HILANDAR - prvi put

[maresh 160 Napisano Januar 7, 2015]

Dragi Vlado, kada bih imao tu čast da upoznam našeg Marokanca, imao bih šta i da naučim.

[K_A_W_A 936 Napisano Januar 8, 2015]

Ti i nas Marokanac ste mrtva trka sto se tice putopisa.... Svaka cast na svemu ovome...

Tesko druze da je tu mrtva trka, jer su ti putopisi (Marokancevi i ovaj) skroz drugaciji.

 

Dragi Vlado, kada bih imao tu čast da upoznam našeg Marokanca, imao bih šta i da naučim.

Marokanac ti je vec dao savet na prvoj strani, tako da si mogao iskoristiti taj njegov savet.

 

 

[spredrag 1113 Napisano Januar 8, 2015]

Svi smo različiti. Doživljavamo stvarnost na različite načine. I svoje doživljaje prenosimo različito. To je bogatstvo. Ima ovde (na forumu) mesta za sve. I svako može da nađe nešto za sebe.

[maresh 160 Napisano Januar 11, 2015]

I dalje lutam po pravcu, koji me vodi samo do jednog. Izaći i skloniti se sa ovog puta. Sve više i više dugačkih šlepera, nadolazilo je, i skupljalo se u kolonu, u kojoj sam bio i ja, verovatno nebitan zbog svoje veličine u odnosu na teretne gromade, koje su polako zauzimale svaka svoje mesto u nepreglednoj koloni za carinski terminal, formiranoj sada sa desne strane puta, i to dosta udaljenoj od granice.

 

Ozarih se opravdano kada ugledah račvanje asfalta na više traka za usmeravanje vozila, svako u svoju traku. Sortiranje po pripadnosti je i ovde neizbežno. Ovi ovamo, a oni onamo! Ovi što su deo velike unije neka prođu, a ostali na drugu kapiju, pa ćemo da prebiramo šta je ostalo da može proći. Restlove treba bacit'. Ova pomisao nagoni me muku, te okrenuh guvernal na desno, te se uvukoh u red bez velike viseće plave table sa srećnim zvezdama u razigranom kolu. Dok tako čovek čeka svoj red, i ne samo na ovom graničnom prelazu, samo odvajanje na ove i one polako i sigurno u tom očekivanju stvara blagi osećaj posranosti sa velikom tendecijom porasta. Pade mi na pamet u tom čekanju sve ono, zbog čega sada ta leva kolona vozila ima prava da stoji u koloni iznad koje te razigrane zvezde igraju svoje kolo. Da ne bi Vizantije i krstaša koji je opljačkaše, i odneše sva bogatstva na zapad, gde se u to vreme stvoriše prvi oblici trulog kapitala i prvi začeci bankarstva i ekonomije, koji danas zdušno globalizacijom nameću svoju pamet i iskustvo siromašnom istoku, ne bi mi danas prožimali sve blagodeti kao ovi kvazi srećnici, iz te leve kolone. Na svu sreću! Virus te pameti se posle proširio i preko Atlantika.

 

Postmatrao sam te, sumorne poglede putnika naslonjenih glava na prozore automobila, i svaki taj pogled je bio uperen u našu kolonu samo da se prekrati vreme do dolaska na terminal. Pogled poniženja, radi reda. Nikakve zainteresovanosti u njima ne beše. Upereno značenje niže vrednosti iz pogleda tih ljudi u elemente niza, ljude iz kolone bez zvezdica, odavalo pravo lice pomatrača, čiji je karakter i izgled u tom trenutku nedvosmisleno podsećao na telad, zatvorena onim drvenim pregradama na stranicama kamiona, što se svojim vonjom prepoznaju pola sata pre nego što ih ugledate na putu. Sledi mukanje.

Za razliku od njih, ja sam bio slobodan. Barem se meni tako tada činilo.

 

Velika toplota od čelika i gvožda ispod mene, nagoveštavala brzi, ali podnošljivi atak na moje telo. Podnošljiv, zato što se svaki nedostatak u ljubavi prema nečemu podnosi sa lakoćom. Iako je nelogično imati na sebi kožne pantalnone i opremu u ovakvim uslovima, ni za šta na svetu me ne bi nateralo da svoju opremu zamenim za moderan poliester. Kada bismo posmatrali pravu prirodu stvari, svako zeleno drvo je daleko vrednije kao takvo, nego da je napravljeno od zlata i srebra.

 

Proveriše oni tako i mene, ispunih neki formular koji donese sredovečna bugarka, u smislu zašto idem, gde idem, kod koga idem i kada se vraćam. Dokle više? Gde god da sam, šta god da činim, svima trebaju moji podaci. Jesam li to ja? Čak i u Srbiji pri kupovini obične kifle u pekari, nude neke kartice, koje pri kupovini pružaju mogućnost popusta. Naravno, pri popunjavanju formulara je potreban JMBG. Ne nasedam od početka na ovaj način prodaje identiteta za jeftini pupust od 1 %. Sada nisam imao izbora, i prodadoh svoj ID za izlaz iz Bugarske.

 

Sa desne strane, kao što je i običaj, nastanilo se pre grčke granice nekoliko prodavnica sa neoporezovanom robom. Stadoh sa namerom, prvenstveno radi odmora. Nalaktih harlija, i uputih se do prve prodavnice, odmah do asfalta, prve po redu. Unutra me sačeka sredovečna, pretpostavljam bugarka koja je uveliko bila u sesiji trgovine sa vremešnim čovekom, koji je već kao po unapred sastavljenom spisku robe ređao imena poznatih brendova. Od viskija i cigarata, malo je izostalo, mada ne mnogo. Uljudno je bio skroman. Moja mala flašica vode koju sam kupio, prodavačici se činila kao marginalni trenutak. Sedoh na klupu ispred motora i osetih glad. Pio sam vodu i razmišljao, ovaj put o motoru. Sveta Gora, je još uvek za mene bila nešto daleko i nešto nepojmljivo, nešto što nikakve veze nema samnom ni sa ovim putovanjem. Kao da upošte ne postoji na zemlji. Sve svete misli i namere ka Svetoj Gori koje sam imao pre putovanja, sada su nestale. Nema ih. Ništa ne osećam. Sedim tako na klupi i razmišljam o motoru. Šta je to mene navelo da se vežem za Harli Dejvidson? I sam sam se uverio da ovo jedan od motora koji se najteže vozi. Težak, runda, brunda, krut, ne dinamičan, malo je reći bezobraza, uvek nekao radi po njegovoj volji, neudoban, nizak, glomazan, i šta više na osnovu svega ovoga rečenog i nepoželjan.

 

Nedavno, jedan moj prijatelj na zajedničkom putovanju za Pečuj, dok smo tako sedeli nas više u jednoj kafani, u ulicy Kiraly, u centru Pečuja, i razgovarali o moto skupu u Austriji pod imenom "Faaker See" , i koji je po njegovom vredno posetiti, rekao je i pored mog prethodnog stava o Harli Dejvidsonu kao motoru sa svim ovim atributima koje sam prethodno naveo, na konstataciju svih, da kao motor sa samo imenom i brendom mnogo košta:

 

- Da, u pravu si, stvarno ne valja. Većina nas ovde za stolom se slažemo sa tobom i veličamo svoje marke motora, ali isto se tako potajno nadamo da ćemo i mi jednog dana voziti taj motor, što samo košta , kvari se i ništa ne valja. - rezimirajući razgovor na ovu temu, podvuče Voja.

 

Ali evo pravog, istinskog i mog prvog kontakta sa "američkom ikonom". Davne 1993. godine, poslat sam u Beograd na studije Visoke politehničke Škole, Krfska broj 7. Stanovao sam na Karaburmi. Svaki dan putovah 16-com, ulicom 29. novembra, do raskrsnice sa Cvijićevom. Odavno, pre toga sam bio inficiran šezdesetim, sedamdesetim godinama, muzikom i načinom života, Hendriksom, Kleptonom, Santanom, Kridensima, StepenWolfom, Bluzom, Džon Li Hukerom, Džoni Marsom...

 

Malog Rolanda kupih nedavno. Ne vredi paliti velikog Marshall-a za rad povremenih dnevnih napada izliva blues-a. Stratocaster u pozadini svaki put uliva toplinu pri pogledu na ugao sobe, gde nam se nalazi i naša mala crkvica.

 

U to vreme, Beogradom je vladao jedan novi talas. Talas devedestih. "Sve što je iole vredelo, palo je u vodu!". Pojaviše se neke nove vrednosti, neki novi ljudi, neki novi klinci, bez kose, u sportskoj opremi bez skija, sanki i lopti, trenerkama i kapuljačama, na fakultetima, prodavnicama, životu uopšte, koji nisu priznavali ništa do tada, za njih kao da istorija nije postojala, oni su bili rođeni iskaljeni životom i iskustvom u svojoj dvadesetoj, đonom sklanjanjući sve ispred sebe. U to vreme tračak nade i stare Srbije se zadržao samo u manjim mestima, i ruralnoj sredini. Veliki gradovi su već odavno fasovali.

 

I, dok sam jednom tako silazio sa 16-ce, pređem ti ja raskrsnicu, tu je nekada bila benzinska pumpa, kupih paklo duvana, i uputih se gore prema Cvijićevoj. Čekajući trolu na stanici, spazih preko puta parkiran motor. Tu je nekada bila i kafana, verovarno je vlasnik istog bio unutra. Motor iz daleka nije ličio ni na šta do sada viđeno u Srbiji od strane mojih očiju. Iz daljine se dalo videti da je nogara izbačena deleko, u stranu, na kraju sa visokim vrhom prema gore. Suvišne kožne rese i dodaci uopšte nisu bili potrebni, a nije ih imao. Dozirana količina hroma, i skad svih ostalih mehaničkih delova, zajedno su činili harmoniju dizajna i mehanike u tehnici. Sinteza forme i funkcije. Softal Harley Davidson. Nikada ga ranije nisam video u Srbiji. Zaboravih i na predavanje, i ko sam i šta sam. Sedoh ispred njega i naručih nešto, ne sećam se šta, jer ni sam nisam znao šta sam pio, niti gde sam, a nije bilo ni važno. Sedeo sam ispred njega i vozio se. U pozadini se čulo:

 

 

U to vreme većina našeg društva želela je Tamaru. Devojku plave duge talasaste kose. Par nedelja po dolasku u Beograd nam je trebalo da postanemo jedno. Tek sada mogu da se prisetim drugih pogleda zavisti ostalih kolega, drugara, koji su parali naše neraskidive niti. Verovatno me je tada čekala na ulazu u amfiteatar. Ja sam sedeo, pio kafu i u isto vreme se vozio sa plavojkom na softailu. Ništa drugo nije postojalo za mene. Nije trebalo ni da se upali, znao sam kako zvuči. To je to, i to sam ja!

 

"Strast dovodi ljude u stanje kad prestaju da jedu, da spavaju, da rade, kad gube svoj duševni mir. Mnogi se uplaše kad se ona pojavi, jer uništava sve što su do tada postigli i stvorili. Niko ne voli da vidi svoj svet u ruševinama. Zato mnogi ljudi uspevaju da se suprotstave toj pretnji, i da očuvaju kuću ili bilo koju tvorevinu koja je već trula iznutra. To su čuvari preživelih stvari. Drugi, pak, postupaju suprotno: predaju se bez razmišljanja, nadajući se da će im ljubav rešiti sve probleme. Prepuštaju drugoj osobi svu odgovornost za vlastitu sreću i pripisuju joj svu krivicu za eventualni neuspeh. Neprestano su u euforiji, jer se dogodilo nešto čudesno, ili u depresiji, jer je nešto, što nisu očekivali, sve opustošilo.Okrenuti ledja strasti ili joj se slepo prepustiti – koja je od te dve mogućnosti manje destruktivna? Ne znam."

PK

 

Taj dan nisam otišao na predavanje, i nisam se nikome javljao, živeo sam svoj san i lutao Beogradom. Nisam dao trenerkama na ulicama Beograda da sruše jedan meni vredan oblak, koji će se nadam se jednog dana nadviti i nadamnom. Tako se moja malenkost slepi za ovaj motor, koji evo sada ovog trenutka stoji predamnom, moj i topao, koji me nosi prema Svetoj Gori, dvadeset godina posle. Tamaru već devetnaest godina nisam video.

 

Duh je sada mekši i topliji. Sprema se.

 

Sedim i gledam u prazno. Više i ne razmišljam.

 

[aca-pn 6111 Napisano Januar 11, 2015]

Auuu kakav putopis, svaka ti cast, uzivanje je citati

[maresh 160 Napisano Januar 11, 2015]

Auuu kakav putopis, svaka ti cast, uzivanje je citati

 

"Poslovicama i hvalama se kod nas ubijaju ljudi na najbrži i najnepravedniji način. "-

I.A.

[maresh 160 Napisano Januar 11, 2015]

"Problem sa budućnošću je što ona obično stigne pre nego što budemo spremni za nju."

Često korišćena misao mi nedade mira dok posmatrah sa klupe to čudo mehanike, taj motor, dizajn, fluid ličnosti koji na mene prenosi ta gomila gvožđa, ta hrpa šrafova i metala koju amerikanci pretvoriše u teški virus, sa namerom da hara svetom, i širi zavisnost ljudi od talasa zapadne ideologije, rock and roll-a, hipi pokreta i svega što predstavlja vrednost koja se brzo i lako prihvata u "zelenim godinama". Priznajem, pao sam na to, i u četrdesetoj! Slava otpornima! Međutim, vrednosti koje potiču iz Amerike, po meni, imaju i te kako snažnu vrednost sve do početka osamdesetih godina prošlog veka. Ova rečenica većini zvuči kao da pričam fotografima o vremenu dagerotipije, ali avaj.

Nije se više bilo dati vremena provedenom na klupi, šest je sahata posle podne, dockan je Boga mu, ima se još do Uranopolisa. Sveta Gora mi je samo u slovima, misli ne dopiru ništa sveto, a vreme prolazi. Startovah motor i krenuh prema Grčkoj. Ne mogu se tačno setiti, da li me je sačekala i grčka granična kontrola, ali sam sada znao, jer sam osetio topao vazduh, da sam plovim vazdušnim strujama Egeja. Put od granice beše dobar, standardno stari asfalt, svima nama dobro znanog grčkog kvaliteta, građen negde oko osemdesetih godina prošlog veka. Primetih to po sivoj boji izbledelog asfalta, sa povremenim prekidima asfaltnih ploča, sastavi, na svakih dvadeset do trideset metara, koji pri vožnji čine dobro nama poznato "tam ,tam.....tam, tam..." , osećaj koji se retko gde može doživeti, osim ako nekom turisti ne pokažete udobnost naših pruga u Srbiji, pod uslovom da osigurate dotičnog od pada u obližnji kanjon.

Gorčina, što u grlu, a više u dupetu, nije trajala dugo. Prelaz sa starog asfalta na novi, ozari me neverovatnom energijom da vozim dalje, iako me je glad od prelaza grčke granice u velikoj meri mučila. Put prema gradu Serres je od tog trenutka postao san svakog vozača, bilo motoriste, automoiliste, pilota koji prvi put poleće i svih ostalih koji sanjaju o savršenoj deonici za vožnju. Asfalt beše toliko crn, da sam imao osećaj kako su upravo sada presekli traku prilikom otvaranja puta i pustili ga samo za mene. Nisam više mogao da izdržim privrženost materijalu od kože, te stadoh u zaustavnu traku i skidoh janku, te ostadoh u majci, samo sa rukavicama, šlemom na glavi, doduše kožnim pantalonama i dubokim kožnim čizmama. Skinuo sam i šlem, zakačih ga na pak treger i teeeraaaaj ata!

Cane i njegov bend, partibrejkersi, su snimili prelepu pesmu, koja dočarava ovaj trenutak vožnje u narednih dvadeset kilometara, na odličnom putu, u tri trake, sam na harli dejvidsonu, nezavisan, sa toplim bojama sunca, blagim krivinama, vetrom u kosi, i mislima koje vuku ka Jerisosu, Uranopolisu i Atosu, i zaveštanom mestu Svete Bogorodice.

Vetar, sunce, V-Twin, rock and roll i pozitivan duh.

[maresh 160 Napisano Januar 13, 2015]

Verovatno je, da više nije bilo novca za ovako dobar asfalt, sve do Asprovalte, te preprečih ovu deonicu preko nekih malih neznanih sela, Skoutarija, Nigrite, Sitochorija i Mavrothalasa, sve do Nea Kerdilie. To, da nisam morao ovuda, shvatih tek sada, dok pišem ovo. Nisam imao potrebu da se previše trudim kako bi pratio kuda me navigacija vodi, te skrenuh sa tog dobrog puta desno, negde nizbrdo. Nizbrdo, jer se silaskom sa tog dobrog asfalta pogled pružao negde u dolinu, daleko, ispresecan brdima i klisurama, oštrim stenama crvene boje, koje su virile ponegde, samo na momente iz kršnoga kamena, i skrivale pogled na bele obrise seoskih kuća, razasute tako tek po koja u kotlini.

