Nešto posle 6 stižemo do kapije vojnog objekta na Solunskoj Glavi. Kad smo stali, komentarisao sam kako se još nisam vozio po tako kamenitom terenu, i nisam bio jedini. A kamenju kraj nije bio ni blizu. Vojska k'o vojska - na sam vrh se ne može, a fotoaparate sklanjamo. Revnosni vojnik vadi sveščicu i popisuje nas sve - ime, prezime, i broj lične karte ili pasoša... Okrećemo kola, i u sumrak krećemo nizbrdo Idemo ka Nežilovu gde ćemo prespavati. Medjutim... Spuštajući se sa Solunske Glave prolazimo kroz mestašce Gorno Jabolčište. Mrak je odavno, i upada u oči da ulice (ako se mogu tako nazvati), kvalitetom podloge dostojne hard trase na Povlen reliju, imaju rasvetu. Mesto je pretežno, ako ne i potpuno nastanjeno muslimanima, i ono što nam 'bode oči' su uličice pune ljudi, ali bez žena. Meštani nas radoznalo gledaju, i dobacuju na engleskom!!??? Nekako izlazimo na nešto što liči na asfalt, ali opuštanje kratko traje. Na jednoj levoj krivini pre mosta, mi skrećemo desno, i krećemo uzbrdo. Sale tvrdi da je na topo mapi koju gleda ucrtan nekakav put. Vlado kaže da se vozimo koritom reke. Uz dužno poštovanje Saletovom iskustvu u korišćenju i čitanju mapa, teren kojim se krećemo govori da je Vlado u pravu. Kamenje veličine fudbalskih lopti na sve strane. O rukometnim da ne pričamo - one daju ravnu podlogu. Truckamo se 'za sve pare'. Preko radio-stanice Goca priča kako je jednog Palestinca upitala kako, kad su sve žene prekrivene od glave do pete, uopšte znaju npr. koliko ima godina. On joj je rekao 'po stopalima'. Nekoliko glasova preko radija odmah ubacuje pitanje 'kako po stopalima', a umesto Gocinog glasa, čuje se Gošin: Po mirisu!!! Ljubiša umalo nije sleteo u jarak zbog smeha. Ne znam koliko dugo smo se vozili po tome. Po GPS-u bih rekao 5-6km, ali nije ni bitno. To je bio najsuroviji kamenjar preko kojeg sam ikad prešao na točkovima. Ako je uspon bio dostojan hard trase za Povlen, ovo je bilo dostojno specijalnog ispita za soft na Serbian Trophy-ju. Još mi nije jasno kako je Vitara iz Leskovac prešla preko svega toga, a da bar jedan točak nije usput ostavila. Kako smo išli sve dalje uzbrdo, komunikacija radio-stanicama je pomalo zamrla. I vozači i suvozači su bili usredsređeni na izbegavanje kamenja i čuvanje automobila. Tišinu prekida Gošin glas: Ja gasim svetla. Nemam više živaca da gledam kuda idemo! Najbolja ilustracija 'puta' kojim se krećemo. Kad smo izbili na prevoj zastajemo da se skupimo (kolona se rastegla). Ja pitam Vladu i Krstu da li su neki put pre organizovali vožnje karavanskog tipa, i nimalo nisam iznenađen njihovim negativnim odgovorom. Ljubiša i ja ih kritikujemo zbog ove deonice, i pridružuje nam se Zoki (Makedonac, član njihove 'ekipe'). Složni smo da je ovakav teren ipak preteran. Posle mi je bilo malo krivo jer mi se čini da su njih dvojica, pogotovo Vlado, prilično teško doživeli naše nezadovoljstvo. Ipak, i pored tolikog kamenja, oko pola 11 stižemo u Nežilovo. Smeštamo se u objekat koji ni sam ne znam kako bih nazvao - hotel bi možda bilo najprikladnije. Ne znam tačne podatke, ali deluje mi da objekat, pored restorana, ima zgradu sa dvadesetak soba zaista lepo opremljenih. Sve je potpuno novo, i očigledno je da smo medju prvim gostima koji ovde spavaju. Dovde jedva da postoji asfaltni put, i stvarno mi nije jasna ideja ovakvog objekta na ovom mestu. Oko 11, pastrmka je pečena

