Ipak, izlazak na sam vrh donosi malo svetlije oblake I baš tu, vrhu, Srkiju otazuju kontrole podizača prozora, i to sa spuštenim prozorima. Neša i Žika stupaju u akciju. Neša rastura vrata, Žika se hvata alata, i 15-tak minuta kasnije sve radi... Neša dobija i nagradu za uloženi trud. Krećemo nizbrdo, i opet postaje jako mračno. Ove slike su napraveljene u 5 popodne... I, nakon što nas čitav dan prate kiša i blato... ...prašina. Izgleda da ovde kiša uopšte nije padala i vozila ispred nas podižu neverovatnu količinu prašine. Jedna od atrakcija na ovoj turi koje je Sale najavio je trebao da bude i jedan vodopad (ne, imena se ne sećam), ali nas je bojkotovao Produžavamo do vrela Mlave... ...i do etno-kompleksa Trška gde na kraju ručamo (večeramo?). Napunjenih stomaka, Sale, a za njim i Goca nam najavljuju novu turu za prvi vikend jula, pa ko zna, možda me opet baš tad Dragana pusti...

Ipak, mnogo je to manja muka od praktične demonstracije neprimerene upotrebe odgovarajućih materijala. Onaj gorepomenuti diferencijal na Gošinom Čirokiju koji puče na Zlatiboru je od, reklo bi se, nedovoljno debelog ili loše 'zamućenog' aluminijuma. Ako smo i pomislili da je u pitanju običan maler, isti takav diferencijal na istom takvom Čirokiju pukao je na ovoj blatnjavoj deonici. I Tanja će morati kod Neše... U retkim sunčanim trenucima povremeno izlazimo iz kola. Da protegnemo noge, pomirišemo planinski vazduh ili zapalimo po jednu, a i da namestimo .... Goša sprema materijal za novo pisanije. Ovo je nekad bio koren stabla. Stižemo i do jednog prevoja Gde nas je dočekala zanimljiva dobrodošlica. Na rastanku, prvo rekoše 'vidimo se dogodine', pa se ispraviše - vidimo se za deset dana. Ko zna ko će dočekati iduću godinu... Par kilometara dalje Sale zaustavlja kolonu da nas peške odvede do ponora neke rečice (stvarno zaboravih kako se zove). Mene je više zaintrigiralo što nijedno stablo nema vrh, a i lokalno stanovništvo nas je gledalo kao da baš nismo normalni Nažalost, samo mesto ponora je u dubokom useku koji je od kiše bio isuviše klizav da bismo pokušali spuštanje, pa nam to ostaje za neki sledeći prolazak ovim krajevima. Uz zvuke gromova krećemo dalje. Broj stabala kojima je grom spržio vrhove je neverovatan. Oblaci su sve crnji, i sve je tamnije.

Kad smo saznali da zakasneli deo ekipe neće ni doći, trpamo se u kola i krećemo. Žika se nešto glupirao, pa je uspeo da nas izgubi. Malo telefoniraja, davanja instrukcija, navigacije, ugledasmo ga. Svi smo na okupu, i bezbrižno idemo uzbrdo. Iako je jutro bilo sunčano, i obećavalo lep dan, oblaci se očas skupiše, i krenu dosadna kiša. Bilo je i onih koji su čitali vremensku prognozu. Do vrha Beljanice idemo istom trasom kao i zimus. Bila je to prilično opuštena vožnja po belom, i delovalo je da je cela trasa veoma pitoma. Medjutim, sveža kiša je na delovima puta napravila tanak sloj ekstremno klizavog blata koje sa putnim gumama nije bilo moguće proći bez pomoći prijatelja. Što je zezanje sa blatom duže trajalo, to smo se mi koji smo zimus ovuda prošli više čudili. Zimska kombinacija blata i razgaženog snega se ovde pokazala kao neuporedivo manji problem od prolećnog tankog sloja svežeg blata. Samo malo lošije gume, i čak i moćni Rubikoni počinju da se muče.

