HILANDAR - prvi put

[stari roker 3986 Napisano Novembar 4, 2014]

Volim crno-bijelu fotografiju… ali ti ga pretjera… .morbidno nekako,brate…

Sve je u očima posmatrača... Meni se fotografije dopadaju,imaju šmek nekih starih vremena... Ipak,mogla je biti koja u koloru kako bi se razbila monotonija.

[maresh 160 Napisano Novembar 5, 2014]

Intuicija mi kaže da sam na početku putopisa trebao postaviti kratko uputstvo, odnosno obaveštenje. Koliko vidim , crno bele fotografije su izazvale kod nekih čitalaca sasvim normalnu reakciju , te smatram da bi trebao i autor nešto da kaže po tom pitanju.

 

Da, u pravu ste svi koji kažete da monohromatska fotografija deluje i morbidno, i deprimirajuće i kako god. Čovekovo oko je naviknuto na pun kolorit, i svako odstupanje, odnosno svako oduzimanje jednog dela spektra, stvara kod nekih ljudi nelagodu, jer se oko nađe u jednom nenaviknutom okruženju. Međutim, pošto sam već dosta vremena u svom životu potrošio izučavajući fotografiju, nekako se čovek vremenom počne sklanjati od kolor fotografija, jer se i shvatanja tada pomeraju ka gore, a koja sve više i više elimišu boju u fotografiji kao primaran faktor. Postoji jedna nepisana dogma, da boja u fotografiji odvlači pažnju od suštine,tj. sakriva sve ono što se ispod nalazi i što šalje poruku posmatraču. To Vam je kao kada polustlatko, ili ti ne daj Bože slatko vino ponudite nekom ko ga dugo vremena pije. Naravno, ovo pravilo ne važi za sve.

 

Pretpostavio sam da će nekolicina reagovati na veliko crnilo, međutim ovo nije vrsta foruma za ovakvu diskusiju i ekzibicionistička eksperimentisanja, jednostavno pokušao sam da ispričam ovo moje putešestvije onako kako ga ja vidim, svidelo se to Vama ili ne...Zvuči egoistično, ali sam odavno naučio da svoje stavove treba braniti. Šalim se,naravno , samo bih napomenuo da je i moja žena davno uvažila stav da su moje fotografije pretamne. Elem, ja ne mogu protiv sebe, mog oka i ljubavi prema starom dobrom ILFORDU HP 400, stari fotografi znaju o čemu pričam.

 

Moram, opet nekolicinu da razoračaram, i najavim nastavak putopisa sa fotografijama kao i do sada, sa još možda malo pojačanim efektom dramatičnosti, ne mogu da kažem morbidnosti, a sa druge strane bih zamolio nekolicinu, da čim primete uticaj morbidnosti u toku čitanja putopisa, odmah prebace fokus oka ne levu ili desnu margninu web stranice, iskoriste raspoloživu crvenu boju i tako se vrate u svet sigurnosti i šarenila. Opet šala, morao sam malo na Vaš račun.....

 

U suštini, hvala svima.

 

Dobro zdravlje i mnogo kilometara Vam želi, ekstremno autentični kolega.

 

Uskoro nastavljam pisanije...

[FckThWrld 47 Napisano Novembar 5, 2014]

Samo nastavi… nije bilo zle namjere

[maresh 160 Napisano Novembar 26, 2014]

Priča sa duhovnim vrednostima u Srbiji na ovom putovanju je završena. Žiča i Studenica ostaše tamo, gde ih Nemanjići podigoše, a Vaš kolega, kao i svaki grešnik, mogao je sada sav teret vrlina i vrednosti hriščanstva na trenutak da prepusti više vrednijima od njega, skine ljušturu pravednika i prepusti se emocijama, nečemu što duhovnici, sveci i bogovi odbacuju.

 

Dok ovo pišem, ne mogu se tačno setiti kroz koja mesta i gradove sam prošao dok sam vozio do Predejana. Znam samo, da sam prvo išao prema jugu, prema Raškoj, možda je to moja greška, jer ne valja dugo čekati da se putopis napiše, zaboravi se. U moru informacija koje žvaćem svaki dan, od dana kada sam se vratio, da ih ne ponavljam, zaboravio bih i imena svoje dece. Nekada ih i u vrtiću zaboravim. Jednostavno mi memorija ne prihvata nebitne sitnice, zaboravljam zašto sam juče bio na zemlji, a kamoli i nazive mesta, čije nazive na žutim tablama samo propratiš dok voziš, pogotovo motor, kada su ti misli zaokupljene stvarima zbog kojih živiš u svojim slobodnim trenucima. Neko se trudi, zapisuje i pamti, meni u pamćenju ostaju slike. Sećam se tako svakog momenta, sećam se svake slike i predela, sećam se ljudi u dvorištu kuća kraj kojih sam prolazio, žena u maramama sa crnim vunenim čarapama, opancima i dugim pletenim suknjama, dok gledajući me kako prolazim, nose naramak skoro isečene čamovine. Jasno osetimo razliku dva sveta, i one i ja, dva načina života, dva nivoa svesti, dva univerzuma. Koji je pravi? Da li je i jedna od njih poželela trenutak vožnje na mom praznom suvozačevom sedištu? Sećate li se scene iz filma „Lepota poroka“? Remek delo, u kome ruralna provincijalka dotiče niti hedonizma, koje su namenjene samo urbarnoj civilizaciji. Zabranjeno voće je oduvek bilo oganičeno oreolom morala, koji nosi siroti posmatrač.

 

Kakav kreten! Svašta mi pada na pamet dok vozim. Ne, u stvari to mi pada na pamet dok pišem.

 

Spomenuo bih putopis našeg kolege Severiana, u jednom od njegovih putovanja ka istoku, dok je sam vozio, neću navoditi link, pronaćićete vi to.Doduše, moja kilometraža je možda desetina njegove pređene, ali nije u pitanju razdaljina, već način putovanja, bilo motorom, biciklom ili autostopom, sam, potpuno sam, moderno rečeno nomadski, nezavisno, slobodno, i šta više širom otvorenih vrata, omogućivši slobodan ulaz svakoj vrsti nepredviđene situacije, što verujem i kolegi podiže nivo adrenalina. Za mene, poseban osećaj! Verujem da će se mnogi pronaći ovde. Živeli stočari i zanesenjaci! Štap prvima, a guvernal drugima! Svako svoje, obrni, okreni, i ope’!

 

A motor kao motor, šta da vam kažem, znam da većinu upravo ta priča interesuje, iako je motor relativno nov, nisam davao značaju bilo kakvu mogućnost da nešto crkne. A, i da crkne, još je veća verovatnoća za boljom avanturom. Dejvidson mi nije ovaj put dozvolio taj užitak, štiteći na taj način verovatno renome kompanije, čiji naziv prkosi sa obe strane rezerovoara. A, i to je sve američki marketing! Priznajem, slab sam na rok end rol, bluz, jazz, levi’s, fender i harli dejvidson. Ih, sve sama srpska imena i marke. Velikog li srbina...za primer! Pade mi na pamet ovakav redosled: Dunav-Tisa-Dunav, Zastava, IMT, pa Rakovica, Sloboda Čačak, Čoka industrija mesa, Pobeda ...ovde nema mesta rok end rolu i kul vrednostima. Gde bi nam kraj bio, da sve ove firme rade. A možda i ne bi bio kraj. Možda to i nije tako moglo.

 

Kako su se krivine i planine nizale, tako su se i moje zalihe energije trošile. Merkao sam, i sa leve, i sa desne strane puta nešto što obećava, kafanu, restoran, to je za mene isto, bilo šta, odjednom je postalo kritično! Morao sam se vratiti, upravo sam sa leve strane propustio pretopstavljam dobru priliku. Tu negde pre Raške. Polukružno....uh, to polukružno, sa ovom težinom, mi uvek teško pane, pogotovo kada treba sa asfalta da silazim na niži nivo zemlje, posutom krupnim tucanikom. Odradih i to. Ukenjah me i ovaj put!

 

Prava idila! Restoran, kamiondžijski, nekako uvučen u stenu, sakriven, kao na ulazu u pećinu. Ne sećam mu se čak ni imena. A, nemam ni fotografija. Nekako me mrzi da vadim sve to, opremu, da bih fotkao kamione, stolove i mesto gde ću da žderem. Moš’ mislit’! Pisaću vam radije.

 

Brm, brm, brm...škrb, drm, brboć, štuc, klop prdddddddddddd... ugasih se na parkingu ispred kafane. Kao Baltazar! Mnogo kamiona, par automobila, i vreva u otvorenoj bašti ispod vinove loze. Hladovina! Onako izgužvan, znojav od jutros, gladan, ali ne i nervozan, spazih konobara u crnom prsluku sa belom košuljom, na kratke rukave, i prebačenom belom salvetom preko leve ruke, kako prima porudžbinu.Obećava! Stolovi i stolice su od kovanog gvožđa, i taman jedan par ustaje od stola, ostavivši tako tačku za fokus mog ineresovanja.Mesto! Kako sam busiju zauzeo, tako sam primetio da je ovde dobiti mesto iz prve ruke puka sreća. Unutrašnjost kafane (više volim restorane da zovem kafanama) je bila prazna. Logično! Letnje doba i prelepa bašta su učinile svoje. Sledi prehranjivanje! Evo spiska sa razlogom!

• Pohovani sir (dva poveća parčeta).
• Prilog salata na tanjiru sa dve vrste sosa, plus ajvar.
• Srpska salata.
• Dva somuna.
• Pola litre piva (nikšićko).

SUMA (410 rsd).

 

W T F!

 

Eto razloga zašto sam bio tako detaljan! Kad sam sve to izjeo i polako ispijao pivce, sve sam to slikao i sa ukupnom cenom poslao MMS- om, kao dokaz nekima u Novom Sadu. Magarci! Trošimo i vreme i energiju živeći po gradovima!

 

Podriggggggggg! Nikšićko! Ajmo dalje!