Kvalitetno zadihani, sedamo u kola, i krećemo nizbrdo. Solunska Glava... Dok se spuštamo, Ljubiša primećuje da se na Krstinom Jeepu otkačio auspuh. Iz meni nepoznatih razloga, Zoki posmatra Krstu dok budži auspuh i 'umire od smeha' Zoki i Žaki Auspuh zakačen, idemo... Neprijatelj je budan Solunska Glava drema A prvobitan plan je bio da ovde spavamo Planinarski dom Karadžica. 1,450 mnv. Po prvobitnom planu, tu smo trebali da spavamo prvo veče, ali su Vlado i Krste zaključili da bismo mnogo vozili po mraku, pa su promenili plan. Stajemo pored doma da ručamo. Solunska Glava je sve bliža Namireni, pakujemo se i krećemo...ne baš... Gošin Jeep otkazuje poslušnost. U potpunosti ignoriše Gošine pokušaje da ga upali. Srećom, medju učesnicima ima ljudi koji se razumeju u te stvari. Udaljavam se da ne smetam... Vlado posmatra zabrinut...ne baš Nekih pola sata kasnije nastavljamo. Kolona se zaustavlja pored jednog spomenika Domaćini nas podsećaju na nesreću iz 1992. kada se ovde srušio jedan ruski teretni avion. Ono što mi nismo znali je da je veoma brzp nakon pada aviona celo područje bilo blokirano velikim brojem vojnika i policajaca, a da meštani okolnih sela narednih tri godine nisu kupovali cigarete. Nastavljamo, i teren postaje teži a Solunska Glava bliža Na 2,000 metara iznad mora ponovo stajemo. Visoravan Begovo polje. Stajemo, malo fotografišemo, i sedamo u kola... Planinarski dom Karadžica je "preko puta" Još malo... Put postaje sve strmiji, kamenje na putu sve veće

I dalje uzbrdo... Vlado i Simona Zoran Damjan u ne baš običnoj Nivi Lule i Tanja Moji 'domaćini' - Ljubiša i Veselka Nemam baš običaj da stavljam muškarce ispred žena, ali ovde imam logičan razlog - prvo ime je vozač, drugo suvozač. Samo što smo krenuli, i zaletli se uzbrdo, naiđosmo na Dečaka sa plavim ustima, i njegovog vernog Karabaša, te i tu, na 1,700mnv pravimo kratku pauzu Ljubiša i Dečak sa plavim ustima Budno oko domaćina na sve motri Karabaš Solunska Glava je još daleko, a hoćemo i još ponešto da vidimo, pa se ne zadržavamo mnogo Neki minut posle podneva stižemo na 2,170 mnv, i 'parkiramo' vozila. Idemo da vidimo Salakovska jezera, s tim da do njih ipak moramo malo da pešačimo. Dok su one pozirale Saletu, ja videh lepu sliku... Najstarijima je sve dozvoljeno A, ako dovoljno smanjim slova, verovatno neće ni znati šta sam rekao )