 

Nikada ranije ne bejah u ovom delu Grčke, i nikada ranije se nisam toliko približio polusotrvu Atos. I dok tako prolazim kroz ta mala mesta, put se u nekim delovima malih ulica toliko sužava, da sam povremeno morao i stati, kako bih propustio vozila iz suprotnog smera. Nemožemo se mimoići. E, sada već nisam bio siguran da li sam na dobrom putu. Razlog te nisigurnosti bio je prvenstveno u umoru, gladi koja me mučila, i terenu kroz koji prvi put prolazim. Sa druge strane u ovakvim situacijama se jednostavno prepustim okolnostima, pa gde god da stignem, ne može biti loše. Avantura vreba sa svih strana. No, u dubini duše, znao sam da se približavam Atosu.

 

Već odavno beše prošlo sedam sati posle podne. Tople boje sunčevih zraka sa zapada, nailazeći tamo negde sa Sitonije, sada su preko cele kotline prolazile kroz gust i ustajao vazduh iznad svakog sela ponaosob. Svaki zrak, nošen svojom talasnom dužinom, različito je naglašavao potrošenost i gustinu smoga, iznad skoro svake kuće. Svaka porodica je trošila po prirodni dar po svome. Tako prošarana dolina sivim talasima magle iznad sela, pastelno zelenim krošnjama maslinjaka, menjala je moju sliku i pogled na nju svaki sekund, manje pod uticajem vožnje, a više pod uticajem vetra sa istoka, sa otvorenog Egeja, i plavetnila koje se sada ukazalo prvi put.

 

More! - ushićenost koja je zavladala, nije bila očekivana obzirom da sam se pre dve nedelje vratio sa Sitonije.

 

Veću ushićenost, nosio sam od tog pogleda i vožnje kroz kotlinu. Velike bi pare zaradio svako, ako bi zimi, u velikim gradovima prodavao kompresovan vazduh u spreju sa mirisom mora, maslina, lavande i soli. Ali baš ovaj poslepodnevni vazduh, nijedan drugi. Nije mi se ni jedno omaklo veče na moru, a da ne poželeh završnicu svog života u ovakvoj klimi. Moram Vam reći, mala kuća kada čovek ostari, od 30-40 m2 i više je nego dovoljna, sa ograđenim dvorištem od 500m2, garažom za motor, par ostava, i jednom prostorijom za fotografski i slikarski studio, i naravno, mnogo vina, dimljenog sira i maslina, stara gitara i prvi komšija, Aresen Dedić. Ode ja u...

 

 

E ljudi moji, zbog ovog vredi živeti.

 

I tako...stigoh u mesto Nea Kedilia. Istovetno bele kuće, jedno preko puta druge, kao da kafu mogu piti, toliko su blizu zidane. Putevi uski, pomislih odmah ovako ću se do kraja lomiti po ovako uskim ulicama, ali osvetla me široki put, više normalno širok nego što se to meni učini, te tako ja posle konačno uskog otomana, dobih francucki ležaj. Mogao sam sada komotno motor pustiti da ide sam pored mene, toliko je bilo mesta u jednoj traci. Ih, milina Božija! Ivice puta behu ograničene trakom, to volim!

 

Sa druge strane, kako rekoh, umor i glad su odavno napadale sve što je dolazilo u vezu sa mojom fizičkom aktivnošću. Petsto kilometara, učiniše svoje. Morao sam stati. Tražio sam pogodno mesto gde da siđem sa puta. Nije ni to lako, nekako uvek tražim bolje mesto od onoga što videh u tom momentu. Eto šta ti je čovek. Konačno dođe i to, dugačak pravac, negde pre Asprovalte, nikada gore mesto za stati, okolo suvi krš i crveni kamen, sunce prži, a vidik prema moru zaklonjen brdom ispred, i ja stadoh sa desne strane i ugasih motor. Pucketanje motora je izgleda bila poslednja molba da počnem duvati u cilindre motora. Ne znam da li je gore u tom trenutku sa motorom koji ima vazdušno hlađenje stati, ili se zaleteti direkt u plićak?.....Neee, ovo drugo sigurno ne!

 

 

Tu, ispred sam sedeo petnaestak minuta i posmatrao dok ostala vozila prolaze. Spazih i jedan ogroman mravinjak iz mojih leđa. Sreća pa ga nisam dotakao, jer je u toku bila neka velika gužva. Dva triliona mrava je ulazilo u rupu na vrhu. Ali Bože moj, svako ima pravo na svoju kuću.

Torba i sve ostalo za sada dobro stoji. Kaciga koja je zakačena na zadnjem tovaru, služi u slučaju kiše i vožnje noću. Ono malo šlemče mi većim delom puta štiti glavu od vetra i od pada.

 

 

Eee onda sam ustao, da proteglim noge i napravim koju iz donjeg rakursa. Posle dvesto kilometara, ja stojim.

Telefon sa navigacijom za sada dobro stoji.

Hajdmo dalje. Ostalo je još oko sedamdeset kilometara do Uranopolisa, pola je osam uveče. Valja nastaviti. Mora se, dockan je Boga mu.

[maresh 160 Napisano Januar 25, 2015]

Uranopolis. Malo mesto sa velikim pokušajima da se manjak novca nadomesti uz pomoć davno oprobane zlatne žile, turizmom. Kako se u Uranopolis dođe, tako se prve reklamne table za izdavanje soba takmiče, koja će prva zveknuti došljaka na motoru posred glave. Nije baš tako, ali skoro i da jeste. Sa desne strane, više nego sa leve, u početku se nižu omanje bele kuće, opet sa namenom za izdavanje soba, dok se veći hoteli nadovezuju jedno za drugim, posle prve krivine na desno. Inače, verovatno za sve već odavno upućene, u Grčkoj se svaka kuća zove hotel. Zvezdice ispadaju na sve strane. Verujem, da bi za svaku ukradenu austrijsku zvezdu, u Grčkoj dobio tri. Ali avaj, svako svoga ata hvali, te tako ne vidi šta ima.

 

"Ako hoću da se hvalim, hvaliću se svojim manama!" - misao Vladike Nikolaja, Žetve Gospodnje!

 

Neverovatno je, koliko se još uvek blizina Svete Gore ne oseća u vazduhu. Barem meni, tada, i u tom trenutku. Ovo malo mesto kao da je podeljeno na dve priče, na svoje dve suštine postojanja. Svaka nezavisno jedna od druge. Čak se i ne susreću. Tako je turista mnogo, i naravno dolaze sa razlogom da nadomeste godišnju potrebu za grčkim D vitaminom, to je jedini cilj, ne obazirujući se na one druge ljude, koji hodaju istom ulicom, udišu isti vazduh, prolaze pored, i čiji pogled gleda tamo negde u daljinu, tražeći vrh planine uokviren malim oblakom, sa malom dozom sete i treme pred sutrašnji dan. To su svi oni što treba da isplove. Isto tako u te druge ljude spadaju i oni što su doplovili sa Svete Gore, mirnog pogleda i hoda, tihi, oplemenjeni i blagosloveni, odlaze i napuštaju ovo malo mesto sa obećanjem da će se ponovo, kad tad vratiti.

 

Sve se to meni tako učini, kada sam ugasio motor na centralnom trgu pored velike kule. Sa desne strane prema kuli je mali parking,i jedno mesto je bilo zauzeto belim mercedesom, taksi. Ko se samo usudi da se vozi sa njim. Stranac iz zapadne Evrope koji žuri na aerodrom u Solunu, ili neki tajni agent, ala Džems Bond, u belom odelu koji ne preza za cenu, žuri jer ga traži telohranitelj grčkog veleposednika sa namerom da prosvira metalno sečivo kroz britanski pleksus, a koje mu je zamena za desnu ruku.Čovek sa kukom. Izbrisah brzo ovu misao i vratih se na trg Uranopolisa. Pola je devet uveče. Sveže okupani turisti, premazani kokosovim kremama , obučeni u belo, jer belo daje veći kontrast na preplanuloj koži, utrkivali su se ko će biti veći turista, ko će na sebi imati više bele i teget boje, ko će više sladoleda nositi u rukama, ne bi li i po dva u jednu stavili, i ko će više utonuti u davno čekani trenutak godišnjeg odmora na grčkom Mediteranu. Vazda cirkusa.

 

Menjam moju godišnju ušteđevinu, za deset dana grčkog mora, sa ustručavanjem da dva puta dnevno svojoj deci kupim sladoled. - na žalost, ovo je uobičajen scenario većine naših, na žalost.

 

Nedavno čuh od mlade koleginice sa posla, da joj ne pada na pamet da rađa dete, kada ne može jednom godišnje da mu obezbedi letovanje. Ja se u sebi zgrozih i ujedno svatih koliko brzo nestajemo. Prodadosmo duše zarad avetinjskih novotarija. Letovanja, zimovanja, telefoni, tableti, patike plitke, patike duboke, patike za noć, patike za spavanje, sve ono što tuđe dete ima pa i ono što želi ili će tek da dobije, a tvoje je čulo za to, visoke i niske škole, fakulteti privatni, fakulteti državni....ko će sve to namaći deci ljudi moji? Najbolje ih je nemati, i uživati u svim tim avetinjama, ali potpuno sam. Ispunjenog li života, Gospode Bože! Izgubišmo i pećku patrijaršiju, i zemlje oko nje. Telefone zadržasmo!

 

Sve ove misli su i dalje proticale dok sam još uvek stajao pored motora, i nevoljno pokušavao sebe da primoram na traženje smeštaja i parkinga za motor. Sećam se dobro tog umora. Toliko sam bio umoran da mi je stajanje pričinjavalo odmor. Četiristotineosamdeset kilometara, od Predejana do Uranopolisa, na Harley Davidsonu. Onaj ko nije vozio dyna model, neka zna, da je dyna, posle electra glide modela najudobniji model. Inače harli je verujem najneudobniji motor, težak, masivan, tvrd, težak za manevrisanje, ali...... u ostalom ovo je priča za stare babe. Verujem da svako od nas voli svoj motor, i iskren da budem, jesam bio iscrpljen i umoran, ali isto tako verujem da bi posle odmora od sat vremena i dobre večere mogao da nastavim još ohohoho.

 

I dok sam tako stajao i posmatrao prolaznike i okolinu, na trenutak pogledah motor. Dve trećine motora je bilo prekriveno blatom. Kao da sam stigao sa Kamčatke. Druga stvar, pogledah sebe i shvatih da motor mnogo bolje izgleda. Pošto je radijus prednjeg točka za nešto veći od zadnjeg točka, i kako je prednji blatobran više zbog izgleda postavljen nego zbog funkcije, svo blato na putu do Bosilegrada je bilo posuto po motoru, a većim delom po meni. Ništa, nema druge. Ostavio sam motor sa stvarima na trgu, skinuo tank torbu i krenuo u potragu za prenoćištem. Nisam imao nameru ni da se ceknjam, niti da tražim najbolji odnos cene i kvaliteta sobe, te sa tako uputih u prvu i glavnu ulicu, ulicu kojom sam i došao na trg. Sve je vrvelo od malih zanatskih prodavnica sa ponudom sitnih novotarija, zanatskih proizvoda, malih i velikih ikona, sakralnih predmeta, i svim onim što verovatno u velikoj meri donosi dobit. Ako, i neka. Pažnju mi privuče sa desne strane hrpa drvenih štapova, činilo mi se čamovine, poređanih kao golf štapovi u velikoj kutiji. Svaki od njih je simbol paterice, igumanskog štapa, što ga svojim skromnim i primernim životom zasluži Sveti Sava od Save Osvećenog jerusalimskog. Evo i kratke priče o tome. Vredna je pažnje.

 

U šestome veku, upokoji se Sava jerusalimski i svojoj bratiji tada ostavi u amanet, da će jednoga dana sa zapada doći monah vredan pažnje koji će naslediti njegov igumanski štap. 1217. godine., kada je Sveti Sava prvi put posetio Svetu Zemlju, poklonio se mnogim svetinjama, pa i grobu Save jerusalimskog. Tri puta se Sveti Sava poklanjao grobu Save jerusalimskog, i sva tri puta je na grob pao ispred Save igumanski štap. Ostala bratija je znala o čemu se radi, i tako naš Sveti Sava sa sobom u Hilandar donese igumanski štap Save Osvećenog jerusalimskoga i ikonu Bogorodice Trojeručice, koju je Svetom Savi zaveštao Jovan Damaskin. Verujem da se paterica i dan danas čuva u Hilandaru.

 

Nedaleko od početka ulice, sa leve strane ugledah baštu sa stolovima. Par ljudi je sedelo za dva stola i trošila večernji espresso. Bio je to mali hotel sa diskretno uređenom baštom i par isturenih stolova prema glavnoj ulici. Jedan par ljudi sa desne strane je znatiželjno propratio moju pojavu. U velikom i prostranom predvoriju sa recepcijom se brzo dogovorih sa verovatno vlasnicom objekta za cenu od 30 evra za jedno noćenje, sa tim da će mi stvari čuvati u posebnoj prostoriji dok ja budem bio na Svetoj Gori. Sve je bilo završeno za par minuta. Motor nisam mogao ostaviti na putu ispred hotela, jer kako kaže gazdarica, milicija nije blagonaklona čak i prema turistima kada ostave vozilo sa strane puta. Dobro rekoh, moram sada po motor. Brzo dovezoh i njega ispred hotela, te krenuh da odvezujem i skidam silne gurtne i torbe. Vertikalan položaj torbe na pak tregeru se pokazao kao idealan, torba se nije pomerila ni malo, a traka kojom sam zalepio torbu nije nameravala skoro da popusti. Prvu turu stvari odnesoh u sobu i zadovljno primetih da je soba em komotna sa dva poveća kreveta i terasom sa doduše pogledom na terasu komšije preko puta, i sve to lepo začinjeno mirisom lavande iz nekog veštačkog osveživača kog nisam uspeo da lociram. Lepo Bogami. Zadovljno strčah i po ostale stvari, i dok sam nosio poslednju turu stvari, neko dobaci:

 

- Hej, Novi Sad! - reče jedan od ona dva čoveka za stolom.

 

Na leđima mi to ne piše, ali zato registracija pleni dovoljno da se u nedođiji prepozna zemljak. Jedan od njih, dosta krupniji od ovog drugog me još jednom oslovi.

 

- Kuda?Odakle brate.? - ponovi krupniji.

- A, Novi Sad, za Hilandar - rekoh.

- A, kako, sa kim? -ponovi on opet

- A , sam brate, motorom . - vratih ja.

- E motorom? - opet on

- E motorom! - opet ja.

- A zar se ne vidi ? Vidi me kakav sam? - rekoh.

- Ma znam, ja to onako. Nego hajde sa nama na po jedno - reče krupniji.

- Eto mene i na dva, samo da nađem mesto za motor i da se tušnem, a i gladan sam. - rekoh.

- Idi se ti lepo sredi gore, siđi, pa zajedno idemo da tražimo mesto za parking- opet krupniji.

- Svaka čast, prijala bi mi čašica razgovora. - Oduševljeno vratih.

 

Oba momka su iz Smedereva. Dva vozača autobusa, koji dovezoše vojne pitomce u posetu Svetoj Gori, te tako sami već četiri dana provode po kafanama Uranopolisa. Imena im se ne sećam. Kasnije mi rekoše dok smo zajedno sedeli u nekoj od kafana, kako se moraju kriti od neke žene, koja je u stvari vođa puta. Ne bi smela da ih vidi sa pivom. Ah, pravila.!

 

I tako se ja brzo sredih, siđoh dole u hol hotela, gde su me oni čekali, te zajedno krenusmo u potragu za parkingom. Nisam imao mnogo izbora, svi, pa i ova dvojica mi rekoše da postoje dva veća parkinga u ovom mestu. Jedan gore od hotela, na vrhu ulice koja izlazi na centralni trg sa velikom kulom i drugi, kada se na izlazu te ulice, na centralnom trgu skrene levo, u ulicu koja vodi pored mora. Iako je već bila noć, brzo smo pronašli taj drugi parking. Sasvim lepo uređen prostor, sa rampom i nastrešnicom gde i ja parkirah motor, i sve to za cenu od 3 evra za 24 sata. Odlično. Motor je obezbeđen. Sada nam preostaje da negde, i to što pre zauzmemo busiju u nekoj od kafana sa dobrom klopom. Preporučiše oni kafanu na uglu te ulice u kojoj je i hotel. Sumnjivo, ali ajde de. Naručih ja na žalost neki veliki sendvič, jer su samo to imali u ponudi, i velike tri krigle piva. Sendvič sam smlatio, mada bi iskreno ukusnija bila mišelinka na zadnjem točku mog motora.

