Vidim duplo!

@Oroku Ti na forumu?!? U zadnjih godinu-dve iznenađujući broj dobro znanih starih nikova ponovo navrati. @Atorn Liči li kvalitet čemu ili je igračka? To što je "regularna cena" 300€ mi apsolutno ništa ne znači, pretpostavljam da je bar pola od toga poštarina.

Dan 13, nastavak Ostao sam dužan lokaciju mosta i uštipaka. Uštipci su na ovom što je na karti označeno kao "Lokmaci Baci - Fine Dinning" Google Maps WWW.GOOGLE.COM ★★★★★ · Historische Sehenswürdigkeit Sa ovog mesta imamo dve opcije: da se uključimo na glavni put i direktno spustimo do mora, ili da odvezemo još jednu, poslednju vanasfaltnu petlju od pedesetak kilometara pa da se nešto kasnije priključimo na isti taj put ka moru. Obzirom da je vreme bilo savršeno a popodne relativno mlado, zapravo se nije ni postavljalo pitanje. Nekoliko kilometara pratimo uazni asfaltni put i lagano dobijamo na visini. Napisao sam već, turistički je kraj pa ima dosta saobraćaja. U nekom selu asfalt prestaje i prelazimo na široki makadam, nastavljamo penjanje. Ne treba nam mnogo vremena da se ponovo popnemo iznad linije šume. A tada su tereni uvek atraktivni. Sećaš li se Vinsenta, Nemca koji je organizovao gumu za Čedu? Da, bilo je to davno... E, Vinsent mi je ovog jutra poslao poruku. On je dosta delova TET-a preskočio i već je u Gruziji. Originalni plan mu je bio da se posle Gruzije do Nemačke vrati kroz Tursku. Vođen time, deo prtljaga je ostavio na čuvanje u Istanbulu. Iz ko zna kojih razloga odustao je od povratka kopnenim putem. Kada mi se javio, već je imao kupljenu kartu za trajekt Gruzija-Bugarska. A torba u Istanbulu... Moli da je pokupimo jer će nam biti usput. Njemu je 400-500km u jednom pravcu. Spaja i ja smo u prvi mah bili u fazonu "ma gde da se zavlačimo u Istanbul, hoćemo da ga zaobiđemo što više." Ali, Vinsent je organizovao gumu za Čedu. Najmanje što možemo učiniti jeste da mu pokupimo torbu. Objašnjavam mu da smo u stisci sa vremenom (a stvarno i jesmo) ali da ćemo dati sve od sebe da mu pomognemo. Lokacija hotela: solidno zavučena u gradske lavirinte, ne toliko daleko od centra... Zašto ovo pišem baš sada? Nema razloga, sad sam se setio. Naš povratak kući svakako nije obećavao zabavu. Preko 1500km autoputa na motorima koji za to nisu idealni. Poseta Istanbulu na sve to dodaje još koji sat, uz cimanje sa gužvom. Elem, da se vratimo planinama. Na prevoju se ne zadržavamo. Nekoliko automobila, relativno mnogo ljudi. Spuštamo se na drugu stranu bez pauza. Sećaš se one grupe motorista što je prethodno veče prošla pored našeg kampa? E, ovde smo ih pristigli. Koliko su oni još vozili sinoć, koliko pre nas krenuli jutros... Obrati pažnju na moto opremu. Makar jedne sandale, trenerke. Motori pretovareni. I onda mi mislimo da smo u nekoj zajebanoj avanturi. Nakon ovoga stižemo na raskrsnicu. Put kojim sada vozimo ide direkt ka moru. TET se odvaja i još jednom penje na malo veću visinu. Ovde je popodne već pomalo odmaklo, tako da smo ipak površno razmislili o ideji da se spustimo na more. Nekoliko serpentina nas brzo vodi gore. U par navrata se ukazuju vrhovi koje smo prošli ranije tog dana. Ispostaviće se da ih više nećemo videti. Taman kada smo se popeli dovoljno visoko da možda izađemo iznad šume, dolazimo do nekog seoceta. Put okreće za 180 stepeni i skoro momentalno izgleda drugačije od bilo čega što smo vozili u Turskoj. Izrovan, sa rupama i kolotrazima. Uglavnom toliko uzan da se dva auta ne bi mogla mimoići. Zapravo, i naše mimoilaženje sa Hiluxom je zahtevalo malo koordinacije. Na jedinom proširenju srećemo grupu opremljenih terenaca koji dolaze iz suprotnog pravca. Osim kratkog "zdravo-ćao" ne zadržavamo se. Vrlo brzo posle toga put ponovo postaje normalan. Cela ova deonica je kratka, manje od pet kilometara. Deo koji je kao zahtevan za vožnju još osetno kraći. Neko će verovatno upitati "A gde je to?" Evo, ovde: Google Maps WWW.GOOGLE.COM Na ovakvom terenu, prirodno, Spaja i ja na laganim motorima idemo osetno brže od Čede. Ja svo vreme razmišljam kako će mu biti sa natovarenim Stromom, da li će se iznervirati. Dočekujemo ga u nekom momentu, a Čeda razvukao kez na licu. -"Jbt, posle 15 dana vožnje konačno neka prava deonica!" Čovek objasnio. Na kratko još jednom izlazimo