DAN DRUGI Hostel Shanti je jedno vrlo simpatično mestašce. Jedna stara kuća i jedna dvorišna zgrada čine hostel. Nameštaj vrlo jednostavan, uobičajen, već pomalo star. U dvorištu nekoliko stolova i (rasklimanih) stolica. Na stolovima 'mušeme' kao nekad... Pored nas, tu je bilo još nekoliko gostiju, svi stranci. S obzirom na lokaciju hostela, ama baš nikako mi nije jasno kako neko bez vodiča pronadje ovo mesto. Vlado - jedan od naših domaćina Kako je i obećano, vruć burek je stigao u 7. Polako doručkujemo, pijemo kafu, i...pokret. Jeep je čuvena marka. Ljubitelji iste često napominju da je Jeep začetnik 4x4 vozila. Diskutabilno. Tvrde da je 'samo Jeep džip, ostalo su pokušaji' (ili tako nekako). Diskutabilno. Često kažu da Jeep prolazi svugde gde i drugi, ali da drugi baš i ne mogu svugde gde može Jeep. Vrlo diskutabilno. Medjutim, ono što ljubitelji i vlasnici Jeep-a (skoro) nikad neće da priznaju (a znaju da je istina) jeste činjenica da kad Jeep krene na put, vlasnik mora da ima vrlo detaljnu mapu benzinskih stanica uz put. Ako poneku promaši, problemi su na vidiku. Srećom, naši domaćini su iskusni vlasnici Jeep vozila, i ubrzo se pojavljuje slika koja će nas redovno pratiti narednih dana. Kad Jeep-ovi krenu na put, na pumpama se stvaraju redovi Uf, kako će mi se ovo olupati o' glavu... Kako bilo, ovo zaustavljanje je iskorišćeno za okupljanje cele ekipe - pridružuju nam se još tri vozila domaćina, i krećemo dalje. Prva stanica, manastir Svetog Dimitrija Markova. Iako pretećeg izgleda, ovaj 'čuvar' je velika maza, i Tanja to 'zloupotrebljava' U isto vreme kad i mi, u manastir je stigla jedna veća turistička grupa kojoj je poslužen đevrek i jogurt u manastirskoj trpezariji. Dok sam šetao po dvorištu manastira, pažnju su mi privukle vrlo temeljno oglodane kore od lubenice. Kako mi nije bilo jasno poreklo, a ni namena istih, malo sam njuškao okolo, i pronađoh skrivenog stanovnika manastira Krećemo dalje, i posle kraće vožnje asfaltom, konačno skrećemo na makadam. Osetno se penjemo, i ubrzo se pružaju prvi vidici Istovremeno, pojavljuje se i pošast koja će nas pratiti tokom celog puta - prašina Dostižemo nešto preko 1,000 mnv, i tu pravimo prvu kratku pauzu Odavde se već vidi i cilj današnje vožnje - Solunska Glava, 2,540 metara visok vrh. Domaćini kažu da je dobio to ime jer se noću po lepom vremenu vide svetla Soluna. Idemo dalje uzbrdo Goša i Sandra Krste i Magde Leskovčani "Provera veze" Zoran i Dejan Sale i Goca Danijel i Lela Svega četrdesetak minuta kasnije već smo na preko 1,500 mnv, i opet, kratka pauza Neko neobično kamenje Zoki Makedonac i Leskovčani Sale i Vlado Sandra i Tanja Pauk koji mi se prišunjao

Tek kad smo stigli na centralni trg shvatamo da se sve sprema za sutrašnju veliku proslavu. Nakon kraće šetnje po trgu, domaćini nas vode na večeru. Nikad ranije nisam bio u Makedoniji. Čak nikad nisam išao ni u Grčku, pa nisam ni prolazio, i manje-više ništa suštinski nisam znao o Makedoniji i Makedoncima. Jedna od stvari koje sam brzo saznao je da imaju nešto drugačije navike kad je u pitanju hrana. Umesto našeg uobičajenog mezetluka, oni počinju sa salatama. Nisu toliki mesožderi kao mi - porcije u restoranima su manje od (ionako prevelikih) naših. Roštilj im jeste uobičajen kao kod nas, ali ga spremaju nešto drugačije. Ne koriste toliko luka kao mi, ali zato, očekivano, koriste više paprike. Sve u svemu, nešto drugačije, ali ništa manje dobro. Čak... (Pre)Punih stomaka krećemo put hostela. Malo smo sedeli u dvorištu, Goša je započeo svoj 'live feed' još na nekoj pumpi u Srbiji, a ovde je dopunio izdanje. Oko 1 posle ponoći, svi smo u krevetu.