 

E daa! Neki čova na parkingu je krenuo sa pitanjima, koliko je kubika, i to, ali se ispostavilo da čovek vozi kamion, ima i virago, odavde je,vozi za švedsku, pa kada odradi turu kupiće hondu shadow! Dugo je stajao posmatrajući motor dok sam se ja pakovao. Hteo je da čuje zvuk Screamin Eagle-a.

 

Plan je bio da doprem isti dan do Vlasinskog jezera, ne bi li tu prenoćio, raširio šator u kampu, kog sam pronašao na google mapsu, i tako zadovoljio svoju potrebu da ovo putovanje provedem što više po kampovima i nedođijama. Zvao sam kamp pre putovanja, naravno, ljubazno se javila žena iz kampa, sa informacijom da u kamp mogu doći u bilo koje doba dana i noći, smestiti se, a za formalnosti će biti vremena od sedam ujutro, kada dođe nadležni na recepciji. Sećam se da sam odmah posumnjao u tu reč recepcija. Čim sam preko google mapsa ugledao samo šumu na prostoru kampa, posmislih, neverovatno je, i više irončno, koliko mi, skupa, pokušavamo raznim sredstvima da predstavimo svoje kvalitete na što upakovanije načine, ne bi li možda tako postigli veću posećenost, u ovom slučaju kampera. Nema potrebe za tim, mi jednostavno možemo svo vreme da ćutimo i gledamo, i živimo život kakav imamo i volimo, sve što posedujemo je naša dobrodušnost, veličina duha i plemenitost, koja zrači sama od sebe, a prirodne lepote i vrednosti potvrđuju istinitost. Nema prevare! Tako se stvara brend! Brend, još jedna zapadna budalaština! Brend, menadžer, magla, isti ......c . A neće valjda do veka?

 

Znao sam, da od kampa kakvog mi žena opisa nema ništa, iskreno, bio sam spreman na najekstremnije. Poneo sam i plinski rešo, najlon za ispod šatora, noževe, džezve za kafu, sve i svašta, čak i napunjen IBM Think Pad...he, he....hard disk za back up fotografija, dva fotoaparata, alat.....jedino nisam imao sekiru ili mačetu za međede i lisice. Na žalost, ništa od toga ne beše. Ni od kampovanja, ni od rodbine.

 

Uključio sam se nekako na lokalni put, takoreći na nastavak autoputa prema Predejanima, sa nadom da ću se popeti do Vlasinskog jezera, izbegaviši tako sve one meandre uključenja, prolazaka kroz sela, potoke odrone i kamenolome pre Predejana. Kako sam mesec dana ranije već prošao istim putem, dok sam sa ostalim članovima mog plemena putovao na odmor prema Egeju, većim delom sam znao šta me čeka na putu. Inače, da bi se od Predejana do Vlasinskog jezera stiglo, to je moguće uraditi na dva načina. Kod Predejana je moguće skrenuti levo, prema Crnoj Travi, odakle put vodi do Vlasinskog jezera, ili nastaviti pravo od Predejana do Vladičinog Hana, pa skrenuti levo, preko Žitorađe, Surdulice, pa do Vlasinskog jezera. Moja koleginica, čiji je otac rodom iz okoline Crne Trave, mi je pre početka puta prenela njena i iskustva njenog oca u vezi ovih predela. Ništa nije bilo obećavajuće. Stočarski kraj, i to je to. U suštini ništa lepše! Želja mi je bila skrenuti kod Predejana levo, i preko Crne Trave do Vlasinskog jezera. Međutim, ni jednom nisam tuda prošao, ni kada sam sa mojima išao prema Grčkoj, a ni sada. A hteo sam.

 

Morao sam negde stati, gorivo je bilo pri kraju! Taman, Nisova pumpa kod Predejana. Bilo je oko osam sati uveče kada sam ugasio motor na pumpi. Pogledao sam desno prema motelu, a iznad planine na koju sam se te večeri trebao popeti, kao da se svaki kastig i avet nadvio nad njom. Crno, da crnje da ne može biti! Bio bih van svake pameti kada bih se gore uputio! Računam, možda ne preko Crne Trave, već bi valjalo spustiti se do Vladičinog Hana, pa do Žitorađe, pa ....daleko mi je..pokisnuh tako! Ne liči mi ovo na kišu, već poče i vetar duvati, ne miriše na dobro! Ih, godine li., vazda ampa!

 

 

Nastaviće se.

[maresh 160 Napisano Novembar 29, 2014]

Pošto nije bilo smisla voziti dalje, odlučih da prekršim svoj zacrtani plan i prespavam u motelu Predejane. Parkirao sam na parkingu ispred, i nađoh se u okruženju autobusa i ljudi koji izlaze u kolonama, jedući u isto vreme sendviče i mumlajući nešto, dok je vetar prema meni donosio miris ustajale mortadele. Pa dobro, idem i ja za njima.

 

Posle dogovorene cene od 30 eur za noćenje, doduše i sobi sa dva kreveta, upitah i za motor. Ljubazni recepcioner mi predloži njihov magacin, u podrumu motela, tamo gde ostavljaju robu i piće. Kaže, na parkingu u toku noći svakavih ljudi ima, složio sam se iz prve.

 

Kako sam se vratio do motora, da raspakujem stvari, krenuh da skidam gurtne koje su držale veliku vreću na pak tregeru, i vidim da je vreća sa desne strane pukla. Patike samo što nisu ispale. Pošto je vreća kružnog oblika, u stvari oblika je kao valjak, a spojevi na ivicama su napravljeni fabrički samo toplim varenjem, shvatio sam da sam je trebao uspravno postaviti, a ne vodoravno. Torba je celim putem truckala, dok su krajevi torbe u vodoravnom položaju na pak tregeru visili kao sline, i naravno pod teretom je mala cena torbe opravdala ovu situaciju. Skinu sam sve stvari sa motora, odneo u sobu, a motor parkirao u podrum.

 

Krenuo sam u razmišljanje kako da rešim problem, a da ne kupujem novu torbu, a gde ovde i da kupim tako nešto? Napravim se pametan i strčim do prodavnice po super lepak. Namažem krajeve, kad ono ništa! Kao vodom da sam spajao.

SUPER LEPAK NE LEPI GUMU!

E ,baš super!

Ok, ništa, pade mi na pamet da ja to zavarim, kako je i bilo, ali nemam upaljač! Trk u radnju. Seo sam na krevet u sobi, i krenuo da topim plastiku i sa jedne i sa druge strane. Ne ide! Pogledam gore, prema plafonu, kad ono soba puna dima! U desnom uglu sobe, protivpožarni senzor samo trepće i gleda me, čeka momenat kada će da javi spremnoj ekipi da uleti u sobu i razbuca me. Izgleda da je sve ovo rezervisano za neki uređeniji svet, ovde je sve to šarena laža, jer ako se dodični nije oglasio sa ovoliko dima u sobi...he, he podsetilo me je to na onu staru foru...pozoveš lift i pobegneš!

 

Ništa, vidim ja da od te rabote nema ništa, strčim u radnju, ali ovaj put po pivkana, sednem ispred motela na klupu i .....kud koje misli moje. Sutra ću već nekako!

 

Nisam sutradan hteo da doručkujem, to ću već negde uz put, nego da ja rešim problem sa torbom. Setih da bi možda nekom jakom trakom rešio problem, brzo strčah do Nisove pumpe.

 

Imate li ?, objasnim ja u čemu je problem.

Naravno, zašto ne probate sa bandaž trakom za gumena creva? , odgovori dečko.

Pogledam, deluje mi baš onako kako treba. Trgovali smo za 300 dinara.

 

IZMIŠLJENO! Rešio sam problem iz prve! Sada sam vreću postavio vertikalno i dodatno prelepio sva mesta na vreći koja su bila u najavi za raspadanje. Sa tako izlepljenom torbom sam završio celo putovanje i vratio se kući, doduše na najlon pijaci sam posle kupio skoro novu vojnu trasnsportnu vreću za 150 dinara, da se zna, za sledeći put. Ta traka će mi još jednom poslužiti u toku putovanja, bez nje više nigde!

 

 

Na parkingu, ispred motela Predejane.

 

Spakovao sam stvari, pogledao gore, prema tmurnim oblacima na planini i krenuo prema Vlasini i Bosilegradu. Sada sam do Hana svakih dva minuta rukom proveravao dno torbe, bilo je to sasvim nepotrebno.

 

Nastaviće se.

[Gocko 70 Napisano Novembar 29, 2014]

Svidza mi se ,narocito fotografije

[maresh 160 Napisano Novembar 30, 2014]

Pošto ovo nije prvi put da prolazim ovuda u poslednjih mesec dana, sve mi je već izgledalo poznato. Put do Vladičinog Hana je svima dobro poznat, te neću previše previše pričati o tome. Setih za Nisove pumpe u Hanu, ali ipak odlučih da nema potrebe za dolivanjem goriva, jer sam sipao do vrha na pumpi u Predejanima, i ta količina će biti dovoljna za prelazak preko Vlasinskog jezera, do prve pumpe u Bugarskoj.

 

Nisam sebi još uvek oprostio, što nisam više fotografija pravio. Ne znam šta mi bi, em je fotografija sastavni deo mog života, em nikada bolje prilike za to nisam imao. No, sledećeg puta to ispravljam, ali zato vam moram pisati.

 

Vladičin Han, zanimljivo mesto, autentični primerci osmanlijskog nasleđa, ulica, arhitekture, ljudi i načina života. Postoji i osećaj nemaštine, teškog života i nesigurnosti, koji stranac oseti kada prvi put poseti ovo malo mesto. Naravno, nije potrebno biti srbin ili balkanac da bi se osetila topla dobrodošlica, i dobra namera svakog meštanina prema strancu. Ljudi, meštani svakog mesta, samo su medij, koji prenosi duh istorije i kulture naroda sa tih prostora. U Vladičinom Hanu, još uvek osećam miris zapržene kafe, svežeg testa iz rano otvorenih pekara, čujem škripanja šarki sa drvenih vrata, koja lenjo rastežu svoje letve od stiska jutarnje rose. Mnogo je novosagrađenih kuća od blokova, neomalterisanih, sa satelitskim tanjirima postavljenim na drugoj betonskoj etaži, koje po meni u mnogome ruže sliku mesta, jer autentičnost , na žalost, nigde u srbiji nismo kadri da sačuvamo. Sa druge strane, ljudi se u oskudici snalaze kako umeju i znaju, a kulturna nasleđa i baština se čuvaju sa visoko razvijenom svesti, koja se isto tako lako stiče lagodnijim načinom života.