iz šume. Pogled je ka severu, ka moru. Pravim poslednje fotke vredne pažnje. Odavde počinje prilično dosadan i dug spust ka asfaltu. Rasut makadamski put sa milion serpentina, sa neverovatno mnogo saobraćaja. Po subjektivnom osećaju trajao je zauvek Sama spoznaja da je ovo, makar u neku ruku, kraj putovanja definitivno nije pomagala. Silazimo na asfalt i ulećemo u gužvu. To je onaj asfaltni put koji vodi do turističkih mesta, do bakice sa uštipcima. Svi turisti su tu. Sada smo već ozbiljno gladni i plan je da u prvom gradiću nađemo neku hranu. Grad (jedna uzana ulica sa desetak kuća/zgradica sa obe strane puta) je toliko zagušen saobraćajem da odustajemo od ideje. Restoran nalazimo malo kasnije. Klopamo nešto lokalno, ukusno ali daleko od specijalnog. Najupečatljivija stvar vezana za restoran jeste da su nas i tu odrali sa cenom. I da imaju mačku. Tokom dana smo gledali opcije smeštaja na obali. Sve cene su toliko nerazumne da nismo imali nijednu dobru kombinaciju. Na kraju je isplivao auto kamp na samoj obali mora, tridesetak kilometara zapadno od mesta gde ćemo izaći na obalu. Dovoljno blizu da Čeda sutra nema mnogo vraćanja kada krene za Gruziju, a nama i to malo znači da smanjimo distancu za naredna dva dana. Ovde već nema ni naznake uživanja u vožnji asfaltom. Magistrala, saobraćaj, sve veće odsustvo krivina. Pred sam zalazak sunca stižemo u kamp. "Neverica" najbolje opisuje osećanje. Neko je uzano parče obale između mora i magistrale proglasio za kamp. Nema ograde, nema plaže. Mesta za šatore su tesna, možda pet metara od magistrale, podloga je krupan tucanik. Mi u tom momentu već nismo imali mnogo izbora pa odlučujemo da ostanemo. Ipak nam samo treba lokacija za prespavati. Potpuno je neshvatljivo da neko plaća kako bi ovde proveo više dana. Na snimku deluje lepše nego što je meni ostao u sećanju. Brzinski se raspakujemo i koristimo priliku da se bućnemo u moru. To je bio jedan od ciljeva dana. Ispunili smo ga, uz solidno razočarenje Rekoh da nema plaže. U vodu se ulazi preko kamenja obraslog algama. Voda nije lepa. Ipak prija, naravno. Na samom ulazu u kamp smo upoznali starijeg Turčina koji je došao odmah za nama. Priča engleski i pomaže nam u komunikaciji sa vlasnikom. Kombi je parkirao odmah pored nas. Srećemo ga i u vodi, ćaskamo. Više kroz šalu ga pitamo gde bismo mogli kupiti pivo. Objašnjava ono što već i sami znamo, tamno plavo brendirani marketi imaju, ostali nemaju. "Ako ne nađete imam ja dva koja vam mogu proslediti." Pre tih reči se osvrće da pogleda da li neko sluša. Koristimo blagodeti tople protočne vode i tuša da se dovedemo u civilno stanje. Plan je da naspemo gorivo, OPEREMO MOTORE, da Spaja i ja odemo do obližnjeg grada u nabavku klope za večeru i doručak i pića. Ujtru da krenemo što ranije, svakako pre 10? Pumpa sa praonicom je odmah preko puta kampa tako da to odmah rešavamo. U nasumičnom fast food-u uzimamo kebab za večeras, u supermarketu pivo, kolu i doručak. Po povratku u kamp prilazi nam ranije spominjani komšija, u pratnji par domaćina. -"Did you get it?" -"Šta bre?" -"Pivo, da li ste ga nabavili?" -"Jesmo, par komada." -"U kampu nema žurki, glasne muzike, galame!" -"Popićemo po pivo-dva i razgovarati. Umorni smo i rano ležemo." -"Nemojte da pravite probleme" Neverica. Naš komšija je samo prevodio. Ali činjenica da je uopšte vlasnicima kampa preneo da mi kupujemo pivo je van razuma... Uglavnom, stavljamo uređaje na punjenje, sedamo za sto, klopamo, ćaskamo. Kao i mnogih prethodnih večeri se pokazuje da je dnevna želja za pijenjem piva veća od noćne. Prilično na silu popijemo ta dva komada. Zadnje zajedničko veče, puno dogodovština za nama. Čeda ujtru produžava u Gruziju i skoro da ga ne mrzimo zbog toga. Proglašavamo da on postaje zvanični foto/video tim ekspedicije. Spaja mu predaje dron, ja fotoaparat. Sedimo do duboko u noć, što znači da smo pre ponoći u šatorima. Oko 150 kilometara danas, bez noćnog vozikanja u civilne svrhe. Trek je u prilogu. ---- Iskreno govoreći, putopis bi ovde mogao i da završi. Povratak kući autoputem je tačno toliko zanimljiv koliko i zvuči. Oko 1500km motorima i još 700ak kolima do BG. Ipak, u interesu kompletiranja celine očekuj i taj deo 2025-08-18 100644__20250818_1006.gpx