Prešli smo preko 700km od Skopja, do Skopja. Put do tamo i nazad nije ni bitan. Penjali smo se na vrhove više od naših najviših. Spavali smo na većoj nadmorskoj visini nego što je Midžor. Kupali se u Ohridskom jezeru. Vozili po terenu surovijem od trase bilo kog turističkog karavana u Srbiji. Crkavali su nam razni delovi na automobilima. Nagutali smo se prašine. Slušali smo Gošine bisere. I uživali u svakom trenutku. Priča u stvari počinje u Rumuniji. Bili jednom neki ljudi u Rumuniji. Vozili se po Karpatima. Upoznali nove ljude. Pokvario se jedan automobil. Jedni ljudi pomogli drugima, i svima bilo lepo. Toliko lepo da su ubrzo morali da ponove druženje. Ja imam tu sreću pa znam neke od pomenutih, i skrenuše mi pažnju na avanturu u Makedoniji. Iako nemam svoj terenac, nekako sam znao da to neću propustiti. Na kraju, išao sam sa Ljubišom i Veselkom. DAN PRVI Priča u stvari počinje u Rumuniji. Bili jednom neki ljudi u Rumuniji. Vozili se po Karpatima. Upoznali nove ljude. Pokvario se jedan automobil. Jedni ljudi pomogli drugima, i svima bilo lepo. Toliko lepo da su ubrzo morali da ponove druženje. Ja imam tu sreću pa znam neke od pomenutih, i skrenuše mi pažnju na avanturu u Makedoniji. Iako nemam svoj terenac, nekako sam znao da to neću propustiti. Na kraju, išao sam sa Ljubišom i Veselkom. Došao sam do njih u sredu oko podneva, i odmah smo krenuli. Goša&Sandra, Lule&Tanja i Sale&Goca su krenuli još oko 10. Na auto-putu, malo ispred Velike Plane, stigosmo jednu grupu bajkera Nismo znali, ali Makedonci su sledećeg dana slavili 20 godina nezavisnosti, i jedna od mnogih manifestacija organizovanih tim povodom je bio i veliki moto reli. Poslednjeg dana naše vožnje po Makedoniji (nedelja) prošli smo pored istih ovih bajkera u Bitoli. Dok smo ih polako stizali, Ljubiša je ustanovio problem sa punjenjem akumulatora. Stali smo pored jednog servisa uz auto-put, i konstatovali da mu je otpao jedan kaiš i jedan španer (meni to ne znači ništa, ali tako rekoše). Kako nisu imali delove na lageru, rekoše da moraju da ih kupe u Velikoj Plani. Ljubiša tu lako odlučuje - nastavljamo do Velike Plane, i zovemo Saleta (naš prijatelj 'off roader'). Na samom izlazu sa auto-puta Sale već čeka, i sprovodi nas do servisa. Tamo ustanovljavaju šta mora da se kupi, i mi sedamo sa Saletom u kola do prodavnice delova. Vraćamo se, i Veselka i ja se sklanjamo malo u stranu da ne smetamo. Kad sad razmislim, uopšte mi nije jasno da je ovo jedina slika koju imam iz 'ove akcije'?? Medjutim, ubrzo se ispostavlja da kupljeni delovi nisu odgovarajući, i ponovo idemo u centar Velike Plane. Ovaj put, Veselka i ja ostajemo u jednom kafiću. Otprilike sat vremena kasnije Ljubiša i Sale stižu - Mahindra je spremna. Jedemo na brzaka, ispijamo još jedno piće i krećemo dalje. Izgubili smo oko 2 sata. Nešto pre sedam stižemo na granicu. Plakati mi privlače pažnju Stvarno mi nije jasno da je ovo potrebno napomenuti!?!? U pola osam smo na mestu okupljanja - Lukoil-ova pumpa na ulazu u Skopje. Pozdravljamo se sa svima, upoznajemo domaćine, i odmah idemo do hostela u kojem ćemo prespavati. Ostavili smo stvari, potrpali se u manje automobila i krenuli put centra Skopja. Veselka i Ljubiša Ja

Početkom septembra prošle godine sam bio u Makedoniji. Obišli smo neke poznate i popularne turističke destinacije, ali i neke nepoznate. Bilo smo i na poznatim mestima do kojih malo ljudi dolazi. Kad sam se vratio, napisao sam "nekoliko reči" o doživljajima na mom blogu. Nekako mislim da je prilično bez veze da ovde samo postavim link, pa sam planirao da to isto uradim i ovde, ali nekako nisam imao vremena, posle sam pomalo i zaboravio... Neki odavde su možda i čitali pisanije na blogu - odma' da znate - nema ovde ništa novo . U svakom slučaju...

Hmmm...meni kao laiku (ne vozim motor) ovo izgleda malo teze nego voznja na zadnjaka na Brankovom mostu Pitanjce u vezi drugog videa - na 1:15 (par sekundi nakon grebanja asfalta kacigom) u kadru se pojavljuje noga. E sad, ja bih rekao da je kamera montirana ispod vetrobrana, pa ako sam u pravu, otkud noga ispred kamere, a ako nisam u pravu, gde je u stvari montirana??