 

Kako god, lepo mesto. Stao sam u nekoj od glavnih ulica, kako bi nešto prezalogajio. Bilo je već dockan za masjtore u pekarama, oko osam sati ujutro, te računam da su odavno ispekli nešto sveže. Na nekoj nizbrdici spazih pekaru, i tu parkirah. Brzo sam trgovao za jednu kiflu punjenju sirom, i jedan jogurt u čaši, u zamenu za 50 dinara. Pekare, sa belim pločicama, mirisom brašna, pekarima u beloj uniformi jednostavno obožavam. Smazao sam kupljeno,.... vozi dalje. Dok sam vozio kroz Han, osetio sam duboki zvuk iz aspuha koji se obijao od fasade kuća. Verovatno je specifičan po tome, jer se odbija od prirodnih materijala. Pošto u duši preferiram čopere, old school motore, koji rundaju i brundaju, sa zadovoljstvom sam seckao gas na svakih par sekundi, ne bi li se tako nauživao dubokih basova.

 

Put do Surdilice je ravan, kao da prolazi nekom dolinom, ali zato se u daljini mogu raspoznati vrhovi Čemernika u izmaglici. Vrhovi koji me čekaju. Prolazak kroz Surdulicu u meni je ostavio sećenje, više na vojvođansko mesto, nego na moram jednostavno reći Surdulicu. Pri izlasku iz tog malog mesta mesta, red kuća, istovetne niske gradnje, me je ispratio ka Vlasini.

 

Kao što sam ranije rekao, ovo je drugi put od moguća dva, da se dođe do Vlasinskog jezera. Izlaskom iz Surdulice, uzak šumski put, česte krivine, i blagi nagib, nagoveštava penjanje na planinu. Motor sa svojih 1600 cm3, sasvim lagano guta uzbrdice. Međutim, ja lično ne preferiram vožnju po ovakvom terenu, jer skoro polovinu tone nije lako okretati, čas na jednu, čas na drugu stranu, uz sve to, šaltajući samo ovim redosledom, prva, druga, evenutalno dva puta treća brzina. Ali, Bože moj. Put koji prolazi kroz šumu do vrha, vodi pored jedne građevine namenskog tipa, u pitanju nj objekat Elektrodistrubucije, hidrolektrana VRLA 1, ima ih četiri, smeštena uz reku Vrla, čije ime videh sada na google -u dok ovo pišem , sa malim akumulacionim jezerom, koja koristi vodu iz Vlasinskog jezera kao energiju. Reka Vrla izvire negde ispod Čemernika, a žila je vezana za Vlasinsko jezero. Pri prolasku ovuda, potrebno je mininalno smanjiti brzinu, čime god da se putuje, jer par krivina koje su u istinu veoma nepregledne i oštre, nude uvek mogućnost bliskog susreta sa kolegama iz suprotnog pravca. Postoje i ogledala, ali avaj.

 

Pak treger i položaj vreće, stalno proveravam iz razloga, jer sam do penjanja na Čemernik imao par stvarno loših deonica puta, sa mnogo rupa i delova, gde asfalt nije osvežavan čini mi se više od 40 godina. Bilo je i dosta klizišta, pošto su nedavno bile velike kiše, na usponima u krivinama dešavalo se da se dosta zemlje survalo sa lokalnih "off road" šumskih puteva na mokar asfalt, koji je idealna prilika za prosuti se po Čemerinku. Doduše, put do vrha je dosta dobrog kvaliteta.

 

Nastaviće se...

 

 

[maresh 160 Napisano Decembar 2, 2014]

Od Surdulice do Vlasinskog jezera, nikakav bolji sadržaj se ne može pronaći, osim čestog povaljivanja motora u oštrim, čestim i dosadnim krivinama, sa visokim procentom nagiba. Iskoči i poneki šumski put sa strane, sa različitim mogućnostima i namenama. Jedno sam siguran, niko vas ovde ne bi pronašao, pitanje je samo slobodnog vremena.

 

Eto mene na vrhu, i na dobro poznatoj raskrsnici. Niko iza mene ne sedi, te toliko i fotografija imam. Putokaz kaže levo prema Vlasinskom naselju, hotelu Vlasina i auto kampu, a desno put vodi prema Bosilegradu. Prvi put kada sam bio sa mojom porodicom, skrenuli smo desno, prema kampu, tačnije imali smo rezervisan smeštaj u Vlasinskim vrtovima. Lepo projektovana kućica, sa nekoliko apartmana, sa još prijatnijom gazdaricom, gde smo imali prilike do probamo odličan sok od nane. Inače, moram reći da je sok poseban samo zato što se pravi veoma jednostavno, ali od posebne vrste nane, koja se izgleda može naći samo na Čemerniku. Kada dodirnete biljku, imate osećaj da ste u isto vreme dodirnuli i nanu, i limun. Biljka se jednostavno stavi u dve do tri litre vode, mnogo leda, i sa dodatkom šećera po želji. Probao sam to kod kuće, sa našom nanom, ma kakvi. Inače evo linka za smeštaj, koji preporučujem svakome kao najbolju opciju za smeštaj u okolini, jer nekako, sve ostalo nije delovalo kako Bog zapoveda. Nisam smeo prići blizu starog hotela po imenu Vlasina, cela konstrukcija mi baš nije delovala sigurno, iako se na na mnogim sajtovima navodi :

"Hotel „Vlasina“ se nalazi na Vlasini Ridu, na jednom od najlepših mesta na Vlasini , sa koje se pruža divan pogled na jezero. Izgrađen je 1952. godine..."

Neverovatna rupa! Zaboravih, evo linka Vlasinskih vrtova: Vlasinski Vrtovi

 

Moram reći da se u tom pravcu nalazi i auto kamp, gde sam inače planirao da opružim moje mlado telo, ali kako je mokro tlo osujetilo takvu vrstu uživanja, rado sam se prethodnu noć prepustio Predejanima. Kako sam se uputio prema Bosilegradu, skrenuh desno, i prepustih se začuđujuće dobrom asfaltu, lepim krivinama i još lepšem pogledu na jezero.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ne vredi više.....klinac nonstop skače po meni.....

 

Sledi put do Bosilegrada, rodnog mesta Verice, marokančeve .

 

Nastaviće se...

 

[spredrag 1113 Napisano Decembar 2, 2014]

Sto ljudi - sto ćudi - sto motora. Razumem da si iz ravnice, da voziš mrcinu, ali put Surdulica - Vlasina, i dalje do Vlasotinca, je meni jedan od 10 najlepših puteva za vožnju motora u Srbiji, uključujući Vojvodinu.

PS Inače putopisi su ti odlični, samo nastavi.

[maresh 160 Napisano Decembar 3, 2014]

Sto ljudi - sto ćudi - sto motora. Razumem da si iz ravnice, da voziš mrcinu, ali put Surdulica - Vlasina, i dalje do Vlasotinca, je meni jedan od 10 najlepših puteva za vožnju motora u Srbiji, uključujući Vojvodinu.

PS Inače putopisi su ti odlični, samo nastavi.

 

..jeste, u pravu si, meni se nekako tada, tako natovaren sa ovom mrcinom, u nekim delovima i krivinima činilo ,da više bildujem no što vozim. Kako kažeš, sto ljudi, sto......, a sto žena, dvesto..... . A ko mi je kriv što tuda prolazim i vozim ovo.

 

Hvala i pozdrav,

[maresh 160 Napisano Decembar 7, 2014]

Kako se samo ponadah u dobre puteve, tako senada brzo pretvori u veru da će neke tamo sledeće generacije vozača voziti do Bosilegrada po ravnom, crnom asfaltu, oivičenim belim trakama, pod uslovom da sve ostalo ostane netaknuto. To ostalo je prirodno okruženje, stanište dušom toplih ljudi, stočara, krava i ovaca, proplanaka sa zlatno žutom travom, ponegde posutom ljubičastim i belim cvetovima mlade deteline i kamilice, što pri ispaši povremeno zaslade žuti korov dok neka živuljka brsti. Izbledeli drveni kolci, poređani u niz, čineći tarabu, što oivičavaju svačije nasleđe, čineći tako među, sa nasadama sena unutar ograde, visokih kamara probodenih tankim kolcem.

 

Nižu se tako imanja i proplanci, a sve nekako podseća na Zlatibor.Put postaje sve lošiji, mnogo je rupa, mnogo je okrnjenih delova puta koji nedostaju, često sam primoran da vozim prvom brzinom, držeći levu ručicu kvačila, i pri tom kočnicom doziram spuštanje točkova u neizbežne kratere po asfaltu, kako bih što više amortizovao prelazak preko rupa. Torba na pak tregeru za sada dobro stoji. Svatih, da sam pronašao idealan položaj za svaku vrstu torbe na svim, ako Bog da, budućim putovanjima. Povremeno proveravam i jeftino plaćeni držač za telefon, koji je inače namenjen za bicikl, a meni služi kao držač za mali samsung, radi navigacije. Drži se dobro boga mi, iako mi konstrukcija ne deluje baš sugurno. Dok motor radi na ler gasu, vibracije koje se prenose na držač i telefon, navode me na pomisao da će se svakog trenutka držač razleteti u duplo više komada, no što je sastavljen. Isto tako u toku vožnje, a već sam se uvežbao, nije moguće u svakom trenutku videti na ekranu telefona gde se nalaziš, ne od sunca, već opet od vibracija, a ja tad stisnem kvačilo i malo više zavrtim "twin cam", te tako smirim motor. Ako u tom trenu ne uhvatim informaciju, ja opet to ponovom, al' kako kažem, vežbao sam na ravnom, tamo negde kod Kraljeva, te sada vidim kud' ću i šta ću.