Daj da probam završiti ovo pre Nove godine. Već se previše odužilo. Dan 13, 18.8.2025. Ponovo se budim rano. Napolju je prilično sveže ali bez ijednog oblačka. Iznenađujuće, duva leden vetar Bez obzira na veliku visinu, od jučerašnje malaksalosti i glavobolje nije ostalo ništa. Napisah već, ovo nam je bilo poslednje zajedničko veče u divljini. Što znači da je ovo poslednji zajednički dan vožnje... Malo je falilo da napokon uspemo krenuti pre 10h, minute su odlučivale Kako Kove pali na 2800? Isto kao i na svakoj drguoj visini. Pritisnem taster i on se probudi. U prvih nekoliko kilometara put nastavlja da se penje ka prevoju. To znači da do prvog stajanja za fotkanje prevaljujemo baš kratak put. Posle prevoja spuštamo se u dolinu. Ovo "dolinu" treba shvatiti jako relativno, jer najniža tačka koju ćemo proći leži na 2400m visine. Lepo seoce, lepo jezerce. Ni približno dovoljno vruće da bi namamilo na kupanje. Na spustu ulećemo na saobraćajni špic. I idemo dalje. Pošto su predeli ovakvi kakvi jesu, napredujemo prilično sporo. Često zastajkujemo. A pošto su predeli ovakvi kakvi jesu, iz doline na 2500m put ne vodi naniže (mada ima i ta opcija) već se penje na novi prevoj. Prva, a ispostaviće se i jedina prilika da svi zajedno izađemo preko 3000m. Bilo bi uzbudljivo pisati kako je uspon na prevoj bio problematičan i tehnički zahtevan. Ali to bi naravno bila čista laž. Pošto ne postoji Street view, evo ga kratki snimak uspona. Prevoj je bez imena (makar ga na dve karte koje koristim nema), nalazi se ovde: 40.796735, 40.839945 Neposredno ispod samog prevoja postoji malo parče snega. Neki od nas odlučuju da se motorom spuste do snega. Čeda i ja ih posmatramo sa strane, jer padina je strma i povratak do puta deluje upitan Iako se na samom prevoju jedan put odvaja i ide naviše, mi ipak nastavljamo da pratimo TET i počinjemo veoma dug spust. Narednih 25km vozimo isključivo nizbrdo. Obzirom na broj fotki, možeš pretpostaviti da spust traje. Iako nismo napravili nijednu pravu pauzu do sada, podjednako vremena provodimo u vožnji i u stajanju. U nekom trenutku put počinje da prati bistru planinsku rečicu. Imamo sreću da brzo nađemo pogodan prilaz do vode. Nisam siguran da li je prirodni odron imao ulogu, ili je radila teška mašinerija. Uglavnom, na tom mestu rečica je pregrađena i postoji minijaturno jezero kog nema na slikama. Odlučujemo da ovde napravimo pauzu. Pošto nigde do sada nismo popili čaj, koristimo priliku da ga skuvamo sami. Dugo većamo da li da se okupamo. Sada je već dovoljno toplo pa ledena voda deluje skoro primamljivo. Na brdu odmah iznad puta kojim smo došli su kuće, ljudi rade na livadi. Obzirom da je skoro svaka dostupna vodena površina koju smo prošli u Turskoj imala table zabrane prilaza i plivanja (ovde ih nije bilo) odlučujemo da ipak preskočimo kupanje. Čaj, umivanje i odmor na suncu će biti sasvim dovoljni. Sat vremena kasnije smo spremni za pokret. Ovde smo praktično već u civilizaciji. Na putu srećemo i drugi saobraćaj. Pojavljuju se prve naznake šume. A u nekom momentu asfalt zamenjuje makadam. Ništa od toga ne kvari lepotu. Na najnižoj tački, 1300m se uključujemo na neki malo glavniji put. Turistička destinacija, potpuno jasno zbog čega. Svuda su kućice i bungalovi za izdavanje. Blizu je stari kameni most. Kod njega izvor i bakica koja prodaje uštipke. Solidno mesto za kraći predah. Ona nas zapravo jeste odrala cenom. Ali hajde, makar su bili hladni i slatki, a mi gladni. Zamisli da umesto ovih ljudi na mostu mi stojimo i mašemo ti NASTAVIĆE SE

Ostao sam dužan par snimaka od ovog dvanaestog dana. Prvi je pred kraj dana, meni i dalje neverovatno da na visini oko 2500m priroda deluje ovako pitomo. Traženje kamp mesta.

