Dok vozim u tišini, pokušavam da složim utiske.

Nakon ručka, polako se pozdravljamo i razilazimo uz obećanje da se vidimo poslednjeg vikenda avgusta na letnjem karavanu po Staroj Planini. Neke stiže umor.

Svi znamo da se bliži kraj ovog divnog putešestvija i udišemo punim plućima. Uz dodatak nikotina, ugljen-monoksida…  Spuštamo se prema Predejanu (Predejanama ??). Tu ćemo da ručamo, i onda svako svojim putem…

Nešto ne verujem da ovi od malopre s drvima na kamionu i oko njega imaju dozvole za seču, ali nismo mi policija. Na putu niz Čemernik Mladja zaustavlja kolonu, i kaže “Izadjite iz kola, udahnite ovaj vazduh”.

U to stiže i Mladja i kaže da ćemo ići preko Čemernika, ali lakšom rutom – planirani pravac je jednostavno neprohodan. Krećemo nešto posle 11. Nakratko stajemo u Crnoj Travi gde nam je Mladja ispričao kratku istoriju ovog kraja, i “odao” jedan kuriozitet – u Crnoj Travi postoji stara napuštena crkva koja je zaključana, i niko ne zna gde je ključ??!! Mi nastavljamo uz Čemernik.

Nakon ovog, u svakom pogledu nezaboravnog, zakasnelog ručka, krećemo prema Vlasini. S obzirom na konfiguraciju samog puta (krivine koje ‘izazivaju’) uveren sam da je predeo lep, ali nažalost, noć se odavno spustila. Posle nešto više od sat vremena prijatne vožnje uz pratnju uporne i dosadne kiše, stižemo u Vlasinu gde nas čeka večera (!!??). Više mrljamo po tanjirima nego što jedemo, i sabiramo utiske ovog zaista dugog dana. Nekako nam se nameće zaključak da je put Trgovište – Bosilegrad, iako je trajalo neuporedivo više nego što smo očekivali, bio jednostavno fenomenalan, i da jedini žal koji ostaje je to što je, kad smo krenuli nizbrdo, bio već potpuni mrak i nismo mogli da uživamo u prizorima koje nagoveštavaju farovi vozila daleko ispred nas. Odlazimo na spavanje uz dogovor da je sutra polazak oko 10h. Budjenje donosi iznenadjenje – tokom noći je palo 10-tak santimetara novog snega i planirana trasa se dovodi u pitanje. Dok čistimo sneg sa automobila iščekujemo Mladju da donese poslednje vesti od lokalnog šefa šumskog gazdinstva.

Iako nije bilo hladno, temperatura je svo vreme bila oko 15 stepeni, duvao je užasno jak vetar koji pomera iz mesta, ili zaustavlja u koraku. U kombinaciji sa kišom koja je počela sa sumrakom, to nas je zaista iscrpelo. Onima koji doručkuju, poslednji obrok je bio tog jutra oko 7h, a nama koji ni ne doručkujemo, večera prethodnog dana. Verovatno jedino što nas je držalo je bio adrenalin. Potrpali smo se u automobile, vozili još malo uzbrdo, sve do najviše kote naše rute – 1,800 m nadmorske visine, i lagano krenuli nizbrdo prema obećanoj vrućoj gibanici. Moram priznati da ne znam koliko još kilometara smo prešli pre nego stigosmo na asfalt – u jednom trenutku smo počeli da lamentiramo da l’ smo još uvek na makadamu, ili na lošem (propalom) asfaltu. Noć, kiša i mnoštvo barica nisu bili od pomoći. Dilema je ostala nerešena jer nam nije palo napamet da stanemo samo da bismo utvrdili ko je u pravu. Kako bilo, posle skoro dva sata vožnje (što makadamom, što asfaltom) obreli smo se u Bosilegradu. Domaćin nas uvodi u osnovnu školu, u salu u kojoj inače ručavaju deca. Na ulasku osećamo jak miris hrane, i odmah znam da nam domaćin nije baš sve rekao. Na stolu hleb, turšija, sir, ubrzo stiže gibanica, pita sa kupusom, pita sa lukom i na kraju odličan gulaš od divljači koji se puši. Uz to domaćin nemilice nudi pivo, rakiju, sokove… Doduše, gibanica je bila hladna, ali ako uzmemo u obzir da smo trebali da stignemo na ručak, a da smo stigli na večeru, mislim da bismo je jeli i da ništa drugo nije bilo ‘na meniju’.

Tada su počele da rade i lopate – bukvalno smo lopatama prokopali bedem snega koji je napravio buldožer, napravili koliko-toliko solidan prilaz uzbrdici, i krenuli redom. Izgurali smo jedan po jedan automobil nekih 30-tak metara uzbrdo odakle počinje podloga na kojoj točkovi opet ‘hvataju’. Počeo je da pada mrak, a poslednji auto u karavanu beše ‘moj’ Nitro.