Brzo stižemo do Krupajskog vrela Sale koristi priliku da razdeli sendviče i sokiće... A mi koristimo priliku da ih probamo Namireni i napojeni šetamo do samog vrela

Zaludni ljudi koji čitaju moje pisanije znaju da sam zimus bio na Kučaju, tačnije na Beljanici. Da ne ulazimo u detalje šta je tačno šta, za mene je sve izmedju Bora, Majdanpeka i Despotovca Kučaj. Znam da postoje tačne geografske odrednice, ali mi nije presudno da znam koji Timok je granica kog masiva, te u skladu s tim, sve je to Kučaj! Tad je to bilo u organizaciji nekoliko entuzijasta, i beše to puki hedonizam u belom. Negde početkom maja sam načuo da će 22. maja 2011. Jeep Club Srbija organizovati jednodnevnu vožnju na istom terenu. Sjajno! Mnooogo volem da prodjem istim putevima u različita doba godine. Gde je Jeep Club, tu su sigurno Goša i Lule. Srki i familija takodje, a s obzirom da nije kupila neku plišanu lutkicu i proglasila je maskotom, Zorana nam je bila živa maskota. Pored sjajnog društva, meni je ipak bilo najvažnije da je u pitanju jednodnevna vožnja, nedelja, i da i moja Dragana može s nama - da konačno vidi kako stvarno izgleda moje smucanje po planinama. Dogovaram se sa Luletom i Gošom da nas oni, Gošinim Čirokijem pokupe ujutro, to je što se mene tiče bilo to.Medjutim, dan pre ove avanturice počinjao je dvodnevni karavan na Zlatiboru. Lule i Goša su u subotu bili i tamo (ja sam 'teo d'idem, al' mi Dragana nije dala), i, prednji diferencijal nije izdržao. Čiroki je otišao kod Neše u servis, a njegovo mesto je zauzeo Luletov Crveni Oktobar. Mučenik je toliko dugo stajao zaboravljen da je skoro crk'o od žedji. A i neke bube su ga napadale Ipak, izdržljiva je to životinjka, i za pola sata nas dovodi do zbornog mesta. Ženskim pričama je uvek vreme i mesto... Pristižu i ostali... Lule priprema sve gedžete... ...i krećemo dalje...

Da budem iskren, tome se i nadam... Hvala.

K'o što naslov reče, treba mi što više track logova sa ovog poteza. Elem, idući vikend idem sa nekom ekipom na četiri točka put Uvca, pa hoćemo da što više istražimo bespuća na tu stranu. Prvog dana (petak) nam je cilj samo da stignemo do kampa na Uvcu, voleli bismo što je ranije moguće da se skinemo sa asfalta, ali da idemo koliko-toliko sigurnim putevima čisto da ne moramo da zanoćimo usput. Sledeća ideja nam je da u subotu pokušamo da nadjemo puteve za ceo krug - od kampa na Uvcu (sam početak Sjeničkog jezera) prodjemo ceo krug - išli bismo 'desnom obalom' Uvca (severno iznad Sjeničkog i Zlatarskog jezera) do Kokinog broda, a nazad 'levom obalom' Uvca, tj južno od ovih jezera. Mnogo bi mi značili bilo kakvi track logovi sa ovih predela, i makar poneka napomena u smislu težine prolaska

Iz nekog razloga moj gmail je odjednom počeo da obaveštenja o novim odgovorima trpa u spam... To okno je potpuno istraženo, tako da sasvim sigurno ništa nećeš naći U Babama se na internom TV kanalu se, izmedju ostalog, vrte i slike sa jednog od istraživanja baš tog okna... I, da, to je taj vodopad

Možda i duže Selo Babe je dobilo ime po rimskom "prokuratoru" Baebeniusu koji je upravljao tim krajem u trećem veku, tako da je možda i celih 1800 godina ) Na prilazu hotelu Babe, na poslednjoj levoj krivini pre uspona do samog hotela s leve strane se vidi jedno okno starih rimskih rudnika - šljaka je iz njega i ostalih kojih ima poprilično u okolini (tako kažu, ja nisam arheolog), s tim da mislim da je to okno valjda jedino ostalo otvoreno. Čak i onaj mali vodopad na cca 2km od hotela je u stvari ostatak rimskog vodovoda, a ne prirodni vodopad...