Ekstra, to je zanemarivo @alexanto Za novce ga verovatno i tera.

Proverio sam ležajeve zadnjeg točka pre nekoliko dana. Motor je trenutno na oko 11500km i svi ležajevi deluju odlično. Nema lufta, okreću se lepo. Nisam skidao semeringe da proverim kakvi su unutra, ali nemam razloga da sumnjam u stanje. Oznake ležajeva, ako nekome bude trebalo: -Zadnji točak 6205 2RS - 2 komada -Nosač lančanika 6006 2RS - 2 komada -Semering na nosaču lančanika 40x55x5 - 1 komad -Semering na osovini točka 32x52x7 - 1 komad Prednji točak, info sa neta jer nisam stigao kod mene da proverim: -Ležaj 61904 2RS - 2 komada -Semering 27x37x7 2 komada

Centralni je super opcija. Lako moguće da će mi to biti jedina stvar koju ću uraditi na MT. Samo da sledeće sezone vidim koliko ću se zapravo držati ideje da ga koristim isključivo za asfalt I visoko sedište. I niski nogostupi. I štitnici ruku. I... Koliko se smanji rastojanje od tla?

Milan tarot Možda i poslednja stvar koja mi je bila zanimljiva za gledanje na tv. Doduše davno, kada je tek počinjao.

@živke Šta vredi i da je zaplakao kad' ne može da ga stigne

A najbolje da baš svakom daju Ta reklama se pokazuje hiljadama, ako ne i milionima ljudi. Jedan komad dnevno "poklanjaju", a to znači da jako puno ljudi izvisi.

Rolling Maverics Trail Jack. Samo što je moja neka od prethodnih verzija (minimalne, skoro zanemarljive razlike u odnosu na ovu V3) Rolling Mavericks Ultralight Enduro Trail Jack Stand 3.0 Jacks & Lift ROLLINGMAVERICKS.COM The Rolling Mavericks Ultralight Enduro Trail Jack Stand is the ideal for travelling motorcycle - Rolling Mavericks- 43.99 -Jacks & Lift Trucks Dobra stvarčica za imati na motoru. Mogu oba točka da se podignu, naravno ne u istom trenutku. Verujem da ima i jeftinijih opcija na tržištu. Ja sam ovu dobio pre nekoliko godina, mislim da ne bih nikada toliko para izdvojio za nju. A jeste odlično napravljena, to ne sporim.

Prekontrolisao sam ležajeve zadnjeg točka. Ležaj u lančaniku je odličan, lako i glatko se okreće. Ležajevi u točku se rukom teže okreću ali sve ide glatko. Kada točak zavrtim u vazduhu okreće se lepo i dugo, ne deluje da nešto zapinje. Bio sam spreman da proglasim da su ipak za zamenu, ali onda sam i na Kove odradio istu stvar. Potpuno jednako se ponašaju. Da li je moguće da ih semering toliko blokira? Nisam hteo da skidam semeringe jer nemam druge pri ruci, a ne znam da li bi se oštetili prilikom demontaže I posao bi time bio gotov. Međutim, potrošio sam skoro sat vremena na vraćanje zadnjeg točka! U životu nisam imao tako neprijatno iskustvo oko jednostavnog zahvata... U nekom momentu je motor uspeo i da spadne sa ove dizalice Srećom nekako je ostao da stoji na točku koji je bio uglavljen ali bez ubačene osovine

Tako je na Tuaregu najveći problem bilo što prilikom pada u mestu zna da pukne šraf/osovina poluge menjača. I što pokazivač nivoa goriva ume da brljavi. Doduše, Tuareg i nije imao ozbiljnih stvarnih problema

E, gde to ulazi voda na ramu? Da rešim na vreme, ako nije već proš'o voz

Ja ni ne pamtim kada sam poslednji put otišao na čisto asfaltno putovanje. Verovatno ima 7-8 godina. Ovo iz putopisa je normalni način moje upotrebe motora i lako mi je zaboraviti da većina ljudi ipak nije iz ove priče Naravno, Turska kao destinacija svojom prirodom i geografijom celom iskustvu daje neki viši nivo. @BusMan Meni su iskusniji pre nekoliko godina, kada sam prvi put seo na Husqvarnu 701 i požalio se na nizak korman, objasnili da to tako treba. Motor je dizajniran da se vozi u agresivnom, napadačkom položaju. Kada sam uzeo Kove, sa sličnom pozicijom, rešio sam da ga ne prepravljam prema svojim očekivanjima već da se ja prilagodim njemu. I navikao sam se brzo na položaj. To je naravno rezultovalo i prilagođavanjem same tehnike vožnje. Nogostupe bih možda i spuštao, ali mislim da zbog izduvne cevi na desnoj strani nema prostora za to. Podizače kormana ne bih. Čak ni posle celog dana vožnje ne osećam nikakvu nelagodu u rukama/ramenima. Donji deo leđa nije srećan, ali to je više do leđa nego do motora.

