!!! Na saerpentinama sam joj dao aktivnu ulogu:
- Cile, kada naiđemo na ove krivine, uzbrdo, ti okreni glavu skroz u pravcu u kojem idemo i kaži mi da li neko silazi. Tvoje sedište je više od mog i ti bolje vidiš s´ te pozicije, oslanjam se na tebe.
- Važi.
Kako smo se dogovorili,tako je i bilo. Nije bilo vremena za strah. Evo par frejmova:







Na poslednjem delu uspona, do samog vrha, stoji znak da je zabranjeno za saobraćaj i za pešake. Ja sam ga, na veliko Cicino negodovanje, ignorisao. Ako ne budem mogao da prođem, mogu da spustim motor i u rikverc, na kvačilu. Zar dovde da dođem a da budemo uskraćeni za pogled sa vrha, nema šanse. Ubrzo sam video zbog čega je znak:







Na vrhu vidimo kolegu koji gura GS-a, pitam ga jel´ sve u redu, treba li mu pomoć. Čovek mi kaže sve je ok, samo sam umoran. Kada smo se odmakli, Cica me pita...a što on gura motor ako je umoran? E kad se nisam upišao od smeha.



- Cile, jel´ bilo strašno?
- Nije, ovo je ništa prema onom Vršiču, nemoj molim te, da se vraćamo onuda.
- Nećemo, idemo preko Italije. Hajdemo gore da vidiš kakv je pogled.



- Auuuu, PRELEPOOOO!!!



E onda smo neko vreme imitirali japanske turiste dok Cica ne podviknu:
- Gasi tehniku, daj malo da uživamo!
E ljudi kako se mozak, naviknut da mu najdalji objekat bude zid zgrade udaljen 50-tak metara, razveseli na ovakvim mestima gde pogled nema fizičkih prepreka. Svaki nerv i svaka ćelija se veseli i oseća jedinstvo s´ prirodom. U isto vreme, bez obzira na količinu ega, postaneš svestan koliko si sićušan i nebitan prema ovoj sili i lepoti.





Vreme kao da stoji. Primećujem da je jedna strana vrha primetno tamnija od druge. Na Mangartu smo samo nas dvoje, nigde nikog nema.
- Cile, pogledaj, molim te, koliko je sati.
- Zar je moguće, 18h 15´!
Krećemo. Spust je protekao glatko. Idemo na Predel, ulazimo u Italiju pa pored Lago del Predil ka Tarvisiu. Nisam imao vremena da oslobodim karticu od kamere tako da sa ovog dela puta nema snimaka. Put je lep, dozvoljava brzu vožnju, što i koristim....bledo u odnosu na Mangart i Cici i meni. Po ulazu u Sloveniju, stajemo u jedan ˝welcome biker˝ restoran na kapućino. Moramo da zavaramo glad koja je poprilična.



Posle pauze gas do Jožice, brzinsko tuširanje i restoran. Naručujemo sok od zove i poučeni veličinom porcija, po malu pizzu.
Evo kako je Cica reagovala kada sam joj ispričao taktiku zbog koje joj je Vršič bio neuporedivo opasniji od Mangarta. Na stranu to što je i danas izdržala ceo dan na motoru. Obratite pažnju na veličinu male pizze a ukus se ne može opisati....savršenstvo!



Ovaj klipić pokazuje pogled s´ Mangarta. Na brzinu sam ga ubacio, bez obrade, pa malo drhti.

[bmwgs 58 Napisano Jul 16, 2016]

Super svaka cast

[doktor 4847 Napisano Jul 16, 2016]

Bogami ode ti u ozbiljne putopisce...i to sa zaslugom! 

[Dasic Jovan 173 Napisano Jul 16, 2016]

Sve pohvale :D ima li video???

[smiljke 316 Napisano Jul 17, 2016]

Čim mi se ukaže slobodno vreme za editovanje, postaviću klipove ovde.  

[kobejn 24 Napisano Jul 17, 2016]

Svaka cast za putopis i rutu,jedna od mojih zelja je da odvozim Alpe,ove godine ne ali do godine verovatno da vozim

[Bruno 68 2712 Napisano Jul 17, 2016]

Kakav bre putopisac?

Kud pre nepoce da pises o tehnikama voznje sa lepsim polovinama. Oma da si otvorio temu o tome. Pa ti si pravi psiho-navi-golog.

Da sam ranije ovako nesto procitao moja bi se Mica I dalje vozila samnom.