 

I tako krenusmo mi sa pričom, ko smo šta smo. odakle, smo....i sve to su remetila samo naručivanja punih krigli. Krupniji reče da i on vozi, ne mogu se setiti šta, ali nam je tema bila i u vezi motora. Sve u svemu dobri ljudi, i hvala im na svemu. Kako sam znao da valja poraniti, trebalo je preuzeti "diamonitirion", vizu za Svetu Goru i kartu za brod, te se rastadoh sa družinom oko jedan sat iza ponoći, sa dogovorom da sutradan, kada sve to obavim, pre polaska broda, svratim kod njih u sobu na kafu i rastanak. Nije baš bilo tako.

 

Kupih usput još jednu limenku hajnekena, i za živo čudo, nekako se dovukoh do sobe. Toliko sam snage imao. Na terasi otvorih pivo i tako počeh podvlačiti crtu današnjeg dana. Poneki glas deteta sa ulica Uranopolisa je parao tišinu talasa mora u daljini. Čuo sam ih, ali su nestajali.

 

Svete Gore još uvek nema.

[Mediterraneo 1755 Napisano Januar 25, 2015]

Svi smo različiti. Doživljavamo stvarnost na različite načine. I svoje doživljaje prenosimo različito. To je bogatstvo. Ima ovde (na forumu) mesta za sve. I svako može da nađe nešto za sebe.

 

Auuu kakav putopis, svaka ti cast, uzivanje je citati

"Poslovicama i hvalama se kod nas ubijaju ljudi na najbrži i najnepravedniji način. "-I.A.

Ostro pero imadeš, ali stoji ti

[malitomic 1414 Napisano Januar 25, 2015]

Bravo. Konacno nastavak.

[maresh 160 Napisano Januar 26, 2015]

Svako se jutro poznaje po delima prethodnog dana, pa tako sam i ja poznao svoje. Otvorih sanjive oči po ustaljenoj navici u šest sati ujutro, pre alarma na podešenom telefonu, jer se uvek budim po navici u šesti sati izjutra, i po želji, i po navici, da zateknem jutro, mlado, maglovito i čisto. Čisto, jer svako jutro je čisto po svom početku. Noću se sve aveti proteraju, i zemlja pročisti od životnih grehova prethodnog dana. Meni je višak noćašnjeg piva uspeo da pomuti očekivano bistri pogled sa terase, bez obzira što je pogled većim delom pucao na komšijsku terasu, ipak se s' kraja levog ugla pogleda manjim delom nadzirala obala sa onim malim, svežim i bistrim jutarnjim talasima, koji su sa lakoćom odnosili sinoćnji pivski greh.

 

Dobrodošao dugometražni tuš je sprao i poslednje čestice spoljašnjeg greha, te se sa lakoćom i velikom svežinom obukoh, ovoga puta u moju omiljenu teget majicu sa novosadske najlon pijace, farmerke i patike, te se tako ponovo odvojih izgledom i odećom od sveta motora i ponovo postadoh civil. Glad koju sam sa težinom od momenta buđenja potirao sada je dostizala kranju granicu podnošljivosti. Uzeh moju omiljenu foto tašnu, širokim zahvatom prstiju provukoh iste kroz kosu, ne bi li tako nadomestio nedostatak češlja i zabravih vrata sa spoljašnje strane. U holu nije bilo nikoga, verovatno grci nemaju potrebu za ustajanjem u ovo doba. Kako god, prođoh kroz hol hotela i izađoh na ulicu. U tom trenutku je samo dvoje ili troje ljudi bilo na ulici, a i što bih više, kada većina spava, nema se potrebe za urankom. Ljudi radi avetinje propuštaju najlepše doba dana, jutarnji smiraj i čistotu, ništa na ovome svetu čoveku ne može zameniti tu lepotu, i da je najumorniji i najmamurniji, samo lenj i gord čovek će priznati svoju nemoć nad lepotom jutra.

 

Krenuh prema centralnom trgu da se raspitam o mestu gde se mogu preuzeti karte za brod. Ja sam moju kartu rezervisao, tako mi je savetovao sveštenik, koji mi dade blagoslov za posetu Svetoj Gori, te se tako po instrukciji ono dvoje dobrih ljudi iz Smedereva od sinoć uputih prema ulici, koja od centralnog trga prema desno vodi nazad pored mora, paralelno sa ulicom u kome se nalazio hotel u kom sam odseo. Odmah, tu iza ugla spazih u to vreme verovatno jedinu otvorenu kafanicu sa ponudom neke vrste mekika, ali nisam se dao predati bolu u stomaku te produžih dalje, do mesta gde ću karte za brod da preuzmem. Kako sam ušao u malu ulicu sa mnoštvom kafana prema moru, tako i na početku odmah nabasah na lokal u kom je agencija koja prodaje karte za brod. Ne mogu se setiti tačno vremena otvaranja lokala, ali se sećam da sam dobro poranio. Jedino su dva monaha čekala za pultom. Kad neko rano rani, dve sreće grabi. Kad god sam tako postupio u životu, suština ove poslovice se ostvarila u moju korist. Koliko se sećam, sat i po vremena je sasvim bilo dovoljno da preuzmem vizu, da doručkujem i da još štošta vidim i uradim. Ah da, valjalo je otići i do moja dva sinoćnja drugara, kao po dogovoru, da pijemo kafu. Kako se lokal za svetogorskom ispostavom nalazio nedaleko od hotela u kome sam odseo, i nedaleko od ulice sa lokalom za izdavanje karata za brod, brzo sam obavio i to, tj. preuzeo vizu. Uputih se do one kafanice sa mekikama, spraših jutarnju dozu testa prelivenog sa dve kapi kečapa, i uputih se do hotela, do sobe smedervskih delija.

 

Ovoga puta u hotelu spazih gazdaricu za pultom, sa kojom odmerih količinu jutarnje učtivosti, razmenišvi sa njom u isto vreme jedan kiseo osmeh, koji je samo nagoveštavao njenu ljubaznost prema gostu koji će već za dva sata napustiti njene prostorije, i mog pogleda koji će zapamtiti skromnu lepotu i pravilne crte njenog lica, koje će još decenijama u napred zbog te skromnosti nesvesno privlačiti muške poglede. Svesna je toga sa pravom. "Déjà vu" .

Popeh se stepenicama do sprata na kom je bila njihova soba i pokucah. Ništa!. Opet. Ništa!. Posle par jačih kucanja, shvatih da smederevci lože li, lože. Umorili se ljudi od noćas, te valjano sada naplaćuju trud. Ništa od kafe. Ah da, setih se da su mi kasnije kada sam ih sreo prilikom povratka sa Svete Gore, tog dana rekli da su posle našeg rastanka zarobili i litru domaće šljivovice. Aaaa... oprošteno, neka im je na zdravlje.

 

Sat vremena do polaska broda mi je dao oduška za meni najlepše. Jutro u Uranopolisu, sam sa fotoaparatom na ulicama koje se upravo tada bude. Spustih se brzo do glavnog trga i počeh priču.

 

 

 

Spustih se ponovo do ulice ukojoj se preuzimaju karte za brod. Tišina, čamci i more. Svarna tišina.

 

 

 

 

 

U produžetku se već nekoliko njih primaklo obali, nervozno šetajući, više zamišljeno nego nervozno, trošeći tako vreme do polaska njihovog broda. Inače u Uranopolisu pristaju mnogi mali i veliki brodovi, na tek uskom i malome molu, ne bih po veličini mola nikada rekao da je toliko velika frekvencija saobraćaja. Da se razumemo, ne treba očekivati gužvu, ali od osam sati izjutra, na svakih petnaestak minuta pristane po jedan manji brodić. Svaki od njih vozi u različitom pravcu. Za Svetu Goru pristaje najveći brod, nisam to znao. Nastavih dalje malom ulicom pokraj mora.

 

 

Ničija tišina, ulica Uranopolica besplatno naplaćuje uživanje u istoj samo vrednima i budnima. Prodavnice su čak i do devet zatvorene. Ništa bolje ni u Srbiji nije. Valjda je sa odmakom vremena nove ere, sve veći hit uraniti što kasnije. Oni što to ne prihvataju, zarobljeno žive u prošlosti. Ja se prilagođavam. Kupiću skejtbord. Na um mi pade scen a iz filma, "Povratak u budućnost 2", kada se Majkl DŽ Foks pojavljuje u kući pri dolasku sa posla, noseći u isto vreme oko vrata dve vezane kravate.

 

Svi oni koji su ovde zbog turizma, odavno prepustiše vreme i ulice duhovima koji čini mi se i osnovaše Uranopolis. Mnogo je monaha i sveštenog sveta koji čeka prelazak u vrt Majke Božije činilo jedine ljude u to doba na ulicama Uranopolisa. Mnogo je manastira tamo, u vrtu, te prepoznah i bugare, i ruse, i naše gore lišće, i one koji duhom slede veru nastalu posle 1054. godine, i one koji idu da vide i to čudo, a vere nemaju. Rastavi se svet na mnogo božanstava, tek sada videh. Odbaci se Gospod Bog, te svako po svojoj potrebi stvori drugoga boga, onakvoga kakav mu najviše odgovara. Nastadoše žetve Gospodnje.

 

Slava mu.

 

 

 

[maresh 160 Napisano Februar 3, 2015]

Ljudi kao ljudi, prolaze, odlaze, raspituju se na ruskom, srpskom, grčkom, i šta ti ja znam sve kom jeziku o vremenu polaska broda, mestu gde se kupuju karte, ali većina njih brzo shvati da su na pravom mestu kada ugledaju red ljudi koji se polako počeo formirati ispred šaltera agencije. Počeo sam prepoznavati neke od njih, i oni mene, jer već smo se negde u Uranopolisu sreli, da li na nekom od obaveznih birokratskih mesta pre polaska na Svetu Goru, možda negde na ulici, kafani.

 

Shvatih da imam još nepun sat i pol do polaska te se udaljih od mesta gde se red formirao i pođoh do prve kafane, ne bi li sebi došao uz prvu jutranju kafu. U produžetku ulice koja vodi pored mora, nedaleko od agencije, videh sredovečnu grkinju kako postavlja čiste stoljnjake i pepeljare, te svatih da otvaraju i sedoh negde na sredini natkrivene bašte. To su one bašte što ih svaka kafana u tesnim ulicama grčke ima, pokraj mora sa upaljenim svećama na stolu, čija svetlost mami pozivom za baš taj sto.

 

Na suprotnoj strani spazih meštanina na čamcu, čiji zvuk motora tiho, kloparajući elisom u vodi samo nagoveštava prolazak, stapa se u jutro, mirno i neopaženo.

 

 

Pijem kafu brzo, i ne sa uživanjem, jer sve je nekako tiho, bez obzira što sve više sveta skuplja u ovoj ulici. Pojavi se odnekuda i svaračsa harmonikom. Niskog rasta i povećeg trbuha, nosio je onu harmoniku i veselo svirao svaku jednu, od srpskoga marša na drinu, do nekih ruskih melodija koje sam prepoznao. Sećam se zalepljene plastične čaše na harmonici, kojom je krčio put kroz masu ljudi dok je prolazio i svirao, ujedno i namigivao svakom onome kod koga je prepoznao smešak izazvan melodijom, znajući da ga je dirnuo u žicu. Čaša je čekala kovanicu.

 

Nisam više mogao posmatrati ovakvu scenu samo iz kafanske stolice, te ustadoh i požurih da nešto i uhvatim od toga. Tu, u toj maloj ulici, pre agencije, spazih jednu malu kapelu, uvučenu između dve kuće.

 

 

Čudo je kako se čovek jednostavno spetlja u svojim mislima, te se sav nekako nađe u nepoznanici trenutka kad se nađe oči u oči sa nečim što ne poznaje. Neimah vremena za analizu ove male kapele, ali se setih Pikasovih reči, da je svako delo mnogo zanimljivije ukoliko ga poznajemo, i delo, i autora, te se tako posmatrač nađe u sasvim jednoj drugačijoj dimenziji, u kojoj, i delo, i posmatrač mogu na istom jeziku normalno opštiti. Ovako, mrka kapa.

 

U jednom od pasaža te male ulice spazih i stara zaprežna kola.

 

Taj mi venilator nedade mira dok nisam popustio. Mnogo sam vremena proveo tražeći najbolju kompoziciju pokušavajući da ga izbegnem. Ali na kraju dobih sasvim jedan zanimljiv kadar. Verovatno je i grcima nestalo magaraca, kao nama konja i volova, te sada ovakva kola za crvene muškatle menjaju suvo seno i svoje uspomene iz dana, kada se još moglo i trebalo potegnuti.

 

Uranopolis. Obala. Sviđa mi se što nema ležaljki i suncobrana. Samo čamci i mirno jutarnje more.

 

 

 

 

Smiraj jutra, i tog pogleda u talase, čija blaga frekvencija samo ovlaž nanosi mokro more na površinu kamenja u plićaku, i ono se odmah osuši, te tako prkosi moru, pa sve tako iznova dok kamen ne izgubi. Svaki od čamaca se blago zatalasa nad novom vodenom pretnjom po suvo kamenje, i tako sve dok neki veliki brod ne pokaže svoju nadmoć ulaskom u luku Uranopolisa. Mali se onda pritaje, čekaju i ćute, jer ne smeju.

 

Mesto gde se luka Uranopolisa gubi iz pogleda sa mola gd očekujem brod.

 

 

Kako li ove daske izdržavaju teret punih mreža na ribarevom ramenu?

 

 

 

Sva morska argela, dalje od obale, rezervisana je samo za Mercury, Yamahu, Johnsona..., a ovi mali drveni, njih nema u časopisu Nautika, takvi trebaju samo ribarima. Ih, kada bih imao priliku da sa jednim takvim uplovim u luku Monaka dok traje trka Formule 1. Fakat bi i trka stala.

 

 

 

Par scena iz filma "Zorba The Greek", autentično je sa ovim kadrom i malim drvenim molom kao rekvizitom, kada Entoni Kvin pravi put u obliku drvenog kanala za sečena drva, koje je potrebno spustiti sa planine do mora.

 

Vreme sporo prolazi, ali ne marim. Sve mi se čini da je malo vremena za sve ono što mogu fotografisati. Povlačim se sada prema ulici, na gore i hvatam jedan ubičejen kadar iz izloga jedne prodavnice.

 

 

Često se zapitam, vrede li ovi rekviziti šta. Da li je to vrednije od onoga što čovek doživi i vidi, ne vezano što je ovo Uranopolis, i što je ovo putopis za Hilandar. Kada okačimo taj rekvizit na zid, tada se sa setom setimo trenutaka provedenih tamo, odakle smo doneli suvenir. Možda je to ta veza koja pokreće sva osećanja u nama. Ko zna.

 

 

Pogledah desno, na ulazu u malu ulicu, na putu koji se spušta do mola gde brodovi pristaju, spazih mačku gde čeka parče ribe iz ruku čoveka koji istovara sirovinu za roštilj kafe. Valjda je tako navikla. Svaki joj put možda pruži koji komad.

 

Na putu prema molu, harmonikaš više nije mogao na svojim nogama. Ne znam je li starija harmonika ili svirac? Kako god, u fotografiji upšte ne stoje moderni automobili, nekako su suvišni, nisu iz tog vremena odakle je ova priča. Već godinama se svađam sa njima, stalno mi smetaju. I onaj znak za parkiranje mi smeta! Ostavio ih samo harmonikaša i one ljude sa okolinom. A ko će meni vazda ugoditi?

 

Ništa, vratih se ponovo do glavnog trga i načinih još jednu. Uranopolis bez đinđuva je sasvim jedna druga priča. Sada mestom brode oni što su duhom ovde, toliko tihi i toliko se tiho sa njima sve dešava da ih uopšte ne mora ni biti, fizički ne trebaju. Prodavnice i aveti sada skupljaju snagu za sledeće veče, samo za one premazane i mirišljave, pritom i galvanizovane supstratom bakra. A ko će takvima tek namaći?

 

 

"Ja sam mali čovjek koji je zaboravio da je mali. Uvredio sam ih što se usuđujem da mislim"

MS

 

Opet se vratih do mola. A ne znam što slikah ovo, kad ga i dan danas nosim u novčaniku. Greota mi ga je baciti. Ne mogu. E ništa prisnije mi nije, nego nešto što me podseća na vreme kada sam bio daleko od kuće.

 

"Kasno je, sećanja, uzalud se javljate, beskorisne su vaše nemoćne utehe i podsećanja na ono što je moglo biti jer što nije bilo, nije ni moglo biti, a uvek izgleda lepo ono što se nije ostvarilo."

MS

Opet se vratih do mora. Često ja tako dok fotografišem, ima me na jednome mestu po više puta. Mesta ostaju, a ljudi i rekviziti se menjaju.

Još imam vremena do polaska broda...