Za ostalo ne znam, ali ja sam kanistere na otpadu u Rakovici placao 118 din pre par meseci, a ovde su 400...

potrazite temu 'babarenje' - ja sam u njoj kacio neke track-logove tih krajeva

Dosad sam bio ubeđen da su dva točka uvek brža od četiri van terena, kad ono... Inače, cela ova tema mi je veoma interesantna pošto uglavnom prepoznajem sve lokacije

Evo i mog posta u kojem je i track log sa zimske zaj... http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/60091-bez-naslova-pester-zimi/page__view__findpost__p__1013047

Koordinate po Garminu N43 21.691 E19 57.752, i po Google Earth-u 43°21'40.95"N 19°57'45.13"E A, htedoh uploadovati track log, ali uporno 'failuje'??? Zip fajl, 180 KB??

Tako vam je to kad nećete da koristite blagodeti moderne tehnologije U nekim mojim pisanijima ovde imate track logove koji izmedju ostalog vode do mesta sa najboljim pogledom na meandre... A, nevezano s tim, sjajna vam je bila vožnja!

Dok se čamcima vozimo nazad, beloglavi nam priređuju ispraćaj Ova dvojica budno motre A ovog ne zanimamo Po povratku u kamp, nas nekoliko odlučujemo da odemo do Molitve (opet). Goša je imao momenat... Luletova bolna stopala se verovatno pitaju šta nam je trebao izlet do novog, daljeg vidikovca... Po povratku do kola se razilazimo. Iako nas u kampu čeka gulaš, odlučujemo da krenemo kući. Idemo najkraćim putem I oko pola 10, ja sam kod kuće.

Dogovor je da ujutro ustanemo ranije kako bismo obišli Sjenički aerodrom porušen u NATO bombardovanju. Dolazimo u kamp, a tamo je Vasko opet u akciji. Posle doručka, idemo u čamce. Naravno, beloglavi nas budno prati Ovaj je čak neobično nisko Destinacija - Ledena pećina. Prošle godine smo bili na ulazu, ali nismo išli dalje. Ovaj put, plan je malo drugačiji. "Milenijumski poljubac". Koliko li je hiljada godina potrebno da se spoje stalaktiti i stalgmiti??

Izlazimo na dobro održavan makadamski put Brzo stižemo u Sjenicu. Mi se tu odvajamo od kolone. Idemo da sipamo gorivo, i da popijemo dobar espresso u hotelu Borići. Na parkingu hotela nas dočekuju dva uplašena zagrljena brata Posle kafe, idemo nazad do kampa pored jezera na večeru Iako smo skoro svi već bili ovde, nikako da odemo do pešačkog mosta preko jezera u blizini kampa. Ovaj put hoćemo. Neobičan cvetni krug pored pešačke staze Ponovo smo u kampu Ljubiša priprema pečurke koje je ubrao tokom dana Pada mrak, i odlazimo u Sjenicu na spavanje.

Krećemo dalje prostranstvom Pešterske visoravni. U dnu ove nizbrdice je jedva primetan potočić. Iako je plitak, 'obale' su strme i obrasle travom, pa zadaje dosta muka (ne svim) vozilima sa putnim gumama. Naravno, u ovim situacijama je prijateljska pomoć uvek tu. Johnny (iako i sam sa putnim gumama) prvi vadi sajlu i priskače u pomoć. Bolje opremeljni prolaze bez problema. Kombinacija potoka, strmih obala, loših guma i veselog vozača može dovesti i do ovoga. Policijska Niva je prešla potok bez problema, ali auspuh... Malo kasnije, opet smo naišli na problematičnu deonicu "Moj Vasa vozi zatvorenih očiju..." Ovaj traktor se isprevrtao u šumu, a buldožer je poslat u pomoć. Ljubin Terrano je upalio čuvenu 'Check Engine' lampicu. Vasko je bio najbliži. Posle dolivanja ulja, nastavismo I opet nas Pešter oduševljava svojim pejzažima Znamo da kolona džipova svugde privlači pažnju, pogotovo u ovakvim krajevima gde turisti skoro nikad ne zalaze. Nama, pažnju privlači ovako nešto Kao da su hteli da se uvere da nećemo da pomuzemo neku kravu. Namena ovoga nam je ostala nepoznata Ovo je iskopano da bi zadržalo vodu za stoku Nepregledni Pešter

Wrangler, i još dva vozila moraju drugim putem. Ostali kreću uzbrdo. Isplatilo se. Vrlo brzo izlazimo iz šume, i pred nama se otvaraju neverovatni pejzaži. Stižemo na Katunić. Pogled ka severu. A prema jugu...