 

Kako je još za vreme austrijsko srpskih ratova, kao kapa graničara, uvedena šajkaška kapa, do dana današnjeg ona ostade deo svakodnevne odeće nekolicine u krajevima Srbije. Retko gde se može videti šajkača na crnoj kosi i mladom čoveku. Uglavnom je to slika vitalnog starine, sede kose i dugih brkova, sa šajkačom, nakrivljevnom malo na jednu stranu, onako šeretski, te ga taj ponos i dika vraća u dane dok je kosa bila crna, a brkovi štucovani i tanki, nalik na kakvoga oficira, uvek spremnog da krišom pogleda mladu Lenku, kćer poznatog trgovca Rajića iz obližnje palanke. Takvi srećnici su bili retki.

Kako sam polako vozio prema Bosilegradu, izbegavajući rupe, napunjene kišnicom, u jednom trenutku spazih sa leve strane takvog starinu, sa sve šajkačom na glavi, štapom u ruci, i krdom krava i ovaca pored njega. Imao je preko osamdeset, procenih. Šajkača mu isto onako nakrivo prekriva jedan deo glave, dok na drugom delu glave vire sedo žute slepljene vlasi. Brci isto tako sedi i žuti, verovatno od duvana, a takvi su mu i prsti verovatno, donja vilica više izbačena, jer odavno su gornji zubi potrošeni, bela košulja zakopčana do gornjeg dugmeta i sivi sako, sa izglačanim ramenima. Pantalone upasane na šunke, oficirski. Retkost je ovde čuti zvuk motora, te spazi i on mene, i sa vidnim naporom krenu i on prema putu, meni u susret, pomažući se štapom. Osetio sam neku nameru. Kako sam tih devedeset kilometara od Predejana do Bosilegrada polako vozio, pogotovo sada, na putu od Vlasinskog jezera do Bosilegrada, tako je bilo i sada. Zbog lošeg puta, retko kada sam ubacivao u drugu brzinu. Sve u svemu i nije mi se žurilo.

 

Vratimo se sada susretu sa starcem. Na desetak metara, starac baci štap iz ruke, podiže obe ruke, kao drži guvernal i desnom rukom poče dodavati gas. Kao i on da vozi. E Boga ti i starcu, pozdravih ga i ja, stisnuh kvačilo, a desnom zavrteh i ja. Donja usna mu poče igrati pod vibracijama, koje je proizvodio, oponašajući zvuk motora.,,,,brrrrrm, brrrrrrrmmmmm. E sunce ti. A ponosno on to, nije samo tako, već kao da pozdravlja vojsku dok prolazi, zatim spusti ruke, i ponovo podiže desnu šaku, napravivši pesnicom bombaški pozdrav. Tako me je ispratio. Sve je ovo trajalo par sekundi. Nisam smeo da spustim desnu ruku sa gasa zbog rupa na putu, te se tako i osramotih. Pričaće starina svojim ukućanima današnji susret. Dok sam dalje vozio, setio sam se ove pesme:

 

 

 

https://www.youtube.com/watch?v=5VSBy5H4jKQ

 

Nastaviće se.

[maresh 160 Napisano Decembar 7, 2014]

Bilo je negde oko podne. Bosilegrad. Ulaz u gradić je označen malom žutom tablom sa desne strane. Saobraćajni znak. Dve vrste kuća, starije, negde iz prošlog vremena, i nove, od blokova izgrađene sa nekoliko etaža, neomalterisane. A, onda shvatih da te starije kuće nose duh Bosilegrada iz nekog prošlog, možda težeg ali lepšeg vremena, za nas ljude.

 

Brzo se nađoh na raskrsnici sa tri ulice, koje se ukrštaju. Dosta je tih starijih kuća bilo na toj raskrsnici, sa po jednom kafanom na svakoj strani (neko će reći kafićem). Parkirah na levoj strani puta, jer nije bilo, niti parkinga, niti mesta gde ne bih ometao prolaz pešaka.

 

 

Tražio sam predah, je mi je trebala mi je kafa i hladovina. Sunce je počelo svoje. Birao sam između tri kafane, svaka sa svoje strane ulice. Svaka verovatno ima svoje stalne mušterije koje se verovatno ponekada i preko puta dovikuju, srčući uz priču svako svoju jutarnju. Dobio sam mesto, mali separe, sa pogledom na raskrsnicu. Četiri lokalca su sedela do mene i vodili razgovor o nekom poslu. Kratko ošišani , sa širokim vratovima i čudnim naglaskom. Blizu je Bugarska. Nedaleko je bila parkirana S klasa, od prilike devedeset i neko godište, znana kao "slon". U stvari, ceo događaj se može smestiti u jedan kadar neke drame. Bez reči, suvišno bi bilo.

 

 

Ovaj put vodi prema granici sa Bugarskom. Atmosfera u Bosilegradu svarno daje osećaj prolazniku da je u Bugarskoj, a valja je to tako sa svakim pograničnim mestom. Nekako se stapaju, i ljudi, i sve ostalo, u onu zemlju koja je sa druge strane granice. Uvek manjinu u takvim mestima predstavljaju rezidenti.

 

 

 

 

 

Popih naručeno i nastavnih do granice. Znao sam da sam bliže Svetoj gori. Čeka me prolaz kroz Bugarsku, sve do Uranopolisa. I sve to do večeras.

 

Nastaviće se.

[maresh 160 Napisano Decembar 14, 2014]

Ribarci. Granični prelaz između večitih rivala u čitavoj njihovoj istoriji. Trinaest kilometara šumskog puta do rampe, koja deli Evropsku uniju od naše, večito etablirane zemlje kao domovine ljudi dobroga i zdravoga duha, ali isto tako i ljudi sa previše sujete i sklonosti ka, kako Nušić kaže, pokondirenosti radi marginalnih vrednosti. A kako da se ne osvrnem na jednu Selimovićevu.

 

 

"Život je širi od svakog propisa. Moral je zamisao, a život je ono što biva. Kako da ga uklopimo u zamisao, a da ga ne oštetimo? Više je štete naneseno životu zbog sprečavanja greha, nego zbog greha.Onda da živimo u grehu? Ne. Ali ni zabrane ništa ne pomažu. Stvaraju licemerje i duhovne bogalje."

Ne mogu se baš u celosti složiti sa mišlju da je bugarski i srpski narod večito živeo u ubeđenju da je moralna obaveza generacija, i jednog i drugog naroda, prenositi klice zla prema suprotnoj strani rampe na Ribarcima. Ipak, postoji period koji svojom svetošću može uvek, da kao pelikanovom gumicom izbriše sve dosadašnje i buduće podele i zle misli ova dva, skoro ista naroda, kako po duhu, tako i po teškim mukama u svojoj istoriji i pokušajima da pred velikim silama očuvaju svoju klicu pred budućim iskušenjima. Mnogo je pravoslavnih crkvi i manastira u Bugarskoj, koji su dokaz vremena u kome je seme hiršćanstva i pravoslavlja doneo i posejao većim delom Sveti Sava, Rastko Nemanjin. Poštovan i uvažavan, od strane tadašnjeg bugarskog kralja Asena i celog bugarskog naroda, Sava je vraćajući se iz Carigrada potražio utočište na dvoru bugarskog kralja, radi odmora i predaha na putu do Srbije. Uz najveće počasti, bugarski kralj je Savi pružio sve blagodati konaka, dok je Sava i pored prisustva bolesti neumorno služio liturgije u gradu, Veliko Trnovo. Isto tako, svestan da mu se kraj priližava, Sava je učinio sve što je trebalo radi odlaska na onak svet. Znam samo da je bio januar mesec, godinu je lako pronaći na internetu, kada je Sava svoju dušu prepustio Bogu. Sahraniše ga u Velikom Trnovu, a Srpski kralj Vladislav, nezadovoljan tim gestom, moliše bugarskog kralja Asena, da kao njegov zet usliši molitve i želje srpskog naroda, i vrati mošti srpskog svetitelja u njegovu domovinu. Posle više pokušaja, sprski kralj Vladislav je konačno uspeo da izdejstvuje pobedu nad njegovim zetom, ali tek pošto se duh Save u snu bugarskog kralja obratio sa molbom da se želje srpskog naroda i kralja Vladislava usliše. Savine mošti su prenesene u Srbiju, čini mi se u manastir Mileševa. Kako se bugarski narod i sa velikim poštovanjem prema Savi nije mogao pomiriti sa činjenicom da će mošti biti prenete u Srbiju, jedan prst Savine ruke je ostao u Bugarskoj, koji se i dalje čuva u crkvi 40 mučenika, u Trnovu.

 

 

Nepisana je priča, da se prilikom spaljivanja Savinih moštiju na Vračaru, sačuvala Savina ruka koja se i dan danas nalazi u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja. Isto tako bugarska komisija, grupa stručnjaka je posetila jedne godine manastir Svete Trojice, radi provere istinitosti i vernosti, sumnjajući da je ruka koja se nalazi u kivotu Svetog Save, iz kog su ga turci odneli na Vračar, u stvari falsifikat. Jedan prsti na ruci je nedostajao.

 

 

Eto razloga za duhovno ujedinjenje bugarskog i srpskog naroda. Bio bih ponosan na to.

 

 

Mnogo je vremena potrebno da se ovo napiše, uobliči tako da izazove emocije kod onoga koji čita, dok je sve ovo meni prošlo u trenutku dok sam se približavao rampi naše granične policije. Ja ne znam šta je to što naš duh naroda toliko hrabri i podiže pri sve većem materijalnom padu. Evo i zašto. Prilaz našem graničnom prelazu je blago reći sramota. Put pred rampom je zarastao u travu, spojevi asfaltnih ploča su oivičeni travom koja mi se zavlači među pore od prednjeg cilindra. Podseća me na stari put Novi Sad - Beograd. Dam-dam, dam-dam, dam-dam..čujem kako ram motora trpi udarce prelazeći preko spojeva asfaltnih ploča. Sa leve strane, malo udaljen objekat, isto tako zarastao u travu i svoju sopstvenu buđ, odaje utisak scene iz filma "Dan posle".