 

 

 

 

[maresh 160 Napisano Februar 5, 2015]

Sa moje leve strane dominira velika Vizantijska kula u Uranopolisu, na samoj obali mora, a pre mola gde pristaju brodovi. Ne znam tačno, ali se sećam da negde pročitah kako je kula izgrađena verovatno u desetom veku, i da je služila kao prva odbrana Svete Gore, a da se prvi put u pisanom zapisu pominje u trinaestom veku. Kako god, svojom pojavom u velikoj meri dominira srednjevekovno kamenje kao osnovna struktura kule, sa ugrađenom drvenom konstrukcijom u gornjem delu, verovarno kao ispust u funkciji terase, ledi krv u žilama pri pomisli na provedene vekove ove građevine i sve vetrove i kiše, mora i talase, što strugahu ivice kamenja i drveta pri zimskoj buri u nameri da pobede kamen, kao i uvek do sada. Ne znam služi li kula ičemu sada, i da li se možda može popeti do gore. Na žalost, nema nikada vremena za sve obići. Tako biva, i tako će i biti.

 

 

Ovo je put koji vodi od plaže prema trgu i agenciji gde se kupuju karte za brod, između kule i mola gde pristaju brodovi. Inače za sve one koje Sveta Gora još uvek nije ugostila, taj mol je toliko mali i uzak, da bi se većina ljudi začudila pri prvom susretu, očekuvajući mol, mol kao mol, mol koji je stasitog kamena i zavidne veličine. Ovaj mol je sve suprotno od toga.

 

 

 

 

 

Svud okolo mir, spokoj se oseća sa juga Svete Gore, svi znaju zašto su ovde, pa i ovo dvoje vremešnih. Ja nisam znao, znao sam samo da se na brod nisu ukrcali.

 

Ugledah u tom trenutku mali brod koji je pristao. Krenuh prema njemu, jer videh da se par njih već ukrcalo. Nije li valjda poranio, čudno mi je bilo zašto bi došao trideset minuta ranije, ali ipak krenuh da ispitam.

 

Dva čoveka su stajala na pramcu i pomagala putnicima oko ukrcavanja. Dođoh i ja na red, te pružih kartu, ali jedan od njih odlučno odmahnu rukom, te reče da sačekam sledeći brod. Pa dobro, ima još štogod za fotografisati.

 

 

Dva komata pseta, u rano jutro ispod kule Vizantijske.

 

 

Još jednom prođoh pored agencije i videh sada red koji se Boga mi dobro odužio. Bilo je ti svakakvoga sveta, i običnih ljudi i monaha, radnika u radnim odelima koji se većinom na Svetoj Gori smatraju svojima, kasnije ću to videti, tamo kada stignem. Tek kada sam se vratio u Novi Sad, primetih da nehotice uslikah Branka na ovoj fotografiji. Taj sa kariranom košuljom je Branko, brat sa Svete Gore koga tamo opoznah, ali polako, sve u svoje vreme.

 

 

Još jedan kadar malog broda koji čekao svoje vreme da isplovi. Mnogo je inače mali brodova koji pristaju u Uranopolisu, neki su u funkciji taksija, neki imaju svoje ucrtane rute, a neki eto pristanu tek tako, Uglavnom, plovi se.

 

 

 

 

Na suprotnoj strani Uranopolis se budi. Pola je devet, vreme je.

 

 

Evo i jednog kolege. Sumnjam da je ovaj mladić vlasnik ovog skutera. Većina ovih mladića kada se iskrca na Svetu Goru, pešačeći obilazi manastire. Imadoh priliku da čujem razne priče, tamo na Svetoj Gori, u ono vreme dok sedi ispred ulaza u Hilandar, na onom mestu za pušenje, kako većina ovh mladića radi konaka pomaže monasima na raznim poslovima i kako se retko koji odluči na posetu jednom manastiru. Lepo je videti mladića na Svetoj Gori.

 

 

Još jedan pogled prema kolosu, i još dvadeset minuta.

[maresh 160 Napisano Februar 7, 2015]

Svakojakih ljudi ovde imade. Skuplja se svaki od svih vrsta najčistijih. Svašta čoveku u pamet uđe za čitavih sat i po vremena, svašta vidi i primeti, te bi sve to i da kaže i ispriča, ali retko ko je rođenjem darovan sa takvim blagoslovom, te sa ja radije držim fotoaparata i pokušavam na taj način. Ironije li, i sa fotoaparatom ništa manje teži problem nije na vidiku. I najtalentovaniji fotografi svoju večnost provode uvek, i pri svakom kadriranju tražeći najpogodniju poziciju i trenutak, ne bi li tako ispričali ono što su videli. Par puta, u toku svog životnog veka, sam pomislio da sam uspeo u tome, ali samokritičnost preovlada, i nada brzo padne u vodu.

 

Elem, ja još uvek stojim na molu i vrtim se sa objektivom. Ne znam šta bi pre, ili pse što hrču ispod Kule Vizantijske, ljude što sa prtljagom polako pristižu na mol, ne bi li tako verovatno po iskustvu zauzeli neku od stolica ispod trema na palubi broda, koja u velikoj meri štiti glavu od jakog jutarnjeg sunca, ili možda monahe kojih još uvek nema u očekivanom broju. Odlučih se mali brod koji čeka poslednje putnike pre polaska, bez ono dvoje što hrču.

 

 

Poslednji putnici pristižu i ukrcavaju se na mali brod.

 

Nisam mogao odoleti još jednom pokušaju da predočim utisak koji kula ostavi na mene. Sa leve strane vidimo verovatno među prvim primercima zidani terasni ispust, podbočen drvenim trupcima. Prvim, jer se kula verovatno gradila negde oko desetog veka. U istom periodu su i konaci svetogorskih manastira građeni sa ovakvim ispustima, te ih možemo videti i u južnoj Srbiji, sve do kraja osamnaestog veka. Veličanstveno.

 

 

Još jednom, početak ulice u kojoj se nalazi hotel u kom su mi stvari smeštene. Jetra vozača, verovatno još uvek izdvaja šljivu od opijajuće tečnosti. Nisam želeo da pokušavam ponovo.

 

Sećate li se paterica?

 

 

 

Sve mi ovo deluje suviše kitnjasto.

 

 

Vlasnici kafana polako otvaraju vrata za prve mušterije. Valjalo bi prvo počistiti.

 

 

Ne mogu se odvojiti od kule , pa to ti je.

 

 

 

U stvari, ovde ispred tog pikapa sa otvorenim vratima sam sinoć prihajao, onako blatnjav među okupane i čiste turiste.

. Sa leve strane je kula, a se desne mala kafana sa ponudom vrućeg testa nalik na picu, kojim sam jutros umirio nemirne čeljusti želuca.

 

Pošao ulicom koja vodi pored mora, prema parkingu, gde sam motor ostavio, računam ovde još nisam bio i uhvatih ovo:

 

HD Fat Bob anniversary edition. Međutim ovakav susret ne bih poželeo niti jednom kolegi sa foruma.

Verujem da svakog od nas koji iole preferira marku motora koji vozi može ovako da zaboli kao mene u tom trenutku. Još iz daleka svaki vozač koga HD u žicu dira, može da namiriše samo na osnovu obrisa motora da li je to HD ili ne. Kako se približih videh da motor nije pomeran sa ovog mesta duže vreme. Vidi se da ovako nepokriven odoleva i kiši i vetru. Primetih i rđu, na skoro svim delovima. Sa nožice na kojoj je naslonjen, rđa se vremenom slila na beton. Na rezervoaru slova " anniversary" behu sva uokvirena rđom, zapitah se ko je vlasnik. Ispred kuće ne beše nikoga, sećam vode koja se slivala od mokrog veša niz stepenice prema motoru. Pokušah na vratima, zovnuh nekoga, ali uzalud. Kuća otvorena, i sve na izvol'te. Dođe mi da nekako ukradem motor.....e poročan sam ti ja. A, dođe mi stvarno! Priznajem da sam emotivno vezan za ovu marku motora, ali sam još dugo, dugo, razmišljao o toj slici, i dan danas se setim te štete, koliko ljudi dobrih ima koji bih sa uživanjem vozili ovaj motor, ali ne lezi vraže!

 

Ne mogu više da pišem...

[maresh 160 Napisano Februar 19, 2015]

Pamćenje ljudsko nije baš za pohvaliti se. Evo već sada sa naporom pronalazim sitne detalje iz vremena dok sam čekao trajekt. Niko nije do veka, pa neću ni ja. Bledi ono što je verujući nama bitno, a ostaje ono što kasnije zarezuje duboke brazde sećanja, koje na kraju nosimo ako ih ne kažemo tamo, u crnilu, u večnom i tamnom pravougaoniku, gde telo postaje pepeo što vekovima pretvara se u zemlju, u ono od čega i postasmo.

 

Ljudi koje srećemo na raznim mestima u svom životu, a koji su prolazni, prilike koje primetimo okom ali ne zapažamo, mnogo ih je brojem, te ih čovek nikako ne uspe uvrstiti u svoju postojanu pamet što stoji i vremenom ne bledi, te onako spontano prolaze i ne čekaju nikoga da čuje za njih. Tako i svi oni, oni koji su pored mene prošli tog dana, ne mogu ih se setiti. Ljudi obični, majstori, pomoćnici i monasi, vozači i pomagači, deca mala i velika, ljudi sa torbama i bez torbi, ljudi sa dokumentima i ljudi samo sa rukama u džepovima, zamišljeni i verni svom planu, više neverni i sumnjičavi nego istiniti i sigurni. U tim mislima i ja sam sa njima. Delimo sudbinu običnog vernika.

 

Neko tovar na kamion, neko torbu o ruku.

 

Kilogrami, torbice i sunčane očajle, automobili, i motori, rekviziti su savremenog čoveka bez kojih mnogi ni pred Boga ne mogu.

Sila zakon menja - Mehanika za studente tehničkih fakulteta.

 

 

 

Prvi otkucaji srca Svete Gore poremetiše ritam uzdisaja svih nas dok je brod pristajao. Pojava belog ferija nije ni ukoliko remetila osećaj svetosti ni u jednom od nas, iako je to bila samo hrpa gvožđa i metalne ruine, običan brod. Niko se divio nije brodu kao vrsti prevoznog sredstva. Prvi put videh da svi gledahu ovu ruinu samo kao prevozno sredstvo do krajnjeg cilja. Divota! Suština postojanja čoveka se samo u retkim trenucima života ogleda u punoj meri.

 

Setih se džipova i brzih automobila po gradovima, čiji je jedini zadatak da se par puta dnevno popnu na bankinu ili izdrže teret dupeta neke cicke na suvozačevom sedištu. Mnogi energiju troše na stvaranje nepotrebnih materijalnih vrednosti.

 

Prilike pokazuju karte, što je dokaz da zaslužuju prevoz do Svete Gore. Svojom imovinom u moneti jamče da su dostojni prevoza. Onaj ko nema, ne može dalje i nesme dalje! Pogrdno!

 

Ovaj put slava ekonomiji!

 

 

 

Početak i kraj. Dve prilike koje putuju tamo, ne bi li saznale šta ih čeka, jednu kao obavezu pred život, a drugu radi nagrade ili kazne. Štap i hauba služe kao potpora za priliku koja je na izmaku.

 

Zauzeh mesto na najvišem nivou broda, tamo gde vetar naviše duva, odakle se najviše dopire pogled, mesto na kome je smešteno par redova stolica i tenda koja ih pokriva. Veći deo prostora na tom nivou bez hladovine tende je obično uvek namenjen onima što nisu bili dovoljno brzi. Sedoh u prvi red odzada i posmatrah prilike što dolaze.

 

Ruski monah što rukom pokazuje u pravcu Svete Gore. Za mene je to tajna, i sada, i posle odlaska. Priznajem, jer ne mogu da sakrijem istinu da sam vraćajući se na istom brodu postao sebi još manji i teži, niži i nevažan, nedostojan Bogu, kao i svaki grešan čovek koji hodi zemljom ovom, malo i narazumno ljudsko biće koje na žalost nikada neće shvatiti suštinu svog postojanja, zbog svoje lake i treperave ćudi, grešne oduvek. To biće može samo da se trudi, time će biti veće Bogu i sebi.

 

Nikola Velimirović: " Kada voćka rodi, ona je pognuta pod pritiskom tereta roda svog, pa tako i ljudi sa vrlinama."

Takvih je na Božiju i ljudsku žalost malo! - dodadoh ja.

 

 

Srpski monah, ispred mene posmatra grupu mladih ljudi što sedoše iza nas.

Vetar i duboki basovi dizel motora naznačiše kretanje prema Svetom Vrtu. Teških i jakih prilika, tačnije njihovih lica imade oko mene u velikom broju, te ne mogah sve ispratiti sa objektivom, više zbog poniznosti i osećaja stida nego zbog vremena. Čuh nedavno da portret mohana vredi samo uz blagoslov. Inače, postoji tehinka koju koristim kada nemam hrabrosti da pitam za blagoslov. U tom trenutku aparat držim u ruci koja je normalno opuštena niz telo, te svojim položajem tako ne dajem naznaku da će neko biti meta mog objektiva, i u istom trenu okinem, i to par puta. Em se ne vidi, em je skriveno i neblagosloveno. Davno pročitah da je ovu tehniku koristio i Henri Cartier-Bresson. U mnogim prilikama se pokazala kao efikasna, međutim na ovom putu se zbog nje postideh, ne zadugo.

 

Ruski monah, na toploti sunca, dok turisti, među njima i ja, zadovljno uživaju u hladovini koja se po njima podrazumeva za cenu plaćene karte. Ekonomija je divna i zloupotrebljena nauka koja već vekovima polako uništava i pokorava svet. Sve ostale nauke su samo logistika ekonomiji, sušta istina.

 

Divno je videti na licu čoveka istinu, vrlinu i jednostavnost. Posle svih ostalih, željnih svojih plaćenih pozicija u hladovini, pristižu i oni, smireni i vitki, senke ljudskih figura, visoki toliko da naznače razliku između običnih i onih bliskih Gospodu Bogu. Još jedan dokaz da je naše telo samo prolazno.

 

Ruski monah zasenjuje svojom fizičkom veličinom. Bog mu dade i duhovnu.

"Svako poseduje upravo toliko taštine koliko mu nedostaje razuma. U čoveku nije ništa krhkije od njegove skromnosti i dobronamernosti."

Nisam dovoljno visok da bih izbegao svetost i lepotu misli velikih ljudi, te mi ne zamerite što ih često citiram!

 

 

Koliko samo pogled i stav čoveka govore o njemu samom. Molimo se za nestabilne i plahovite!

 

..vetar duva, a visoki talasi načinju moju taštinu.

 

 

 

 

 

[maresh 160 Napisano Februar 25, 2015]

Kakve li će sada reči izlaziti iz mene kada više vina nemam, ne znam. Strogi post nalaže vina samo vikendom, te ja sada zborim uz čašu vode, primoran tako da bez stimulansa prizivam emocije od pre par meseci, i vodim vas kroz ovu besedu na barem sličan način kao i do sada.

 

Kako god, ja i dalje pišem, pišem, nosim i letim, letim iznad morske vode koju razbijahu sila propelera broda što plovljaše pored zapadne obale Svete Gore, gore umivene malim stablima četinara i maslina, izraslim na oštrim stenama i nepristupačnom obalom. Zvuk talasa privuče me ogradi na palubi, te u isti mah osetih jači vetar koji mi čitavo telo pomeri u pravcu suprotnom od pravca kretanja broda. Miris mora i vetra, zvuk krila i krikovi galebova što očekuju koji zalogaj krekera, svakom čoveku daju volju za životom, dodaju taj nedostajući stimulans što uvek prevagne na lošu volju u tmurnim i kišovitim danima života, provedenog u gradovima i mestima, gde čoveka teško šta može osvežiti kao more, vetar i sama spoznaja da sada više nema nazad. Brod uveliko plovi ka mestu, za koje nikada nisam mislio da ću posetiti. Hvalimo Gospoda Boga i molimo se za duše naše.

 

Neverovatno je kako se u savršenom trenutku i na savršenom mestu, u kome po nekada svako biće pronađe nešto ili nekoga ko svojim ponašanjem i prilikom remeti tu harmoniju i vraća sve ostale u suštu realnost. Odjednom se pojavi muška prilika, vitkog stasa, sa sve tabletom u ruci i poče skakati kao neki skakavac po svim mestima na palubi tražeći tako što bolji položaj za bolju fotografiju, koju će napraviti sa tablet računarom. Smejurija opšta. I šešir je imao. Našlo se tu i nekoliko monaha što mu poziraše. Mislim da su to bili ruski monasi.

 

Ja ga snimih u statičnom položaju, ali skakavac i posle toga udari na ostale. Ih aveti jedne. Šta im treba ovo, te primiše ovakve na brod. Pogrde na stranu, čist je čovek dušom svojom, već avetnijih pokreta i nemirne duše ja ne videh odavno. Hop na jednu stranu, hop na drugu, nešto prozbori nekome, povuče istog za rukav.....a nije naš, ne mogu razaznati koje je fele. Stran je sigurno. Pustimo skakavca, jer na iznenađenje svih nas odjednom prolomi se divna pesma iz više glasova. Prvo pomislih da dolazi iz zvučnika sa broda i da to neko od posade pušta, jer je to veoma čest slučaj na grčkim brodovima, ali ne, vetar je sada nosio jasniji i jači zvuk iz pravca grupe ljudi koja je sedela pod tendom u hladovini. Divna duhovna pesma, nošena vetrom, privlačila je sve više njih, jer se odoleti to jlepoti nije moglo.