[srrdjan 315 Napisano Jul 18, 2016]

 Једно велико браво за тактику савладавања и манипулације психе   фотке одличне 

[TomoB 1618 Napisano Jul 18, 2016]

Ako smem da dodam planinski info i upotrebim sličice,........ ovo je gora Mangart, 2.679 m, treća po visini u Slo alpama (bio tri puta). Na samom vrhu je italijansko-slovenačka granica i postavljen je krst. 

 

 

 

 

 

 

 

 

[ProkaRoka 368 Napisano Jul 18, 2016]

Prelepo, tekstovi više nego odlični da mi mame osmeh dok pijem kafu u ovom sparnom Beogradu. 

Pratim.

[marko4522 246 Napisano Jul 18, 2016]

Bas ste dobra ekipa, nema greske. ☺

[smiljke 316 Napisano Jul 18, 2016]

Ljudi hvala na podršci!

 

@TomoB

Sve dodatne informacije su dobro došle, hvala.

 

@Dasic Jovan

Nemam baš smisla za montažu a i kamera je stalno na istom mestu. Meni su sopstveni klipovi dosadni za gledanje pogotovo ovi ˝dugominutni˝. Za koji minut bi trebao da se završi upload uspona na Vršič. Vidi se kako gestikuliram rukama dok zagovaram Cicu, propuštam kolege koji dolaze iza mene i može da se nasluti kakav je put.

[smiljke 316 Napisano Jul 18, 2016]

Evo ga uspon na Vršič, unakazio ga YouTube :

 

 

 

[TomoB 1618 Napisano Jul 18, 2016]

Put nije za uživanje u vožnji i krivinama kao što su recimo u italijanskim Dolomitima, nego pruža više planinskog pejsaža. Na nekim mestima čak je i kritičan za sretanje sa kamperima ili avtobusima. 

 

Putevi Vršič i Mangart pravljeni su u vreme I. sv. rata čisto radi potrebe vojske i njihovih strateških pozicija.  Na 6:15 min. prošli ste pored pravoslavne ruske kapele, koju su od drveta postavili uhapšeni ruski vojnici. Kao zarobljenici gradili su put u nemogućim uslovima, puno njih je stradalo zbog snežne lavine. Avgusta posetiće je Putin, zato je asfalt dotle obnovljen. A dalje  ....

 

[smiljke 316 Napisano Jul 19, 2016]

@TomoB

Prelepa fotografija! Nisam znao ove podatke, hvala.

 

Snimak spuštanja sa Vršiča:

 

[smiljke 316 Napisano Jul 20, 2016]

˝Skuvao˝ se najzad i poslednji klip vezan za drugi dan:

 

[ZEMZEM 2788 Napisano Jul 20, 2016]

Blago vama, ja izgleda mogu samo da gledam tvoje klipove.

Vreme mi ne ide na ruku tako da se postavlja pitanje odlaska u nedelju.

[zlaya 238 Napisano Jul 20, 2016]

Svaka cast     

[peca indipendet 36 Napisano Jul 22, 2016]

Ovo se zove uzivanje citajuci. Bravo

[smiljke 316 Napisano Jul 26, 2016]