Posle svega nekoliko minuta vožnje prvi zastoj. Na sledećih nekoliko slika je praktičan prikaz izreke 'ne ide se bez ..... u svatove'. Lepo sredjeni Wrangler američkih tablica nema prednji pogon. Nije pokvaren. Jednostavno ga nema. Nema prednji diferencijal. Ne znam da l' je nalepnica na zadnjim vratima "4x4" prevarila kupca, ili je to bio i cilj, ali znam da nije trebao ni da krene s nama. On je ovde na sajli, a koliko je bezopasno to blato bilo najbolje govori podatak da su bez ikakvih problema prošla i vozila sa lošim putnim gumama. Ipak, bez pogona na obe osovine, nije išlo. Najmlađa učesnica karavana... Vasa ne posustaje Idemo prema Jadovniku, tačnije prema vrhu Katunić (1734mnv). Na jednom mestu, uspon postaje ozbiljno nezgodan i blatnjav, i Srele kreće sam u izvidnicu.

Već je bio mrak kad smo stigli u kamp. Jeste da je (za mene) neočekivao veliki broj uobičajenih ljudi otkazao učešće, ali svejedno zatičemo mnoga poznata lica. Večeramo, i zatim odlazimo u Sjenicu na spavanje. (Iako smo se Lule i ja bili dogovorili da spavamo u kampu, vremenska prognoza je bila toliko loša da smo u poslednji čas rešili da ipak spavamo pod čvrstim krovom. Posle se pokazalo da i nije bilo tako crno, ali nema veze...) Subota jutro, stižemo u kamp oko pola 8. Doručak, i pokret. Kolona ide prema Sjenici. Na izlazu iz Sjenice nas dočekuje policijska Niva - ići će na kraju kolone. U jednom trenutku, pažnju mi je privukao jedan Suzuki Samuraj. Moju radoznalost nisu probudile mnogobrojne nalepnice, ni odlična opremljenost vozila, već vozač Vasilije je sigurno najmlađi vozač kojeg sam ja imao prilike da vidim u 'pravim' kolima.

S obzirom na okolnosti (neposedovanje sopstvenog putničkog vozila povećane prohodnosti), velika olakšavajuća okolnost je bila što se Goši veoma svideo zimski karavan. Veći deo ekipe sa kojom se obično smucam po planinama se nešto prenemagao, i na kraju 'spadosmo' na dva vozila - ići će Goša i Ljubiša. Lule i ja se utrpavamo Goši (s kojim ovaj put ide i Sandra). Sad već tradicionalno, ne idemo ni najbržim, ni najkraćim putem.... Mi se okupljamo kod Gurmana, a Ljubišu ćemo kasnije da na'vatamo. Ja sam naravno prvi tamo, pa stiže Goša, a odmah za njim i Lule. Nakon eksirane (ne baš dobre) kafe krećemo. Na samom prilazu Rudniku zastoj. Srećom, nije dugo trajalo, a ne znamo ni šta se desilo. Kod Čačka skrećemo ka Guči, i na par kilometara od skretanja stajemo da klopamo nešto. Nismo još ni završili, a Ljubiša stiže. Praktično odmah krećemo dalje. Preko Jelice idemo do Ivanjice, i na izlazu iz Ivanjice, umesto asfaltnim putem preko Javora, idemo makadamom na Goliju. Magla na Jankovom kamenu i nije baš magla, već nizak oblak. Pravimo nekoliko snimaka i fotografija na 1833 mnv, i dobro rashladjeni krećemo ka kampu na Uvcu.

