Pauza za slikanje…

Sa brda puca pogled na Pirot.

Deset minuta uzbrdice kasnije stižemo na neko brdo. Tu su bunkeri napravljeni izmedju dva svetska rata, a u upotrebi su bili do skoro.

Krećemo iz Pirota. Desetak kilometara kasnije, silazimo sa asfalta, i Mladja zaustavlja nas u Q5 i Qashqai – kaže, nemojte dalje, izgrebaćete vozila, a nije daleko, može se peške. OK.

Tu je i malo zabave za sve prisutne.

Neki su se zgražavali nad njegovim tretmanom životinja. Jeste, vezao čovek pticu, magare i dva psa lancima, pa ih vodi po suncu. Ja nisam tradicionalista. Čak dobar deo tradicije smatram problemima koji utiču na naše živote, ali ovaj čovek živi jedinim životom koji poznaje. Mi smo došli džipovima, on peške. Mi smo spavali u hotelu, on verovartno na nekoj slamarici, ili u najboljem slučaju na rasklimanom krevetu sa prastarim dušekom. Čak je i svestan da smo iz potpuno različitih svetova jer je čak i pozirao. Mi o njegovom svetu ne znamo ništa, i nisam siguran da imamo pravo da ga osudjujemo. Kako bilo, mi krećemo, i malo dalje formiramo kolonu.

Pukim slučajem, dok se sakupljamo nailazi i jedan Šop. To mu dodje nešto kao tradicionalni seljak iz okoline.

Kratko se zadržavamo, i odlazimo u hotel na spavanje. Ujutro, sakupljanje ispred Muzeja Ponišavlja.

Po obilasku tvrdjave, tražimo mesto da jedemo. Dogovorili smo se da pitamo taksiste. Nailazimo na grupicu taksista, najstarijeg pitamo gde ima neka dobra kafana u Kladovu. Kaže, “U Kladovu nema” ???????? Onda nam nerado preporučuje neku tu u blizini. Gladni smo, i nismo željni eksperimentisanja, pa pitamo je l’ ima negde nešto u okolini. Taksista kaže da ima 20-tak kilometara prema Negotinu. Odlično! To nam je ionako usput. Dobijamo instrukcije kako da je nadjemo, i krećemo. Usput se dogovaramo da više nema stajanja – jedemo, i pravac Pirot. Tako i bi. Kad smo stigli u Pirot već je bio mrak. Prvo smo, naravno, promašili hotel, a kad smo se čuli s Mladjom, saznajemo da smo ispred pogrešnog hotela. On nas navodi do pravog, smeštamo se i idemo na organizovanu večeru u obližnjem restoranu. Posle večere, Lule i ja pitamo za milEta i Necka, a Mladja kaže da su stigli, ali da su u nekom njihovom tradicionalnom šljivaru. Zovemo milEta, dobijamo koordinate, i krećemo do njih. Kad smo stigli, oni su još u fazi ‘postavljanja logora’. Sa njima je i Vučko kojem je stigla nova igračka – šator i krevet u jednom.

.

Put nas dalje vodi do Kladova, tvrdjava Fetislam. Nekako sam više očekivao od ove tvrdjave. Više puta sam je video na TV, čitao ponešto o njoj, i jednostavno, očekivao sam više.

A tu je i crkva oko koje je svojevremeno izbio skandal jer su naši stručnjaci u prmotivni spot za Srbiju ubacili i kadrove ove rumunske crkve.

Na rumunskoj obali Dunava dominira Decibal

Malo kasnije, stižemo na proširenje puta koje je nešto izmedju parkinga i vidikovca.

Znamo da je Djerdapska magistrala poznata po čestim odronima, ali mi nismo imali problema s njima. Uskoro nailazimo i na logično objašnjenje. Majstor u korpi koristi nešto kao drvenu metlu, i kad naidju na neku gomilicu kamenja na putu, oni ne stajući skljanjaju kamenje u stranu.

Zanimljiv potporni zid.

Domaćin (neka mi oprosti – ime sam mu zaboravio) nam je ispričao životnu priču Kapetan Miše, a i svoju. Unutar kompleksa imaju manje smeštajne kapacitete, i ne nameravaju da ih šire. Neće da prave gužvu. Nas je poslužio sokom i medovačom. Zahvaljujemo, i nastavljamo dalje.

.

Stižemo i na Kapetan Mišin Breg. To je mali eko-etno kompleks sa galerijom skulptura od drveta na otvorenom.

Odavde, Bata Lule vozi.

Put od magistrale do kampa je prvi šatro off-road na ovoj turi, pa ga je valjalo zabeležiti.

Tu je i jedno kučence očigledno naviklo da ga svi hrane. Srdjan dokazuje da u njemu kuca meko srce, iako je Zemunac.

Idemo dalje... Lule predlaže da napravimo kafe-pauzu u jednom kampu (zaboravih kako se zove) pored Dunava. Tu je svratio kad se vraćao iz svoje avanture po Rumuniji, i kaže lepo je. OK, skrećemo.

.

Sedamo u kola i krećemo dalje. Sledeća stanica Golubac, Stari grad.