 

 

Sviram! Ništa! Još jednom, kad evo ga! Raspasano uniformisano lice otvori staklena vrata, i poče se približavati, sa gorkim izrazom lica koje odaje pomisao, gde si baš sada naišao. Dok je čika milicioner prilazio, uredno je povlačio pantalone na gore, pokušavajući kaiš da zategne. Raskopčanu košulju do trećeg dugmeta nije dirao, ala mačo, ala mustang pred priplod. Ova slika ne ide sa slikom urednog vojnika. Sunce mu njegovo, shvatih i ja, mogao sam sačekati. A ko će ga znati. Ako bi sada otišao tamo, odakle on izađe, kladim se da bih zatekao jednu jedru, raskopčanu, srednjih godina ženu, koja utapa bračnu monotoniju u zagrljaju Miloša carinika, čija koža isparava na kopiju rubinovog vinjaka.

 

 

- Kuda?

- Hilandar!

- Odakle?

- Novi Sad.

- Možeš li se provući između dve rampe? - mrzelo ga je da podiže rampu, a i što je očigledno i razumljivo, žurilo mu se.

 

Ja sam u ruci držao pasoš, dok on pogledom odmahnu i obrvama nagovesti da očekuje moj odgovor.

 

 

- Mogu da, kako da ne!

 

 

Dok sam odlazio, čuo sam njegovo: Srećno!

 

 

Moj duh se još jednom ozari, jer i pri situaciji kada Srbin deli svoju intimu, ne zaboravlja na svoj posao, i ne zaboravlja putniku da kaže "Srećno!". Eto razloga da živimo i budemo srećni, čak i kada mnogi ne vide razloga za to. To je veličina duha svih Slovena.

 

 

Provukoh se između, a ono nešto, ostade u kućici sa carinikom.

[spredrag 1113 Napisano Decembar 14, 2014]

Cenimo tvoj trud. Rezultat mu je odličan. Samo guraj.

[maresh 160 Napisano Decembar 14, 2014]

Cenimo tvoj trud. Rezultat mu je odličan. Samo guraj.

 

Ono što nije zapisano, i ne postoji; bilo pa umrlo.

[maresh 160 Napisano Decembar 14, 2014]

NOVAC VRTI GDE BURGIJA NEĆE!

 

Prilaz bugarskom graničnom prelazu odaje utisak sveže upumpane finansijske inekcije u zamenu za duh bugarskog naroda. Sjaj farbe i novih montažnih elemenata rampe u kombinaciji boja, čini mi se zelene i bele, sa istim takvim bojama na uniformama carinika i njihovim crnim i nauljenim, očešljanim kosama, stvara efekat zvani "jadac".

 

Sve kontrole koje je carinik Miloš propustio, nakdonadili su evropljani. Na lošem bugarskom, upita me kuda ću. Sve odgovore bugarin je dobio sa kiselim kupusom, čije su vlasi virile iz mojih nozdrva, ispumpavajući tako nezadovoljstvo zbog carinikovog hladnog i formalnog stava. Elem, završih ovu proceduru i odlutah u novu članicu.

 

Koliko je u stvari čovekov sud i stav lako promeniti sjajem i novcem. Oduševih se asfaltom koji me je kroz aleju neznane vrste drveta, vodio do Kustendila, grada koji nisam posetio, ali sam ga video, kao panoramu sa obilaznice, koja vodi do uključenja na put prema jugu, Grčkoj. Ne mogu se tačno setiti, ali oko tridesetak kilometara puta kroz predivan, Bogom dan drvored i put odličnog kvaliteta, sa blagim krivinama čine zadovoljstvo koje još, znam sigurno, više prija posle onakve intimne podele osećanja, koja je imao Miloš carinik. Vetar u kosi, posle tolikog znoja.

 

Ništa lepše, harli je plivao u petoj brzini. Sekao sam krivine pri devedeset kilometara na sat, i mada nemam nikakvu zaštitu od vetra, a da li mi ljubav prema harliju i ovakvim motorima sve više pojačava želju da uživam u svemu što pruža ovakav motor, jak vetar, mušice, prašina i dim iz dizel kamiona, ne znam, ali znam da nikada nisam poželeo da nabacim nekav "vindšild" ili tobože bilo koji vid dodatne zaštite.

Nisam mogao da odolim! Stao sam na prvom proširenju i skinuo kacigu. U stvari to i nije kaciga nego "braincap", nešto više kao natikača, čisto da se nešto ima na glavi. Doduše, na naslonu za leđa suvozača uvek nosim i pravu kacigu, za slučaj kiše i kada padne noć, jer ta kaciga ima čak i vizir. Nekako imam običaj da večeram do pet popodne, pa mi mušice i nisu baš neki dezert. Jedan naš kolega Raša, ima običaj da kaže, kako se ugojio od mušica dok nije stavio vetrobran. Ali, avaj. Konačno, dobar put, nema gužve, bez kacige kroz drvorede i hladovinu, vozim prema Kustendilu. Creedence sviraju svoju najbolju.

 

Rock and roll, sa svih strana!

[dejan-bandit1200 252 Napisano Decembar 16, 2014]

extra, cekamo dalje,kjustendil.... blagoevgrad....

[maresh 160 Napisano Decembar 22, 2014]

Tačno toliko je trajala plovidba, koliko su Creedence mogli u tri pesme da isprate moj film. Završetak pesme "Fortunate son", i glavna rola koju sam igrao zahtevali su još jednu dobru. Beše još dobrog asfalta.

 

Green river.

 

..........

 

Ne primetih nijednu kameru okolo, a ne primetih ni to da ja nisam u filmu, već u Bugarskoj, to jest na jednom proplanku bez i jednog drveta u okolini. Uh sunce mu. Nekako mi sve od jednom nestade. Šuma, aleja, dobar put, kao da je sve to jedan prošli trenutak koga se ne mogu setiti. Smaknuh Creedence da se saberem. Boga mi, oduzeti se lako je. U stvari bejah na raskrsnici, nešto poput scene iz filma "Crossroads", jedan veliki krst od dva uzana, loša asfalta i sunce koje prži odavno pregorele vlasi korova u okolini. Drveta nema. Samo ja na ugašenom motoru. Čuje se samo pucketanje V Twina. Često, pa i sada se zapitah od kakve li su legure ti cilindri, glave i ostalo, kada ništa ne posustaje pri ovakvoj žegi. Ima jedna anegdota, koja dočarava kakva je žega bila taj dan.

 

Moj drug Darko, živi na jednom prelepom mestu u Sremskoj Kamenici. Sa tog mesta se pruža pogled na ceo Novi Sad. I tih dana je bila nesnosna vrućina, nije se moglo ni na usta, ni na nos. Tri sata posle podne, a majka mu Rada iziđe poslom u dvorište. Kako ih stara taraba deli od komšijskog placa, retko je bilo da se pogled skrene prema tarabi, a da se stara baka, komšinica, ne nađe naslonjena na tarabu kako troši nevažno vreme promatrajući komšije. Primeti to mama Rada pa priupita:

 

 

- More li se baba? Vruće li je?

- Ih more! More, more, izdurat se ne mere! - nervozno odbrusi, i umakne za hladovinu.

 

 

E tako je skoro bilo i sada, bez obzira što je ovo leto bilo kišno, nakako je sunce lakše izlazilo na kraj sa oblacima kako sam se približavao jugu.

 

 

Pošto carevi sigurno ovde ne bi išli peške da traže hladovinu kako bi se olobodili viška tekućine , ja sam pogledom tražio povoljan kutak za tu operaciju. Put pravo, preko raskrsnice je po mom samsungu bio linija vodilja, te se uputih u tom pravcu. Sa desne strane stadoh, ugasih motor, desnom nogom u nazad zakoračih kao po običaju i sjašem sa američke ringle. Žbun me je čekao. Žubor tečnosti i pucketanje ringle. Okrenuh se ka šporetu i u očima dobih efekat scene iz nekog vesterna. Toplota je okolo ivice konture motora stvorila plivajuće talase vazduha koji su dobro znani žednima u tamo nekoj Sahari. Odjednom sam čuo glasove u daljini. Žubor tečnosti je sada bi ispresecan, više strahom nego što mi se to htelo. Pomisao na predeo, okruženje i državu u kojoj se nalazim, kao i grupu glasova koja mi se sve više približavala, nije mi ulivala neko poverenje. Nisam imao ništa od hladnog oružja, osim kamperskog nožića iz firme Uradi sam. Povukao sam prisilnu ručnu kod pretposlednjeg mlaza, i dok sam pakovao okiten, ostatak mi se prosu po čizmama. Par mokrih tufni po prašnjavim vrhovima čizama, nadam se nikoga neće naterati u sumnju kvaliteta opakosti "badass" vozača harlija. Ma, koga je to briga. Upalih šporet i gas.

 

 

Do Kustendila, još malo. Ali pre toga sledi prolazak kroz par malih sela, koje je i Bog zaboravio. Mesto se zove Sovolyano. Jeza, strah i nelagodnost zbog utiska koji odaju napuštene kuće, samo još više zatežu ruku na ručici gasa. Zvuk harlija koji odjekuje uskim ulicama mesta Sovolyanovo, ni jednog stanovnika nije izveo na okna musavih prozora. Prvi put mi je taj zvuk zasmetao. Jednostavo je bio suvišan.

 

 

Nije mi se činilo da je pametno stajati. Staro drvo na prozorima i vratima na većini kuća se odavno pomirilo sa paucima koji mreže grade za bube koje ne postoje. Prašina na oknima prozora nije bila problem za domaćice koje ne žure da je skinu. Biće da ih nema. Retko koja kuća nije primerak iz nekog prošlog vremena. Jednostavno, neverovatno! A bio sam svarno srećan što je i ovo deo evropske unije, gde važe ista pravila života kao i u Garmiš-partenkirhenu. U početku sam hteo što pre da prođem ovo mesto, međutim kako sam sve ovo video, moj istraživački duh naredi desnoj da zaustavi šporet. Ugasih smederevac.