@BusMan - to "vulkansko kamenje" nema veze sa vulkanima, već je u pitanju jalovina iz obližnjih rimskih rudnika od pre 1,500 godina. Inače, lokalitet Baba je arheolozima poznat kao potencijalno veliko nalazište svega i svačega, ali nikako da nadju ko bi to finansirao. Ako zanemarimo činjanicu da su se tuda već vozali neki manijaci u džipovima, ta "šljaka" tako stoji 1,500 god - kad čovek tamo stane, osvrne se oko sebe, i pomisli na tu 'sitnicu' javi se malo čudan osećaj... Željko, lokalni šumar je na nekoliko mesta pokušao ponešto da posadi, ali to je bukvalno jalovina, a i poduboka je...

I? Kakvo je blato tamo gore?

Kad već oćete baš blato, da vam olakšam - ta deonica je na potezu izmedju tačaka 2 i 10 S obzirom da i na četiri točka po tom terenu nije moguće držati telefon kao kameru, a ni foto-aparat, sa te deonice nažalost nemam nikakve snimke

Hvala Čeh. Bio sam u pravu - znam tačno gde ste vozali Evo u att-u trackova sa nekih mojih glupiranja, ali na četiri točka. Pre nego što se neko upusti u ispitivanje tih trackova, moram samo da napomenem da bi motorom moglo biti prilično nezgodno - na više mesta smo kolima gurali grane, a na jednom mestu je bilo preko dva kilometra čistog blata... svi trackovi smanjeno.zip

Jesam li ja u problemu sa dioptrijom, ili ti nije uspeo pokušaj kačenja gpx-a? Inače, ne mogu baš da tvrdim, ali mislim da sam uglavnom prepoznao mesta na kojima ste bili, a ako nadjem, dobaciću vam neke gpx-ove sa tih terena (baš tuda smo se smucali)

Ti stvarno isuviše dugo živiš i voziš po uredjenim državama Ovakvih debilnih primera saobraćajne signalizacije po Srbiji ima koliko hoćeš.

Ima više programa koji podržavaju ovaj format - MapSource (Garminov), Ozzie explorer, Global Mapper... Malo je problematično što nijedan ne dolazi 'u paketu' sa mapama... Ako ti nije presudno da vidiš baš na mapi, i Google Earth otvara ovaj format, a u svakom slučaju, u att sam sad ubacio trasu u 'default' Google Earth extenziji... Beli karavan.zip

Vidi stvarno... Oće .zip Beli karavan - trasa.zip

Da napomenem dve stvari vezane za forum: Prvo, moram da se izvinem za čudne razmake izmedju redova teksta i slika, ali ja zaista ne umem lepo to da spakujem otkad je promenjen software foruma. Drugo, track log imam, ali ne mogu da ga uploadujem - dobijam poruku 'You aren't permitted to upload this kind of file'. Pokušao sam sa .gpx i .rar fajlom...

Jutro Plan za danas je odlazak na meandre Uvca, tačnije, na brdo Molitva. Vodostaj Uvca je neverovatno nizak Prodavac sira uz put Nakon kraće pauze, nastavljamo Tristotinjak metara pre Molitve, teškoće prvih vozila na nezgodnom mestu sa bočnim nagibom čine da dobar deo karavana ovde ostavlja vozila i nastavlja peške. Par minuta pešačenja i tu smo. Uvac, po običaju, one koji ga prvi put ovde vide ostavlja bez reči, a mi koji smo ranije bili ovde već žalimo jer znamo da ćemo prebrzo krenuti nazad, kad god to bilo. Ovo samo da dokažem da sam stvarno bio tu Lule zna da je polazak (pre)blizu, i krade svaki trenutak Da se Ćita nije skinuo, ništa ovo ne bi valjalo I naravno, povratak. Vratismo se do hotela na ručak, pokupismo stvari iz soba, a onda je Srele još i delio zahvalnice Po završetku "svečane ceremonije" potrpasmo se u kola, i krenusmo kućama. Ne mogu a da ne spomenem - kad smo bili tamo proletos, u maju, kiša je toliko uporno padala i pokušala da nam pokvari doživljaj, da smo čak i otkazali vožnju čamcima, a ovaj put, u februaru, nije bilo ništa neobično videti ljude u majicama kratkih rukava. Pešter...