Treći dan počinje uobičajenim ritualom, buđenje bez sata, tuširanje i nes kafa na terasi, kuliranje dok se ne postigne radna temperatura. Napolju je neobično toplo za ovo doba dana, ja se, zbog vrućine, osećam kao kuvana noga, najradije bih ceo dan proveo u onom jezeru sa jarcem. Sinoć smo pitali gazdu objekta kada je vreme za odjavljivanje, reče nam, kada se dobro odmorite, možete i u 15h ako vam nije kasno za put. Rešismo da spakujemo bočne kofere i da ih okačimo kada krenemo na doručak ali nam nešto ne ide, ima višak stvari. Zaboravili smo da sada imamo kišno odelo i dve dukserice iz Louisa.
- E, hajdemo mi na doručak pa ćemo na tenane da se prepakujemo, da se ne znojimo sada bez potrebe.
- Ajmo Cile, pravo kažeš.
Lepo doručkovasmo i napravismo prvu grešku- nismo napravili sendviče za put. Računali smo da ćemo jesti negde uz put, gde nas uhvati glad, zaboravljajući da ćemo u vreme ručka biti u Italiji. Italijani su carevi, u vreme ručka, restorani ne rade a oni se posle ručka odmaraju.
Prljave majice, čarape, gaće i staro, raspadnuto, kišno odelo liferovasmo u kantu za otpatke. Opet je falilo mesta u koferima tako da sam deo stvari fiksirao na bočne kofere, na štetu Cicine udobnosti ali uz njenu saglasnost. Dok smo sve to spakovali na motor, već sam bio u goloj vodi. Ispred Jožice nas ispraća gotovo kompletno osoblje Jožice, iz nekog razloga smo im izgleda postali dragi. Lep osećaj, obećam im da ćemo se ponovo videti.
- Kako bre tako slažeš ljude u sekundi, kada ćemo se videti?
- Pa ovuda se vraćamo kući, ovde ćemo ručati u povratku, videćeš da nas se neće sećati.
- E, a kaži mi kolika nam je kilometraža danas? Juče nam je bio dan za odmor a prešli smo preko 200km, nadam se da je danas ispod 500km, malo me žuljaju ove stvari sa strane.
- Imamo više varijanti, odmah u Italiju, put kojim smo se juče vratili ili u Austriju da se malo rashladimo. Preko Austrije nam je nešto dalje, nekih 50-tak kilometara. Uglavnom, nema više od 250km, u najdužoj opciji.

Krećemo, malo pre onog putokaza za Podkoren, čujem u kacigi:
- Skreći u planine, dobiću toplotni udar!
Posle prve krivine, temperatura postaje prijatnija. Prijatno se rashladismo preko Podkorena a i u Austriji je temperatura dosta prijatnija nego u Sloveniji. Asfalt dobar, put širok i neopterećen ali ja vozim po ograničenju, rekli su nam naši zemljaci ispred Louis-a da ima više radara nego prošle godine. Prikačim se za nekog lokalca povremeno, pa dođem do 120km/h, pratim ga par kilometara pa opet smanjim, danas mi prija ˝laganica˝ vožnja. Cica gleda kuće ukrašene cvećem i besprekorno uređena dvorišta a ja fiksiram planinske vrhove u daljini. Propustio sam prvo skretanje ka Hermagor-u. Plan mi je da popenjemo Nassfeldpass-  Passo Pramollo iz pravca Pontebba.
Pre ulaska u Italiju, prelazimo most preko reke Gaililz, bistra kao suza i osvežio me sam pogled na nju:



Po ulasku u Italiju, put postaje zanimljiviji za vožnju. Ređaju se duge, blage krivine sa asfaltom promenjivog kvaliteta. U daljini se vide planinski vrhovi.





Stižemo u Tarvisio. Cicina drugarica nam je, pre puta, nahvalila Tarvisio kao jedno od najlepših mesta u Italiji. Bili smo spremni da tu napravimo pauzu za kafu ali se ni meni ni Cici nije nešto svidelo. Na jednoj strani ulice se nalaze zgrade koje asociraju na sumorni soc-realizam a na drugoj strani moderne građevine različitih stilova. Taj arhitektonski bućkuriš nam nikako nije prijao čulu vida i odlučismo da prođemo. Možda smo pogrešili ali u tom trenutku smo to tako doživeli. Svideo nam se jedan mali nadvožnjak, na izlazu, koji kao da su pravili hobiti, da pređu sa brdašca na brdašce.





Po izlasku iz Tarvizia, ponovo nas zapahnu onaj vreli talas od kog smo mislili da smo pobegli kada smo ušli u Austriju. Vozimo ka mestu Pontebba, po navigaciji, po baš dosadnom putu. Jeste da tu ima i četinarske šume i vide se i planine ali to su kilometri pravog puta pa blaga krivina, pa par kuća, koliko da vas natera da smanjite brzinu, pa opet kilometri pravca. Vrućina postaje neprijatna i svaku grupicu kuća u daljini doživljavamo kao kaznu jer moram da usporim. Da ne bude zabune, za ovakav moj doživljaj, pre svega je kriva visoka temperatura. Da je napolju 25 stepeni, verovatno bih pisao u superlativu o ovom delu puta.





Prvi ulaz u Pontebba svesno preskačem, nisam lud da prolazim kroz celo mesto, uskim kamenim, usijanim ulicama. Ulazim s´ druge strane jer je tuda bliži put za Passo Pramollo.