 

 

Tišina! Stao sam na sred male raskrsinca sa tri puta, koji su svaki svojim načinom vodili u neka deleka polja i livade, van sela. Imao sam utisak da me sve oči kroz prašnjava okna posmatraju. Samo oči, jer verovatno kada bih zakoračio u bilo koju od zaključanih kuća, ne bih zatekao nikoga. Spustio sam ruke sa kormana i time povećao napetost. Tako mi ruke nisu bile spremne za beg.

 

 

Silent Hill. Horor video igrica i film.

 

 

Ili još realističnije. Scena u kojoj oko ponoći po velikom pljusku žena vozi kamionet i staje na benzisku pumpu da natoči. Prilazi joj čovek niskog rasta, po kom se odmah da primetiti da se sa njim na žalost priroda poigrala u većoj meri. Bio je nem, i već je mimikom znao da pita mušteriju koliko i šta treba. Žena nije izlazila iz kola, već je prstima pokazala koliko da natoči. Tišina. Mali čovek je odmah osetio napetost i nervozu kod vozača. Nervoznim pogledima, u retrovizoru je tražila odobrenje pupmadžije da je punjenje gotovo. Čulo se zatvaranje poklopca rezervoara i čovečuljak je sada već užurbano prilazio prozoru sa vozačeve leve strane, očekivajući novac. Sada je i pumpadžija bio uzbuđen. Videlo se to po tome što je nekakvim čudnim, nerazumljivim glasovima pokušavao nešto da kaže, u isto vreme mlatarajući rukama dok je prilazio prozoru vozača. Žena nije htela da rizikuje, stisnula je papučicu gasa i ostavila za sobom pupmadžiju pokraj aparata koji je i dalje mlatarao rukama. Od velikog uzbuđenja, čovek je podigao ruke u vis i zaurlao.

 

 

- Gospođo!! Neeekkoooo Vam je nazad u auutuuuu!! - nemost je za njega sada bila samo prošlost.

 

Neko od vas će se verovatno setiti ove scene i naziva filma.

 

Upalio sam motor i napustio ovo mesto.

 

 

.....raskrsnica i panorama Kustendila.

 

 

[maresh 160 Napisano Decembar 27, 2014]

Ovo je jedna od onih raskrsnica na kojoj nikada i nikoga nema. Pravila saobraćaja nalažu obavezan pomeraj glave, levo te desno, ne bi li se tako uverili da niko ne nailazi. Onima kojima nije do života ovo sigurno ne rade.

 

Opet sam stajao na raskrsnici, sam, nigde nikoga, ni levo ni desno,a levo i desno su jedini pravci gde mogu krenuti. Krenuo bih u oba. Prvo u jedan pravac, dokle god ima puta, pa nazad, a onda u drugi pravac, i tako pravo sve dok ima puta sa namerom da pronađem neki treći put, kako se onim putem kojim sam došao ne bi vratio. E da, kratak je život za ovakve poduhvate.Nametne nam se nekako uvek sve to prvo i obavezno, te za drugi put niti dovoljno vremena, niti snage. Meša to kaže ovako:

 

Četrdeset mi je godina ružno doba, čovjek je još mlad kako bi imao želja, a već star da ih ostvaruje. Šteta što nemam deset godina više pa bi me starost čuvala od pobuna ili deset godina manje pa bi mi bilo sve jedno. Jer trideset godina je mladost, to sad mislim, kad sam se nepovratno udaljio od nje, mladost koja se ničega ne boji, pa ni sebe.

 

Znajući da mogu samo u jednom pravcu, imao sam toliko vremena da pre skretanja u levo primetim ispred mene, preko žute zaštitne ograde puta prepodnevnu maglu u kotlini jednog grada. Maglu iznad obrisa zgrada koje su nagoveštavale ipak malo veće naselje. Kyustendil. Grad koga ovaj put nisam uspeo da upoznam. Neki kažu,drugi put, ima se kada, a znam da sam skoro prešao polovinu prosečnog ljudskog veka i da su moje oči možda poslednji put videle ovu sliku, te shvatih da je treba dobro zapamtiti. Kako sam skrenuo levo, celom dužinom puta sa desne strane, tačnije celom dužinom obilaznice sam pratio panoramu tog grada, tog trenutka zavijenog u blagu maglu. Vrhovi viših zgrada komunističke arhitekture dominiraju panoramom. Tek po koji dimnjak industrijskog postrojenja upotpunjava pravila kompozicije. Lepo se da primetiti efekat dilatacije vremena, koji se idealno uklapa kao fizička pojava prilikom putovanja. Kako sam prolazio obilaznicom, prelazeći mnogo veću razdaljinu za veoma kratko vreme, oko sedamdeset kilometara na sat, efekat dilatacije je učinio da se zgrade, dimnjaci i ostali objekti u posmatranom panoramskom kadru grada Kyustendil, pomeraju tek za toliko, da posmatraču omoguće sasvim prirodno i realistično posmatranje nekakvog trodimenzionalnog objekta,ili tobože arhitektonskog plana, rešenje nekog budućeg grada.

 

Još jednom zažalih što još uvek ne mogu sebi priuštiti fotografisanje u toku vožnje. Malo vam fotografija dajem, znam, ali voleo bih no išta, da ih je više. Nisam još uvek probao da obe ruke oslobodim u toku vožnje, kako bih uhvatio dobar kadar. Ali Bože moj, polako.

 

Bilo je negde oko dvanaest ili jedanaest sati kada sam obišao Kyustendil. Put me je vodio prema gradu Dupnica. Na putu do Dupnice i nije bilo čega lepog da se vidi. Put prolazi kroz više stepske krajeve, u kojima tek na svakih deset minuta vožnje izroni iz trave po koji objekat nekada davno aktivnih fabrika. Ne znam samo da li bugari žale za "onim" vremenima. Dobih na ovoj deonici još veću želju da se šeretski, u brk, nasmejem svim zagovornicima obećane sreće i prosperiteta, a koji su uslovljeni ulaskom u zajednicu zemalja koje dele plavu zastavu sa žutim zvezdama, nanizanih sve u krug. Lider iste verovatno deli ćar sa Dejvidom Koperfildom za trikove i pokazanu magiju. Sreća za nove članice. Ih, kada uđu!

 

Život naroda je glad, krv, bijeda, mučno tavorenje na svojoj zemlji, i glupo umiranje na tuđoj. A velikaši će se vratiti kući, svi, da pričaju o slavi, i da preživjelima piju krv. - duh mešin iznad mene dok vozim, samo dodaje, tek, tek. Soli vazda potaman.

 

Sećam se dobro pružnog prelaza pri ulasku u Dupnicu. Rampa, stara ko zna koliko leta, tako stoji, sama, podignuta, verovatno se i ne spušta nikada. Vozači sami znaju da treba stati kada ugledaju voz. To sam zaključio po zarđalim lancima oko točka, mehanizma za podizanje rampe, zarastao je u prilično visoku travu. Posle pruge skrenuh desno, kuda me je i navigacija vodila, prema uključenju na put prema Grčkoj. Ubrzo osetih glad, što zahteva i menjanje evropske valute za domaću, jer leva nisam imao pri sebi, a bio sam svestan! He he!

Primetih pumpu sa leve strane puta i sa nadom da ću ovde završiti posao, te stadoh u produžetku, tamo posle one kućice sa marketom, kao na svim pupmama. Ne znam da li je to moj perfekcionizam, ali niko u Bugarskoj ne priča engleski. Dve devojčice sa tankim cigaretama su pokušavale da se sete nekih engleskih reči sa muzičkih spotova ili vilisovog filma,, kako bih neznancu pokazale put do najbliže menjačnice.

 

Nisam imao živaca. Sedoh na šporet i zaverglah. Onako blago nabaren zbog lošeg iskustva u konverzaciji sa devojkama i truda koji su uložile, harli je tada pokazao svoju lošu stranu, tj. više bih to nazvao dečijom bolesću nego lošom stranom. Kako je na većini motora danas ugrađen sistem direktnog ubrzigavanja goriva, tako se i harli dejvidson okušao u istom projektu. Moram reći i na čas skrenuti sa teme kako bih spomenuo najnovije tehničke i dizajnerske poduhvate fabrike harli dejvidson. Veoma hrabro se ova farbika po meni upušta u današnje projekte, kako tehničke tako i u domenu dizajna. Na ovogodišnjoj vožnji sa članovima HOG-a iz Srbije, video sam dva modela sa CVO opremom, u prevodu motor sa 200 GB memorije i deset kilograma hroma na nepotrebnim mestima tako da konačna slika liči na završnu scenu pinkovih zvezda i običan kič, čini mi se da su u pitanju bila dva road kinga, sa sve spojlerima, radiom, grejačima za sve i svašta, alarmima i na kraju kao šlag na torti, u sredini guvernala veliki displej, sa tač skrinom. Projekat rush more. Znao sam još sa reklame za sve to, ali čisto radi njegovog ega, priupitah vlasnika za suštinu funkcije ekrana. Ponosno mi kaže, GPS brate, ima i internet.

 

Ne znam šta da Vam kažem. Ja definitivno živim u šezdesetim i definitivno mi se povraća od ovakvih stvari na ovom motoru.

 

Krenem ti ja tako u dalje razgledanje i primetim masku na prednjim farovima kao od pasata. UŽAS! Led diode, farovi, trte, mrte, ode harli u gold winga. Meni stvarno nije jasno šta pokušavaju da urade sa ovakvim dizajnom. Slažem se da tehnologije treba pratiti, ali na ovim modelima kao što su road king.....ne znam...ne bih dalje..nekome je to možda i gušt, ali mi sve to liči na: vidla žaba da se konj potkiva pa i ona digla nogu.