U sali pored restorana je bila svadba. Shodno tome, Sretko i Mićko su bili propisno obučeni. Mi smo i dalje opušteno sedeli, pričali... A onda je ušao Pepermint. Opet, ja nisam ljubitelj, ali dejstvo ovog 'osveživača daha' na prisutne... Ubrzo, cela kafana je uživala

Ubrzo, ponovo stajemo. Ovaj put, razlog je konkretan - ručak! Jedva dva zalogaja progutasmo, a hardisti stigoše... Bilo je tu i nekog kuvanog vina, sokića, sjeničkog sira, paprika u pavlaci, domaćih sudžuka i pršute...ma...ufff... Posle svega toga, mora malo i da se predahne... Napojeni i nahranjeni nastavljamo dalje... Pod snegom, sve je mirno. Pitanje je ko više uživa. Vozač... ...ili suvozač To što Lule vozi Saletova kola za ovu dilemu nije bitno. Polako, sunce se spušta Uskoro smo opet u hotelu. Posle večere sedamo u malo udobniji deo restorana i lagano se opuštamo... Ništa nije nagoveštavalo...

Nekima ipak jeste Minus možda i nije bio strašan (ako se dobro sećam, -14), ali i to je bilo dovoljno da napravi poneki problem. Pripreme za polazak teku... ...i konačno krenusmo. Samo što smo izašli iz Sjenice, neuobičajen prizor Nastavljamo dalje, i povremeno stajemo, uglavom zbog slikanja Raznolikost vozila u koloni je direktno proporcionalna raznolikosti ljudi u njima. Kako svo vreme idemo uzbrdo, konačno izlazimo iz magle. Na jednom mestu stajemo kako bi se drugari hardisti malo poigrali Nakon demonstracije sposobnosti Nive, Necko zamišljeno&zadihano posmatra hardiste Da l' je slutio nešto ili ne, ne znam, ali Mišo je jednu poluosovinu polomio... U najboljem maniru voditelja Top Gear-a, većina karavana ostavlja drugare u nevolji i nastavljamo dalje <br class="Apple-interchange-newline">

Još pre Serbian Trophy-a Srele je spominjao da hoće da pravi "Beli karavan" - slično onome od proletos, ali po snegu. Nešto nismo imali vremena da se ispričamo na Babama, ali sam ja kasnije otišao do Sjenice (dvaput). Sve u svemu, datum - 4-6.02.2011. Kako Autobild više ne postoji, izostala su i vozila od auto-kuća, ali zato su tu prijatelji - Sale (Veljković), Srdjan i Goša idu svojim džipovima, i, biće mesta i za nas 'ostale'. Petak, 04.02. - deo ekipe dolazi po mene u "Gurman". Brzo se trpamo u kola i krećemo. Odmah posle Čačka stajemo u nekoj kafani gde je zastao još jedan deo saputnika. Posle ručka i/ili kafe/rakije nastavljamo dalje.U Saletovom (Stanojević) odsustvu, spava Una. Ljubi je majka. Stižemo u Sjenicu, hotel Borići. Pijemo kafu, smeštamo se po sobama, i dolazimo na večeru. Sve same poznate njuške. Tu se negde motala i neka živa muzika, i deo ekipe se sjajno zabavljao. Napolju, tradicionalna zimska Pešterska dobrodošlica izgleda nije smetala ni vozilima ni vozačima.

Divota i lepota i... Mada, i da mi se pruži prilika, ne znam da l' bih otišao - meni zima nije problem, a na +40 'oću da mrem.

Znam da je Oregon noviji, ali ga nisi naveo, pa se iznenadih