Dobro sam uradio. Posle par stotina metara od ulaza u mesto, vidi se putokaz za pass. Pratim ga, još malo pravo, pa druga levo, ispod nadvožnjaka, pa kroz red kuća....pa gde počinje uspon? Još malo strpljenja i evo je najzad tabla:



Osetim neki nalet sreće. Sad još malo krivudanja na veću nadmorsku visinu, hladniji vazduh a kada ga pređemo idemo do Kötschach-Mauthen-a pa levo na  Plockenpass, pa se spustimo preko Paluzza na Tolmezzo i onda smo za čas na našem sledećem prenoćištu u San Vito di Cadore u podnožju Dolomita.... Aha, ali možda sledeće godine!
Postoje saobraćajni znaci koji mogu sve da pokvare. Pa da ih nabrojim:

Zabranjen saobraćaj, u ovom slučaju, pass je zatvoren! Za pametne dovoljno.



Još uvek ne gubim nadu, ignorišem i idem dalje. Posle nešto manje od kilometar, sledeći znak:
˝Jesi li lud il´ si glup...pass je zabranjen za saobraćaj!˝



Okrenem glavu na drugu stranu i opet prođem. Taman sam počeo da se divim sebi kako za mene nema prepreke, kad ono opet znak. Ovoga puta:
˝Dal´ ti uopšte poznaješ saobraćajne znake- vraćaj se more!˝



Nešto se mislim, ma hajte more gospodo italijanski putari, mene ste našli, pa vidite da može da se prođe pored znaka, dam mu ga malo po gasu. Posle jedno kilometar vidim da su me nadigrali u igri ignorisanja saobraćajnih znakova i bezobrazluka. Najzad su postavili pravi:
 ˝Ovuda nećeš proći, bez obzira koliko si uporan!˝



Džentlmenski priznam poraz i na levo krug, bar sam video trećinu Pramollo pass-a. U stvari, ništa nisam video, ni na jednom mestu se nije otvorio vidik. U povratku, ulaz u Pontebbo je bio, aj´ da kažem, zanimljiv.
 

 

[srrdjan 315 Napisano Jul 27, 2016]

[smiljke 316 Napisano Jul 27, 2016]

Na žalost nisam pogledao . Ovde sam se i okrenuo, nisam otišao do same barikade.

[smiljke 316 Napisano Jul 27, 2016]

U Pontebbo-u opet velika dilema. S´ desne strane kafić, lep, veliki, ima mesta da se ostavi motor ali prazan. S´ leve strane kafić, lep, nešto manji, nema mesta za motor ali pun ljudi. Odlučujem se za drugi. Motor ostavljam u uzanoj uličici, u hladovini, bezobrazno zatvarajući pola te uličice. Dok sam se parkirao, oslobađa se veliki sto u hladovini, ja šaljem Cicu da odmah ode tamo i zauzme nam mesto. Sve ostavljam na motoru i dolazim za njom. Jaknu stavljam na jednu stolicu, Cicinu jaknu na drugu, širimo se k´o epidemija za tim stolom. Poče i bašta ovog kafića da se prazni, nadam se da nije zbog nas, jesmo znojavi ali se nadam da ne smrdimo baš toliko.





Nije bilo do nas, jednostavno se pogodila smena gostiju. Dok sam se razbaškario u stolici, primećujem da svako ko dođe od gostiju, prvo prilazi čoveku koji sedi sa dve gospođe, za istim stolom kao naš, samo sa desne strane ulaznih vrata, mi sedimo sa leve, pozdravljaju ga i tek onda sedaju za sto. Kud svi Turci tud i mali Mujo, ustanem i ja, priđem čoveku koji očigledno nije ostario igrajući šah ili u biblioteci, izvinem se na smetnji i pitam da li možda motor smeta tamo, da li da ga pomeram. Pogleda me i prvo pita odakle smo. Kažem da smo iz Srbije, on se nasmeja i kaže da nikome ne smeta, da sednemo bez brige. Zahvalim se i vratim za sto kad eto njega za mnom. Mojih godina ali utegnut kao praćka, pita šta želimo da popijemo. Naručimo po espresso i kiselu. Konobarica se stvorila za minut s´ pićem. Izgleda da smo dobili blagoslov da uživamo u njegovom kafiću.
Sada sam već doneo lap-top, externi HDD, kameru i dok se prebacuju snimci, uživam u jednom od možda najboljih espressa koji sam probao u životu. Sramota šta se kod nas servira pod imenom ovog napitka.

