Posle kratkog razgovora s njim, definitivno odlučujem da se vratim. Kažem svima da se ja vraćam sam, i da se vidimo u Lukanji. Lule neće ni da čuje, i ide sa mnom. Žao mi je što će i on propustiti Staru, ali znam da nema smisla da ga odgovaram. I sad kad se setim, nerviram se. U medjuvremenu sam video i slike sa ostatka puta po Staroj, i još se više nerviram kad vidim šta sam propustio. Kad bi imalo ikakvog smisla, nadugačko i naširoko bih pisao o tome kakav je promašaj Audi Q5 (čak je ovo gde je stao poslednja od zamerki koje imam). Ali nema veze. Ići ćemo mi opet Staroj dami u pohode, ali nečim u voznom stanju. Lule i ja se lagano spuštamo ka jezeru, i tražimo Lukanju. Problem nastaje kad shvatimo da postoje Mala i Velika Lukanja, a mi znamo samo za jednu. Ni GPS-ovi nam se ne slažu. Luletov iGo kaže levo, moj Garmin pravo. U tom trenutku levo izgleda logičnije, i pratimo iGo-a. Nekoliko kilometara. Put nestaje. OK, 180 stepeni…i nailazimo na lokalni 100% pouzdani navigacioni uredjaj.

Kad je došao do mene, Goša reče ‘pa ovo je bilo u leru’. Verujem Gošo, verujem. Ali ne mogu da verujem kakav je krš onaj Q5. Setih se Zorane. Naravno da ni ona nije znala čime nas u planinu šalje. Setih se Srdjanovog kukanja zbog Qashqai-ja. Pomalo neuobičajeno za mene, ali bio sam prilično iznerviran. Nisam mogao da verujem da je ovo sve što ću videti od Stare planine. Lule kaže ‘Daj gurtnu da ga izvučemo gore’. Neću. Sačekaćemo Ljubišu da nam kaže kako je dalje gore. Dok su svi lagano prošli tu deonicu, evo i Ljubiše. Prijatno je iznenadjen što smo se popeli tu – nije još video da Audi stoji u dnu.

Jedan za drugim, svi ostali prolaze bez problema.

OK, to je to. Pomeri ga, pusti druge da prodju

Ne znam koliko smo prešli, kad Ljubiša koji je predvodio kolonu svojom Mahindrom zastade. Bio je to početak malo kamenitog i neravnog dela puta. On će da krene dalje, u izvidnicu dok mi dobro osmotrimo narednih nekoliko stotina metara kako bismo bezbedno prošli našim manekenskim vozilima. Na par mesta smo i posekli neke grane da ne grebemo vozila. Petnaestak minuta kasnije, sedam u Audi i krećem… Prelazim prvih metar-dva do ‘početnog grebena’ i dalje ne mogu. Nije mi jasno. OK, još jednom, malo veći gas. Mali zalet, početak uspona, i opet stajem, ovaj put se čak i gasi!!!??? Ne razumem. Isključujem ESP, i sve ispočetka. Krenem uzbrdo, zadnji točkovi počnu da proklizavaju, i opet stajem. Idemo opet, ali drugom putanjom. Džaba. Ne verujem. Zar ovde da stanem?? Ne mogu da kažem da sam neiskusan vozač, ali Lule je ipak iskusniji. Kažem mu ‘probaj ti’. Sve isto. Prvo s leve strane, pa s desne. Ne verujemo. Zajedno.

Usput srećemo dva dečaka na motorčićima. I njima je prvi put da su ovde, i zaključuju da bi im bilo interesanto da nas prate.

Posle doručka i kafe, krećemo dalje. Čim smo krenuli da se penjemo od jezera, put postaje teži, ali nije to ništa ozbiljno.

.

Mi krećemo, i par stotina metara kasnije zastajemo da vidimo njihov ‘spust’. Dok smo stajali, primetih na terasi kuće pored puta čoveka sa dvogledom koji ih posmatra. Pitam ga ima li neki pitomiji put do tamo. Odgovara da ima i objašnjava gde sa skrenemo. Nekoliko minuta kasnije, svi smo zajedno.

Sa ovog mesta smo ugledali još lepše mesto uz samo obalu jezera. Ljubiša i Zoran odlučuju da se spuste do dole strmim putem od parkinga, a mi ostali ćemo ipak da produžimo – ako nadjemo pitomiji put spustićemo se i mi, a ako ne, oni će da se vrate, pa ćemo da nadjemo neko zajedničko mesto za doručak.

Kratak pit-stop i idemo prema Zavojskom jezeru. Na jednoj krivini je parking sa kojeg se pruža lep pogled na jezero. Zastajemo…

Nešto posle ponoći, krećemo put hotela u Pirotu. Pozdravljamo se sa kamperima uz ‘vidimo se sutra na Vrtibogu’. Ufff…. Jutro. Plan za danas je sličan jučerašnjem. Grupa sa ozbiljnim terenskim vozilima i željom za ozbiljnim off-roadom ide jednim putem, a mi ‘manekeni’ i oni koji žele opušteniju vožnju drugim. Ovaj put nemamo vodiča, što će se kasnije pokazati problematičnim. Dobijamo track-log sa dva puta do odredišta – visoravni Vrtibog. Kažu, probajte prvim, pa ako je pretežak, idite drugim – drugi će vas odvesti u Lukanju, poslednje odredište ovog karavana. Stajemo na pumpi.

Nadje se nešto i za jelo.

Vatra se brzo razgoreva, šatori su namešteni, i opuštanje ponovo počinje.

Nakon ovog predaha, plan je da se grupe razdvoje. Oni koji spavaju u hotelu se vraćaju u Pirot, a kamperi idu u kamp u Dojkincima. Kako do spavanja ima još dosta, nama se baš i ne vraća u Pirot i odlučujemo da idemo do kampa. Kad smo stigli, noć je već pala, i pripreme uveliko teku.

A i naporan

Hard je očigledno bio prašnjav

Ovde se čovek podseti nekih starih vremena

Njegove slike su uvek najlepše – Car.

Namireni, idemo dalje. Idemo na neku farmu 20-ak kilometara od Pirota. Kažu, domaćin je insistirao da nas dovedu i da nas posluži njegovim sirom i još ponečim. Takvi pozivi se ne odbijaju.

Čini mi se da Lule pomalo tugaljivo ispituje kako je bilo na ‘hard’ varijanti. (Eh taj reduktor…)

U nekoj školi nas dočekuju hranom i pićem.

Srećom, nije dugo trajalo i nastavljamo prema Babušnici.

Stiže i vreme za polazak. Krećemo prema Babušnici, i malo pre nailazimo na kolonu ‘hardista’. Izašli su na asfalt, i čekaju nekoliko vozila koja su se, svojom krivicom, izgubila. Ubrzo se pojavljuju, i dolazi do male žučne rasprave sa organizatorom.

.