 

 

 

Grupa od šest mladića, pojaca, pevala je u šestoglasu dirigovana od strane čoveka (na slici što je u savijenom položaju), tako da je svaka duša na brodu verujem barem u tom trenutku pronašla dugo traženi mir.

 

U pitanju je bila ruska grupa pojaca što vežbaše na brodu pojanje za slavu manastira Sveti Pentelejmon na Svetoj Gori. Devetog avgusta beše slava tog manastira. Zato je na brodu u tom trenutku bilo mnogo ruskih monaha, što bugarskih, što naših, srpskih. Pesma koju su pojci pevali, zove se „A G N I P A R T E N E“ , što u prevodu znači „ČISTA DJEVO“ , himna Bogorodici svetog Nektarija Eginskog. Kasnije je pronađoh na youtube-u, te poslušajmo kako ona zvuči iz glasova ruskih monaha. Pokušajte da osetite mir, uzvišenost, čistotu i sve najlepše, a potisnuto u vašoj duši.

 

 

 

Potisnuh taštinu i slavoljublje niz vetar što odnese sve tamno i grešno iz mene, daleko, ne prema zamlji, već u ad, tamo gde i pripada. Mir Božiji.

 

 

 

Vrh planine Atos. Kažu ljudi da je vrh planine uvek obavijen sa par belih oblaka. Ne znam kako je gore na vrhu, ali postoji par putopisa ljudi koji su peške išli do samog vrha, kao i Sveti Sava. Tamo je Sava sa Bogom pričao, ispovedio se i molio za oproštaj. Koliki li su naši gresi kada Sveti Sava moljahu Boga za oproštaj?

 

 

Kako smo dalje putovali, na obali primetih par ruina. Verovatno ostaci objekata nekih drugih, davnih i prošlih generacija monaških zajednica.

 

 

Krš i golet u pozadini sve više podseća na Boga, na nešto nedodirljivo i sveto.

 

 

Maslinjak, verovatno u vlasništvu udaljene manastirske ekonomije, koji je ovde na obali ostao iz nekih davnih i prošlih vremena. Pristup je verujem moguć samo brodom, sa zapada, jer je teren u pozadini ispunjen padinom pod veoma oštrim uglom, te je svaki pokušaj prilaza u jeku berbe maslina nemoguć sa te strane.

Strme litice pružaju svoje krake duboko, duboko u plavo more, duboko sve dotle dok se tlo ne spoji negde u dubini mora sa tlom srednjeg prsta, Sitonije. Vekovima ova dva ispusta grčko gtla nesebično dele ovaj zaliv, gde monasi i iskušenici kao prilike u magli na malim drvenim barkama plove do jedne od luka na zapadnoj obali Svete Gore Atonske.Plavetnilo modro duši spokoj daje.

Još jedna ruina, ožednela i suva, čeka svog monaha da ponovo podigne krovove i započne novi život i novu zajednicu.

U blizini, nekoliko manjih crkava. Inače na Svetoj Gori postoji mnoštvo monaha što jednom dnevnom menjaju mesto spavanja, ne bi li im se tako trag zametnuo. Uvek su na otvorenom, spavaju na otvorenom, jedu na otvorenom, ceo svoj život posvećuju Gospodu Bogu, bez ikakvog kontakta sa civilizacijom, čekaju svoj kraj ovozemaljskog života, verovatno negde u pećini, isposnici, samo njima znanoj. Mnogo je skeleta tako pronađeno. Podeljeni su u tri grupe po načinu ishrane i načinu života, oni koji jednom dnevno jedu, oni koji jednom nedeljno jedu, i oni koji izdržavaju po mesec dana bez hrane, pijući samo vodu. Asketizam, način života u kome se čovek odriče mnogo čega prijemčivog, način mišljenja i življenja, isposništva, pokajništva i mučenja tela radi Gospoda Boga. Tako nastaše askete.

 

Svako od nas očekivaše pojavu luke gde će se iskrcati. Ja sam čekao Jovanicu. Inače ovo je meni najdraža fotografija. Iz nje se sve može pročitati, mnogo štošta, ali avaj ovoga puta.

 

 

 

Mnogi pomisliše da je ovo luka gde treba da izađu, među njima i ja, ali ovde se na brod pope samo jedan monah sa koferom i nekim stvarima u rukama. Ne propustih da ovekovečim ovaj kadar. Idealan primer dobre kompozicije!

 

 

 

Nastavismo dalje.

 

 

Sa neizvesnošću sam čekao Jovanicu.

 

 

 

 

 

Primetih par prilika što sede naslonjeni na ogradu broda. Otac i sin. Divan kadar. Kasnije ću ih mnogo puta videti zajedno, u Hilandaru, sa knjigom u rukama.

 

 

 

 

 

 

Monah briše znoj sa čela.

 

 

 

 

 

Jovanica, mala luka u vlasništvu manastira Hilandar, smeštena na zapadnoj strani poluostrva, nije odavala svojom pojavom nikakav utisak luke, već je to bio običan mali betonski mol, isturen dvadesetak metara u more. Iza mola se prostire poveća površina posuta sitnim i krupnim kamenom, što svojom belom bojom pri jarkom suncu u većoj meri zaslepljuje, da se gledati ne može. Nekakve konstrukcije u pozadini liče nanekavu tendu. Može joj se. Sa desne strane je skoro vidi se podignuta nastrešnica drvene konstrukcije sa namerom da monasima, iskušenicima i putnicima pruži barem malo hlada.

 

Poče iskrcavanje.

 

Ovde ću ispričati događaj koji se desio pri susretu sa ocem Kirilom hilandarcem. Otac Kirilo, maleni starac, nelogično niskog rasta, ali zato krotkih misli, čvrstog karaktera i veoma duhovit, stajaše onako malen sa štapom u ruci, na molu, i pružaše ruku ostalima da je celivaju. Kako ga spazih, nisam mogao odoleti a da ne uhvatim koji kadar, i njega, i još dva monaha koji se nađoše tu sa njim, znajući da monahe ne treba fotografisati bez blagoslova. Moj Nikon, ima već deset godina od kako me prati u stopu na mojim putovanjima. Radi kao doksa. I po suncu i po vetru. Jednom prilikom na granici Alžira i Tunisa, gde je bilo sećam se velika vrućina, čitavih 50 i više stepeni, plastika na rukohvatu tada trajno dobi obrise mojih pristiju. Počela se topiti. Ali, još uvek radi. Drugom prilikom na Fruškoj Gori, u vreme velikog snega, otvore se sama od sebe vratanca koja drže bateriju i baterija ispade u sneg, dubok pola metra. To me je koštalo sećam se, pet hiljada dinara. Od tog doba preko vratanca uvek lepim izolir traku. I sada, pre iskrcavanja proverih traku da li dobro drži, jer me sigurno čeka još dobrih kadrova. Dobro je! Vratanca drže, a traka je čvrsto zalepljena. Nema šanse da baterija ispadne. Kako sam se približavao ocu Kirilu, postavih aparat u desnu ruku, onako kako sam već rekao, kada hoću krišom da uhvatim koji kadar, ja aparat zajedno sa opuštenom rukom uz telo postavim tako da neopaženo mogu da škljocam, bez da me subjekat primeti uperivši iz zgloba ruke samo objektiv prema toj osobi. Kako sam prišao ocu Kirilu na metar, škljocnuh par puta, te se sagnuh da celivam, opet škljocnuh dva puta, ne bi li upravo taj momenat uhvatio. Dok sam nastavljao primetih i monaha u čamcu kako izlazi iskoračuje na mol, uperih objektiv i prema njemu, okinuh par puta, te zadovljno nastavih prema grupi koja se skupljala ispred mini autobusa. Svo vreme u toku škljocanja osetih u ruci rad mehanike u aparatu, otvaranje zatvarača i pomeranje zavesice, kao i zvuk koji se nadaleko može prepoznati kao zvuk zavese fotoaparata. Gospog Bog mi je svedok. Neki čovek je sećam se povišenim tonom u tom trenutku pravio raspored po raspoloživim vozilima radi prevoza do manastira Hilandar. Otac Kirlilo i ostala dva monaha su se već ukrcali, i brod je isplovio ka manastiru Sveti Pantelejmon. Inače otac Kirilo je tada upravo išao u manastir Sveti Pantelejmon na slavu. To je inače slava tog manastira. Kažu da svake godine ide tamo. Ja ga posle nisam video. Rasporediše me u džip, koji je pored vozača primio još nas petoro. Sedosmo i krenusmo prvi, a za nama i ostala dva mini busa uzbrdo, prema manastiru Hilandar. Aparat sam još uvek držao u ruci. Okrenuh ga sa namerom da pogledam fotografije i svatih da aparart nema napajanje. Baterija je virila iz kućišta sa namerom da ispadne, dok su vratanca bila poluotvorena, jedino ih je držala izolir traka da se skroz ne otvore, koja se dosta dobro držala na oba kraja gde je bila zalepljena, dok je u delu ispod vratanaca bila kao razvučena. Pošto fotografija uopšte nije bilo, tj. nije bilo zapisa na memorijskoj kartici, izlazak baterije se morao desiti pre celivanja ruke oca Kirila.

 

Ja se skamenih, hladan talas kao prvi nuklearni udar prođe kroz moje vene. Tada osetih Svetu Goru.

 

Kasnije ću čuti od Branka, brata koga upoznah u manastiru, kako je upozoravao svog šuraka da ne fotografiše za vreme jutarnje liturgije, kao ni u unutrašnjem delu manastirskih zidova, jer je greh, na šta se ovaj ogluši. Po povratku na Floridu, šurak je shvatio da ni jedne fotografije od dolaska na Svetu Goru nema.

 

Slava Gospodu Bogu!

 

 

[maresh 160 Napisano Mart 8, 2015]

Carstvo bez krune, država bez vojske, zemlja bez žena, bogatstvo bez novaca, mudrost bez škole, kuhinja bez mesa, molitva bez prestanka, veza sa nebesima bez prekida, slavopoj Hristu bez umora, smrt bez žaljenja – to vam je Sveta Gora Atonska. Kamo sreće za Indiju, i krštenu i nekrštenu, da može učiniti trampu i dati Himalaje za Svetu Goru! Jer u Svetoj Gori hiljade i hiljade hrišćanskih monaha drže jednu veru, ispunjavaju jedno pravilo, imaju jedno pravilo, imaju jednu nadu, nadu u nebesko carstvo, i priznaju jednu zaštitnicu svoje zemlje – presvetu Bogorodicu.

 

Vladika Nikolaj, „Indijska pisma“

 

 

Ova misao, u blažoj meri govori ne o veličini i ispunjenosti, već o poniznosti i potrebi, za nekome preneti sve ono što leži na duši čovekovoj, te se tek tada može osetiti svetost ovoga tla i lakoća sopstvene duše.

 

U tri vozila, dva omanja autobusa i jedan džip, stade sva družina sa broda što imaše za cilj Hilandar. Mene i još par njih smestiše u beli Land Rover, vozilo po mom izboru. Inače, najradije bih se ratosiljao porodičnog ćeresla što trenutno imam, i rado prepustio svim čulima, koje samo ovakav Rover može da probudi. Robusnost, sila, glad za močvarama i pustinjom, surovost svakog metalnog dela konstrukcije i nezasiti karatker avanturiste engleskog terenca, velikom snagom i voljom izbrisaše u meni svaku želju i trag za civilizacijom. Proradi tada u meni od kada majstor zavrti ovog lepotana, svaki davno potisnuti poriv prema divljini i prirodi, poriv koji budi prezir i osećaj gadosti pri pomisli, da se život može proćerdati uz kapućino, cigarete, beton, svakodnevni odlazak na posao i averzija prema insektima, koju današnja deca imaju.

 

Krenusmo tada uzbrdo!

 

Naš Land Rover je predvodio ceo karavan. Ovo je kadar koji pruža osećaj kazne i zavisnosti od drugih. Isti pogled imaju verovatno i oni koji se mnogo ogrešiše, te ovi grejači na prozorskom staklu Rovera behu kod njih šipke metalne, i ruke vezane lisicama među kolenima, što tako sklopljene daju celoj figuri uhapšenog izgled grešnika u molitvi. Ne znam zašto me ovo podseti na tako nešto? 

 

 

 

I pored mnogobrojnih prolazaka jednim te istim putem, tamo, ovamo, majstor ne spušta oči sa puta. PAMETNO! Ne bih ni ja!

 

Sećam se, sa desne strane, kao suvozač, sedeoje sredovečni čovek, policajac po profesiji, otac dečaka koji je sedeo tik do mene. U toku vozačkih vratolomija majstora do njega, odjednom izvadi on veliki tablet, činilo mi se da je veličinom tableta zaklonio vidik majstoru do njega, i reče dečaku:

 

-          Na, tuci sve što vidiš! - reče pandur.

 

Uze dečak tablet i poče slikati okolinu kroz prozor džipa. Prozor je bio tik iza nas, te se mali poče okretati ne bi li pronašao što bolji kadar. Zna mali šta je dobar kadar!  U tom trenu i svom trudu dečaka, poče ga otac kuražiti:

 

-          Slikaj ono, slikaj ono, evo ti ovoga, ne daj da prođe! - sve kroz žar trudi se otac.

 

Poče se tako dečak lomatati preko svih. Lakat meni, lakat drugima. Pogledi samo sevaju dok policajac kuraži. Majstor uporedo pripomaže da ne zaobidje ni jednu rupu na putu. A nije meni zbog rupa i lakta ovog dečaka, već nadmenost i bahatost nečijeg karaktera uglavnom znaju da pokvare većinu lepih trenutaka provedenih sa neznancima. Videlo se da to nije samo moja konstatacija, većina je negodovala.

 

 

Ah,.....leti živote, kud god, samo leti i gledaj da prođe u lepome.

 

 

Mercedes nas prati u stopu. Doduše, sećam se jedne krivine gde je autobus morao, da se polako „nakvačila“ , ne bi li prošao prepreku u krivini. Dužina autobusa i mala visina karoserije ne dozvoljava veliku slobodu kreatanja kao Rover.

 

 

Hilandar! Prvi utisak sa te visine čoveka ostavlja, mogu slobodno reći ravnodušnim. Meni je ovo prvi susret sa ovom svetinjom, te verujem da sam i ja kao većina očekivao čudo. Takva je priroda ljudska, stalno traži novo zadovoljenje, novi podsticaj i stimulaciju za životom, za nečim što će je oduševiti. U glavnom je to zamišljena raskoš.

Olako se čovek prepusti pohoti.

 

Oštra vožnja prilike ispred mene, čije su me oči u retrovizoru ponekad pronalazile, nije uvek dozvoljavala dečaku nesmetano hvatanje dobrih kadrova. Pomerih se u stranu, sklonivši tako svoju pozadinu na još manji prostor, dajući tako dečaku još više prostora za kadriranje. Mali je hteo samo ocu da udovolji. Sve ga se to nije baš dojmilo, u istinu.

 

Obrisi Hilandara su se sada često pojavljivali.  Iza svake krivine sa leve strane puta, sada se svaki put Hilandar pojavljivao u sve većoj proporciji, nagoveštavajući da smo u velikoj blizini kapije svetinje. Inače, ne spomenuh nešto više o putu koji vodi od luke Jovanica do manastira. Verujem, da  nisam jedini koji će ovo pričati, ali svačiji ugao posmatranja daje širi pogled i bolje shvatanje.

 

Put, koji ne bi preporučio u letnje doba nikome, pogotovo pešacima. Prvo zbog svog oštrog i surovog karaktera, a drugo zbog dužine i uspona koji je potrebno preći. Isto tako se može reći da nije lak zalogaj ni za automobile i džipove. Naravno, ništa nije neosvojivo, i svaka prepreka je premostiva, ali za sve one koji imaju prilike provozati nešto ovuda, mada su takvi retki, predlažem maksimalan oprez i savesnu vožnju. Druga grupa putnika su pešaci, kojih je u istinu i najviše. Hodočasnici, iskušenici i putnici namernici, monasi, starci i radnici. Taban je ovde izgleda i ponos i dika. Vazda nekoga pokraj puta, hodi sam ili u duštvu, sa patericom ili bez. Prašina koju autobus podigne prolazeći pored njih, ostavlja priliku u belom oblaku prašine sa rukom iznad očiju, zaklanjajući tako zrake sunca i naprezavši oči radi pogleda prema autobusu koji nestaje iza prve kirivine. Koliko li su čistije misli svake od tih prilika u odnosu na nas, turiste u autobusima. Mnogo je mladih ljudi, stranaca, naših, koji pešice hode Svetom Gorom, obilazeći tako manastire i sve svetinje na koje naiđu. Pomoć u manastiru na raznim poslovima menjaju za konačište. Neka ih Bog blagoslovi zbog takvog podviga. Još uvek se pitam kako je otac Kirilo stigao do luke Jovanica? Sva je logika da na put od Jovanice do Hilandara u svakom slučaju bez veće količine zaliha vode ne treba ni pomišljati. Verujem da se danas većina monaha od manstira do luke prevozi džipovima, ili već nekim drugim prevoznim sredstvima, kojih je pregršt u objektima ekonomije okolo manastira, što u vatrogasnim, što u ostalim službama.

