Plasim se da nesto nije kako treba ukoliko ti temperatura odlazi u crveno i gubis antifriz. Da nije napukla cantra od antifriza? ili mozda crevo? Da li gubis antifriz i kada je ugasen, ili tek kada postigne temperaturu? Da ne izbija mozda na cep gde se doliva antifriz? Ako izlazi na cep, bolje se obrati majstoru!

Uraaaaa! Srecno i pozdrav

Ovo je moj motor, takodje i moj pad! Mislim da je ugradnja crash bara jedna od najisplativijih investicija na motoru. Konkretno u ovom slucaju, rolbar je kompletno zastitio motor pri ne bas bezazlenom padu. Naravno da je najbitnije da vozac ostane nepovredjen, ali sledeca stvar na koju obracamo paznju je: "U kakvom stanju je motor posle pada?" Da u ovoj situaciji nisam imao rolbar, verovatno nebi bilo moguce nastaviti putovanje, a sve se desavalo na oko 500 km od kuce u tudjoj zemlji! Pored znacajnih sredstava za popravku motora (ja sam ovo izbegao zbog rolbarova), koliko kosta transport motora iz tudje zemlje u Srbiju (500 km u jednom pravcu)? Epilog> Putovanje nastavljeno 15min posle pada, zamenjena desna strana rolbara za male pare i ostala vidljiva ogrebotina na zadnjem koferu. Sledeca situacija je od pre dve godine, tada sam imao Varadero 125 sa ugradjenim Sebinim rolbarovima. Vracao sam se sa Dedamrazijade i vozeci ka Kumodrazu, pored Torlaka, sustignem beli kombi. Varaderu 125 nedostaje snage, pa sam u nameri da ga preteknem dosta dugo hvatao zalet iza njega. U momentu kada sam krenuo da ga obilazim, kombi je prikocio i ja sam ga sustigao u momentu kada sam poceo da ga obilazim. Desnim rolbarom sam ceono udario u zadnji levi cosak kombija. Rolbar se malo pokrivio i udario u jednu bocnu plastiku koja je pukla (ukupna steta nesto ispod 100e). Drugih ostecenja nije bilo, ali siguran sam da nije bilo rolbara da bih cosak kombija pokupio desnim kolenom... E sada, svako neka sam donese odluku da li mu je rolbar potreban ili nije. Sebo, neka si ti zivko i zdravko jos 100 godina

Hvala na divnim komentarima!

Dan 7. Mapa: http://www.motoplaner.de/#v4&44.64741,22.54207,1,0,0;44.47255,22.11331,1,0,0;44.76345,21.48151,1,0,0;44.65022,20.84117,1,0,0;44.74736,20.60191,1,0,0&&0,0 Poslednji dan - kraj avanture.. Sve je proslo jako brzo. Kazu 'sve sto je lepo, kratko traje' - mozda su i u pravu. Kao juce da smo krenuli, a vec se vracamo kuci. Budim se i shvatam da sam sam u sobi. Izlazim napolje i odmah me opija miris Zikicine kuhinje. Sigurno je i dorucak vrhunski. Ostali su uveliko budni i iscekuju Zikicine djakonije. I ovoga puta, sto se nas tice, zasluzuje crni pojas u kuvanju! Posle dorucka, spremamo se lagano i Zikica nas srdacno pozdravlja i ispraca. Obecali smo joj da cemo svratiti ponovo! Vozimo se prelepom dunavskom magistralom i ubrzo stajemo na vidikovac iznad Kazana da se fotkamo. Posle krace pauze, nastavljamo preko Donjeg Milanovca i Golubca do Srebrnog jezera gde pravimo sledeci odmor. Igrao se neki turnir u vaterpolu 3vs3, a s obzirom da sam trenirao par godina taj sport i da je bilo bas toplo, bio sam zeljan da uskocim i pokazem im kako se igra. Bio sam u moto-opremi, tako da nista od te zelje Pauzu sam iskoristio da se vidim sa mojom drugaricom, koja je igrom slucaja bila na jezeru. Stigli kuci i pijemo kaficu kod nas u kaficu Ovo je bilo moje prvo vece putovanje i odusevljen sam onim sto sam video i doziveo. Celo ovo putovanje ni malo nije bilo naivno za mene. Odusevljen sam kada pogledam na kartu, i vidim kuda smo sve prosli. Smenjivali su se putevi raznog kvaliteta, od odlicnih do onih najgorih. Kada se sve sabere, ovih skoro 2000km bio je jedan vrhunski trening i nadogradnja na moje dosadasnje iskustvo na motoru. Samo eto, krivo mi je, moglo je sve ovo da prodje i bez pada, mada gledam to sa vedrije strane - bogatiji sam za jos jedno iskustvo! Sve vas pozdravljam, do sledeceg putopisa i hvala jos jednom na divnim komentarima!

