Pored puta, pažnju nam je privukla 'pečurkica' Kako Sale kaže, od ove pečurke čoveku bude mnooogo lepo. Razmišljao sam da l' da je uberem, ali kako niko od nas ne zna na koji se način jede, odustajem. S druge strane puta, interesantni prizori Milan shvata da ćemo odavde uglavnom nizbrdo, i skidamo njegov bicikl sa Dustera. Svi smo spremni za nastavak puta. Od tog trenutka ja počinjem da shvatam koliko nikad nisam ni razmišljao o vožnji bicikla po planinama. Jedna od prvih stvari koje uvidjam je da je nizbrdo po makadamu bicikl praktično brži od automobila. Na sreću, Milanče je uvidjavan, pa nas redovno sačekuje. Silazimo na asfalt pored jezera, odlazimo do Promaje, tamo nas dva ljubazna policajca upućuju na hotel na drugom kraju jezera jer je jedini zvanični kamp u njihovoj nadležnosti. Stižemo do hotela, i pijemo kafu (doduše, samo ja - Milan i Sale ne piju kafu; oni su na koka-koli). Zamolili smo konobara da nam pronadje upravnika (kod njega je kažu ključ od kampa) kako bismo se prijavili i smestili. Nije da mi insistiramo da budemo u zvaničnom kampu, ali duž puta oko jezera na svakih nekoliko stotina metara je tabla sa raznim zabranama koje uključuju divlje kampovanje, i to deluje prilično ozbiljno. Ne znam koliko je vremena prošlo, ali do upravnika nismo stigli, i odlučujemo da odemo do kampa. Na kapiji je povelik katanac, te se vratismo u hotel. Konačno naidjosmo na predusretljivo osoblje koje je pozvalo upravnika koji reče da nema ključ!?? OK, odustajemo od zvaničnih kombinacija, i idemo na obalu. Stižemo do mesta na obali sa kojeg se vidi kamp. Odatle vidimo da u kampu ima ljudi, i pokušavamo da peške stignemo tamo da vidimo da l' postoji alternativni put. Usput nailazimo na pomalo zapuštenu gradjevinu očigledno namenjenu kulturnim dešavanjima Uspevamo nekako da dodjemo do kampa i nalazimo jednog prilično neljubaznog i grubog starijeg gospodina. Medjutim, kako mi se čini, pomislio je da smo neka službena slica koja su došla da ga gnjave, i kad je shvatio da nismo i kad je dozvolio da mu kažemo šta nas muči, omekšao je i ispričao nam kako je tu celo leto, kako plaća povelik iznos za to, a kako mu država u skladu sa novim tendencijama samo nameće nove zabrane - te ne može čamac, te ne može pecanje, te ne može ovo, ono... Nije mogao da nam pomogne - drugog puta, osim onog s katancem nema, a kamp je u stvari zatvoren jer je sezona gotova, isključena je voda i struja... On je tu još samo koji dan, a nama preporučuje da šator postavimo ili medju brezama blizu kojih smo parkirali, ili s druge strane kampa medju nekim borićima. Vraćamo se do Dustera, i odlučujemo da kamp podignemo medju brezama. Namestili smo se, jeli. Uskoro je počelo da se smrkava. Kako nam je onaj zvanični kamp bio blizu, shvatili smo da nam matori i nije rekao potpunu istinu - struju je očigledno imao, a kasnije smo saznali i da je katanac samo fora. Može jednostavno da se skine, ali nama to prosto nije palo na pamet. Nema veze. Ovde nam je možda i lepše. Vlasinsko jezero je poznato po hladnoći, i čim je sunce zašlo, postalo je osetno hladnije. Sale, koji prethodnu noć skoro da uopšte nije spavao, odlazi 'u krevet', a Milan i ja na toplom, u Dusteru, gledamo zabavan film sa Bruce Willis-om, i onda se i mi kupimo u prnje.

Krećemo uzbrdo, i ubrzo silazimo sa asfalta. Kako je ovo period kad je priroda obojena svim bojama, često stajemo da slikamo. Stižemo do ogradjenog lovišta, i vozimo sa vanjske strane ograde. Povremeno nailazimo na tablu sa natpisom "Ne prelazi ogradu. Opasnost od divljači.". Vukovi ili medvedi, ostade pitanje. Sale je plan puta pravio na osnovu Google Earth-a. Kako to i nije najpouzdaniji način da se utvrdi prohodnost, povremeno stanemo na nekoj raskrsnici, pa i peške 'ocenjujemo put'. Procene se ispostavljaju tačnim, i uskoro stižemo do skretanja za sam vrh. Mada smo kasnije uvideli da smo imali više nego dovoljno vremena, odlazak na vrh nam nije bio u planu. Nastavljamo dalje, i ubrzo vidimo Vlasinsko jezero.

