Tu na vrhu duva jak vetar, i dogovaramo se da krenemo nizbrdo prema Ivanjici da nadjemo mesto da razapnemo šator.

Pogled koji se pruža je zaista retkost.

Posle nešto više od sat vremena tu smo.

Pravac Golija. Cilj – Jankov kamen. Jeste povisoko (1,834m), ali bi put trebao da je dobar, čak i za Q5.

Ovu tablu sinoć nismo videli

Kad smo se vratili u kamp, Lule seda u kanu da isproba i to, a Srele u Q5. Ja idem sa Sreletom, i smejem se dok on shvata da naše kritike na račun Q5 nisu izmišljotine razmaženih. Ubrzo, stižu i Sreletovi roditelji sa kesom odličnih sjeničkih ćevapa. Opet, pred nama je dug put, i čim ručamo, pozdravljamo se sa svima, i odlazimo.

Stajemo i pored mesta gde se jedan mali potok uliva u jezero. Da li je voda za piće? pitam Sreleta. Prisustvo ovih stvorenja garantuje da jeste.

Beloglavi nije jedina interesantna živuljka

Možda neki drugi put… U medjuvremenu, zabavlja nas ‘ovogodišnje pile’

U povratku svraćamo do najveće pećine. Pećina prolazi kroz brdo u dužini od 6,125 metara i izlazi na drugu stranu. Hmmm…primamljivo. Srele upozorava da ćemo ovaj put samo proviriti sa ulaza, a da za neki drugi put možemo da planiramo ‘ekspediciju’, ali da moramo imati na umu da je dobar deo pećine nizak, klaustrofobičan, da se često puzi kroz blato…

Stižemo do dela gde je jezero široko, pravimo okret, i lagano nazad.

Beloglavi se šepure, i kao da poziraju u nekim trenucima

U okolini, i na samom jezeru postoji nekoliko pećina. Srele će verovatno da me kritikuje, ali sam pozaboravljao kako se koja zove. Pri ovom vodostaju, u ovu se ulazi čamcem.

Na vrhu jednog ‘brda’ su ostaci grada Klek iz 12 ili 13 veka – istoričari ne mogu da se slože.

Tu je i beloglavi.

Zaštitu prirode ovde, srećom, shvataju veoma ozbiljno.

Poznata priča. Lepota koja okružuje je…

Izgleda da iz Luleta i mene prosto izbija neodoljiva ljubav prema životinjama.

Pijemo kafu, i ukrcavamo se u čamac.

Nakon nešto manje od sat vremena, njih i dalje nije bilo. Mladja i Lule ostaju tu da ih čekaju, a ja se vraćam na mesto odakle funckionišu mobilni. Nakon 15-20 minuta pokušaja telefoniranja, stvarno počinjem da brinem. Ja stalno imam signal, ali oni su svi stalno nedostupni. Još desetak minuta konstantnog pokušavanja, povećanja brige, i crveno sunce me obasjava – Dejan i Lule u Qashqai-ju. Sad je sve OK. Cela ekipa je sela da jede, a Lule i ja se pozdravljamo sa svima – pred nama je još popriličan put, i moramo da krenemo što pre. U kamp na Uvcu stižemo kasno noću, negde oko pola 2. Srele se budi, pijemo po koju rakijicu, malo se ispričamo, i idemo na spavanje. Ustajemo oko 10. Domaćin je odavno budan, a tu je i Leo – simpatični mali jazavičar koji Sreletu pravi društvo na jezeru.

Ostatak naše ekipe nisu dočekali na Vrtibogu – mislisli su da smo mi svi već prošli, ali su se kasnije čuli s njima telefonima, i zaključili da naša ekipa kasni nešto manje od sat vremena. Ručali smo, popili kafu, a njih još nije bilo. Kako smo u nekom trenutku shvatili da oni nemaju track log do ovog mesta, već samo do Vrtiboga (gde smo svi trebali da se sastanemo), počeli smo i da se brinemo. Mobilni su veoma nepouzdani u ovim krajevima. Domaćin nas je odveo do jednog kamena gde znaju da ima dometa (!!!???) i uspeli smo da ih dobijemo. Otprilike smo shvatili gde su, rekli smo im da čemo ih čekati na putu pored jezera da ih sprovedemo, a taman dok su nam diktirali koordinate, pukla je veza…k’o u filmu. Lule, Mladja i ja sedamo u kola i idemo do mesta gde se put sa planine spušta na put koji ide oko jezera

Malo posle nas, stižu i ‘hardisti’.

Tu su Iva i Boni, a Boni otkriva posebnu naklonost prema Luletu.

Nekih pola sata kasnije smo u Lukanji. Siguran sam da ga ni Srdjan više ne bi prao da je tu.