Hvala svima na ovim divnim komentarima! Mile, imacu u vidu ovo sto si me posavetovao i hvala! Jedan veliki pozdrav! Hvala jos jednom svima, veceras zavrsavam putopis

Krecemo i idemo pravac granica! Presli smo granicu preko Djerdapa i krenuli put Kladova. Culi smo da ispred Kladova, u mestu Novi Sip ima jedna gospodja, po imenu Zikica. Ona poseduje udoban smestaj. Raspitali smo se kod mestana gde ona zivi, jer nismo znali tacno. Svi su nas upucivali i spominjali "kad vidite cvetnu kucu, e tu!" Delovalo mi je cudno, ali kad smo stigli, sve mi je bilo jasno Zena je jako prijatna, primila nas je i ugostila kao da smo joj rod najrodjeniji. Toliko mi se nije obradovala ni tetka koju nisam video 12 godina . Dok smo se mi raspremili, ona nam je spremila kaficu, sokove, domace slatko a ubrzo posle toga i rucak sa sve poslasticom. Jos uvek osecam miris onog vruceg, sveze pecenog domaceg hleba! Svakome ko se uputi put Kladova, iskreno preporucujem boravak u ovoj kuci. Za skroman novac bice maksimalno lepo prihvacen Do kasno uvece smo ostali da se druzimo i pricamo sa Zikicom. Krajnje pozitivna i vesela zena! Smenjivale su se teme za temom i vreme je jako brzo proletelo, a vec je davno proslo vreme za krevet. Sutra stizemo kuci !

Dobar dan Srbijo ! Posle pada, nakon kratke pauze, polako nastaviljamo dalje. Vozim sa velikom dozom opreza, dok pokusavam da uzivam u prirodi. Vise paznje posvecujem samom putu, a pogotovu krivinama udesno, jer jos uvek imam dozu straha u sebi. Vozim u blagom grcu. Mozda je to i normalno? Manje sam imao samopozudanja. Ubrzo stizemo na prevoj, gde je pogled izvanredan! Ne znam gde pre da gledam! Kuda god da se okrenem, pogled ne moze recima da se opise. Sala se i dalje nastavlja, kako bih se ja malo podigao, ali ne vredi. Sustizu me emocije. Nakon fotkanja i zezanja, nastavljamo dalje predivnim putem, predivnim pejzazima i vozimo u oblake! Put je nov, ali ga jos uvek nesto doradjuju i sredjuju. Silazeci sa Transalpine, prolazimo kroz njihovo skijaliste Ranca. Jos uvek je u izgradnji, zidaju se pansioni i hoteli na sve strane. Plasi me da se ne iskvari izgled ove prelepe prirode. Polako smo ponovo u ravnici. Prolazimo kroz mesto Novaci. Temperatura naglo raste sa 12C na 34C. Primecujem da mi koncetracija pada, pa stajemo na jednu od pumpi, taman da se raskomotimo, malo dopunimo gorivom, gricnemo po nesto i osvezimo.