Možda bi trebalo da se zabrinem - opet nisam stigao na cilj. Možda, kad bi svaka vožnja morala da ima cilj. Ne mora. Umesto cilja može da ima samo svrhu. Svrha ovakve vožnje je uživanje. Druženje sa najrazličitijim ljudima, druženje sa prirodom. Uživanje u nesvakidašnjim predelima. To je svrha.Cilj je fakultativan. Ovaj put fakultativni cilj je bio Besna kobila. Planinski vrh na 1923 mnv. Inicijator cele akcije je bio Sale Veljković, osnivač i spiritus movens sajta www.freebiking.org , naravno, i novinar Auto Bilda. Plan je bio da se freebajkeri, da ne kažem 'slobodni biciklisti' nadju u subotu 25.09.2010. pre podne u Promaji, mestašcu pored Vlasinskog jezera. Tu na parkingu ostavljaju automobile, i kreću uzbrdo biciklima preko Vardenika i samog vrha Besne Kobila do planinarskog doma Kriva Feja gde će prespavati (neko u domu, neko u šatoru u okolini). Sutradan postoje dve opcije - obe vode preko Dukata do Bosilegrada. Prva, duže, ide preko Golemog vrha, a zatim preko Karamanice do Bosilegrada. Druga takodje ide preko Dukata, ali preko Crnooka - kraća je i lakša. Definitivan dogovor je ostavljen za nedeljno jutro. Kako se ja obično šlepam uz ekipu Auto Bilda, tako je bilo i ovaj put. Zorana me pozvala, ja prihvatio, i to je bilo to. Plan je bio da mi kojima bicikl i planina ne idu zajedno, idemo sa dva vozila, pratimo ekipu na biciklima, a uz to da im i povezemo stvari koje baš i ne moraju da tegle kad već imamo čime da ih vozimo. Uobičajene stvari nisu ni ovaj put preskočene - deo 'automobilske' ekipe otkazuje, i praktično ću ja biti jedini u kolima. Kako je vozilo koje će mi biti na raspolaganju Dacia Duster, moje oduševljenje nije ništa manje. Sale ima dodatni plan - krećemo u petak rano ujutro i idemo do Predejana, a dalje van asfalta preko Čemernika do Vlasinskog jezera gde ćemo prespavati tu noć u kampu, pa ujutro do Promaje, i dalje prema planu. Sale i ja se lako dogovaramo oko svega - on će doći po mene, pokupićemo Milana u Jajincima, i idemo dalje... I dodje petak... Nije se još pošteno ni razdanilo, a Sale je ispred moje kapije. Tovarim svoje stvari i odmah krećemo do Jajinaca. Uskače i Milan, i na putu smo. Na OMV-u kod Lapova Sale mi ustupa ključeve Dustera, i (za mene) idila počinje. Duster je auto koji mi je privukao pažnju još kad su ga najavljivali. Čitao sam i slušao samo lepe stvari o njemu, i jedva čekao kad ću moći da ga isprobam. Dočekah, i oduševih se. Neću da gnjavim o kolima, ali će po slikama&komentarima sasvim sigurno biti jasno kakvi su mi utisci. U Predejane stižemo oko 11, i to mi je prva prilika da bolje zagledam Dustera.

Je l' može nekim standardnim off-roaderom?

Da probam ponovo... Podloga suva, kamenita, ne i rastresita. Nissan Qashqai sa letnjim gumama za asfalt prošao, ja sa Q5 nisam mogao. Inače, jedan stari quattro (100 ili 200 - nisam zagledao) je išao sa ekipom koja je išla težom stazom, i sve je prošao. Jeste ga majstor mašala lupao odozdo, ali je prošao.

@maxster Nije da nisi u pravu za gume ako pričamo o nekim opštim uslovima off-road vožnje, ali, ja pričam o konkretnim uslovima za koje, veruj mi, obična letnja guma za asfalt vrši posao. Uostalom, Qashqai nije imao ništa bolje gume. Nisam početnik ni za volanom uopšteno, ni u ovakvim 'avanturama' (očetnik sam samo u 'obnarodovavanju' mojih putešestvija), i više nego dobro znam šta znači odgovarajuća guma (ako budeš ponekad zaludan, pogledaj blog iz mog potpisa ;D ). Ovde nisu bile u pitanju gume.

pratim...

