A što ne bi na Alpe?

smiljke · Jul 13, 2016

Prošle godine (2015-te) sam išao na Alpe sa drugarima motorašima, Dejanom, Mikicom i Matijašem. Vratili smo se s´ lepim utiscima i gomilom fotografija i video materijal.
U nekoliko navrata sam pokušavao da sredim video materijal ali nekako uvek odlutam, u mislima, ponovo na taj prelep predeo i od editovanja ne bude ništa. Cica je uvek prisustvovala tim pokušajima i zajedno sa mnom se divila lepoti prirode.

Dođe i kraj maja 2016-te, moji drugari imaju obavezu da porodice vode na more i razgovor se svodi na to gde je bolje, Grčka, ali koja mesta?
U meni se probudi dobar muž i kažem ženi da odabere neko mesto u Grčkoj, gde joj se sviđa, pa da odemo da se brčkamo, broj dana onoliki koliko ona misli da bi nam prijao.

Odgovor me je šokirao: a što ne bi na Alpe, motorom, dok još ima snage u nama? U Grčku možemo i sa sedamdeset godina, preko neke agencije.
Ne verujem, gledam po kući da nije negde postavljena skrivena kamera. U najhedonističkijim maštanjima, nisam imao obraza da planiram Alpe dve godine za redom. Ajde da se ne radujem prerano, bez obzira što srce počinje ubrzano da kuca, smireno objašnjavam Cici da prvi i poslednji dan mora da sedi na motoru preko 600 km.
˝Nema veze, pravićemo pauze, pa nije mi bilo neudobno ni onih 350km kada smo obilazili Goliju, Kokin brod, Zlatibor i Taru u jednom danu.˝

Planiranje može da počne. Ono što joj se svidelo na slikama je Mangart, Dolomiti i Grossglockner...dobra osnova.
Prvo na accuweather-u tražim najstabilniji vremenski period za ove lokacije i to je otprilike 27-mi juni pa nadalje.
Preko booking-a odmah rezervišem dve noći u ˝Apartments and Rooms Jozica˝, jedan dan odmor, drugi dan Mangart pa dalje.

Sve mi je nekako preblizu, nezgodno je naći prenoćište koje odgovara i po ceni i po lokaciji u tako kratkom vremenskom razdoblju. Prošle godine smo rezervisali početkom maja za sredinu augusta i jedva smo našli smeštaj. U međuvremenu vidim da mi je sajla kvačila za zamenu, okrećem telefone i rok isporuke je mesec dana. Niko od dilera Kawasakija nema sajlu na stanju, kako je lako biti diler u Srbiji.
Ivica Matijaš mi priskače u pomoć i preko njegovih prijatelja, sajla stiže dva dana pred put.

Menjam ulje, filter i sajlu kvačila pri tome me osa vakciniše za vrat a posle par minuta, pčela za nožni prst. Zaključujem da nisam alergičan i da može da se krene bez ikakvih problema.
Kako se približava vreme polaska tako se menja i vremenska prognoza. Taman kada je prošao rok za besplatno otkazivanje smeštaja, accuweather je predvideo kiše i nepogode duž cele moje rute. Nema veze, mi krećemo!
Polazak je 27-mog juna u 6h ujutro, da izbegnemo vrućinu i nadam se kišu koja bi trebala da nas uhvati oko 13h kod Zagreba.

Dan pre polaska se pakujemo i vidim da nema šanse da u 3 kofera spakujem sve što smo hteli da ponesemo. Prvo alat svodim na ˝smrt˝ klješta, par imbusa, pribor za krpljenje guma i zlatnu karticu auto-moto društva. Od garderobe samo po nekoliko starih majica koje planiramo da pobacamo kada se isprljaju kao i čarape. Farmerke i patike će nam biti civilna oprema i po dve pristojne majice, ponećemo po duks dugih rukava ako bude hladno.
Merimo sve stvari i nas dvoje u opremi i vaga pokazuje neverovatnih 210kg!!!

Krećemo sa 2 sata zakašnjenja, oko 8h, i tek u Sloveniji kapiramo da smo zaboravili da spakujemo dukseve a verujte bili su neophodni i foto aparat.

