Njegove slike su uvek najlepše – Car.

Namireni, idemo dalje. Idemo na neku farmu 20-ak kilometara od Pirota. Kažu, domaćin je insistirao da nas dovedu i da nas posluži njegovim sirom i još ponečim. Takvi pozivi se ne odbijaju.

Čini mi se da Lule pomalo tugaljivo ispituje kako je bilo na ‘hard’ varijanti. (Eh taj reduktor…)

U nekoj školi nas dočekuju hranom i pićem.

Srećom, nije dugo trajalo i nastavljamo prema Babušnici.

Stiže i vreme za polazak. Krećemo prema Babušnici, i malo pre nailazimo na kolonu ‘hardista’. Izašli su na asfalt, i čekaju nekoliko vozila koja su se, svojom krivicom, izgubila. Ubrzo se pojavljuju, i dolazi do male žučne rasprave sa organizatorom.

.

- Mali, šta sam dužan? - Ništa, Audije perem džabe! Neka, neka, nećeš još dugo… Stiže još poneko, i opuštanje se nastavlja kako kome odgovara…

U Srdjanu se burno javlja ljubav prema četiri prstena. Zemun je to...

Rešili smo da se malo rashladimo.

Najčudnije od svega je da otvoreni bazeni i dalje rade, i da su puni ljudi. Tu saznajemo da imamo nekoliko sati na raspolaganju jer je mesto sastanka sa ‘hard’ ekipom udaljeno svega pola sata vožnje. Deo ekipe ostaje da se okupa u bazenima, a mi idemo nazad na Jermu.

Posle desetak minuta vožnje stižemo do…hmmm…gradjevine. To je nekad bila banja, kažu idealna za ‘menadžerski stres’. Onda je privatizovana. Vlasnik započeo renoviranje, i odustao…

.

Svraćamo do Manastira Svetog Jovana u Poganovu, a i u neku kafanicu preko puta. Tu je Jerma čijim kanjonom ćemo dalje do jedne banje.

Na izlasku na asfalt, delimo se u dve grupe. Jedna grupa ide u planinu, na ozbiljnije off-road trase. Mi, sa ‘manekenskim’ vozilima, a i neki sa ozbiljnijim vozilima, idemo u obilazak nekih turističkih atrakcija u okolini Pirota.

.

Napunjenih stomaka, spuštamo se nazad.

Tu su i neke interesantne živuljke.

…i doručak.

Pauza za slikanje…

Sa brda puca pogled na Pirot.

Deset minuta uzbrdice kasnije stižemo na neko brdo. Tu su bunkeri napravljeni izmedju dva svetska rata, a u upotrebi su bili do skoro.

Krećemo iz Pirota. Desetak kilometara kasnije, silazimo sa asfalta, i Mladja zaustavlja nas u Q5 i Qashqai – kaže, nemojte dalje, izgrebaćete vozila, a nije daleko, može se peške. OK.

Tu je i malo zabave za sve prisutne.

Neki su se zgražavali nad njegovim tretmanom životinja. Jeste, vezao čovek pticu, magare i dva psa lancima, pa ih vodi po suncu. Ja nisam tradicionalista. Čak dobar deo tradicije smatram problemima koji utiču na naše živote, ali ovaj čovek živi jedinim životom koji poznaje. Mi smo došli džipovima, on peške. Mi smo spavali u hotelu, on verovartno na nekoj slamarici, ili u najboljem slučaju na rasklimanom krevetu sa prastarim dušekom. Čak je i svestan da smo iz potpuno različitih svetova jer je čak i pozirao. Mi o njegovom svetu ne znamo ništa, i nisam siguran da imamo pravo da ga osudjujemo. Kako bilo, mi krećemo, i malo dalje formiramo kolonu.