Nigde ne žurimo, tek je 11h 15´, srkućemo našu kaficu i pažnju mi privlači grupa na GS-ovima. Čini mi se da su već prošli ovuda dok sam se ja parkirao. Posle desetak minuta, eto ih opet. Primećujem da su uhvatili dobar ritam, na svakih 10-15 minuta prođu pored kafića iz različitog smera. Verovatno u ovom kraju ima odličnih putića za koje ja ne znam i oni se vozikaju tuda, baš im zavidim.

Posle dobrih sat vremena, rešim da prilagodim rutu novonastaloj situaciji. Hoću da pogledam google map na lap-topu ali ˝moša˝, nema WiFi-a. Uzmem navigaciju, nema GPS signala. Prebacim navigaciju na pregled karte i opet kod vlasnika kafića. Objasnim mu gde sam hteo da idem i gde mi je krajnje odredište i zamolim ga da mi pokaže kuda mi je najbolje. Reče mi da je bilo veliko nevreme, da je dosta planinskih puteva zatvoreno. Uze navigaciju i ukuca mi sledeća mesta: Vidali, Resiutta, Tolmezzo, Villa Santina, Ampezzo, Forni di Sotto, Mauria Pass, Valle di Cadore i krajnje odredište,  San Vito di Cadore. Izvede me na raskrsnicu i pokaza kojim putem da izađem iz mesta da me navigacija ne bi vrtela u krug. Reče mi, da iz nekog razloga, svaka navigacija ovde brlja. Zahvalim se i vratim za sto da sva ova mesta unesem na iGo na telefonu, za svaki slučaj. Da mi nije pokazao kojim putem da krenem od kafića, odmah bi zalutao.

Popismo po još jedan sok i krenusmo, mahnemo gazdi u znak pozdrava, on odpozdravi. Kafić se zove ˝Nuovo Caffè Stelutis˝.
Čekam na raskrsnici da se uključim na pravi put, kad opet ona ista grupa na GS-ovima. Vođa grupe urla na nemačkom i pominje Garmin, odbijam da verujem da su oni sve vreme lutali po ovom mestu tražeći izlaz.

Sve do, malo ispred, Ampezza, put je pretežno ravan sa blagim krivinama i dozvoljava brzu vožnju, za divno čudo, uopšte mi nije dosadan. Od Ampezza je daleko atraktivnije. Počinje uspon kroz šumovit deo, krivine postaju učestalije a i dalje je sve nekako pitomo, ma put za uživanje. Tu negde nas hvata glad i koncentrišemo se da negde vidimo otvoren restoran. Vrućina je velika, oboje držimo poluotvorene jakne, znojimo se, znoj isparava i ponovo osećamo znakove dehidratacije. Ljudi moji, ova mesta, kroz koja prolazimo u vreme ručka, izgledaju kao da ih je kuga pogodila. Nigde čoveka na ulici, sve zatvoreno, na svim prozorima spuštene roletne ili zatvorene žaluzine. Na ulicama nema nikakvog saobraćaja, tišinu remeti samo zvuk našeg motora.

Ulazimo u Forni di Sotto, slika ista. Na izlazu, Cica mi kaže da joj se učinilo da je videla otvoren restoran. Kočim, na levo krug...juhuuu, restoran, otvorena vrata!!!









Pun sreće, parkiram motor, sedamo za sto u hladovini, skidamo jakne, malo mi čudno što niko ne izlazi da nas bar pita nešto. Ulazim unutra, za stolom sedi gospođa i čita novine. Pitam dal´ radi restoran, možemo li nešto da poručimo. Može, šta god želite....samo posle 15h i 30´, do tada možete da koristite WC i da sipate vode iz slavine, besplatno, možete da sednete gde god želite i da sačekate da se osoblje vrati sa popodnevne pauze. Zahvalim se, izađem u hladovinu i sednem.
- Radi li restoran?
- Radi.
- Jesi li nam nešto poručio?
- Nisam, moramo, Cile, da se dogovorimo šta ćemo.
- Šta sve ima?
- Pa imaaaa, pišanje i ima česmovača, ne znam šta ćeš ti...ja bih vodu. To važi do pola četiri, koliko je sada sati?
- Pet do jedan.
- Super, imamo dovoljno vremena da se odlučimo, aj´ za svaki slučaj, da uzmemo i pišanje i vodu!