Ja sam bio ubeđen da je ovaj kontroler sa ekranom čista prevarica, i tako sve do onog dana kada sam kod drugara video koliko je zgodan i brz za upotrebu. Nema uparivanja, nema kalibracija, nema kačenja telefona, kablova...

Dan 12, nastavak Negde tokom spusta sustižemo Čedu. Zaseo je na livadu kraj puta, zapalio pljugicu i izluftirao nervozu iz sistema. Dakle vratio se na fabričko podešavanje. Nadao sam se da će silaskom na manju visinu glavobolja i malaksalost nestati. Ipak, to nije se nije dešavalo. Relativno brzo silazimo u dolinu. Ovo "dolinu" naravno treba sagledati iz ugla lokalne geografije. Dakle, silazimo u dolinu na 2100m. Tu je odličan makadamski put, civilizacija. U jednom selu je glavni put zatvoren zbog radova pa malo lutamo tražeći obilazak. Obzirom koliko nam je početak dan bio atraktivan, ovde je sve "standardno" pa ne stajemo za fotke. Podloga se u nekom trenutku pretvara u beton. Lep, uzani krivudavi put koji prati planinsku rečicu. Kanije postaje još lepši asfaltni krivudavi put. Pred uključenje na glavniji put pravimo pauzu. Sada smo na samo 1500m visine, praktično na nivou mora. Rashlađivanje glave u malopre spomenutoj rečici baš prija i energija se polako vraća u telo. Odatle do gradića İkizdere imamo oko 25km. Sa svakim metrom tragovi civilizacije su sve prisutniji. Saobraćaja je više (i dalje jako malo), sela su učestalija. U gradu stajemo da točimo gorivo, pojedemo čorbu i uzmemo kebab za kasnije. Našli smo i prodavnicu sa tamno plavim izlogom, večeras će se popiti pivo. Koliko je Demirkapi delovao kao tradicionalistički muslimanski gradić (realno selo) gde su skoro svi muškarci imali arapske crte lica, sve žene bile u burkama, toliko je Ikizdere odisao zapadnim duhom. Ljudi na ulici ni u Evropi ne bi mnogo odskakali, retko koja žena ima burku. A videli smo čak i par vrlo slobodno odevenih devojaka. Ovde je taj kontrast baš izražen i veli, a meni je zapao za oko jer su ova dva gradića razdvojena samo jednim planinskim lancem. Dakle nalaze se u dve susedne doline. Inače, gradovi su im definitivno mnogo drugačiji od naših. Ovaj ima dve paralelne ulice sa zgradama koje deluju nove, sve je nekako lepo usklađeno. Nema naših predgrađa sa poluzavršenim kućama, gradovi počinju i završavaju naglo. Ispod je Street view link koga zanima Google Maps WWW.GOOGLE.COM İkizdere/Rize, Türkei Fotka je sa street view, u "Usta Kebap Salonu" smo klopali Prvi put u zadnjih nekoliko dana je vruće. Gradić je na oko 500m visine, u dolini koja vodi direktno do Crnog mora udaljenog tridesetak kilometara. Čorba, kola, čaj i pauza su prijali. Po prvi put od jutrošnjeg polaska sa jezera se zapravo osećam dobro. U samom gradiću se odvajamo sa glavnog puta i započinjemo novi uspon u planine. Lokalni asfaltni put vrlo brzo ustupa mesto makadamu (meni je svaka podloga koja nije zemlja ili asfalt makadam). Put krivuda kroz šumu i neprekidno se penje. Podloga je dobro utabana sa slojem rizle i prašine na površini. Dušu dalo za zabavne izlaske iz krivina. U jednoj desnoj krivini mi kliza prednji točak. Ne uspevam da zadžim motor i padam dosta neelegantno. Videti naslovnu fotku na videu iznad, obratiti pažnju na položaj desnog stopala! Tako smo i tresnuli na zemlju. Bio sam svestan da je noga ispod motora istog trenutka, ali srećom to prolazi bez bilo kakvih posledica. Udario sam desno koleno pošto se štinik