Auto put smo zgazili mnogo lakše nego što sam očekivao a na pauzama koje sam pravio na otprilike na 150km, pre nego što osetimo umor, smo upoznali dosta interesantnih ljudi.
Izdvoio bih jedan susret. U Hrvatskoj nam se obraća čovek, dosta mlađi od nas, koji otežano hoda i otežano priča. Dolazi i njegova supruga i sedaju sto do nas tako da možemo da razgovaramo. Čestita nam što putujemo motorom i na izabranoj ruti. On se pre par meseci probudio iz godinu dana duge kome. Vozio je motor auto putem, po mraku i kiši. Vizir mu je maglio i nije na vreme video znake upozorenja da su radovi na putu. U sekundi mu se promenio ceo život!
Održava ga želja i nada da će ponovo moći da sedne na motor.

Kod Zagreba nas je uhvatio pljusak, sreća, na pumpi i držao nas je preko sat vremena. Radnici pumpe kažu da je ove godine to najjači koji su videli. Automobili su se zaustavljali u zaustavnoj traci autoputa. Vozači koji su stizali na pumpu, po prestanku kiše, su izgledali izbezumljeno.

Kako se Versys 650 borio sa tolikim teretom na auto putu možete videti ako imate 6 minuta viška svog života. Pustite neku muziku koja vam se sviđa pošto se čuje samo šuštanje vetra. Vibracije koje se vide su od nosača kamere, motor je savršeno miran.

Segamegadrive · Jul 13, 2016

Pratim!

Svaler · Jul 13, 2016

Пратим :Mina:

Видим да се углавном држало 160-170 на аутопуту. Занима ме ако си пратио (и ако није тајна наравно :takoje: ), како троши тај 650 на тим брзинама?

smiljke · Jul 13, 2016

Nije druže nikakva tajna, našeg goriva mi je potrošio 6.2L na stotku. Hrvatskog, pri bržoj vožnji 5,5L a u Sloveniji i na celom putu po pasovima nije prešao 4,5L. Baš sam vodio evidenciju jer je i mene zanimala potrošnja ovako opterećenog motora.

smiljke · Jul 13, 2016

Ovo je nebo iznad Zagreba:

Par minuta kasnije je to izgledalo ovako:

Po ulasku u Sloveniju, auto put postaje zanimljiviji a temperatura je prijatno niža. Nas dvoje smo se raspričali preko BT komunikacije kao dve kokoške. Glasovna obaveštenja sa navigacije su isključena, na navigaciju ni ne obraćam pažnju, ovde ne može da se zaluta. Mnogo puta sam išao u Kranjsku Goru na skijanje a i svako skretanje je jasno obeleženo.
Ko, bre, ne može da zaluta!?!

Tamo gde sam trebao da skrenem ka Kranju sam preticao kamion sa dve prikolice, putokaz nisam ni video. Vidim isključenje za Vrhniku, brate kao u zoni sumraka, kakva sad Vrhnika kad treba da bude isključenje za Kranj. Uđem u Vrhniku, prvi kafić, priđem namrgođenom, nabildovanom, istetoviranom momku sa devojkom jer nikog drugog nije ni bilo. Razvuče mu se faca u osmeh kada sam mu rekao da smo iz Srbije i uputi nas kako najbrže da izađemo nazad na auto put uz upozorenje da ne slušamo navigaciju nego njegova uputstva, jer svaka iz nekog razloga brlja u tom delu Slovenije.
Zahvalim se i krenem a u sebi razmišljam gde li nas je ovaj uputio. Posle par minuta pogledam a navigacija me vraća nazad u Vrhniku!?
Vozim po uputstvima koje mi je čovek dao i bez problema stižemo u naše prvo prenoćište negde oko 16h 30´, jedino sa 44km većom kilometražom.

