Za to vreme, Lord potvrdjuje priču o poreklu njegove rase.

Gledajući ovu ekipu, ne mogu a da se na zapitam za šta su se oni to spremili.

Iza ćoška, Lovac mućka nešto. Upucao je nešto u prethodnom periodu, i rešio da podeli sa nama.

Društvo se polako okuplja, i upoznavanje je u toku...

Šta li je pod ceradom?

A tu je i još jedan stari znanac - Niva koja je nesretno i pogrešno bila optužena za zaglavljivanje na Dukatu, i to u trenutku kad je pružala pomoć mnogo većem i jačem kolegi.

U toku je razgledanje kampa i okoline.

A tu su i neke poznate njuške.

Par minuta kasnije, prva dobrodošlica.

Krivina – dve, i ugledasmo i kamp.

Ne znam koliko vremena je prošlo, znam da je malo kilometara, kad ugledasmo most za koji znamo da je u blizini kampa.

Meandri Uvca. Kada sam prvi put video slike ovih predela, nisam ni pretpostavio da se ovako nešto nalazi u Srbiji. Tek čitanjem sitnog teksta u dnu te fotografije sam shvatio da ovakva mesta postoje tu, kod nas. Nisam siguran koliko je davno to bilo, ali znam da od tad želim da dodjem ovde i vidim ove neverovatne prizore svojim očima. Utisak koji uživo ostavljaju ove slike ne mogu da opišem, ne umem. Oni koji su bili tamo znaju o čemu pričam, a oni koji nisu bi trebalo da ove slike shvate kao poziv da još danas počnu da planiraju put. Put do kampa se ozbiljno oteže. Svakih nekoliko metara zastajkujemo, gledamo, ćutimo. Kolona se sve više oteže, a tišina se pojačava.

Posle prvog prevoja puca pogled.

Ne znam za ostale, ali ja nisam bio svestan da je ova voda tihi početak onoga što će nas kasnije ostaviti bez daha. Idemo prema kampu.

Ulazimo u kola, i idemo dalje. Otprilike sat vremena kasnije, nekoliko kilometara pre Sjenice silazimo sa glavnog puta na neki makadam.

Mrzelo nas je da proveravamo (niko nije morao), i za sad ostaje nedoumica – da li ovaj znak upućuje na neku gradjevinu ili žbun?

Što neizostavno vodi do malo gimnastike – žica je pod naponom:

Neki malo istražuju okolinu

Parkiramo vozila

Po prizoru iz neposredne blizine zaključujemo da neko ipak redovno dolazi.

Par stotina metara dalje je povelika kuća od kamena. Izgleda relativno održavano, ali ne bi se reklo da neko tu živi.

Po lepom vremenu odavde je moguće videti naš cilj – Peštersku visoravan, ali tog dana to nije bio slučaj.

Nadmorska visina je 1400m, temperatura 6 stepeni, ali Danijel se ne da.

Petnaestak minuta kasnije skrećemo sa glavnog puta preko Javora i dolazimo do groblja naših vojnika iz ratova 1876 – 1878 (ratovi za nezavisnost Srbije).

Posle kraće demonstracije mogućnosti Wranglera, nastavljamo dalje.