 

No, da se ja vratim komendiji na benziskoj pumpi. Kako rekoh, većina motora danas ima direktno ubrizgavanje, pa tako i ovaj moj smederevac. E da, ima čak i ABS, koji služi tek tako da stoji, a i onaj prednji disk je po meni suvišan! Kako je sistem sačinjen od mnogo senzora i jednog centralnog modula, to po meni sve liči na jedan PC sa 1600 cm3 memorije. U prevodu, ako hoćeš novi auspuh, utakneš USB, upload-uješ nove parametre i eto nove igrice. Kako Cane kaže "MONTAŽNA SELJANA!". Da ja sada ne bih pisao o tome kako senzori i ECM modul radi, reći ću samo to, da sam prilikom gašenja motora kada sam stajao na pumpi, nehotice umesto prekidača OFF na desnoj ručici guvernala, ugasio motor okretanjem centralnog prekidača na rezervoaru, onog što svi modeli harlija imaju. Verovatno je gašenjem motora sa prekidačem OFF na ručici guvernala omogućen u isto vreme i reset parametara koji svi senzori šalju prema ECM modulu, tako da sam ja gašenjem motora centralnim prekidačem poslao poruku senzorima da zapamte parametre u trenutku gašenja motora, koji su bili dosta visoki u tom trenutku. Kako sam zaverglao, obrtaji motora su se brzo povećali do nelogične granice. U tom trenutku, običan korisnik je nemoćan. Prekrstiti ruke i čekati par sekundi da se motor laaaaaagaaaaanoooo vrati na normalne obrtaje, dok svi ostali prisutni gledaju besplatan cirkus na pumpi. Ovakav vozač, vozi ovakav motor. Nečuveno! Iskreno, došlo mi je da mu puknem šamarčinu, ne bi li se odmah usr...... i tako siroma vratio na normalnu frekvenciju.

 

Nije mi se ovo desilo prvi put. Znam za jadac, ali eto setih se ovoh bug-a na mom šporetu, te ću vam još spominjati istih samo da se setim, a ima ih. Harli trenutno uči i ponekada zna da izblamira. Doduše, pametne samo jedared.

 

Pa ništa, prođe i ta predstava i ja se uputih nazad, prema centru, kako mi je rukom devojčica pokazala (mogla je i glavom!), radi zamene evara i obaveznog obeda!

 

Pisaću vam ujutro....dalje, a biće i nešto slika.

[maresh 160 Napisano Decembar 28, 2014]

Dupnica. Malo mesto sa duhom, načinom života i nastojanjem da postane što veći grad. Čak i mala mesta imaju komplekse.

 

Vozio sam centralnom ulicom. Uz put sam još jednom stao i pitao nekog mladića koji mi je konačno na prihvatljivom engleskom jeziku objasnio kuda, gde i kako. Prođoh veliku raskrsnicu sa mnoštvom banaka u okolnim zgradama, te zaključih da je ovo centar. Isto je i u Novom Sadu, pekare i banke dominiraju glavnim bulevarom. Sa desne strane ugledah malu kamp prikolicu sa nacrtanom viršlom i senfom polegnutoj u krivoj kifli. To je to!

 

Imam uvek običaj da motor parkiram u rikverc, pa tako učinih i sada. Ugasih šporet, i nastade tišina. Za moje uši je to bila stvarna tišina, posle višesatne buke vetra i motora, za moje uše nastade mir, čak i uz buku vozila koja su prolazila ulicom u oba smera. Nisam imao vremena, a ni želje da tražim najpovoljniji kurs za zamenu novca, te uđoh u prvu banku i zamenih evre za leve, čiju sam delimičnu količinu dao prodavačici za jedan hot dog. Sedeo sam tako na ogradi pored kamp kućice, i u tri zalogaja smazah vruće pseto. Osetih žeđ i spazih natpis Heineken na kafani preko puta. Izvrsno! Pođoh prema istoj, i dok sam prolazio pored motora spazih da je prednji deo, zajedno sa točkom , farom, žmigavcima i rebrima od cilindara toliko blatnjav, zajedno sa mojim kolenima, da sam brzo shvatio da je silazak sa Čemernika prema Bosilegradu ostavio pečat avanturiste, koji će me pratiti sve do povratka u Novi Sad. Nigde do povratka kući nisam hteo da operem motor, niti sam zato imao vremena. Smatram to kao gubljenje vremena na putovanju.

 

Primiše me tako blatnjavog u kafanu, i smestih svoje telo u čisto zelene stolice. Dok sam ispijao fermentisani hmelj i tako sprao sve ostatke hrane u grlu, pokušah da uspostavim kontakt sa kućom. Bez uspeha, nije mi polazilo za rukom da se povežem na GSM mrežu bugarskog provajdera. Viber i skype i pored WiFi konekcije u kafani nisu radili. No, šta je tu je, znam samo da se kući nisam javio još od Predejana. Verovatno već postoji zabrinutost.

 

Dupnica je uistinu lep gradić. Mešavina barokne arhitekture i kasnog socrealizma, čiji se efekat sugurno gubi i stapa u zaborav pod uticajem ponovo nadolazećih raskošnih vrednosti baroka. Doduše, tih baroknih građevina je dosta manje u odnosu na kockaste, sive i zarđale zgrade, čije stanove su verovatno dobijali intelektualci tog doba i vremena, kada je Bugarska u razvoju komunizma očekivala lepu budućnost za sve one građane, čije je opredeljenje nedvosmisleno usmereno ka industrijalizaciji zemlje i podršci trenutnog režima. Mladež najbrže prihvata nove vrednosti, bez ustručavanja od novih pravila i načina života, što se i vidi po oblačenju, stilu i tablet računarima sa slušalicama u ušima dok prelaze preko prešačkog prelaza. Iskusnije generacije verovatno u nadolazećem i burnom vremenu promene vetrova koju duvaju sada više za zapada, pokušavaju da svaku teško stečenu materijalnu vrednost usmere ka mladima, njihovoj nadi i veri u lepšu budućnost. Bitno je nadati se.

 

Iskreno, ja nisam video neku razliku, tačnije boljitak u standardu u odnosu na Srbiju. Možda je to jadac, a unutra gladac. Možda grešim i možda sam kratko gledao, te nisam zagrebao po površini, ali i da je tako, atmosfera teške industrije i sivila iz onog vremena još uvek dominira ovom zemljom i pored MCDonaldsa, Koka kole i ostalih gedžeta zapadnog sveta. Hleba i igara! Verovatno Rusija smatra Rumuniju i Bugarsku poslednjim uporištem Evropske unije prema istoku. Nedamo se, nedamo!

 

Vratimo se sada na nastavak puta. Dobih sada i vetar u leđa, i stimulans u vidu energije, te dubokim basovima poslah pozdrav ulicama Dubice. Prođoh pored one pumpe, na kojoj se posvađah sa motorom i stadoh na oktansko pojilo. Odvojih leva od one gomilice za deset litara nusproizvoda nafte, te se iznenadih kada videh da nikakvog uticaja na prisutne nije imao gaf sa ler gasom. Isprati me i sipač goriva, i one dve devojke pogledima, čisto radi reda, onako kako se kaže dobar dan na seoskom šoru, dok prolazi komšija kog znam tek iz prolaza.

 

Put prema uključenju na put prema Grčkoj postade dobar i pogodan za opuštanje. Sve je ponovo bilo potaman. I sunce i vetar, i krivine i dobar asfalt, učiniše da iznenadno penjanje i uspon u brdovitom predelu koji je nadolazio, postane uživanje u vožnji, do sada i najlepše. U oba smera su sada po dve trake vodile vodile vozače do same harmonije, pogotovo vozače dvotočkaša, od kojih sam u to vreme jedini ja bio predstavnik. Inače, od ulaska u Bugarsku, ni jedan motor nisam video.

 

Nisam previše mario, stadoh sa strane na jedno proširenje i oslobodih Točka da me podseti.

 

http://www.youtube.com/watch?v=sEvbiyMKEBc

 

[maresh 160 Napisano Decembar 28, 2014]

Uključenje na put prema jugu, Grčkoj. Put u dva smera sa jednom trakom zadovoljio bio kvalitetom i najzahtevnije. Međutim, suočio sam se sa nizom vozila, što kamiona, što automobila sa prikolicama raznih vrsta, kamperskih, onima na kojima su čamci, teretnih, a po najmanje motora, čak nijedan se kolega nije udostojio da pozdravi, dočeka i isprati hodočasnika, kako brata po veri, tako i po motoru.. Reka vozila, neprekidnog niza, gledana sa visine kao zmija koja gmiže ka Egeju. Moglo se levom stranom, više sredinom prkositi ostalima, i obilaziti sve redom, ali nepotrebnog li rizika, i za mene i za ostale. Pronađoh svoje mesto u redu i prepustih se kolotečini. Dok vreme u koloni prolazi na putu prema Blagoevradu, pričaću vam nešto u vezi još jednog simbola povezanosti srpskog i bugarskog naroda.

 

Rilski manastir na planini Rili. U planu puta je bila i poseta ovom manastiru, međutim kako to uvek biva, Božija volja je nešto što i pored naših napora i planova da se nešto odvija kako mi hoćemo, usmerava i događaje, i sudbinu onako kako to Gospod Bog hoće. Manastir Rila se nalazi tačno negde na sredini puta između Dupnice i Bosilegrada, sa leve strane, odakle i postoji skretanje u levo prema planini Rili na kome se nalazi manastir, duboko u šumi. Celo područje je proglašeno nacionalnim parkom i nalazi se na listi UNESCO-a, kao mesto svetske baštine. Manastir je osnovan u 10. veku, a dobio je ime po isposniku i asketi sv. Ivanu Rilskom, koji je ceo život proveo u keliji, tu negde u okolini manastira, u čiju čast je isti i podignut. Naravno, propraćen burnom istorijom i ratovima na Balkanu, što od osmanlija, što od drugih naroda, bio je mnogo puta i rušen i spaljivan. Zanimljivo je, da je upravo jednu od materijalnih pomoći dobio i od ruskog manastira sa Svete Gore. Nemam informaciju kako se zvao taj ruski manastir.