Sipamo vodu u našu flašicu i gas, naći ćemo lepše mesto za pauzu. Za čas smo na Mauria Pass-u. Na silasku spazimo mnogo lepo odmorište sa stolom i klupama. Tu je i vodopadić i mostić, sve u hladovini, ma divota.

- E, ovaj pasić je mnogo lep, jedva čekam da prebaciš snimke, pa da odgledamo.

Opet uzimam svu tehniku, priključujem kameru i veliko razočarenje! U Pontebbu sam zaboravio da izbrišem prekopirane snimke sa kartice, napunila se kod Forni di Sotto i dalje ne postoji ni jedan snimak! Odustajem od prebacivanja snimaka zato što dugo traje a nas je već dobro pritisla glad. Pravimo kratku pauzu, par slika mobilnim i pravac hotel Roma.
 






Vozim ka San Vito di Cadore, kroz najlepše predele današnjeg dana a ništa neće biti zabeleženo. Biće to memorisano u nekom delu mozga i sigurno će se razviti u onog crvića što ljude tera da se ponovo vrate u ove krajeve. Ko je bio, zna o čemu pričam. Cica i ja vodimo razgovor u maniru ˝šta bi bilo da smo...˝
 - u Austriji, na prvom skretanju skrenuli ka Hermagor-u
 - napravili sendviče za put
 - poneli foto-aparat
 - oslobodili karticu u Pontebbu
 - da je Pramollo bio otvoren
Da li smo nezadovoljni današnjim danom...daleko od toga...šta da uopšte nismo krenuli na ovaj put?

Stižemo pred hotel Romu i oduševimo se lokacijom. ´Ajde što mesto odiše dobrom atmosferom i pravim italijanskim duhom ali nismo očekivali tako dobar, luksuzan hotel za te pare. Dočekali su nas s´ hladnom limunadom, pokazali garažu za motor dali ključ od sobe na trećem spratu. Kažem da imamo mnogo stvari i pitam za sobu u prizemlju a gazdarica će: samo se vi opustite uz limunadu, imamo lift u hotelu.

 

Kada smo videli sobu, oduševili smo se. Ogromna soba sa bračnim krevetom, stolicom za ljuljanje i pogledom na Dolomite, veliko kupatilo, sve besprekorno čisto i novo! Momentalno sam zažalio što ovde nisam napravio višednevnu bazu za obilazak svih pasova u prečniku od 200km.



Raspakivanje, tuširanje i tek posle tuširanja osećam koliko nas je samlela vrućina danas. Umorniji smo nego prvog dana. Rešimo da se malo odmorimo pre ručka i uživamo u pogledu kroz prozor.



Silazimo na recepciju hotela, raspitujemo se za lokalne specijalitete. Gazdarica nam kaže da je njihov restoran dobar ali ako hoćemo italijansku hranu po starim receptima, bolje da siđemo stotinak metara u mesto. Izvadi kartu mesta i obeleži nam tri lokala sa domaćom hranom. U jednom su specijalitet testenine, u drugom pizza u trećem, čini mi se da reče, riba. Malo se prošetasmo da izvidimo kakvo je mesto i odlučismo se za ˝špageteriju˝.





Naručimo ˝spaghetti carbonara˝, pitamo konobara kolike su porcije, reče da su prilično velike, savetuje da podelimo jednu a ako nam ostane, pakuju višak za poneti. Nešto se mislim, e moj prijatelju da ti znaš koliko smo mi gladni.....ali poslušamo savet.

Posle nekog vremena donese čovek porcijetinu špageta i dva tanjira. Savršen miris, savršen ukus, narenducnemo po malo parmezana, čisto da da aromu a ne da dominira....au kakvo veselje za čulo ukusa i izgladneli organizam. Na kraju sam ja morao da pojedem pola od Cicine polovine, greota da se nosi u sobu i da se jede hladno. Prejeli smo se. Jedva sam se vratio do hotela. Kada se kombinuje umor i pun stomak, oči teško ostaju otvorene.

Zadnje čega se sećam od današnjeg dana je sledeća slika:



Uopšte nisam bio svestan kada sam zaspao, prespavao večeru, probudio se tek sledećeg jutra u potpunom neznanju koji je dan i gde se nalazim!
 

[srrdjan 315 Napisano Jul 29, 2016]

Е то ти је ваздух када одспаваш и незнаш где си 

[Sale11351 131 Napisano Avgust 8, 2016]

Svaka cast za putopis!!! Cekamo nastavak...

 

Sent from my HTC Desire 510 using Tapatalk