Ono zbog čega ja najviše 'preferiram' Garmin je Infoteam-ova mapa Srbije. Naravno, nije savršena i nema sve, ali nijedna nije. Put kojim ja svakodnevno idem do posla je do pre mesec dana postojao samo na toj mapi, i to otkad ja koristim GPS (nešto više od 2 godine), pa je u početku za mene jednostavno bilo besmisleno koristiti bilo šta drugo. Kao i većina vas, relativno često idem nekim 'putevima kojima se redje ide' i naravno, nailazio sam na nepostojeće puteve. Medjutim, ono što mi se najviše svidja je što bilo ko ko koristi Garmina u Srbiji može svaku grešku/nelogičnost na koju naidje da pošalje Infoteamu, i već na sledećem izdanju mapu greška će verovatno biti ispravljena. (Do 'kašnjenja' može doći ako je update bio veoma blizu izdavanja, pa nisu stigli da provere nove podatke) Na SCG Route mapi trenutno ima barem 200km puteva koje sam im ja poslao, i barem 20 različitih korekcija. Ono što mi se nikad nije desilo da primetim na Garminovoj mapi, a znam za nekoliko primera na drugima je da ima ucrtan put koji u stvarnosti ne postoji. Može da bude ucrtan sa greškom od 50-100m, ili da asfalt bude obeležen kao makadam i obrnuto, ali da put bude ucrtan, a da ga nema, to nisam video. iGo nisam imao prilike da ozbiljnije koristim, ali sam baš takvo iskustvo imao pre desetak dana na Staroj planini. Korisnički interfejs je po meni isključivo stvar ličnog ukusa, i još važnije - navika. A, što se tiče cene, i sam sam skeptičan da li Garmin vredi koliko košta.

A ja s druge strane nemam pojma kako je na motoru, tako da... ;D Audi...jooojjjj!!!! Što se mene tiče, kad se uzme u obzir cena i osjećaj, to je najlošiji auto koji sam imao prilike da vozim - ovde uopšte ne želim da polemišem o nesumnjivom vrhunskom kvalitetu izrade, verovatnoj dugoročnoj pouzdanosti i sl. Pričam isključivo o subjrektivnom osećaju koji sam imao vozeći prilično hvaljen novi auto od 40,000 EUR. Audi koji smo dobili je bio sa 2.0 TDI motorom, 170 KS, 7-stepeni automatski S-tronic menjač. Oprema uobičajena za tu cenu, pa tu ne bih u detalje. Prvo iznenadjenje sam imao kad sam iz Porsche-a krenuo kući (ibarska), i shvatio da on baš i ne povlači kao sam očekivao s obzirom na snagu i obrtni momenat (350 Nm). Tešio sam sebe da je u pitanju vreme prilagodjavanja na menjač - 1,600km kasnije, bilo je isto, samo sam uočio još nedostataka. Deklarisani max obrtni momenat je naveden u rasponu 1,750-2,500 obrtaja, što bi u teoriji trebalo da znači da on idealno ubrzava u tom rasponu obrtaja. I to je sve lepo. Medjutim, menjač radi tako da ako vozač drži konstantnu brzinu, obrtaji jedva da stižu do 1,750. Kad je potrebno ubrzanje, po uputstvu, pedala gasa ide 'do poda' da bi proradio 'kick-down'. Ali, kad pritisnem pedalu do poda, možda preterujem, ali čini mi se da mu treba pun sekund da prebaci u stepen prenosa koji on smatra optimalnim, onda se desi kratko brutalno povlačenje, pa onda malo ravnomernije. To u oštrijoj vožnji po krivudavom putu (izlaz iz krivine 'pod punim gasom') deluje kao da neko vozi kola sa manuelnim menjačem, a kvačilo mu baš i nije jasno. Kako je s nama bio i Qashqai (2.0 cdi, 150 KS, 320 Nm, automatik, 6 stepeni), mogli smo direktno da poredimo, i Audi je jednostavno zaostajao (ne mislim u brzini, nismo probali da se trkamo, nego u osećaju). Da budemo fer, audi je celih 56kg teži. Prc! A kad smo sišli sa asfalta...jjjjooooojjjj. To mesto odakle smo se vratili Audije Qashqai je prošao kao da se popeo na ivičnjak na Bulevaru. Pa, isekli smo neko granje na 150m od mesta gde nismo mogli da prodjemo jer je teren takav da nam nije palo na pamet da govno neće moći da prodje. Nikad nisam čuo za slučaj da se automobil sa automatskim menjačem nekome nekad ugasio, a meni se to desilo sa ovim. Njegova elektronika potpuno pogrešno radi van asfalfta, a ne postoji način da čovek sam nešto uradi. Jedino za šta postoji dugme je za isključenje ESP-a i pomoć pri kretanju na strmoj nizbrdici. Sa uključenim ESP-om auto se ugasio kad nije mogao dalje, a sa isključenim njegov 'samoblokirajući' (prc!) diferencijal je svu snagu prebacivao na zadnje točkove koji su proklizavali, i to je to... Ne znam zašto su mu 'dali' klirens od 20cm. Ima on svoje dobre strane. Lep je. Ljudi ga primećuju na ulici. Na autoputu je udoban i pri povelikim brzinama. Kočnice su mu sjajne. Ali, za 40,205 EUR mislim da bi morao da nudi mnooogooo više. Najskuplji Qashqai sa 2.0 motorom i automatskim menjačem ima dosta sitnica koje Audi nema i košta 31,290 EUR (sa sve fabričkom navigacijom), a ne postoji segment u kojem je Q5 bolji od njega, osim verovatno statusa u Strahinjića Bana i na sličnim 'okupljalištima mladih u Beogradu'. A da vam ne pričam gde je sve Qashqai prošao...