 

Ne znam šta se desilo i zašto nisam skrenuo levo. Nije da nisam mogao, lako je na trenutak zaustaviti kolonu žmigavcem u levo, ali opet kažem, nisam to uradio. Čak ni kada sam se vraćao nisam to uradio. Da li je to bio umor, ili nešto drugo, ne znam. Tek kasnije, kada sam mnogima pričao o izostanku posete ovom manastiru, osetio sam veliki prekor u sebi, jer ovo mesto je i više nego vredno svačije posete. Em što je priroda u okolini prelepa, em zbog duhovnosti i verovatno pozitivne energije koja pleni ovim krajem. Možda je i umor jedan od faktora koji doprineo tome da nastavim dalje. Znam da je bilo oko tri, četiri, ili pet sati posle podne kada sam stigao pred Blagoevgrad. Nije to da se razumemo neka velika kilometraža voziti od Predejana do Uranopolisa, međutim put je dosta zahtevan i težak za voziti od jednom, što zbog predela kroz koji se vozi, što zbog gužve u to doba godine, jer dosta rumuna, rusa, bugara i ukrajinaca putuje prema Grčkoj na odmor, pogotovo ako je u pitanju radni dan. Taj dan je bio četvrtak. U nedelju kada sam se vraćao, sasvim druga priča me je pratila, pusto i bez gužve, ali i takvi uslovi imaju svoje dobre i loše strane. Nešto kasnije...

 

 

 

 

 

[dragan026 22 Napisano Januar 5, 2015]

[maresh 160 Napisano Januar 5, 2015]

 

Hitam Dragane, ako Bog da, eto me u sredu, na Božić, na blagdan.

[maresh 160 Napisano Januar 6, 2015]

Sećate li se možda onog pogleda kroz prozor vagona, dok voz savija kompoziciju u dugačkoj krivini, ulazeći tako u crnu rupu, pod dno kamenite planine. Tunel. Obično je lokomotiva u daljini mala, i pravo je čudo, zapita se svako, kako tako mala, a toliki teret povlači? Sila čovekovog uma ne preza ni od kakve prepreke koju priroda postavi na putu, kojim je baš on namerio. U poslednje vreme se priroda sveti, i to samo sa razlogom da se čovek sačuva od samoga sebe, jer ne zna on na žalost zbog svoje posesivnosti i gramzive potrebe da ima, a ne da bude, zašto je manje više, i zašto lepota života leži u jednostavnim stvarima. Dostojevski pleni od vremena kada ga je Bog dao, sve do večnosti ničije.

 

Brzo se vratih mislima u dugačku kolonu koja je isto tako savijala, i vodila me ka jugu, ka Svetoj Gori, a manje ka moru, plažama i vetru zbog koga se većina nas uputi tamo dole, prema Egeju. Na ovoj pozornici, svaki element ovog dugačkog niza, čiju lokomotivu glumi jedan "truck", znate takva vozila iz dalekog nam Teksasa što ih uvek vozi tamo neki Džon ili McDouls sa šeširom i velikom jajastom šnalom na kaišu, čekao je povoljan trenutak da jednostavno zaobiđe ovog tegljača kako bi iole postigao normalnu prosečnu brzinu za puteve ovoga ranga. Truck je vozio svoju vožnju, doduše kamp prikolica mu ipak nije bila dovoljan argument da se stvori toliko dugačka kolona. Mogao je jednostavno stati sa strane i propustiti, barem neke. Marfijev zakon u većini slučajeva zahteva i po nekoliko bombona čistog bromazepama. Tenzija u takvoj situaciji raste kod svakog učesnika kolone do nivoa granice preko, koje sa lako nadzire nepromišljen potez. Strelica na ekranu navigacije sada pokazuje desno, skretanje za par kilometara sa glavnog puta. NELOGIČNO! Nisam više mogao, a ni hteo da odugovlačim, jer ni bromazepama, a ni rakije nisam imao, te oslobodih sav onaj kilometrima unazad nagomilan prdež iz auspuha i harli polete levom stranom puta, sve do skoro same lokomotive. Obiđoh sve! Dva automobila su sada bile ispred mene, a dva mesta iza trucka. Tek sada videh da je taj kamionet stvarno ogromna tvrđava, pogotovo što je za sobom vukao kamp prikolicu mnogo većih gabarita nego što je on sam. Produženi retrovizori na kamionetu su bili toliko široko postavljeni, da je vozač verovatno morao svaki put da pravi manevar prilikom mimoilaženja sa vozilima iz suprotnog smera. Tovarni deo na kamionu je bio prekriven ciradom, što je značilo da se svarno ide na odmor, naravno na Egej. Rumuni! Verovatno otac i sin. I svarno sam video vozačev šešir dok sam ih obilazio. Ne znam da li je imao onu veliku kopču na kaišu, ali je žaba i sada digla svoju nogu, ne bi li se i ona potkovala.

 

Najčešći recept za sarkazam je ironija u negativnom kontekstu sa dozom zlobe. Čim obiđoh rumunske kauboje, u daljini spazih još jednu, isto tako dugačku kolonu sa nekom svojom tamo dosadnom lokomotivom. Kasnije će se ispostaviti da je ovo sasvim uobičajena frekfencija toka saobraćaja na ovom drumu. Em je avgust mesec, em devedest posto istočne i severoistočne Evrope, doduše samo oni koji imaju SUV vozilo ili neki džip, jer drugi nemaju sa čim ,a ni od čega, pruža svoje ruke u pravcu juga, Grčke i Egeja, a neki kojima je cilj više hvala pri povratku nego odmor, odaberu i dalje lokacije. Ja na sreću po navigaciji skrenuh desno, i to pred samim ulaskom u Blagoevgrad, ostavivšti tako sav ovaj cirkus da ide što dalje od mene. Naravno, stadoh da proverim logiku glupoga čipa i ustanovih da me GPS vodi okolo grada. Ne, nije to bila obilaznica u pravom smislu reči, ovo je bio mnogo veći krug, cirka pedesetak kilometara. Mnogo sam se uzdao u moju savesnost da ažuriram mape na IGO-u, što i jesam uradio, tako da sam taj faktor greške odmah odbacio.

 

Život bez avanture je nezadovoljavajući, ali život u kome je dopušteno da avantura uzme svaki oblik će sigurno biti kratak. - neko jednom tako reče, a ja nastavih dalje, tamo prema zapadu i granici Makedonije. Sećam se dobro preporučene putanje. Skretanje desno sa glavnog puta prema Belom polu (verovatno Belom polju), preko Balgarčeva, Zelendola, sve do Pokrovnika odakle bi se ponovo prema istoku vratio na glavni put prema Blagoevgradu. Predpostavio sam da je čip nešto zabrljačio!

Nastavih dalje, i tu negde na ulazu kod mesta Belo polje, spazih prodavnicu, onakvu kod kojih se uvek nađe neko sa flašom piva u ruci. I sada je bilo tako samo bez piva. Stajala je žena sa torbom u ruci.

 

Blagoevgrad, Gris! - izgovorih to gris tako, da sam se trudio da naglasak ostavi utisak slovenskog narečja i čoveka koji se ne trudi da postigne savršenstvo američkog ili ti engleskog izgovora, računajući da će me tako bolje razumeti.

 

U tom trenutku iza mojih leđa prošiša onaj truck sa rumunskim kaubojima, sa sve prikolicom, tik do motora, umalo ga ne sruši. Kako je prikolica uhvatila širi gaz u krivini od kamioneta, tako je set desnih točkova sišao sa asfalta i prošao pola metra od motora, podigavši tako veliku količinu prašine, da se tek posle par sekundi motor iz prašine pojavi, još uvek ceo i netaknut.

 

Bez obzira na osećaj potrebe za jednim raketnim bacačem, vizuelna scena je bila više nego fantastična. Prašina koja se podiže, mala raskrsnica, i natovaren čoper čije se konture iz žutih čestica prašine pojavljuju, delovi su većine kadrova koje Tarantino i Almodovar koštaju.

 

Žena kojoj sam postavio pitanje, u magli prašine mi je nešto nerazumljivo objašnjavala, pokazivavši rukom u pravcu gde zbrisaše kauboji. Nije mi više bilo potrebno ništa od nje, već brzo na motor i za kaubojima, da me u ostalom nešto drugo ne raspali.

 

Brzo pretekoh kauboje, i brzo napravih taj krug oko Blagoevgrada, u stvari to i nije bio ceo krug zato što smo se vratili u sam centar grada i tako sa ostalima u koloni uz pomoć znakova "Tranzit", ponovo izašli na put prema Grčkoj. Razlog zašto je tako izvedeno, shvatio sam tek kada sam se vratio kući, izguglao informaciju da je prilaz Blagoevgradu pod rekonstrukcijom, tj. Evropska unija krpi rupe. Danas sam pročitao u novinama da je Island povukao zahtev za prijem u EU.

 

Još nekih 120 km do granice sa Grčkom. I dalje vozim u koloni, pretičem sve do prvoga, koji prati poslednjeg u sledećoj koloni, i tako sve do carinika. Napuštene fabričke hale, koje vire iz visoke trave i dalje su pejzaž, i sa leve i sa desne strane puta. Vrhovi planina, na zapadu, čiji natpis "Ovde je Makedonija" jedino ja čitam, ograničavaju fizički stanište dva naroda i granicu dokle pogled doseže. Pet je posle podne, sunčeva svetlost je dobila toplije tonove i sada sve ovo mogu da poistovetim sa slikom mora. Još uvek mi Hilandar i Sveta Gora ne dolaze u misli. Nekako je nestvarno i suviše daleko, a nikada bliže. Kao da se ne radujem tome, više se radujem mirisu mora i plavoj boji velikog prostranstva, koje oko prvo ugleda kada očekuje more. Umoran sam, i taj pogled mi sada treba. Već sam otupeo na zvuk menjača i jednoličnog zvuka motora, i sve topliji vazduh osećam na licu. Skinuh maramu sa lica.

 

Sveta Gora , u ovom trenutku, nije samnom. Duh luta.

[Vlada GS 190 Napisano Januar 7, 2015]

Ti i nas Marokanac ste mrtva trka sto se tice putopisa.... Svaka cast na svemu ovome...