Prvo iskustvo na asfaltu Na 'drugom' delu Transalpine, put je i dalje fenomenalan. Nastavljaju da se nizu krivina za krivinom. Priroda je i dalje neopisiva. Kako prelazimo svaki kilometar, penjemo se na sve vecu nadmorsku visinu, te postaje jos svezije i svezije. I dalje me drzi ona euforija iz prvog dela Transalpine. Uzivam u voznji. Pocinje veci uspon ispracen velikim brojem serpentina. Nailazim na desnu krivinu. Izmedju mene i tate se napravio malo veci razmak (30-40m). Podsvesno hocu da ga sustignem. S' obzirom da sam u poslednjih par kilometara imao dosta serpentina, mogao sam i sad da ocekujem istu, ali nisam. Krivina ispred mene je prelepa, dugacka i brza. Spustam u nizu brzinu i u vecim obrtajima je bukvalno napadam. Od sredisnje linije prilazim desnoj ivici, gadjam teme krivine i ocekujem izlaz. U trenutku shvatam da krivina savija jos jednom na desno. Dupla krivina! Znao sam da ne smem da kocim, napravio bih jos gore! Oduzeo sam gas i jos jednim counter-stearingom obaram motor jos malo, i jos malo, iiiiiii...kacim fuzasterom. Vec u sledecem trenutku sam na zemlji. Prosuo sam se na sve strane. Klizam. Preplavljuje me adrenalin. Ja ostajem u desnoj traci, a motor kliza uzbrdo 6-7 metara i zaustavlja se u levoj traci! Sve se izdesavalo u delicu sekunde! Tek onda shvatam da sam pao, ali brzo ustajem da ostatak ekipe vidi da sam dobro. Mama trci prema meni. Sva preplasena i prebledela upita jel sam dobro. Odgovorih sav zbunjen da je sve okej, a ona produzi dalje iza krivine kako neko ne bi naleteo na nas. Sale je otrcao iza gornje strane krivine. Tata je preprecio svoj motor u levoj traci. Dimi i ja podizemo motor. Ja sam prosao odlicno, oprema je odradila svoje. Ostetio sam sve protektore na desnoj rukavici, pocepao jaknu na desnoj podlaktici, poderao pantalone na desnom kuku, ogrebao protektor na desnoj cizmi. Mislim da sam tek u ovom momentu shvatio pravu svrhu nosenja opreme! Motor je prosao isto odlicno - crash bar je vrhunski odradio svoje (pravi momenat za odlicnu reklamu majstora Sebe). Zagrebao sam plasticni deo retrovizora, plasticni stitnik za ruke, pokrivio polugu menjaca i ogrebao zadnji kofer. Motor nije pretrpeo apsolutno nikakvo ostecenje!!! Tu pravimo jednu malu pauzu, dok ostali pokusavaju da me utese. Mene ljuti samo jedno, a to je cinjenica sto sam pao poslednjeg dana voznje kroz Rumuniju! Bio sam mozda previse samouveren, jer me je svaki dan neko za nesto pohvalio, rekao kako mi voznja dobro ide, kako dobro vladam motorom. Sad sam se spustio na zemlju. Onda shvatam da to moze svakom da se desi. Pogresno procenjena situacija. Kada se sve uzme u obzir, odlicno je proslo!