 

Po mojoj proceni, ne pređosmo više od pet, šest kilometara. Beo oblak prašine sa obližnjeg brda iznad manastira, opomenu monaha da izađe iz prijemnice i sačeka goste ispred glavne kapije. Ustaljena procedura. Izađosmo na kameni plato. Vispreni monah, sredneg rasta, duge crne brade i vezane kose u rep, sačeka nas dobrošlicom lepih reči i predoči osnovne postulate manastira Hilandar. Verujem da ih je većina znala u napred. 

 

 

Posledice požara se još dugo, dugo vremena neće na žalost u potpunosti sanirati. Što zbog većim delom faktora finansija, što zbog vremena koje je potrebno da bi se detalji ovakve svetinje stare osamstotina godina u potpusnosti sanirale i vratile u prvobitno stanje. Ispod skele je glavni ulaz u manastir. Sa desne strane, pored kandelabra se nalaze stepenice koje vode u prijemne prostorije za goste.

 

Nedugo posle čitanja osnovih dogmi ponašanja u manastiru, nastupi prozivka. Svi se nađoše i skupiše oko monaha, koji u ruci držahu spisak na hartiji od lošeg papira i tako čitahu imena. Nijedno nije bilo suvišno, niti je i jedno falilo. 

 

 

Kranovi su svud naokolo. Radi se, gradi i podiže iznova. Umetnici i vizantolozi, svaki detalj pomno pregledaju i kontrolišu, ne bi li tako sačuvali duh i miris Nemanjića pri obnovi manastira.

 

Braćo, hajdemo se okrepiti! – reče monah

 

Siđosmo smo svi niz kamenite stepenice što vode prostorija u kojima ćemo konačiti. Te stepenice, kako bi ih najjednostavnije opisao rečima? Gaz širine oko pet metara, starim uglačanim kamenom popločan, i prošaran travom među spojevima, tamo gde đon monaške sandale ne može da dopre, nanizan redom sve do prvog i poslednjeg skretanja u desno, prolazeći ispod vinove loze špalira, i sve tako do nivoa staze od graorastog mermera, koja vodi celom dužinom sa desne strane prostorija za spavanje. Ima jedan citat čijih se delova u magli sećam, koji opisuje kamen u stepenicama Hilandara.

 

...taj kamen što ga osam vekova glačahu noge svetitelja, što dva para nogu Nemanjića postavljahu svojim putem, tunel, svetlo, i vodilju za sve buduće pravednike....

 

Aaa...vazda mudrih reči oko nas!

 

 

Ne znam čemu ovi zidovi? Čini mi se novije gradnje su.

 

 

Uđosmo svi u prijemnicu.

 

Prostorija veličine deset puta deset metara, poređani drveni stolovi i stolice sa desne strane, do kraja zida, što se nastavljaju na levo do kraja naspramnog zida. Sa leve stane se proteže kamenom ograđen deo za poslugu iza koga se nalazi prostorija sa malom kuhinjom. Drvene grede, nosači konstrukcije krova, koje se golim okom vide, zajedno sa jedinim preostalim materijalom kamenom, nagoveštavaju osećaj topline, mira i dobrodošlice. Sedosmo tako, svako pronašavši svoj ugao, ja tamo negde napred, pokraj drugog zida, i čekasmo da se sva mesta popune i krene sa sledećom tačkom protokola. Isti monah uđe poslednji, držeći u ruci nekakav papir. Dva dečaka, verovatno iskušenika, poslužiše kafu, ratluk, rakiju i vodu.  Kafa domaća, šećer u posebnoj činijici, te svako mogaše priuštiti koliko mu drago. A rakija, rakija pleniše. Koju li su travku stavili unutar da mi je znati? Ukus što podseća na rakiju i grčki uzo. Sreća mi se osmehnu te onaj do mene i ne okusi, te ja kasnije sa guštom prisvojih njegovu, kao da je moja. Ne zalih sa vodom, šteta ukusa.

 

Bog to vide i namignu!

 

No, vratimo se načas nazad. Monah nam podeli male papire na kojima bi svako od nas trebalo da upiše imena, bez prezimena, deset najbližih za zdravlje i deset najbližih upokojenih, napomenuvši da nikako više od toga.  Sva imena će se čitati na jutarnjoj liturgiji. Kasnije ću saznati da će sa na pomen imena koje upisah čekati još dosta vremena. Sa lakoćom se setih i više no što je trebalo, neke izostavih zbog čega se zabrinuh, ali će se ta briga kasnije pokazati kao još jedna malenkost ljudske duše, što često svakoj stvari pridaje previše brige no što treba. Većina se skromno počasti, te u isto vreme odmerismo okolinu upoznavajući tako likove i karaktere svoje braće, za buduću jednu noć. Izađosmo opet na onaj plato, malu stazicu, i uputišmo se do svako svoje sobe, vođeni monahom i dečacima što posluživaše. Ja sa nađoh u prvoj sobi, sledećim vratima od ulaza u prijemnicu. Drvo i kamen provlađivaše, i ništa više od toga. Veličinu prostorije okom nisam u početku mogao proceniti. Drveni kreveti, sa obe strane činjahu dugački niz, po dvadeset ili trideset metara, što povrati u meni osećaj zajedništva i načina života iz vojničkih dana. Isti onaj jedinstveni miris ljudskih tela pomešan sa ustajalim vazduhom prostorije, u kojoj su svi prozori bili otvoreni, mada dobro je poznato da niko i nikada ovaj miris nije uspeo promajom da otkloni. Tela su uvek tu, svako svoju sagu nosi i meša je sa drvetom i kamenom. Brzo se privikne. Toalet je čini mi se u našoj prostoriji bez tuševa, i nalazi se na desnoj strani prostorije. Moj krevet sam odabrah, negde na levoj strani prostorije, gde nije bilo toliko zauzetih mesta, tačno ispod otvorenog prozora. Na nekim krevetima primetih stvari, pantalone preko kreveta, kese na ormarićima, papuče pored kreveta, međutim u tom trenutku nije bilo mnogo ljudi u prostoriji. Jedino primetih čoveka, odmah pored ulaza u prostoriju, kako ispužen leži i čita. On je mene verovatno primetio, a da ja to nisam video!

 

Još jedan dokaz da se ovde linčnosti ne pridaje veliki značaj.

 

Ostavih stvari, uzeh torbu sa aparatom i malu torbicu sa dokumentima, te izađoh iz prostorije. Čudo je kako se u meni uvek probudi taj osećaj spokoja kada negde putujem, stignem i smestim se, te sada mogu u slobodno istraživanje.

 

Uputih se nazad, do stepenica, te uzbrdo do platoa gde autobusa više nije bilo.  Sa desne strane, čitavom dužinom stepenika se prostire visoki spoljašnji zid manastira, visine po mojoj proceni oko deset ili petnaest metara. Sada sam stajao sam na centralnom platou, ispred glavne kapije za ulaz u manastir i posmatrao okolinu. Velika je vrućina bila, sećam se. Setih se Srbije koja osta u poplavama. Isto tako se setih da će sve više i više kiša biti, jer polovi Zemlje se tope, nivo mora podiže, a klima se menja, Srbija će verovatno imati sve manje i manje žarkih leta, a sve više tropskih kiša. Obistini se Boga mi i to, evo i sada dok ovo pišem. Kako stvari stoje, ni ova godina nam na ruku sa vremenom za vožnju neće ići. Osmi je mart , a snega vazda! Setih se isto i Željka, i Gaje, i Srđana, i Bote, i Nikšićana, daleko sam. No, stajao sam tako na suncu sam, ni sam ne znajući gde krenem. Primetih pri ulazu u manastir jedan otvor i vrata u njemu, prostoriju u kojoj je sedeo monah koji nas je primio, nešto je pisao na stolu, na kome je stajao i monitor! Kasnije ću opet saznati da je Hilandar jedini od manastira na Svetoj Gori ima struju i internet!

 

Na suprotnoj strani od glavnog ulaza u manastir primetih drvenu građevinu kružnog oblika, podignutu na dva metra visine od centralnog platoa, na koju se samo uz pomoć stepenica može doći. Sa desne strane, pre stepenica spazih česmu i dva dečaka, mladića, veoma simpatičnih, jednog sa podužom kovrdžavom kosom i dugim loknama kose, zavezane u opušten rep plave boje, dugom mladom bradom, i drugog, sličnog izgleda, koji mi beše manje simpatičan, kako stoje pognuti nad česmom umivajući sklopljenim rukama svoje lice. Voda se kroz ruke mladića otapala niz bradu u okruglo kameno podnožje česme. Iskušenici.

 

Privukli su me glasovi u krugu te drvene građevine te se uputih stepenicama do njih. Drvena građevina imaše oblik letnjikovca kružnog oblika sa drvenom klupom na obodu sa unutrašnje strane po čitavom obimu. Nekoliko metalnih konstrukcija sa, postoljem i posudom punom peska za gašenje cigareta stajalo je u svakom uglu. Čovek ranih pedesetih godina, veoma vitkog stasa i dečak od desetak godina starosti sedeli su sa desne strane. Branko je bio pušač. Sa leve strane isto tako par ljudi sa dva dečaka. Jedan par skrajnut u ugao do stepenica, crnoput čovek istih godina niskog rasta na kome se videla patnja na licu, grlio je dečaka privijenog u njegovu levu stranu. Dečak je rukom dirao donju usnu. Treći par, čovek,  kasnije saznadoh istih godina, ali veoma krupnog stasa, što me u početku zavara te mu odmah u mislima dodadoh više godina no što ih imade, naslonjen rukama na klupu, gledao je pod. Isto tako, i on je imao svog dečaka, koji je neverovatno ličio na njega. Pri prvom pogledu na oboje, da se primetiti nelogično veći obim glave u odnosu na prosečnost kod obe prilike.

 

Jedino ja bejah bez moja tri. Poželeh da su i oni tu.

 

Pomaže Bog! – rekoše svi sa zakašnjenjem.

Bog vam pomogao! - odgovorih.

 

Sedoh i zauzeh mesto na suncu, jer hladovina je već bila njina. Trpeh sunce u crnoj majci.

Divan se vodio oko životne priče para koji je sedeo pokraj stepenica. Pomoć sa Hilandara, tačnije od Boga,  poslednji je vapaj većine nas kad nas napusti i poslednja nada. Vera i istina tada imaju primat nad svim što smo do tada u životu iskusili, i tada nastupa najveće čovekovo iskušenje i provera čovekove vere u Boga. Životna priča ovog sirotog čoveka ide daleko u prošlost, kada ga je Gospog Bog podario sa ovim dečakom. U neko vreme, dok je dečak bio sasvim mali, od par meseci, on pade sa kreveta, udari se nezgodno u glavu i od tada siroto biće ima motoričkih poteškoća. Položaj dečaka kada ga prvi put primetih dok je bio privijen uz očevo telo i pokreti koje je dečak pravio, nagoveštavao je primetnu surovost prirode. Blagoslovi ga Gospode Bože, gde god da je, i vrati tom biću um kakav imahu pri rođenju. Još jednom shvatih da je praštanje neopisiva veličina.

 

Branko, čovek sa cigaretom i mali Boro su pomno slušali ispoved sirotog čoveka. Treći par prilika nije reagovao. Čovek krupnog izgleda, često je menjao položaj svog tela, pokušavajući da se što lagodnije namesti na drvenoj klupi. Seta, milost i sažaljenje, širili su se vazduhom kroz dim duvana koji je sada dolazio iz cigarete sva tri čoveka. Nikada do tada nisam čuo da se Gospod Bog pominje toliko puta. Svako ga je umetnuo u rečenicu po par puta.  Svaka sumnja u životu , očekivanje, bilo lepo ili ružno, pominjani su svaka ponaosob, uz uslov, da Bog dozvoli. Daće Gospod Bog!

 

I tako prestavih i ja svoje znamenje. Rekoh odakle sam, ko sam, šta sam, ne važno beše koliko sam i što sam, te svi pomno slušaše moje priče, i skromnošču prhivatiše tako i mene u taj krug društva sa drvene klupe.

 

-          Vrućina je velika! Imamo dosta vremena do večernje liturgije. Valjalo bi možda proštetati do mora. – reče Branko.

-          Nisambaš nešto raspoložen za šetnju po ovoj „vetrometini“ – našali se krupni čovek, za koga kasnije spoznah da je to Brakov šurak, i da živi u Americi, na Floridi, i da su on i Branko zajedno sa porodicom došli u Jerisos na letovanje, te su i danas zajedno sa sinovima na Svetoj Gori. Lepo! Dajem ti šansu od pola sata, kreni ti odmah, a ja ću te stići. – našali se krupni.

 

A Bog neka mi oprosti, ne mogu se nikako po ko zna koji put setiti imena tog čoveka. I družili smo se, i pričali po ko zna koliko puta za ta dva dana, prepisivali se e-mailom, ali se evo imena ne mogu setiti. Mrzi me gledati ponovo u email. Neka mi Bog oprosti. Ostali će znati na koga sam mislio.

 

Crnoputi čovek sa sirotim dečakom prvi krene, a nedugo zatim i Branko i šurak mu sa dečacima.

Vrućina je bila sećam se velika. Verujem da se niko u Srbiji, pogotovu u Vojvodini odakle sam, u šetnju uputio ne bi po ovakvoj vrućini. Ali šta čovek na konaku u Hilandaru može da radi na popodnevnoj vrevi, od podne do večernje molitve. Nedugo zatim krenuh i ja za njima. Put je vodio desno od glavnog ulaza u manastir, popločan kamenom, prema istoku i velikoj šumi čempresa i maslinjaka, čiji se vrhovi sa tog mesta nadziru u velikoj meri, zaklanjajući tako sve iza što postoji i što čoveka koji je prvi put na ovome mestu sve više kuraži da krene dalje, dalje prema moru. 

 

Sa leve strane, pa desetak metara od kapije manastira, spazih ovu građevinu. Potiče po svom stilu gradnje verovatno sa kraja devetnaestog ili početkom dvadesetog veka, a kasnije čuh da je tu i Branko u toku posete ranijih godina prespavao zajedno sa majstorima, kojih uvek Bogu hvala na Hilandaru ima. Što električara, ekonoma, zidara, umetnika, ljudi svih profila koji su spremni da svojim znanjem i vremenom pomognu braću i Hilandar u njegovoj obnovi. Nikada ljudi dosta...to čuh od jednog radnika. Međutim šta je ovde karakteristično? Sa donje strane, pred ulazom se mogu videti grobovi, krstovi. Ovde se monasi sahranjuju, ali dođe tako vreme kada više mesta nema za nove upokojene, te se onda nastarije sahranjeni otkopava, mošti vade i peru, a lobanja arhivira u kosturnicu, koju na žalost ovoga puta nisam uspeo da vidim. Kažu, što je boja lobanje tamnija i žuća, to je monah za života na zemlji bio bliže Bogu.

 

Nastavih dalje. Kameniti put polako zamenjuje put sa ređim sitnijim kamenjem, dolazi se do račvanja na dva pravca, jedan koji vodi na desno, gore prema luki Jovanica, i levo, odnosno pravo , prema istočnoj luki Hilandara, obali koja gleda prema ostrvu Tasos. Ubrzo videh dve prilike kako se polako prilbližavaju. Jedna prilika je potpomagala onu manju, onako pod ruku. Videlo se da manja prilika ne može dalje, te je višlja prilika uze na se i poče je nositi. Kako su bliže došli, primetih sirotoh crnoputog čoveka. što se seđahu sa nama na klupi, kako nosi dečaka, jer ga verovatno ova žega izmuči te nisu mogli dalje. Telesno dečakovo ograničenje mu verovatno nije dalo dalje hodati. 

 

Teško je pronaći reči za talase sažaljenja koji navirahu tada. Neka im Bog pomogne. Znoj sa očevog lica je padao na crnu košulju, pitajaću se on verovatno, Bože, kako dalje i zašto dalje?

