Mi krećemo, i par stotina metara kasnije zastajemo da vidimo njihov ‘spust’. Dok smo stajali, primetih na terasi kuće pored puta čoveka sa dvogledom koji ih posmatra. Pitam ga ima li neki pitomiji put do tamo. Odgovara da ima i objašnjava gde sa skrenemo. Nekoliko minuta kasnije, svi smo zajedno.

Sa ovog mesta smo ugledali još lepše mesto uz samo obalu jezera. Ljubiša i Zoran odlučuju da se spuste do dole strmim putem od parkinga, a mi ostali ćemo ipak da produžimo – ako nadjemo pitomiji put spustićemo se i mi, a ako ne, oni će da se vrate, pa ćemo da nadjemo neko zajedničko mesto za doručak.

Kratak pit-stop i idemo prema Zavojskom jezeru. Na jednoj krivini je parking sa kojeg se pruža lep pogled na jezero. Zastajemo…

Nešto posle ponoći, krećemo put hotela u Pirotu. Pozdravljamo se sa kamperima uz ‘vidimo se sutra na Vrtibogu’. Ufff…. Jutro. Plan za danas je sličan jučerašnjem. Grupa sa ozbiljnim terenskim vozilima i željom za ozbiljnim off-roadom ide jednim putem, a mi ‘manekeni’ i oni koji žele opušteniju vožnju drugim. Ovaj put nemamo vodiča, što će se kasnije pokazati problematičnim. Dobijamo track-log sa dva puta do odredišta – visoravni Vrtibog. Kažu, probajte prvim, pa ako je pretežak, idite drugim – drugi će vas odvesti u Lukanju, poslednje odredište ovog karavana. Stajemo na pumpi.

Nadje se nešto i za jelo.

Vatra se brzo razgoreva, šatori su namešteni, i opuštanje ponovo počinje.

Nakon ovog predaha, plan je da se grupe razdvoje. Oni koji spavaju u hotelu se vraćaju u Pirot, a kamperi idu u kamp u Dojkincima. Kako do spavanja ima još dosta, nama se baš i ne vraća u Pirot i odlučujemo da idemo do kampa. Kad smo stigli, noć je već pala, i pripreme uveliko teku.

A i naporan

Hard je očigledno bio prašnjav

Ovde se čovek podseti nekih starih vremena

Njegove slike su uvek najlepše – Car.

Namireni, idemo dalje. Idemo na neku farmu 20-ak kilometara od Pirota. Kažu, domaćin je insistirao da nas dovedu i da nas posluži njegovim sirom i još ponečim. Takvi pozivi se ne odbijaju.

Čini mi se da Lule pomalo tugaljivo ispituje kako je bilo na ‘hard’ varijanti. (Eh taj reduktor…)

U nekoj školi nas dočekuju hranom i pićem.

Srećom, nije dugo trajalo i nastavljamo prema Babušnici.

Stiže i vreme za polazak. Krećemo prema Babušnici, i malo pre nailazimo na kolonu ‘hardista’. Izašli su na asfalt, i čekaju nekoliko vozila koja su se, svojom krivicom, izgubila. Ubrzo se pojavljuju, i dolazi do male žučne rasprave sa organizatorom.

.

- Mali, šta sam dužan? - Ništa, Audije perem džabe! Neka, neka, nećeš još dugo… Stiže još poneko, i opuštanje se nastavlja kako kome odgovara…

U Srdjanu se burno javlja ljubav prema četiri prstena. Zemun je to...

Rešili smo da se malo rashladimo.

Najčudnije od svega je da otvoreni bazeni i dalje rade, i da su puni ljudi. Tu saznajemo da imamo nekoliko sati na raspolaganju jer je mesto sastanka sa ‘hard’ ekipom udaljeno svega pola sata vožnje. Deo ekipe ostaje da se okupa u bazenima, a mi idemo nazad na Jermu.

Posle desetak minuta vožnje stižemo do…hmmm…gradjevine. To je nekad bila banja, kažu idealna za ‘menadžerski stres’. Onda je privatizovana. Vlasnik započeo renoviranje, i odustao…

.

Svraćamo do Manastira Svetog Jovana u Poganovu, a i u neku kafanicu preko puta. Tu je Jerma čijim kanjonom ćemo dalje do jedne banje.

Na izlasku na asfalt, delimo se u dve grupe. Jedna grupa ide u planinu, na ozbiljnije off-road trase. Mi, sa ‘manekenskim’ vozilima, a i neki sa ozbiljnijim vozilima, idemo u obilazak nekih turističkih atrakcija u okolini Pirota.