Dan 6. Ruta: http://www.motoplaner.de/#v4&45.95772,23.56547,1,0,0;45.15408,23.64629,1,0,0;44.6409,22.57765,1,0,0;44.64754,22.54190,1,0,0&&0,0 Poslednji dan u Rumuniji Posle redovnih jutarnjih obaveza, pakujemo se I kacimo prtljag na motore. Pomalo mi je zao jer sam svestan da se cela avantura blizi kraju. Mama razmislja da li I danas da se vozi sa mnom. Ipak odlucujemo da ne, jer nas ceka, za mene zahtevna ruta. Jutro je nesto svezije, ali vedro. Krecemo lagano. Posle krace voznje ulazimo u planine. Temperature se spusta na oko 15ak stepeni. Pogled pred nama se ne moze recima opisati, to treba doziveti. Stajemo da se slikamo i dodatno obucemo jer idemo na vecu visinu.. Borovi su visoki, zelenilo fascinantno. Ne moze se docarati recima. Na bilo koju stranu da se pogleda, preovladava zelena boja, od one najsvetlije, do najtamnije. Ocaran sam lepotom! Nastavljamo dalje, nizemo krivinu za krivinom. Cesto smo nailazili na radove na putu. Primeti se njihova zelja za privlacenjem jos veceg broja turista. Put je sarenolik. Smenjuju se deonice loseg asfalta sa onim jos losijim, pa cak i onim gde asfalta uopste nema. Uzivao sam u offroadu. A onda, bukvalno ni iz cega, nailazimo na deonicu fantasticnog, novog, crnog, odlicno obelezenog asfalta. Narednih 20 km uzivamo u odlicnim krivinama potpuno verujuci ovom asfaltu ! Stizemo na raskrsnicu u Obarsia Lotruli kako bi se ukljucili na ‘drugi’ deo Transalpine koji je dosta visi od ovog ‘prvog’ sumovitog. Tu stajemo I sta bi drugo, no rumunski slatkis.

Po izlasku iz rudnika, sacekali smo da se kisa skroz zaustavi. Krenuli smo nazad prema smestaju, a sput obisli i tvrdjavu u Alba Juliji. Zbog arhitektonske vaznosti, tvrdjava i zgrade unutar nje su proglasene istorijskim spomenicima. Izgradnja tvrdjave pocela je u 17. veku. Izmedju 18. i 19. veka grad je sluzio kao vojni centar Transilvanije i opste skladiste oruzja. U gradnji zida obima oko 12km ucestvovalo je oko 20,000 kmetova. Setaliste kroz tvrdjavu ispunjeno je raznim skulpturama, koje prikazuju kako su ljudi tu nekad ziveli, stil i nacin oblacenja. Tvrdjava me je u jednom momentu podsetila na nas Kalemegdan, a sto je zanimljivo Alba Julija se ranije zvala i Erdeljski Beograd. Vreme do Albe Julije i u obilasku tvrdjave nas je lepo posluzilo, ali kada smo trebali da krenemo prema Sebesu, opet je pocela jako da pada. Seli smo u neki kafic i sacekali da kisa prodje, pa polako nastavili dalje prema smestaju(istom kao i prethodnu noc). Ostalo je jos svega 20ak kilometara da dan privedemo polako kraju.

Rudnik je poceo sa radom u 17. veku. U potpunosti je formiran rucnim iskopavanjem I upotrebom masina, dok eksploziv uopste nije koriscen. Danas je rudnik podzemni park – muzej koji se nalazi na dubini od preko 120 metara pod zemljom. Samim tim je I dosta svezije, ima svega oko 10ak stepeni, pa nam je dobrodosla nasa moto-oprema. Do tla se moze doci na dva nacina. Jedan od nacina je liftom, ali je tu prevelika guzva, pa je mozda korisnije ici stepenicama! Ici pesaka je mozda po meni I zanimljivije jer moze lepo da se fotka, a I nije los trening. Stepenice su pomalo strme I uske, ali makar nema guzve Kada sidjemo do dna, nailazimo na kuglanu, terene za golf, stonitenis, tocak-panoramu, kao i podzemno jezero po kojem se moze ploviti. Slanost jezera je ogromna. Izmereno je da se u jednoj litri jezerske vode nalazi oko 200gr soli, sto je fascinantno! Procenjuje se kako je u rudniku izvađeno oko tri milijarde tona soli !!! Polako smo obisli svaku od tacki, a mislim da ih ima 13. Obilazak je trajao oko 3 sata. Taman za to vreme kisa se ‘potrosila’ I po izlasku pocela je da posustaje. Dok smo pojeli standardni rumunski slatkis(isti onaj kao sa Transfagarasana - kurtoš kalaš) vreme se prolepsalo I mogli smo polako da krenemo nazad.