 

Sledeća prlika na putu za istočnu luku koju sretoh beše mladić od dvadesetak godina koji se vraćao prema manastiru. Hodao je putpuno bos. Kasnije, predveče, u drugoj, večernjoj šetnji,  zajedno sa Brankom, sretoh i ona dva mladića, iskušenika što ih sretoh pored česme ispred glavnog ulaza u manstir, na četiri ili pet kilometara udaljenosti kako se prema manastiru isto tako vraćaju bosi. Inače, nisam siguran tačno u ovu nameru, ali pretpostavljam da je u pitanju jedan vid samožrtvovanja soptsvenog tela radi Boga, jer mnogo je Bog za nas učinio, te je svaka sopstvena žrtva nedostojna žrtve samoga Gospoda Boga.  U isto vreme se setih scene iz filma „Braća po materi“, i scene kada Mira Furlan sa svojim sinom bosa hodi po kršu i goleti prema manastiru na vrhu planine radi poklonjenja Gospi Sinjskoj, verovatno kilometrima udaljenom, sa verom da će im Gospa Sinjska pomoći u bedi i nemaštini. Verovatno je ovo nepobitna veza između dve podeljene struje u hrišćanstvu, koja je isto tako dokaz da je Bog samo jedan.

 

Blagosloven bio!

 

 

Okrenuh se tada prema manastiru i napravih jednu fotografiju sa puta, gde grane masline ne dadoše čist pogled, već morah pomerati rukama grane ne bi li omogućio što bolji kadar.

 

 

Vrućina posta sasvim jaka. Zvuk cvrčaka je značio poziv prema moru. Nisam hteo nazad. Sa leve i desne strane mnogo je visokih čempresa što iz knjiga saznadoh da ih posadiše Sveti Sava i Sveti Simeon, te mnogi pokušaji da se mladice prenesu i zasade u Srbiji, i na drugom terenu, nikada nisu uspeli. 

 

 

Kako sam dalje koračao, čulo se samo drobljenje kamena i zvuk cvrčaka.

 

Vrt presvete Bogorodice.

 

 Prošaran kadar drvećem maslina i visokih čempresa, prosečen po sredini putem kamena, oivičen naslagama biranih primeraka naslaganim u redove, vitkim koščatim rukama,  čije mošti sada negde jesu zemlja od čega i postaše, nemilice gura na površinu sve najbolje iz duše i najgrešnijeg čoveka.

 

Sam sam došao, sam ću i ovde. Hrist me prekori!

 

 

 

[AdrenalinSpeed 112 Napisano Mart 13, 2015]

Predobro je sve i svaka chast na svemu

Ali bar da su neke fotografije u boji da osjetimo tu neku svjezinu i vedrinu bar preko fotografija...

[maresh 160 Napisano Mart 19, 2015]

Predobro je sve i svaka chast na svemu

Ali bar da su neke fotografije u boji da osjetimo tu neku svjezinu i vedrinu bar preko fotografija...

Hvala na svemu.

[Arakis 5040 Napisano Mart 19, 2015]

Predobro, kao da sam sa tobom...

[maresh 160 Napisano Mart 31, 2015]

...tišina,  carstvo izgubljenih ljudskih glasova. Tišina je jedini način da se istinski razgovara s’ ljudima. Tako se traže, i nalaze izgubljeni ljudski glasovi, kao umorni konji na nekoj prostranoj poljani koji se udruže da bi putovali zajedno. Tišina pleni, tišina pobija sve nevažno i suvišno, tišina sigurno može izneti na površinu i najskrivenija pitanja na koja još uvek nema odgovora, odgovori su jednostavno u vetru. Vetar nosi tajne, i duh prošlih vremena.

 

Hodajući tako po strmom i izglačanom kamenu, između nisko i davno postavljenog zida od nasumično složenog  kamena, hvatao sam mirise nošene toplim vetrom, zamotane u velo večne tajne ovog zemljanog puta prema istočnoj obali hilandarskoj, i svaki od njih stvaraše imaginarne slike iz prošlosti, davne i setne, i poznate samo po knjigama jevanđelja. Ne znam da li možemo sebi priznati osećaj kada nam se te slike iz prošlosti po nekada vraćaju i ponovo pojavljuju, i koje su davno, davno skrajnute negde duboko , do kojih nikako svesni i bez stimulansa ne možemo dopreti, čak ni toliko da se setimo da postoje. Vetar, i samo probrana slika u mnoštvu suvišnih kadrova,  vraćaju moju svest tamo gde čini mi se svako na svoj način zna da bude, i da odabere neko vreme i mesto gde će ponovo početi prva klapa zaboravljenog događaja iz prošlosti. Tačno je tako, da dobar film zaslužuje potrebno vreme trajanja, ukradeno i više pozajmljeno od svakog čoveka,  te ga valja odgledati kad tad, i nije nikada šteta provedenog vremena radi te režije.  Ovde, na ovome mestu, na ovoj šturoj stazi tako poče i moj film. Doduše, ja moj film nikada ranije nisam gledao. Sedoh na kameni zid, te se tako zaklonih senkom visokog čempresa iza mojih leđa, i počeh slušati.

 

„Srednji vek! Vreme kada ni vetar ni sunce nisu bili sigurni u svoje ja, niti miris vetra može plutati tamo gde ga struje nose, niti toplota sunca može dobiti rat protiv čestih i tmurnih oblaka. U vazduhu osetih vreme nesigurnosti, vandalstva, viteštva i svega što preti miru i blagostanju zajednice čovekove. Svako se na svoj način trudi da zasluži bitisanje na svom prostoru, podarenom od Gospoda Boga, te tako siroma čuva nadu da jedino za svog života, i zajedno sa svojim narodom bude bogoudan, vredan  i pošteđen od vandala i pljačkaša koji često napadaše male narode i manastire, samo radi plena i potrebe za materijalnom ugodom. U trenucima mira, jedino su ratovi između naroda malih balkanskih država narušavali kratak spokoj i utisak slobode. Tako i bi sa našom braćom, hilandarcima, u to vreme, sve mi to slike kazuju, te ja Vama tako zborim.

 

Dvanaesti vek, mala i tek oformljena monaška zajednica u napuštenom manastiru, predvođena Savom, davala je sve od sebe da pokrene težak točak života u vremenom devastiranom manastiru, čiji zidovi bejahu zgužvani od pritiska čovekove sujete i neznanja o suštini sveta, ratovima izjedeni, dok evo  ja, svojim bićem, i sva moja braća živimo uloge svedoka da se taj točak i dalje vrti, vrti ponos pravoslavnog sveta, zbog čega često mudre i bistre duše pomisle da ga te davne, hiljadusto i neke godine zavrti sam Gospod Bog.

 

 

Tup udarac čelika okrenu moje misli ispred kamenog zida, iza kog je velika hladovina čempresa čuvala snagu prilika u crnim odorama, pognutih, sa konopom i zavežljajem oko struka, da im mantija ostane na mestu, te tako pognute kopaše tvrdu smesu svetogorskog tla. Dve suve i visoke prilike, čiji se obrisi isticaše ispred ostalih, prvenstveno svojom visinom i vitkošću, rukama pokazivaše u različitim pravcima. Kako se koja ruka uputi prema nekom pravcu, tako se sve glave okretaše prema tamo. Lagane mantije pri svakom koraku obe prilike, širiše se tako da silueta svake od te dve uz ruke koje davaše smerince ostalima, ostavljaše utisak bistrih i oštroumnih ljudi. Na trenutak, svoj pogled usmerih prema zvuku koji je dolazio sa desne strane. Zvuk tupog udarca drveta o kamen, koji se uz jednoličnu frekvenciju i učestalom iteracijom probijao kroz maslinovo granje sa moje desne strane, odavao je jasan mozaik kompozicije drvenih kolskih kola i mučne životinjke koja je pod pritiskom toplote i žege tog dana brojala još jedan dan manje, jedan dan manje do kraja uginuća i mučenja. Gospod Bog kaže da je i ovaj naš ljudski život patnja i mučenje, samo je pitanje ko će se bolje i primernije pokazati za života, i tako zaslužiti svu svetlost njegovih nebesa. Čemu mi, ljudi, zaslužišmo ovako olakšanje i blagodat? Siroto magare.

 

 

Monah duge crne brade, držeći uzde zakačene za ular, me ne primeti dok je prolazio, sedeći tako na kolima i  klateći svoje telo, zajedno sa zapovešću neravnog kamena na tlu, što točkovi kola gaziše . Ja za njega utom trenutku nisam postojao. Silueta kola i telo monaha se sada klatiše na putu od kamena sa moje leve strane. 

 

Dve visoke prilike su sada stajale van hlada, napustiše grupu monaha, radnika, te stajaše na obodu zida, tik preko puta mene, i nešto pričaše. Ona višlja prilika držaše ruku iznad očiju, zaklanjavši svetlost odlazećeg popodnevnog sunca i gledavši daleko, daleko tamo prema istoku. Onaj niži, beše tik uz višljega, te samo glavom potvrđivaše sve ono što reči mudre videlo se, izlaziše iz usta višljega. Oboma je crna kapuljača davala utisak još veće visine i autoriteta. Oboma podjednako. Sede i dugačke brade nisu imale uticaj na moju odluku da rasudim koji je od njih dvoje stariji, nego se moje oči zaustaviše na licu onog višljeg i spazih suve, glatke i pravilne bore na licu Svetog Simeona, plave oči, vitku bradu, dugačke sede dlake na obrvama, suvonjavo ispijeno telo ispod mantije, a Sava, onaj niži do njega, Savu odmah otkriše njegova dosta mlađa koža na licu, još bistrije plavetnilo u očima i odlučan stav, koji njegovo telo pod zapovešću bistrog uma zauzeše, dok otac pogledom meri i bistrinom uma seče i odmerava napredak radova.

 

Monasi su lakoćom sadili čemprese, očigledno tako beše. Sa obe strane je sada bilo samo golo tlo, sa ponekom izraslinom , primerkom iz biljnog sveta, čiji je hlad bila samo tanka crna senka, prozirna i nevažna, što se sa suncem svom svojom snagom borila da izdejstvuje mesto na podlozi od suvaraka borovih iglica i pokoje suve šišarke. Simeon i Sava su sada odmakli dalje, tamo prema istoku, obe prilike sam sada video kako hode po kamenom putu. I dalje razgovaraše o nečemu. Mantije crne su se njihale istovremno sa pokretima njihovog tela, dok su obrisi prilika polako gubili fokus u prašini kola, koja maločas prođoše. Krenuh i ja za njima.“

 

Senima Svetog Simeona i Svetog Save.

 

 

 

Sve ovo je ustinu trajalo samo par sekundi. Okrenuh se okolo sebe i napravih par snimaka, tačno na tom mestu gde proživeh tih par sekundi u nekom mom zamišljenom srednjem veku.

 

Za sve je zaslužan miris vetra!

 

Iza mene, tu, na tom mestu dok sam sedeo i gledao Simeona i Savu, drveće maslina sada ponosno prkosi svetogorskom suncu. Nijedno od tih stabala verovatno i ne zna za to vreme, jer sudeći po strukturi kore, niti jedno drvo nije starije od petstotina godina. Samo.

 

Maslinjak iza mene. Možda grešim u proceni, ali osam stotina godina je mnogo za ovo drveće.

 

Nastavih dalje, tamo gde se Branko i ostala družina uputiše, prema istočnoj obali Svete Gore.

 

Čudno je koliko čovek priznaje da prvi put u svom životu ima osećaj dok prolazi ovim putem, zna, da nije video niti mali deo od onoga što ovaj put poznaje, i što je možda s’ namerom Bogom dan za to, da čuva živote ljudi koji prolaze ovuda, da ih oceni po Božijem zakonu, da ih upozori na grehe i taštinu, ne prekorom već samospoznajom, da svako od nas što hodi ovuda oseti Svetog duha, Oca i Sina!

 

Nastavih dalje.

 

Okrenuh se i još jednom napravih portret Hilandara.

 

Dok se sve više udaljavam od manastira, svaki pogled ka njemu kroz krošnje maslina i visokih čempresa stvaraju potrebu za grehom i zavisnošću ka materijalnom. Sama potreba da napravim što bolju fotografiju, mi se tada činila kao greh.

 

Corpus delicti! Toliko o uticaju Svetog duha.

 

 

Kako se dalje odmičem ka istoku, put se delimično menja, polako kamena podloga nestaje. Zemenjuje je žuta zemlja i suva prašina. Cvrčci iz „naše“ Dalmacije povremeno pokazuju svoje prisustvo. Ili možda dalmatinska momčad potiče iz ovih krajeva, ili možda obe momčadi potiču iz nekih drugih krajeva?

 

Česma kralja Aleksandra Obrenovića.  Kralj je u devetnaestom veku otkupio Hilandar, koji je u to vreme pripadao bugarskoj crkvi i bio u velikim dugovima, te su Grci rekli,  ko plati dug - tome pripada manastir. Mera za meru.

 

Boga mi su i grci, pravoslavna braća, što danas leti, velikim delom od srba i manjim od bugara, rusa, rumuna i ukrajinaca prikupljaju „ogrev“ za nasušnu zimu, znali oduvek meriti meru kada je naša svetinja brojala manje od potrebnog broja monaha za opstanak manastira. Svaki put su kada nam se broj ispod petnaest smanjio, prvi kucali na kapiji. Neka mi Bog oprosti.

 

Esfigmen ima svoju priču.

 

Od ove godine letujem u Boki Kotorskoj, ponovo. Lepo nam je tamo oduvek bilo. Bliži sam Njegošu.

 

Kažu ljudi da je kralj Aleksandar otišao u Grčku i zlatom platio sve dugove. Dugo je godina posle u manastiru bilo i bugarskih sveštenika. Vekovima je Hilandar bio meta mnogih, i vekovima će. Samo srbi, slabo vojevaše od posete Aleksandra ka ovamo zarad Hilandara.

 

Volim čiji sam, volim odakle sam i kome pripadam. Nosim to sa ponosom, nosim Duh Sveti, nosim ponos svoje klice, sadim dobrotu i širokogrudost svog naroda u svakom plodnom tlu, učim i pokazujem mnogima, ali samo običnim i prostim ljudima, sve o dobrom i pravednom duhu srpskog naroda, da pokušam i tako ispravim počev o sebe, našu gordost i prostu narav večnih graničara i ratnika, umišljenih, da im slobodu duha jedino obrazovanje na univerzitetu može dati.

 

Tako nastadoše one „tikve“, čitava komendija Sterije Popovića. Još detaljnije, Arčibald Rajs piše šta nam je činiti. Ne trpimo mi sugestije sa strane, aaa ne, ne!

 

 

Kaže Nikolaj, čovek se uvek nalazi u okruženju ljudi koji mu pomažu da spozna svoje mane i loše strane svoje ličnosti, koje uglavnom ne vidi sam!

 

Jedino predsednik Milošević dade nešto za Hilandar, od svih velikih vladara, počev od Aleksandra, pa na ovamo. Međutim, on to nekako brzo, sleti helikopterom i odlete. Kasnije ću čuti, da se taj prostor gde je helikopter sleteo označio, i fizički odvojio, simbolično od Svete Gore.

 

 

Jedan sarajlija, koji je beše u tom našem malom društvu, i koga ću za par minuta upoznati, mi reče, da se iza ove kapije nekada nalazio čitav bolnički stacionar, objekti i prateća oprema, zadužbina Kralja Aleksandra Obrenovića. Iza ograde se nije moglo.

 

Sada je kamen sa puta potpuno nestao. Veliku vrućinu izbegavam povremenim zastajenjem u senkama čempresa na suvoj prašini. Moram citirati jednog novinara Politike pri pisanju kolumne o Hilandaru, kada je pitao monaha o razdaljini koju je potrebno prepešačiti:

 

„Koliki je kaluđerski korak? Dugačak. To bi trebalo da zna onaj ko pita nekog kaluđera koliko ima peške. „ Ma, to vam je blizu, kaže monah Hilandarac, pokazujući rukom. Stižete za petnaest minuta, najviše dvadeset”. E, a tih kaluđerskih dvadeset, pretvorilo se u novinarskih pedeset.“

 

„Krst cara Dušana. Na ovom mestu monasi dočekaše svog cara kada je izbegao pred kugom. Na ovu temu se mogu čuti dve verzije ovog događaja. Da je bratstvo izašlo pred cara negde na pola puta od luke do manastira, da bi ga pozdravili, ali i da bi mu rekli da njegova žena ne može dalje. Ali nisu oni rekli, već neko drugi je umesto njih progovorio. „Sišla je Majka Božija, i rekla, ti možeš da prođeš, a ti, nazad !”. Monah ovaj događaj priča ne samo kao da mu je prisustvovao, već i kao da se juče desio. Tako mu se oči šire, ruka odlučno sikteriše. Gledajući ga, osetimo da stojimo na različitim stepenicama vremena.“

 

Preuzeto iz Politike, 27.08.2011., Nenad Novak Stefanović

 

 

 

Pred krstom nisam ništa mogao da osetim. Isti osećaj kao za vreme putovanja prema Hilandaru kroz Bugarsku, ništa uzvišeno i ništa sveto. Neka Bog oprosti što govorim istinu. Pričam iz duše.