˝Apartments and Rooms Jozica˝ objedinjuje restoran, pizzeriju, sobe i apartmane. Nalazi se na 4km od Kranjske Gore. Dolazim do šanka, gospođi pokazujem rezervaciju sa booking-a, ona uzima ključ i vodi nas do sobe. Pokazuje nam mesto za motor. U garaži su vrata i kroz hodnik smo odmah u sobi. Odlično ne moram da teglim pretovarene kofere. Soba jeste velika, čista ima sopstvenu saunu, kuhinju ali brate gledam u točkove parkiranih automobila napolju. Cica kaže: daj nemoj sad da izvoljevaš ovo je samo da prespavamo. Raspakujemo se i vidimo da je kofer u kom je Cicina torba sa stvarima mokar.
Nisam bio pažljiv kada sam ga zatvorio, nisam video da je uštinuo unutrašnju torbu. Zagrebački pljusak je pošteno navlažio Cicine stvari, osim moto opreme nema šta suvo da obuče.
Idem do recepcije da vidim da li slučajno imaju neku sušilicu ili grejalicu. Sada je na recepciji čovek...znate ja sam rezervisao dve noći....bla...bla...bla, a otkuda vama taj ključ? Dala mi gospođa za šankom, pre par minuta. Jao čim nisam tu oni nešto pogreše, vaša soba je na spratu, sa pogledom, izvinite, sada ću vam obezbediti i grejalicu za stvari...i još nekoliko puta izvinite...u stvari izvinjavao se sve do vrata nove sobe.
Nova soba je duplo veća, sa terasom i pogledom na planinske vrhove.
Grejalica suši stvari a nas dvoje, istuširani, dovršavamo sendviče koji su putovali od Valjeva.

Mesto za motor:

Pogled:

Primećujemo da dosta ljudi dolazi ovde na klopu, što s´ motorima, što s´ kolima, tablice i lokalne i iz cele Evrope. Rešimo da vidimo kakva je to hrana a i vreme je za večeru. Konobarici objasnim da hoćemo samo njihove domaće stvari, za početak neki domaći sok i neku supu karakterističnu za ovaj kraj Slovenije i njihov restoran. Odmah nas pita dal´ jedemo pečurke, da, daaa, volimo ih i Cica i ja. Odskakuta ona veselo i odmah se vraća sa dve ogromne čaše domaćeg soka od zove sa listićima mente i kriškom limuna, led u posebnoj posudi.
Sok je vrh! Vrlo brzo stižu dva tanjira supe, ma nisu to tanjiri to su male vanglice, u svakoj ima bar po 300gr različitih pečuraka plus preukusna, gusta supa. Više mi liči na gulaš s´ pečurkama. Ukus je savršenstvo, ono presit si a još ti se traži ukus. Borismo se mi s´ tim dobrih sat vremena.
Ovaj dan smo završili sa ogromnim osmehom na licu, prezadovoljni putem, smeštajom i hranom.

kimi018 · Jul 13, 2016

samo napred! :kafa:

nemo · Jul 14, 2016

Lep početak, budi mi uspomene na :http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/90370-alpi-pogled-kroz-vizir-saputnice/

Neka i Cica napiše ponešto...

Uživam sa vama

djolji · Jul 14, 2016

^{Samo napred, odlično pišete, a i slike su lepe , pa ne štedite na tome. Najlepši putopisi su doživljai u dvoje . Lepo je kada na sklikama vidimo i aktere ove avanture, pa ih pokažite, sigurno su izrazi na licu upečatljivi.}

^Pozdrav

Vjeko · Jul 14, 2016

:takoje:

max80 · Jul 14, 2016

Odlično :takoje: . Početak obećava.

DraganNS · Jul 14, 2016

Takodje :takoje:

jokram · Jul 14, 2016

Super!

Mogli bi zene da upoznamo...moja bi uvek birala more pre planine...

vasqez · Jul 14, 2016

:kafa:

smiljke · Jul 14, 2016

Raduje me da vam se sviđa ovo moje pisanije, hvala.

@nemo

Vaši tekstovi su meni i drugarima bili osnova za planiranje prošlogodišnje a meni, ovogodišnje rute. :sampion: Putopis iz linka sam dao Cici da pažljivo pročita pre polaska na ovaj put.

nemo · Jul 14, 2016

Super, znači Cica nije se prepala nakon čitanja šta se dešavalo prvi dan našeg putovanja...

smiljke · Jul 14, 2016

Strah je bio prisutan ali je , za divno čudo, podnela celo putovanje mnogo bolje nego što je i sama očekivala.