Ja volim da putujem. (Baš čudno za nekog čiji blog se zove 'Na točkovima') Jedva da mi treba razlog da se pokrenem. U stvari, i ne treba mi - povremeno jednostavno sednem u kola i krenem negde, gde me put odvede. Čak mi ni društvo nije presudno - ako baš niko neće sa mnom, ponekad se i sam provozam. Ono, jeste lepše kad čovek ima društvo, ali nije presudno. Isto tako, volim da idem na mesta na kojima sam bio. Nekako, kad odem prvi put uvek imam utisak da sam negde nešto propustio. Pa i drugi put. Ni posle trećeg puta nisam baš siguran da sam sve video. U stvari, mislim da nije u pitanju da li sam sve video, nego da li sam sve doživeo. Nekako, čini mi se da moram da prodjem svakim puteljkom da bih stvarno osetio predele kojima prolazim. Kad prvi put odem u neke predele gde ranije nisam bio, onda kod kuće satima pregledam track log - gde sam to prošao, koje su to nadmorske visine, pored čega sam prošao, a da nisam ni znao da je tu, iza. (Googlu hvala) Onda imam utisak kao da sam samo protrčao tuda. Da ništa nisam video ni osetio. K'o da me neko vezanih očiju sa slušalicama u ušima vodio okolo. I, što je veći i lepši utisak 'prvi prolaz' ostavio, to više želim da cunjam još. Da zavirim u sve budžake i prodjem svim stazama. I tako sve dok ne dodjem do toga da znam gde svaki put vodi, kako miriše svaki šumarak. Tek onda imam utisak da sam stvarno video i doživeo neko mesto. Na Pešteru sam bio već pet puta. Bukvalno. Prvi put sam ostao bez reči. Drugi put je bilo malo lakše. Treći i četvrti put su bili nešto drugačiji, a peti put sam ostao bez naslova. Za sada, i šesti put je bez dobrog naslova. Elem, svi smo znali da Srele planira karavan krajem maja/početkom juna. Nismo znali tačan datum, ali nije ni on - čuli smo se nekoliko puta. Konačno, negde početkom juna Srele poče da nas zivka da nam kaže da će karavan biti 10-12. juna.

Ipak, izlazak na sam vrh donosi malo svetlije oblake I baš tu, vrhu, Srkiju otazuju kontrole podizača prozora, i to sa spuštenim prozorima. Neša i Žika stupaju u akciju. Neša rastura vrata, Žika se hvata alata, i 15-tak minuta kasnije sve radi... Neša dobija i nagradu za uloženi trud. Krećemo nizbrdo, i opet postaje jako mračno. Ove slike su napraveljene u 5 popodne... I, nakon što nas čitav dan prate kiša i blato... ...prašina. Izgleda da ovde kiša uopšte nije padala i vozila ispred nas podižu neverovatnu količinu prašine. Jedna od atrakcija na ovoj turi koje je Sale najavio je trebao da bude i jedan vodopad (ne, imena se ne sećam), ali nas je bojkotovao Produžavamo do vrela Mlave... ...i do etno-kompleksa Trška gde na kraju ručamo (večeramo?). Napunjenih stomaka, Sale, a za njim i Goca nam najavljuju novu turu za prvi vikend jula, pa ko zna, možda me opet baš tad Dragana pusti...

Ipak, mnogo je to manja muka od praktične demonstracije neprimerene upotrebe odgovarajućih materijala. Onaj gorepomenuti diferencijal na Gošinom Čirokiju koji puče na Zlatiboru je od, reklo bi se, nedovoljno debelog ili loše 'zamućenog' aluminijuma. Ako smo i pomislili da je u pitanju običan maler, isti takav diferencijal na istom takvom Čirokiju pukao je na ovoj blatnjavoj deonici. I Tanja će morati kod Neše... U retkim sunčanim trenucima povremeno izlazimo iz kola. Da protegnemo noge, pomirišemo planinski vazduh ili zapalimo po jednu, a i da namestimo .... Goša sprema materijal za novo pisanije. Ovo je nekad bio koren stabla. Stižemo i do jednog prevoja Gde nas je dočekala zanimljiva dobrodošlica. Na rastanku, prvo rekoše 'vidimo se dogodine', pa se ispraviše - vidimo se za deset dana. Ko zna ko će dočekati iduću godinu... Par kilometara dalje Sale zaustavlja kolonu da nas peške odvede do ponora neke rečice (stvarno zaboravih kako se zove). Mene je više zaintrigiralo što nijedno stablo nema vrh, a i lokalno stanovništvo nas je gledalo kao da baš nismo normalni Nažalost, samo mesto ponora je u dubokom useku koji je od kiše bio isuviše klizav da bismo pokušali spuštanje, pa nam to ostaje za neki sledeći prolazak ovim krajevima. Uz zvuke gromova krećemo dalje. Broj stabala kojima je grom spržio vrhove je neverovatan. Oblaci su sve crnji, i sve je tamnije.