smaknuo. Međutim ni to nije preraslo u problem. Na motoru malo izgreban štitnik ruku, skid plate, rezervoar i auspuh. Sve čisto kozmetički i zanemarljivo, ide u rok službe. Kada malo razmislim, ovo je verovatno moj prvi pad van asfalta koji je podrazumevao brzinu veću od pešačenja Uglavnom, nema razloga za zadržavanje i nastavljamo dalju vožnju. Šuma se polako proređuje i vidimo da smo se već popeli iznad oblaka. Prolazimo pored mesta za piknik koje bi odlično poslužilo za kamp. Sto sa klupama ispod nadstrešnice, izvor, livada, drva za potpalu. Ipak, suviše je rano da sviramo kraj pa se ne zadržavamo. Nepunih pola sata nakon polaska iz gradića izlazimo na golet. Brežuljkasta visoravan koja počinje na 2200m i penje se. Ovaj deo planine izgleda drastično drugačije od dosadašnjih. Sve padine su pitomije, trava je zelenija. Periodično nailazimo na potpuno crn kamen koji nekada izgleda kao staklo. Pretpostavljam da je u pitanju staaaaari vulkan. Prolazimo kroz dva sela koja izgledaju kao vrlo lepo sređena vikend naselja. Iako se i dalje penjemo, neobično je toplo. Znamo da nas ruta ponovo vodi na preko 3000m pre nego što u nekom trenutku počne spust na drugu stranu. Ovaj deo planine nam se svima baš svideo. Rešavamo da potražimo mesto za kamp i vožnju završimo ranije. Ipak će nam ovo biti poslednje zajedničko veče kampovanja u divljini i hteli smo malo da se opustimo i družimo. Pogodno mesto nalazimo na vrhu brežuljka, odmah pored puta. Ako smo mislili da smo neki od prethodnih dana kampovali visoko, večeras obaramo sve rekorde. 2800 i koji metar iznad mora, verovatno 1800 iznad oblaka. Postavljanje šatora je nisko na listi prioriteta. Sunce i dalje greje, vetar duva ali ne probija. Postavljamo stolice na padinu i neko vreme gledamo najveći bioskopski ekran ikad. More je ispod oblaka na desnoj strani fotke. Hladno pivce, priča i zezanje, fotkanje, snimanje. Počinjemo da premotavamo i prepričavamo celo putovanje... Kako se sunce bližilo horizontu, temperatura je brzo padala. Vetar kao da je u jednom trenutku počeo duvati iz frižidera. Postavljamo šatore i koristimo poslednje tragove svetla za fotkanje. Lepo rekoh da je počeo duvati ledeni vetar. Šta deca u kratkim rukavima na krovu kamiona znaju šta je zima! U par minuta vozikanja oko kampa Spaja ima problem sa Husom. Kupaće gaće koje od prvog dana nosi na spoljašnjoj strani bisage uspevaju da spadnu i umotaju se oko diska. Kako su izdržale prethodnih 10-11 dana ne znam. Nakon igranja, motore po isprobanom receptu parkiramo u vetrozaštitni zid. Ostavljamo uzani prostor između njih i šatora gde ćemo moći da sedimo u relativnom miru. Veče standardno. Od vatre nema ništa. Jedemo kebab za večeru, popijemo pivo i kolu (Turkish cola, najbolja "ne CocaCola" ikada. Duplo jeftinija od prave, vrlo sličnog ukusa). Postoji verovatnoća da ovde već nismo imali Dobrodošlice, ali lako moguće da se samo ne sećam. U nekom trenutku, uveliko nakon što se skroz smrklo čujemo zvukove motora kako se približavaju. Pored nas prolazi grupa od 10-ak natovarenih motorista u organizovanoj koloni. Mi mašemo, oni sviraju ali se ne zaustavljaju. Pretpostavljam da imaju određeno mesto za noćenje i da su solidno zakasnili. Relativno kratak dan vožnje, prešli smo svega 110 kilometara. Ali, kao što se često zna ispostaviti, manje je više. Trek je u prilogu. 2025-08-17 103549__20250817_1035.gpx