Pokusacu da je nagovorim da napise svoje utiske.

smiljke · Jul 14, 2016

Budimo se, bez sata, baš odmorni. Pravimo nes kaficu i polako kuliramo na terasi. Pojma nemamo koliko je sati a da budem iskren, ni ne interesuje nas. Kada smo završili ritual silazimo na doručak.
Dočekuje nas nasmejana konobarica, ista koja nam je dala pogrešnu sobu i prati nas do našeg stola. Na stolu neki mršavi plato sa malo sira, malo šunke, džemići i maslac. Taman kada sam hteo da naručim konkretan doručak, procvrkuta konobarica:
˝Želite li jaja,koliko, na koji način spremljena, viršle, kobasice, kroasane, mleko, čaj, kafa, ceđenu narandžu? Da donesem ja sve ili vi imate neke želje, samo recite ja sam tu da vam spremim. Znate i ja provodim dosta vremena putujući motorom, izvinite za grešku u vezi sobe, juče.˝
Naručimo prvo čaj i odlučimo se za razne vrste kačkavalja i šunke. Drže nas još one pečurke od sinoć. Napravimo sendviče za danas koje nam konobarica lepo umota i doda nam još po kroasan da nam se nađe ako nam se oduži vožnja. Iza nas je ostalo više hrane nego što smo pojeli i potrošili za sendviče.
Prvi, razočaravajući, susret sa doručkom, na žalost, kasnije nismo slikali:

Odlučujemo da odemo do Villach-a u Louis da kupimo dukserice i kišno odelo za mene, ono koje sam poneo se raspalo (kupljeno u poljoprivrednoj apoteci i dobro služilo u prošlogodišnjoj turi po Alpima).

Put nas vodi preko Wurzenpass-a (1.073 m), naš prvi zajednički pass koji nije ni bio planiran, e ovo je lepota putovanja- neplanirano a imaš vremena da obiđeš. Sendviče u tank torbu, bočni koferi prazni i krećemo. Fotografije koje slede su frejmovi iz video snimka pa je kvalitet takav kakav je.

Skretanje za Wurzenpass, Podkoren, po naški.

Kvalitet asfalta i nije neki ali se prolazi kroz lepu šumu i lepe su krivine. Miris borovine se ne može opisati. Pošto Cica zna da volim malo drugačije da vozim nego sada, nudi mi opciju da je ostavim na vrhu a ja da odem do Villach-a i da je pokupim u povratku. Džentlmentski odgovaram da mi nije problem lagana vožnja i da ceo ovaj put vozim da bi oboje uživali u prirodi. Svi koji nam dolaze u susret nas pozdravljaju, lep je to osećaj znati da pripadaš velikoj grupi ljudi koji vole putovanja motorom i koji su uvek spremni da pruže pomoć ako zatreba.

Odjednom mi, na moju veliku radost, upada mi u vidno polje, veliki motor zelene boje- Versys 1000! Oduševljeno ga pokazujem Cici i čujem u kacigi:
-A šta fali ovom našem? Nisam se umorila na auto putu, pouzdan je, malo troši, kroz krivine može brže nego što bi nama bilo prijatno a uvek možeš da ga ofarbaš u zeleno ako ti se baš sviđa...
E hvala ti Bože na pametnoj ženi! Uzgred ovo je prvi, veći motor a da nije BMW GS, Harley Davidson ili Ducati Multistrada 1200, koji sam sreo na putu. GS je zastupljen u tolikom broju kao da ga daju besplatno uz 5kg praška za veš.

A na granici sa Austrijum gomila naoružanih graničara!?!? Šta ako nas zaustave i uzmu nam sendviče i kroasane, jedva suzdržavam smeh dok mi oni mašu da prođem.