 

Nastavih dalje. Nedaleko sa desne strane naiđoh na grupu ljudi. Jedan dečak je držao gumeno crevo za vodu i pokušavao ustima da uhvati po koji mlaz. Žeđ! Drugi dečak sa naočarima je stajao ispred njega i verovatno čekao svoj red. Ostalo troje, odraslih ljudi je stajalo ispred sasvim običnog i neupadljivog primerka stare masline.

 

Pomaže Bog! – rekoh ja.

Bog ti pomogao! – rekoše svi sa neprimetnim zaostatkom.

Može li se! – opet ja.

Ih, može li? Mora brate, dakako! – reče jedan od njih, saznaću kasnije Branko.

Primate li me ovakvoga? – znao sam da hoće, nego radi reda rekoh.

Vazda. – reče Krupni.

Odakle – ponovi on.

Novi Sad - Rekoh.

E i ja sam ti brate iz Novog Sada, ali sam rođeni sarajlija – reče najniži među njima i pogleda me tužnim i krupnim oćima. Nikada ne bih rekao da je sarajlija, ali avaj.

 

I tako sa ja nađoh među grupom ljudi. Prijalo mi je društvo posle tri dana samovanja. Uglavnom teškom mukom prihvatam društvo, i radije se uvek opredeljujem za samovanje, ne zbog toga što pripadam društvu osobenjaka i egoista, već zbog stečene potrebe i osećaja zadovoljstva da nešto uradim sasvim sam. Bojim se dugog vremena provedenog sa istim ljudima, tada postajem nepodnošljivo spadalo, nesvesno postavljam neprobojne kulise oko mene, postajem gord i pun taštine. Koraci mi smrde nečovještvom. Niži su oni što mane ne znaju i ne priznaju, to me uglavnom spusti tamo gde treba, među ostale i manje grešne.

 

Kakva je ovo maslina? ’ Oćemo li dalje ljudi? - Skupih hrabrosti te upitah.

Maslina koju zasadi car Dušan! – neko od njih odgovori.

 

Sećam se da je Branko uporno pokušavao da slomi deo grane.

 

 

Uzmi i ti, to je dobro za poneti kući! Ja evo već treću godinu, svaki put nosim deo grane i stavljam pored slavske ikone. – reče Branko i  pogleda me blagim pogledom, takvim da bi svako čeljade čini mi se dosta toga iz tog pogleda moglo pročitati sebi u korist.

 

Maslina koju svojom rukom zasadi Dušan silni, a oko nje, mnoštvo drugih, što ih zasadiše potonji vladari naše Srbije.

 

Odlomih i ja deo, te ga sada i ovog trenutka gledam iznad ikone Svetog Georgija. E tada osetih sve što mi je nedostajalo tamo, tamo pored krsta cara Dušana. Neki odlomiše, a neki nisu.

 

 

Nastavismo skupa dalje, prema luki istočnoj. 

[maresh 160 Napisano Maj 4, 2015]

Dok sada posmatram sve te fotografije, iz vremena putovanja, a do avgusta meseca prođe čitavih godinu dana od tada, hiljade i hiljade trenutaka, osećanja, slika pokraj puta, ljudskih lica i prilika, brzinom svetlosti mi kroz misli prolaze, brzinom kojom se stvaraju novi obrasci električnih veza u mozgu novorođenčeta dok spoznajom svojom svet okolni otkriva, tom brzinom proleću, i svaku ubrzo gubim. Dok ih posmatram, deluje sve tako daleko, daleko, daleko. Na sva ona pitanja bez odgovora, sve one ne ostvarene veze sa Svetom Gorom za kojima sam tragao i pitao se zašto ih nema, zašto ih ne osetim, zašto sam ja taj, koji ne može da oseti to što drugi vide i osećaju kada se vrate sa Svete Gore, odgovora ni sada nemam. Imam samo želju da idem opet. I idem! Daće Gospod Bog, pa me ponovo eto na Svetoj Gori ovog meseca, ali o tome kasnije.

 

Čuvajte braćo dušu!

Otac Pajsije.

 

Posmatram sledeću fotografiju, i dok zurim u te, crne i bele tonove, sa ponekom sivom, zlatna prašina sa zemljanog puta što vodi prema istoku, spira u meni svaku sumnju da ja u stvari nikada nisam bio tamo, već da samo ovo gledam sa nekih tuđih snimaka, od nekih inih svedočenja. Ta prašina i kamen je sve! Oni vas vode, oni određuju vreme u kome će hodočasnik proći put do istočne luke, i u kom veku. Ja svoj put i putovanje kroz prošlost ispričah.

Aleksandar Sarievski otpeva Aber dojde Donke.

 

https://www.youtube.com/watch?v=ixRcnnSEupI&list=RD4_T0cPFc-vU&index=10

 

Tako meni sada zvuči ta hilandarska prašina.

 

Branko je vodio. Jedini je on znao kuda ide i gde ovaj put vodi. Mudro je ćutao i svojim plavim očima postmatrao i merio. Sarajlija, i Brankov rođak, svako ponaosob, sa rukama na leđima, skrivaše težinu sunca što isposničko pešačenje do istočne luke polako pretvara u istinsku muku i iskušenje. Svako je od nas svojom pričom i znanjem o pravoslavlju, dopunjavao prazninu u razgovoru, koja činiše ovo pešačenje mučno i teško. Tišina ima svoja svojstva, i svaka od njih deluju različito u određeno vreme. Tada je bila suvišna.

 

Kako Branko veli, za razliku od njegovih prethodnih poseta Svetoj Gori, sa strane ovoga puta kojim mi sada hodimo, sada su i sa leve i desne strane podignuti vinogradi i maslinjaci. Ranije to nije bilo tako. Sa desne strane ih je doduše više, vinograda, a sa leve tek po koji. Verovatno je sve ovo nekada bila pustoš i rastinje, sve do manastira, te su turci, i ostali vandali lako prilazili manastiru sa istoka, iz luke, ka kojoj sada hodimo. Istočna strana je mnogo pristupačnija od zapadne. Sa istoka je manastir strateški gledano najranjiviji. Velika se ravan prostire od luke sve do manastira, tako da prirodnih prepreka poput brda, šuma i stena nema, vojnički rečeno, otvorena vrata. Neko je to shvatio i kao preventivu psazidao kulu, izvidnicu, ili ti pirg, poznatiji kao pirg kralja Milutina.

 

Kako smo dalje hodili, sa desne strane na vidiku se pomoli kula kralja Milutina. Kada je tačno sazidan, ne znam, nisam uspeo da pronađem tačnu godinu, ali se u velikoj meri spominje 1350. godina.  Kako god, odličan strateški položaj pirga sasvim opravdava namenu. Međutim, negde pročitah, do ne davno, mislim da su u pitanju tridesete godine dvadesetog veka, do kada su se ispod pirga nalazili i neki od objekata, kao što je ispovedaonica, konak, ili neki od objekata koji je mogao poslužiti svrsi monaštva u osami, i obitavanja prilikom osmatračke misije. Znam sigurno da se na vrhu nalazila i crkvica. Ne znam može li se sada popeti do gore? Ako Bog da, da krenem ponovo za Svetu Goru, pokušaću i to.

 

 

Se desne strane puta, u širokom luku, pogled delimično dopire do kraja vinogradskog polja. Mnogo dugačak, i mnogo širok li je ovaj vinograd za videti ga iz jedan put! Branko kaže da je ovaj vinograd kao svi ostali koji se sada protežu duž čitavog puta, i sa leve i sa desne strane, kako se put približava ka moru, tako vinogradi postaji bogatiji, lepši i zeleniji.  Na kraju puta se nadzire objekat.

 

 

Sada je pirg ostao iza nas, sa desne strane puta. Ispred pirga, vinogradi počinju svoj teren, sve tamo do ispred mora.

 

Vinova loza! Nepregledne površine čokota pod uzavrelim suncem, što silinom sipa sa neba traženu toplotu u zelene listove, željnih, i nikada nezasitih mediteranskoga sunca. Setih se vina i mnogih priča i svedočenja o posluženju hilandarskog vina za večerom pred konačenje u manastiru Hilandar.

 

Dok šetamo tako, ostala braća mudro ćute, jedino mali Boro i njegov rođak sa Floride, rekao bih vršnjak, imena mu se ne mogu setiti, i neka mi ne zameri, stvaraju uobičajenu buku znanu samo dečacima tog doba. Ja se grešno uželeh vina beloga, u hladnoj čaši, zamagljenoj i posutoj na obodu prozirnim kapima iskušenja i taštine. Brzo iskoristih moje sećanje na Andrićeve misli o vinu, te se tako krepih vinom do mora.

 

Mislim o svakidašnjim običnim stvarima i o radostima koje imamo od njih. Mislim o vinu. U ovom trenutku ne znam šta su pesnici rekli ni šta mudri ljudi misle o njemu. Ono što pesnici govore to je ko vetar, a o mišljenju ljudi ne vredi voditi računa, jer se ne živi od mudrih ljudi ni zbog mudrih ljudi, nego mimo njih i protiv njih. Ja govorim samo o stvarnim radostima koje su večite, jer su je­dnom postojale. Sve ono što ja slavim ovim rečima, prošlo je jednom kroz moja čula i moju svest, obradovalo me i okrepilo i ostavilo mi misao o sebi kao jedinu stvarnost. Jedna od tih stvari je i vino.

Idući unazad u sećanju, ne mogu da vidim otkad nosim njegovu sliku i izgovaram zvučnu reč koja ga označava. To nije ono crveno vino što se vidi u nevešto naslikanom krčagu, iznad vrata krčme po­ed koje smo išli u školu; ni ono belo koje je ostajalo u čašama, iza gosta; ni tajanstveno pričesno vino koje se više naslućuje nego poznaje. Prvo pravo vino iz moga sećanja, to je ono iz biblijske priče o milosrdnom Samarićaninu. Vino, pomešano sa uljem, kojim nepoznati prolaznik ispira rane stradalniku. Tu sam mu, čini mi se, prvi put osetio vrednost, snagu i smisao. Posle, prošla su pored mene mnoga vina ove zemlje. Slavna, negovana vina vinorodnih krajeva, što spavaju u zemljanim sudovima ili gluvim zabreklim bačvama koje ne odgovaraju na kucanje, čuvana kao eksploziv ili tajna reč. Seosko vino koje nema u svetu imena, nego samo nadimak bez slave. Plemenito vino koje se polako i pobožno prinosi stolu. Sirotinjsko vino koje radničke žene donose sa ručkom svojim muževima na građevini, koje se pije iz flaše i iza koga se nadlanicom leve ruke brišu vlažni brkovi. Opasna vina naše mladosti, uboga, lažna, divna vina đačkih godina, koja su bila samo slika naših unutrašnjih pijanstava i zanosa i koja su prošla sa tutnjem našeg pulsa i šumom naše krvi nepovratno u zaborav, gde im je i mesto. Uspomena na jedno od tih vina ostala je ipak u meni, i nosim je kao toplinu sopstvenog tela kroz brze promene događaja i hitrih godišnjih doba.

 

Na jednom ostrvu u Sredozemnom moru ostala mi je nedopijena dokraja teška čaša, na stolu od kamena. I danas, posle mnogo vremena, ja mogu da zagledam u tu široku čašu i da na sjajnoj površini vina vidim pergolu sa okrajkom neba i da naslutim živ i nejasan odraz moga lica i pored sebe seosku devojku koja govori glasom iz grudi, popravljajući kosu i izvinjavajući se: »Imamo samo sira, hleba, maslinki i vina.« — U to malo svetle tečnosti — koliko grob da se prelije — što je ostalo iza moje uto-ljene žeđi, ja sam nekad mogao da utopim ne samo sve što jesam, što sam bio, video i znao o životu, nego i sva vina ovoga sveta i svet sam sa svima promenama i svima stvorovima i ljudima, živim, pomrlim i nerođenim.

 

Dug dan na letnjem moru, vino, hleb, maslinke, i nasmejana žena sa toplim glasom koji dolazi iz gru­di. Pa to je bilo mnogo više nego što je meni izgledalo da treba za moj kratak vek bez računa.

 

 

 

Predpostavljam da je u pitanju skakavac. Ne znam da li je ikako moguće dokučiti veličinu ove životinjke sa ove fotografije. Mogu vam reći da veći primerak u životu nisam video. Inače, sada se setih, čuh priče za vreme boravka u manastiru, za jedno vreme od onih čuvenih trajanja pod drvenim tremom gde sme i zapaliti, ispred glavnog ulaza u manastir, i gde svašta nešto novo čovek može čuti iz tuđih iskustava, gde na putu od manastira do zapadne luke, na putu kojim bejasmo prevezeni od broda do manastira, ima svakakvih gmizavaca, naročito zmija i guštera, te se valja podobro paziti, pogotovo prilikom pešačenja. Setih se mnogih mladića sa rančevima koji pešice obilaze Svetu Goru, ne zbog hrabrosti radi gmizavaca, već zbog podviga i lične žrtve radi Boga, gde se samo takvim načinom provedeno vreme na Svetoj Gori može spoznati na pravi način, lično proživljeno i blisko Bogu.

 

S’ leva na desno: Sarajlija, Boro i Branko.

 

 

S’ leva na desno: Sarajlija, Boro i Branko, borin rođak sa Foloride i otac mu.

 

 

 

S desna, na levo: ja i ostali, gore pomenuti bez Bore. Ovu Bora napravi!

 

 

Moram vam reći, da imam utisak dok ovo pišem, da je za vreme našeg druženja na Svetoj Gori, naš Bora imao prvo veće iskustvo sa fotografijom i iole ozbiljnijom fotografskom opremom. Čitavo vreme ove naše prve šetnje do luke istočne, mali Bora se nije odvajao od mog fotoaparata. Držao ga je i ispitvački okretao, ne bi li sve što postoji od tehničkih mogućnosti što bolje upoznao i shvatio. Inače Bora nam je dobar fizičar! Koliko se sećam da je tada išao u peti razred osnovne škole u Sremskoj Mitrovici. Sada je verovatno jedan od boljih šestaka! Neka vala. 

 

Milutinov pirg mi i dalje nije dao mira. Nikako ga ostaviti, što si dalje to je miliji!

 

Jedna od kapija na ulazu u jedan od vinograda. Ova kapija se nalazi taćno iza Vaših leđa dok licem gledate vinariju, koja je ispred vas i iza koje se nadziru prvi talasi istočne luke hilandarske. Ova kapija vam stoji na jednom od dva puta kojim možete da se vratite nazad u manastir. Taj drugi put ćemo izabrati kada se večeras budemo ponovo vraćali prema mananstiru, na našoj drugoj večernjoj šetnji.

O moru, i vremenu u istočnoj luki, skitu Svetog Vasilija, u nastavku...

[Ledu77 46 Napisano Maj 5, 2015]

" Nisam više mogao posmatrati ovakvu scenu samo iz kafanske stolice, te ustadoh i požurih da nešto i uhvatim od toga. Tu, u toj maloj ulici, pre agencije, spazih jednu malu kapelu, uvučenu između dve kuće.



Čudo je kako se čovek jednostavno spetlja u svojim mislima, te se sav nekako nađe u nepoznanici trenutka kad se nađe oči u oči sa nečim što ne poznaje. Neimah vremena za analizu ove male kapele, ali se setih Pikasovih reči, da je svako delo mnogo zanimljivije ukoliko ga poznajemo, i delo, i autora, te se tako posmatrač nađe u sasvim jednoj drugačijoj dimenziji, u kojoj, i delo, i posmatrač mogu na istom jeziku normalno opštiti. Ovako, mrka kapa."

 

 

 

Ovo je jedna od nekoliko izloženih modela crkvica, neka vrsta izložbenog salona  firme koja ih pravi i isporučuje na kućnu adresu ...

 

" Kako smo dalje hodili, sa desne strane na vidiku se pomoli kula kralja Milutina. Kada je tačno sazidan, ne znam, nisam uspeo da pronađem tačnu godinu, ali se u velikoj meri spominje 1350. godina.  Kako god, odličan strateški položaj pirga sasvim opravdava namenu. Međutim, negde pročitah, do ne davno, mislim da su u pitanju tridesete godine dvadesetog veka, do kada su se ispod pirga nalazili i neki od objekata, kao što je ispovedaonica, konak, ili neki od objekata koji je mogao poslužiti svrsi monaštva u osami, i obitavanja prilikom osmatračke misije. Znam sigurno da se na vrhu nalazila i crkvica. Ne znam može li se sada popeti do gore? Ako Bog da, da krenem ponovo za Svetu Goru, pokušaću i to."

 

 

Može se popeti do vrha Milutinovog pirga bez većih problema, unutra je debela hladovina jer su baš jaki zidovi  a pogled ...

U toku je sanacija krova koji je prokišnjavao a nadam se i velikog krsta koji se iskrivio kao posledica oluja.

Mala crkvica je na vrhu pirga Svetog Save ...

[maresh 160 Napisano Maj 6, 2015]

Ledu77, hvala na svim informacijama, značiće kako meni tako i ostaloj braći.