Ovo je odlična ponuda (Y)

Dan 12, nastavak Nastavljamo uspon. Iza jedne serpentine je strmo parče puta sa rasutim kamenom. Idem prvi, prolazim i stajem na kraju tog pravca da fotkam. Spaja ide drugi, staje odmah na izlasku iz serpentine da proveri tronožac za fotoaparat koji je nekome ostao (nismo ga pokupili). Čeda je iza njega i nema mnogo izbora osim da stane, na najrasutijem delu. Uz nešto proklizavanja, Spaja uspeva da krene i izađe na ravniji teren. Sa druge strane, Strom rešava da se strateški ukopa. Ne pomaže ni Čedina veština ni moje guranje. Spaja, kao svaki pravi saputnik, silazi ka nama da pomogne. Telefon u ruci, Gopro na kacigi, video produkcija bez premca Ovo je bio jedini momenat kada sam video nervoznog Čedu. Dobro, osim na bugarsko-turskoj granici. I u Samsonu. Naime, ovo se dešava nepun kilometar od mesta gde se izvrnuo pa novo zaglavljivanje ne prija. Ipak, uz malo "o-ruk" spuštamo Stroma do ravnijeg dela gde je moguće uhvatiti kakav-takav zalet. Čeda izlazi i nastavlja dalje ka prevoju. Dok smo se Spaja i ja popeli 50-100m do naših motora i malko došli sebi Čeda je odmaglio. Mi smo na nešto ispod 2900m visine, nadomak samog prevoja. Brzo izlazimo na prevoj. Nekako smo se nadali da ćemo ovde dokačiti 3000m visine ali nismo. Jedno kratko Spajino "Fali nam pedeset" i činjenica da se sa prevoja odvaja put koji grebenom vodi naviše su bili više nego dovoljni. Vrlo brzo izlazimo na famoznih 3000m. Ja na trenutak usporavam, možda da stanem, da tu i okrenemo. Ipak, pošto put uredno nastavlja da se penje, odlučujem da produžim dalje u nadi da ćemo izaći na vrh ili prevoj sa pogledom. Inače, ovo je manje saobraćajnica koliko je bio put za izgradnju gasovoda. Već nekoliko dana povremeno naiđemo na gasovod ili podzemne kablove (ovo uglavnom oko vetrenjača) u prilično solidnim vukojebinama. Nedaleko od vrha nailazimo na stado ovaca i naše dobre drugare kangale koji nas uredno ispraćaju sa svoje teritorije (oko 1:50 na snimku gore). Uspon završava na 3125m visine. Pogled odatle, kao sa vrha sveta. Mi smo daleko iznad oblaka, svega par vrhova je iznad nas. Osećaj neverovatan. Glupo neiskoristiti priliku za foto seansu. Crno more je negde ispod onih oblaka u daljini, 50km vazdušne linije. Na slici ima naziv obližnjeg vrha. Mi smo ovde: Google Maps WWW.GOOGLE.COM U ovom trenutku mi je žao zbog dve međusobno povezane stvari. Prvo što Čeda nije sa nama, što ovo propušta. Drugo što ne nastavljamo dalje ovim putem duž grebena (Da stvar bude bolja, sad' kada pišem putopis vidim da bi nas ovaj put odveo do gradića koji ćemo svakako proći kasnije tokom dana. Eto, znam za naredni put...). Ne zadržavamo se duže od samog fotkanja. Krećemo na spust koji, kako će se ispostaviti, traje skoro pedeset kilometara bez prekida. NASTAVIĆE SE

Prilicno sam siguran da je to tip kog smo sreli prethodnog dana prilikom ulaska u Demirkapi. Onaj sto nam je rekao da je par sati vozio kroz maglu. Dakle, stari znanac, mahanje je bilo dovoljno