@ aca-pn - nadam se da nisam izneverio očekivanja Track log kačim kad ga sredim...

Ustao sam pre Luleta, negde oko 6. Nisam ni shvatio koliko je hladno, i dok sam na otvorenom skuvao kafu, počeo sam da se tresem od hladnoće. Sa skuvanom kafom sam ušao u kola i upalio ih da se zagreju. Dok sam završavao kafu, probudio se i Lule, ušao u kola, i konstatovao ‘baš lepo od tebe što si ustao ranije i naložio vatru’. Ubrzo pakujemo šator, i krećemo lagano kući preko Divčibara. Kad sam stigao kući, cajger je pokazivao 1,508 km. Ostaje žal za Starom planinom, ali nema veze - otići ćemo ponovo.

Nekoliko stotina metara nadmorske visine kasnije već nas hvata mrak. Nalazimo lepo mestašce, parkiramo, i postavljamo šator. Iako je veče bilo savršeno vedro, tokom noći je počela da pada kiša, i prilično je zahladnelo.

Za vodu sa Golije kažu da je najbolja. Verujemo.

Tu na vrhu duva jak vetar, i dogovaramo se da krenemo nizbrdo prema Ivanjici da nadjemo mesto da razapnemo šator.

Pogled koji se pruža je zaista retkost.

Posle nešto više od sat vremena tu smo.

Pravac Golija. Cilj – Jankov kamen. Jeste povisoko (1,834m), ali bi put trebao da je dobar, čak i za Q5.

Ovu tablu sinoć nismo videli

Kad smo se vratili u kamp, Lule seda u kanu da isproba i to, a Srele u Q5. Ja idem sa Sreletom, i smejem se dok on shvata da naše kritike na račun Q5 nisu izmišljotine razmaženih. Ubrzo, stižu i Sreletovi roditelji sa kesom odličnih sjeničkih ćevapa. Opet, pred nama je dug put, i čim ručamo, pozdravljamo se sa svima, i odlazimo.

Stajemo i pored mesta gde se jedan mali potok uliva u jezero. Da li je voda za piće? pitam Sreleta. Prisustvo ovih stvorenja garantuje da jeste.

Beloglavi nije jedina interesantna živuljka

Možda neki drugi put… U medjuvremenu, zabavlja nas ‘ovogodišnje pile’

U povratku svraćamo do najveće pećine. Pećina prolazi kroz brdo u dužini od 6,125 metara i izlazi na drugu stranu. Hmmm…primamljivo. Srele upozorava da ćemo ovaj put samo proviriti sa ulaza, a da za neki drugi put možemo da planiramo ‘ekspediciju’, ali da moramo imati na umu da je dobar deo pećine nizak, klaustrofobičan, da se često puzi kroz blato…

Stižemo do dela gde je jezero široko, pravimo okret, i lagano nazad.

Beloglavi se šepure, i kao da poziraju u nekim trenucima