Asfalt sa austrijske strane je katastrofa u odnosu na slovenačku ali su radovi u toku. Pogađate da je nas uhvatilo crveno svetlo:

Da vas ne davim više ovim fotografijama sa kamere, vrlo lako nalazimo Louis u Villach-u. Stajemo ispred vrata, skidamo tank torbu, postave iz jakni i sve trpamo u jedan od bočnih kofera. Staje kolega s´ motorom, lepo čovek kaže:
- Zdravo, čak iz Srbije?
- Zdravo, da.
Uđe u Louis. Dolaze dva namunjena R-a, nemačke table, njih troje. Muž i žena na jednom, samac na drugom.
-Zdravo, vi čak iz Srbije na tom motoru?
Sunce ti poljubim, pa ja znam nemački. Nemoguće, nikad ga nisam učio...znam, EU je donela zakon da svi nauče srpski za 24h da bi mogli s´ nama da pričaju kada nas prime...ma neeee...to mora da je od onih pečuraka u Jožici. Kada se vratim, tražiću pečurke za kineski, baš bih voleo da ga znam.
Trgnu me glas..
- Ovo je moja supruga (zaboravih ime) i drugar, mi smo iz Vojvodine ali već tri godine radimo i živimo u Nemačkoj.
- Mladi ste, zašto ste otišli ako nije nekulturno što vas pitam?
- U Srbiji smo zaboravili da se smejemo a hteli smo i porodicu!
Au, nikada me odgovor na pitanje nije toliko pogodio. Žao mi je što se mladi ljudi tako osećaju kod nas i što je to realna slika koju odnose i prenose u svet o svojoj zemlji. Dok ćaskamo, stiže i auto sa Villach tablama, mladi Novosađanin koji godinu dana živi i radi u Villachu. Svi su nasmejani i zadovoljni. Dečko iz Novog Sada ima sladak problem, kupuje novi motor ali ne može da se odluči...hiljadarka ga plaši, početnik je...razlika u ratama nije velika, e slatke muke. U povratku hoćemo da obiđemo Faaker See jezero, dobijamo upozorenje da su cene u tim kafićima i restorančićima oko jezera, prenaduvane i za njihove uslove.

Završavamo kupovinu, pozdravljamo se s´ novim drugarima i idemo da napravimo krug oko jezera. Put je samo na dva mesta blizu jezera, uglavnom mora da se uđe duboko na plac restorana ili kafića da bi ste došli do obale. Odustajemo od kuliranja na jezeru i krećemo nazad ka Jožici da ostavimo stvari i da spakujemo Mangart u ovaj dan.

Ovaj video je namenjen onima koje interesuje kakav je kvalitet asfalta i priroda preko Wurzenpass-a. Nema atraktivnih prolaza kroz krivine ni opasnih situacija, obična relax vožnja. Opet važi ono za muziku, pustite neku svoju u pozadini.

Rammstein1 · Jul 15, 2016

Ne pika se, nema slika pored tenka na Wurzenpassu :takoje: :Mina:

smiljke · Jul 15, 2016

Ali ima na snimku....i tenkić i beli konjić.

Vidim da smo se omašili za dan- dva a jako nam je slična bila ruta.

smiljke · Jul 15, 2016

Stigosmo u Jožicu, Cici kažem da mi naruči kafu i sok od zove a ja odoh da ostavim višak stvari u sobu. Vraćam se a konobarica (motorašica) već priča Cici kako je Vršič baš opasan prelaz. Loš asfalt, klizava kocka u krivinama, dosta njih je popadalo tamo a Mangart je užasan, šta ćete tamo... i sve u tom fazonu, uplašila bi i vozača a kamoli suvozača. Ja je zamolim za jelovnik, ne bih li je prekinu... a uopšte nisam gladan. Cica kao iz topa:
- Pa nećemo valjda da jedemo, ja sad nisam uopšte gladna.
- Samo vi donesite a mi ćemo da se dogovorimo.
Stiže jelovnik, sokovi i kafe a ona ne zatvara:
- A došli ste preko Korenskog Sedla iz Villacha? Ni taj prelaz mi ne volimo, tu ume da bude baš opasno...bla..bla..bla.
Sreća pa se pojaviše novi gosti i ona ode da radi. Mi normalno odustajemo od klope. Uz kaficu pričam Cici da ona i njen muž sigurno voze neki tip motora koji je samo za dugačka putovanja a nezgodan za krivine.
- Pa videla si da da ovaj prelaz ka Austriji nije opasan. Jesi li se uplašila negde?
- Nisam.
- A jel´ mi idemo preko tog Vršiča?
Smišljam u trenutku jednu malu, belu laž.
- Nemam pojma, mi idemo putem za Bovec, na navigaciji se ne pominje Vršič. (Prošao sam ga prošle godine)
- Dobro, ali kada ti kažem da usporiš, ti uspori, nije mi prijatno da budem u grču.
- Važi, nigde ne žurimo.