Dan 5: http://www.motoplaner.de/#v4&45.95692,23.565,1,0,0;46.58811,23.78728,1,0,0;45.95702,23.57708,1,0,0&&0,0 Danasnji dan je bio dosta opusteniji. Obzirom da dan nije bio zahtevan, dozvolili smo sebi duze spavanje i kasniji polazak. Vozili smo opterecenom magistralom do rudnika soli u Turdi i istom putanjom nazad na nocenje. Za razliku od prethodnih dana, danas sam imao suvozaca, moju mamu ! Cilj je bio da obidjemo nekadsnju solanu koja je pretvorena u muzej. Jedinu poteskocu je predstavljalo vreme. Ako je verovati izreci da se po jutru dan poznaje, to je trebao biti lep i suncan dan. Kako smo se priblizavali solani, iznad nas su se skupili tamni oblaci. Sunce se i dalje stidljivo probijalo kroz iste. Ubrzo, preovladali su tmurni oblaci I bilo je samo pitanje vremena kada ce kisa poceti da pada. Sa motora su svi poskidali bocne kofere i ostavili ih u smestaju da ih ne bismo vucarali bez potrebe. U tim koferima ostala su i kisna odela. Uz prve kapi kise stizemo do rudnika i uspevamo nekako da se provucemo i ne pokisnemo. Prilaz rudniku-muzeju Sledi obilazak I potpuno iznenadjenje.

Stigosmo u Sibinj ! Sibinj je jedan od vecih gradova u Rumuniji sa prelepim starim gradom. Grad je, po meni, mozda malo tezi za snalazenje, zato sto je ispresecan sa puno jednosmernih i uskih ulicica, koje su poplocane kaldrmom i daju gradu jos bolji izgled. Provukosmo se do glavnog setalista, gde smo seli da popijemo neko picence i malo rashladimo jer je bila velika vrucina. Kada smo se rashladili, muski deo ekipe je posao u setnju i obilazak ovog veoma zanimljivog grada, a zenski deo ostao da pazi na motore i cuva mesto u kaficu Osvezenje, na ovaj ili onaj nacin Pesacka zona je puna raznih lokala, kafica i prodavnica suvenira, gde sam kupio jos jedan trofejčić. U sustini, Sibinj je prelep i krajnje neobican grad. Zbog vredne kulturne zaostavstine, Sibinj je cak bio i Evropska prestonica kulture 2007. godine. Ima stvarno puno ljudi, grad je ziv, a mogu reci da ima i jako lepih devojaka Posle obilaska i jos jednog malog odmora od setnje i sunca, nastavljamo dalje. Put pod noge(gume) i pravac Sebes! Do Sebesa vozimo magistralom koja i nije toliko opterecena koliko smo ocekivali iz razloga jer je autoput uradjen paralelno sa magistralom, tako da je sav saobracaj preusmeren tamo, a magistrala ostala rasterecena. Pristizemo u Sebes i svracamo do megamarketa da obavimo nabavku i kupimo potrebne namirnice za veceru. Uzimamo nesto vec spremljenog, gotovog jela - sto bi se reklo, od svega po malo. Par kilometara od marketa, pristizemo u smestaj. Vidno iscrpljeni (barem ja), ne zbog samog puta, vec zbog sunca koje je przilo ceo dan. Posle raspremanja, navalismo na hranu koju smo jedva docekali Poseban utisak na mene je ostavio sam smestaj. Svi ti detalji, velike slike iz lova u velikom otvorenom 'predsoblju', prilaz objektu, dvoriste, fontana, puna basta kojekakvog cveca, rostilj u sklopu letnjikovca - iskreno, ja sam se odusevio Posle vecere, druzenje u 'predsoblju' je bilo jako zanimljivo. Slusale su se razne price iz detinjstva i skolskih dana starijih clanova grupe. Sutra moze da se spava, jer nemamo toliko zahtevan dan. U planu je obilazak muzeja soli u Turdi i povratak u Sebes!