Zbog magle, odustali smo od obilaska Djalovića klisure, i krenuli nizbrdo…

Još od kad sam pročitao obaveštenje za ovo putovanje, brinula me samo jedna stvar – vreme. Ne zbog hladnoće, spavanja u šatorima, prohodnosti terena, već samo zbog vidika. Znam da je Pešterska visoravan spektakularna, da okolne planine nisu ništa manje lepe, da je Uvačko jezero remek-delo prirode, i zaista sam se plašio da bi vremenske neprilike mogle da pokvare užitak. Srećom, nije bilo tako. Jeste nas sva tri dana pratila slaba dosadna kiša. Jesmo poslednji dan odustali od vožnje čamcima po jezeru zbog ozbiljne pretnje neke oluje. Jesmo imali ozbiljne blatnjave prepreke na putu, ali sve to nije umanjilo utisak. Jedino što je ovo vreme pokvarilo su fotografije. Nije bilo prilike da uhvatimo ove fenomenalne predele u zagrljaju sunca, ali možda je i tako bolje – sigurno ćemo doći ponovo da slikamo. Kad smo stigli do sela Bare, dočekalo nas je nešto što još uvek nisam siguran da l’ je prava magla ili smo jednostavno ušli u oblake.

I opet, idemo dalje.

Putevi kojima se krećemo nisu baš pravi putevi. Više su staze koje se naziru na tlu, ali je teren pitom i čak i Nitro sve prolazi bez problema. Koliko god to za mene bilo dobro, ima i onih kojima ne odgovara. Posle nekoliko sati disciplinovane lagane vožnje, Boske odlučuje da zabavi sve prisutne.

Gutljaj, zalogaj, i idemo dalje.

Posle 30-tak minuta vožnje stižemo do jedne prilično usamljene kuće na brdu za koje mislim da se zove Jelenac. Tu se zaustavljamo, a iz kuće iskaču domaćin i domaćica jureći da nas ponude sirom i rakijom – 15 godina se nije desilo da im je neko nepoznat stao ispred kuće.

Po priči, konji u ovim krajevima žive lep život. Kako poljoprivrede skoro da i nema, leti su pušteni da lunjanju kud im se hoće, a upregnuti su samo tokom zime. Zbog mnogo snega, konji su zimi jedino prevozno sredstvo, i to je jedini period u godini kad se od njih očekuje da nešto i rade. U ovo doba godine, može i ovako.

Stižemo u blizinu Boljara. Mesta najpoznatijeg po tome što bi tu trebao da prodje spominjani auto-put. Putokaz deluje kao da ga priziva, a mi idemo desno.

Idemo dalje…

Još malo slika, čisto da shvatimo da Danijel nije jedini spreman da se razgoliti za slike.

Malo dalje, zaustavljamo karavan, i doručkujemo.

Nastavljamo dalje, i idemo do Ramstara – močvarni deo visoravni, inače zaštićeno prirodno dobro, i kao dokaz surovosti ovih krajeva ponovo gledam nešto što sam do tog dana vidjao samo na slikama.

Ubrzo stizemo u selo Karajukića Bunari čuveno po najnižoj temperaturi ikad zabeležnoj u celoj bivšoj SFRJ – 13. januara 1985. godine ovde je izmereno –39,5 stepeni Celzijusa. Tog dana nije bilo baš toliko hladno, ali njemu nije prijalo.

Krećemo dalje, pa opet stajemo. Taman – moram i ja imati neku sliku da dokažem da sam stvarno bio tamo.

Ipak, posle kraćeg prepuštanja instinktima, i Bobi shvata da je na nesvakidašnjem mestu.

Lord i Bobi beskrajno uživaju.

Idemo dalje i zaustavljamo se na jednom mestu gde nam domaćini pokazuju trasu kojom je planiran auto-put, i koji bi za njih bio spas. Gledam okolo, i zaključujem da bi za neke bilo dobro da je već uradjen.

Teško je odvojiti pogled.

Nastavljamo dalje, i opet se zaustavljamo na nekoj uzbrdici. I ovde je radio aparat, ali mi je samo ova slika zapala za oko. Brana, deluje ljut. Možda mi još nije oprostio što nigde nisam spomenuo kako je na Dukatu zakačio i izvukao mene i jednog Čirokija zajedno…

Prvo stajanje je kod sela Razdaginja. Izlazimo iz automobila, i… Nisam siguran da bih umeo da opišem prizore i kad bih probao. Slike ne mogu da dočaraju. Morate otići i videti. Broj fotoaparata u akciji možda najbolje opisuje osećaj koji vlada.

Ujutro, polazak je bio oko 8.

Već sam spominjao reputaciju ovih krajeva – najhladniji predeli bivše SFRJ su u pitanju. Pri samom planiranju putovanja dosta smo razglabali na temu da li da spavamo u kampu pod šatorima, ili u nekom ‘čvrstom’ smeštaju u Sjenici koji je Sretko obezbedio. Kad mi je Zemunac rekao da su za kamp obezbedili veliki vojni šator u kojem mi treba da postavimo naše male šatore, za mene je dilema bila rešena – spavam u šatoru. Ekipa iz Toyote me je pratila (doduše neki nisu imali šatore, pa su spavali u kolima), a ostatak je otišao u Sjenicu da spava. Kad se društvo malo razredilo, pričali smo o potencijalnim problemima spavanja u šatoru, a zapalo mi je za oko da nisam baš spreman kao što sam mislio. Neki su bili bolje opremljeni.

Drugari iz Toyote su trebali da putuju s nama iz Beograda, ali zbog obaveza su ipak morali da krenu malo kasnije. Večeru nisu propustili.

Nismo samo mi gladni.

Ispostavilo se da je dobro procenio jer glad čini svoje.