Dan 12, 17.8.2025. Soba u kojoj spavam ima jedan prozor, duboko uvučen ispod nadstrešnice koja povezuje dva bungalova. Nemam pojma da li je napolju svanulo ili ne, pada li kiša (rečica koja teče ispred bungalova je dovoljno glasna da guši sve ostale zvukove). To što sam preko prozora navukao i debele, tamne zavese ne pomaže mnogo. Ipak, alarm zna kada je vreme da zvoni. Izlazim na terasu i oduševljavam se. Vreme je apsolutna suprotnost jučerašnjeg. Vedro, bez naznake oblaka. Mesto je smešteno u dolini između dve visoke planine pa sunce ovde još uvek nije ugrejalo. Jasno da je odluka da jučerašnji dan završimo ovde bila odlična. Ne žurimo sa pakovanjem i pokretom. Nešto garderobe još uvek nije suvo pa to treba rešiti. A i inače ne žurimo. Pre polaska nam prve komšije poklanjaju keksiće i neko pecivo. Prijatan svet, nema šta. Juče smo na karti videli da u blizini postoje dva jezera. Malo su u kontra stranu od pravca gde mi idemo, ali ipak odlučujemo da ih obiđemo. Plan je da u prodavnici kupimo nešto za doručak i da na jezeru napravimo pauzu. Ovo su šatori i nadstrešnice za izletnike, pisao sam o tome. Izlazak iz Demirkapi. Drastično prijatniji uslovi u odnosu na jučerašnji ulazak. Put se brzo penje sa 1800 na 2700m. Dobro uređeni makadam bez mnogo saobraćaja. Moglo bi se reći da smo poranili, krenuli smo pre većine turista. Prvo jezero je uvučeno od puta i nema pristupa vozilima (dobro, motorima bismo možda i mogli ali nije u redu). Drugo jezero, Aygır Gölü, jeste kraj puta i na njegovoj obali pravimo pauzu. Ovog smo prethodni dan sreli u gradiću kada smo točili gorivo. Mali svet. Prijalo nam je sedenje na suncu i mir kraj vode. Ipak, pauza ne može trajati zauvek. Jezero uopšte nije veliko. Mi smo polovinu obale obišli putem samo da bismo došli do mesta gde smo odmarali. Krug oko jezera se zatvara pešačkom stazom. Dosta dobra prilika da se napravi lep dron snimak, ali ujedno i pomalo skrnavo. Čeda je bio u fazonu da će voziti samo dokle ima kolskog puta pa smo se složili da tako i uradimo. Ne znam kako se dogodilo da motori sami od sebe nastave vožnju po pešačkoj stazi. Evo, stvarno ne znam. Sama stazica nije problematična. Nekoliko krupnih kamenova i to je to. Mi smo sada na nizvodnoj strani jezera i treba preći "potok" koji se iz njega izliva. Trenutno je skoro skroz suv, kamenjar. Postoji tu i sklepani limeni mostić. Ali, stanje mu je takvo da mi nije palo na pamet da mu priđem motorom. Sa snimka gore se vidi, prelazak potoka uopšte nije bio problematičan. Međutim, kada sam sišao sa motora neposredno posle toga ja sam bio potpuno malaksao, od negde se pojavila glavobolja. Ne zaboravi, jezero je na 2700m visine i ovo je bio prvi iole fizički zahtevan poduhvat. Meni je svih prethodnih dana bilo neobično što niko od nas nije osetio nikakve simptome zbog visine. Ipak smo mnogo vremena provodili preko 2000m, četiri od zadnjih pet noći kampovali na 2200 ili više, ali svi smo disali normalno, nismo se prekomerno umarali. Do sada. Ovo selo nam je prva sledeća tačka, čim se vratimo na TET. Koliko se sećam, Spaja i Čeda su takođe počeli da osećaju malaksalost. Nezgodan tajming pošto nećemo uskoro silaziti na manju visinu, a deonica koju ćemo odvesti čim se vratimo na TET će se pokazati kao najzahtevnija na celom putovanju. Od jezera se spuštamo ka Demirkapi, ali ne idemo do samog mesta. Pre njega skrećemo desno i hvatamo TET. Odmah posle sela koje sam fotkao sa jezera put postaje osetno lošiji od bilo čega što smo do sada vozili. Razmazili smo se od početka putovanja i ovaj kamenjar nije prijao. Gopro to nikada neće dočarati kako dolikuje, al' vredi pokušati. Nije da smo bili u bilo kakvoj žurbi, i ja nemam pojma zašto nisam stajao da odmorim. Ovaj prvi deo, sa snimka gore, je trajao nepuna tri kilometra nakon čega meni realno više nije bilo do vožnje. Do kraja sam jedva držao upravljač. Ipak, uživati se mora i odustajanje na prvi znak teškoće definitivno nije opcija. U pozadini, odmah levo od Čedine kacige su jezera na kojima smo započeli dan. Sve je to prilično blizu. Stajemo na mestu gde je put postao dosta bolji. I tek tada shvatam kakvom lepotom smo okruženi. Nova prilika za dron (hvala Spaji što se cimao oko snimanja, Čedi što se cimao da dron bude kod njega na Stromu) Plato sa potokom iza nas je na oko 2500m, vrhovi u pozadini su visoki preko 3000m. Penjemo se na manji prevoj, prolazimo kraj bezimenog jezera koje bi bilo odlično mesto za kampovanje. Sa prevoja, na susednom brdu vidimo put kojim ćemo proći. To su serpentine na desnoj strani fotke ispod. Zanemari poslednjih 30 sekundi mraka. Ništa ne fali, sve je ok sa snimkom. Greškom sam renderovao i crnilo. Nema šanse da ću ponoviti upload. Od ovog potoka počinje uspon. Ne preterano zahtevan, ali na momente strm, razrovan i sa rasutim kamenom. Ja sam zbog fotkanja ostao poslednji. Pri kraju najgore uzbrdice naiđem na njih dvojicu. Čeda sedi na zemlji, Strom leži u kontri. Srećom bez posledica po bilo koga. Koliko je strmo na mestu pada, možda najbolje demonstrira Čedino kotrljanje nakon napuštanja vozila. Sad, sećaš se kada sam pisao o malaksalosti? Apsolutno nije prošla do ovog trenutka. Udruženim snagama podižemo Stroma iz prvog pokušaja. Ovaj pokušava da pobegne nizbrdo jer je tokom pada menjač upao u ler. Onda guranje uzbrdo da bi se dokopao ravnijeg terena, dva metra napred. Težak rad. Kad bi makar postojao neki način da nam bude lakše... Uglavnom, preko dvadeset minuta smo proveli u akciji. I ne, Dobrodošlica nije oduzela više od par sekundi. Nije zbog nje NASTAVIĆE SE

Perun radi na ploči za prtljag, moguće da će biti do proleća. Kako stvari trenutno stoje neće biti kompatibilna sa koferima.

Hvala Lepo izgleda

Imaš li možda tačnu lokaciju gde je nastala druga fotka?