Krećemo da odvozamo drugi deo dana:

Nailazimo na putokaz, na kome se jasno vidi gde idemo. Ja joj skrećem pažnju na drveće kroz koje se neobično lome sunčevi zraci i daju drveću gotovo ljubičastu boju. Prolazimo.

Dolazimo do čuvenog jarca, čiju fotografiju ima svako ko je prošao kroz ili pored Kranjske Gore, pa ajd da mi ne budemo izuzetak. Cica će:
- Ma hajdemo mi da vidimo taj Mangart a jarca možemo da skinemo sa interneta i onako nećemo da pravimo selfi s´ njim.
Kasno, već je slikan.

Pričam joj kako je Soča lepa reka. Bistra kao suza. Napravićemo pauzu na njoj, možemo i da pojedemo sendviče tamo. Mangart nije toliko strašan koliko ona žena priča a pogled je takav da od njega zastaje dah.
- Jel´ ovo taj Vršič, isto je kao što je ona žena opisala?
- Izgleda da jeste, vidiš da nije strašno.
- Nije kad me zagovaraš...i uspori to malo, vidiš da se propinje motor!
- Važi...a ti se nagni napred, na mene, dok ne prođemo ove krivine uzbrdo. Kad budemo silazili, sedi normalno ili se blago nagni nazad, reći ću ti kad kako.

- Trebalo bi da uzmemo veći motor, 1000 kubika, mnogo je udobniji i stabilniji. Ne bi se propinjao na uzbrdicama kao ovaj mali. Vidiš Cile da niko ne putuje na dalje ture sa ovako malim motorićem, čula si, ispred Louisa kada su se oni ljudi čudili, čime smo mi došli čak iz Valjeva.
- Evo ga isti kao naš! Isto par kao i mi!
Kud baksuz sada da naiđe sa Versysom 650 i to isto crnim.

Put do vrha, prolazi u prijatnom ćaskanju, u stvari ne zatvaramo usta. Smeje se mojim pokušajima da joj skrenem pažnju, kaže da je videla putokaz pre nego što sam ja pomenuo sunce i drveće i boje i kakve sam sve gluposti pričao, te neobična ptica, te cvet....ali zna da sam sve to radio da se ona ne bi plašila, da bi joj vožnja bila prijatnija. O ovom pokušaju da je nagovorim da nam treba veći motor...pa, o tome ima vremena da razgovaramo.

Kako je počeo silazak, tako i razgovor postaje proređen. Kada smo se peli, gledala je na gore, sada gleda dole i povremeno se vidi kakve su provalije. Znam o čemu se radi, ostavljam je da otćuti samo je povremeno potapšem po nozi. Vidim da joj je tada lakše, normalno, vozim najsporije moguće. Nema potrebe sada da je preplašim a čeka nas Mangart.

Lepo stigosmo do onog mesta sa klupama, na Soči, parkiram motor u hlad:
- Cile hoćemo li one sendviče?
- Hoćemo.
Otvaram kofere, jedan za drugim...tank torbe sa sendvičima nigde nema! Ostavio sam je u sobi, sa stvarima iz Louisa. U gornjem koferu nalazim par bonžita. E stvarno sam nikakav muž, em lažem ženu, u stvari pokušavam...odmah me provali, em je držim gladnu.
- Cileee, nemamo sendviče, našao sam par bonžita!
- Nema veze...kako je lepo ovde!
Pravimo baš dugačku pauzu. Ja prebacujem snimke sa kamere na externi HDD a Cica trčkara okolo i slika telefonom. Baš nas odmara šum vode, mogli bi ovde da ostanemo do mraka.

Nema bolje nagrade za muškarca od lica umorne ali nasmejane žene. Posle jedno sat vremena, oboje smo bili spremni za Mangart.