I drugi, i treći, i…

Nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja da se raznim vozilima izborimo sa 20-tak metara nemogućeg terena gde ni guranje nije lako izvodljivo, neki se upuštaju u “probijanje novog puta”. Prvi pokušaj završava neslavno…

Posle novih 40-tak minuta stižemo do, ispostaviće se, najteže prepreke na celom putovanju. Najkraćim putem koji je probio buldožer ne može ni Čiroki sa ‘kramponkama’

Sa ovog mesta, put nastavljamo po grebenu planine. Podloga je ulavnom sasušena trava, i pukom srećom kiša je počela da pada tek kad smo prešli travnate deonice.

Mali predah dok ostali stignu, možemo nešto da gricnemo, a imamo i lep pogled na ono šta nas čeka

GPS kaže 1,720 m nadmorske visine. Prizori su fantastični.

Kako nije bilo mesta za manevrisanje, deo karavana (i ja sa njima) odlazi otprilike kilometar dalje kako bismo napravili mesta ove koji se tek penju. Usput, naišli smo na još jednu nezgodnu deonicu gde su Čiroki&sajla opet bili u glavnoj ulozi. Srećom po nas sa zadnjeg kraja sajle, nemam dokaze za to. Ubrzo stižemo do još jednog prevoja.

Lik koji posmatra šlepanje je Srdjan, vozač drugog Nitra, i verovatno se pita šta mu je ovo trebalo Nije mi prvi off-road, ali mi je prvi put da me neko šlepa. Za utehu, ostaje mi činjenica da je posle mene bez šlepanja prošao još samo drugi Grand Čiroki sa ‘all terrain’ gumama. S prednje strane, na sajli su se menjali crveni i zaleni Grand Čiroki, a pozadi Lade Nive, Uaz, drugi Nitro, mali Čiroki, Nissan Terano.

Kako se bližim vrhu uzbrdice, što snagom motora, što tudjih ruku, uspon postaje sve strmiji, podloga sve klizavija, i sledi neizbežno.

Iako se držim onog “gledaj gde hoćeš da ideš a ne gde ideš” vrlo brzo postaje jasno da bez pomoći prijatelja dalje neću moći

Došao je red i na Grand Čiroki (kasnije će se ispostaviti da je to jedan od dva vozila koja su svima nama ostalima omogućila da se ne okrenemo i vratimo). Odmah za njim, optimistički krećem i ja u Nitru.

Uz manju ili veću pomoć ručnog rada, penje se još nekoliko vozila

Sledeći za njima kreće jedan Uaz, i od njega svi očekuju relativno lak prolazak. Medjutim, pojavljuju se neki problemi sa prenosom, i posle prilično velikih muka i manuelnog rada, Uaz se penje na vrh.

Vožnja postaje sve zahtevnija, put sve lošiji. Dolaze do izražaja sve mane i prednosti raznih automobila i opreme. Nakon 40-tak minuta, popeli smo se na 1,700m nadmorske visine, i dolazimo na prvi ozbiljan ispit. 100-tinak metara strme uzbrdice sa mešavinom blata i raskvašenog i razgaženog snega. Prvo kreće nekoliko Lada Niva, i uz malo manuelne pomoći prolaze.

Još malo, i otisnusmo se mi dalje…

A oni koji su znali šta nas čeka, za poslednje pripreme

Vladimir Zaharijev, predsednik opštine Bosilegrad. Čovek kakvog pamtite za ceo život. Ženio se 5 (pet) puta, a po sopstvenoj priči poslednju, sadašnju, ženu je ukrao negde na Kosovu!!?? U Bosilegradu se priča da je njen bivši muž sa sve bombom u rukama došao po ženu, al’ ga je Vlada ubedio da je voli toliko da će pre da pogine nego da je vrati, i čovek se vrati kući sam. Sam za sebe kaže da je najveći brend Bosilegrada, i verujemo mu. Usput, obećao nam je vruću gibanicu u Bosilegradu. Ovaj buldožer iza njega je, po njegovom nalogu, prethodnu celu noć čistio put od snega da bismo mi prošli. S obzirom na zabrinute poglede onih u Trgovištu, ostaje nam samo da se nadamo da je dobro obavio posao. Ono što tu saznajemo je i da odatle prema Bosilegradu vode dva puta. Jedan kojim je Vladimir došao, ali je još ranije zaključio da nam tuda ne bi bilo interesantno, i drugi, na kojem je pomenuti buldožer upravo završio posao. Još malo vremena koje smo proveli na ovih 1,535 m visine smo iskoristili za grupno i pojedinačno poziranje