Baš javi kada malo isprobaš ove Wincross. Video sam da imaju model veoma sličan Trekerima. Nikako da prelomim da je 2 hiljade dinara povoljnija cena vredna rizika. Ja sa Trekericama više kilometara napravim na autoputu nego van asfalta (tužna realnost života u Vojvodini a vožnji po centralnoj i južnoj Srbiji ), ali ta sigurnost koju ulivaju po blatu, a realno i u svim drugim uslovima, ih za sada čini nezamenjivim. Ovo sve pričam za Kove 450.

Uh

Iskustva nepoznatih ljudi na YT i društvenim mrežama su dosta nebitna. Oni veliki, poznati likovi što rade recenzije to rade za pare. Primetiš da svi imaju istu zamerku (ne pričam sada o MT već uopšteno) koja je prilično minorna spram hvalospeva. Elem, razliku u upravljanju nećeš primetiti pa da je ne znam ni ja šta. Bez tegova moguće da će biti drugačije vibracije. Meni je recimo svojevremeno na KLE posle zamene fabričkog kormana sa tegićima, i stavljanja zamenskog kormana, Barkbustersa bez tegova upravljač počeo više vibrirati. Ali neke sitne vibracije visoke frekvencije. Odgovor apsolutno nije direktno vezan za MT-a Ali htedoh reći da ne lomiš glavu oko sitnica. I ne veruj plaćenicima.

Čini mi se da to negde i piše ukoliko otvoriš uslove učešća.

Društvo, hvala na komentarima Od posla mi je ostala navika da merim vreme potrebno za neki projekat. Iz zezanja sam merio i za pisanje putopisa... Sređivanje fotki, gopro snimaka i pisanje teksta skoro dve radne nedelje efektivnog angažovanja. 77 sati. Cenim da je to više od polovine vremena koje smo proveli na motorima u Turskoj Što se tiče pisanja putopisa: Ranije (pre 10+ godina) sam pravio pisane beleške i onda na osnovu toga i fotki sklapao priču. Sada baš ništa. Moje sećanje je prilično varljivo. Dobrog dela dnevnih dešavanja se već sada ne sećam. Put je bio dug, mnogo toga se zbivalo. Tek kada pregledam fotke (još bolje video snimke) prisetim se. Na osnovu toga i gledanja snimljenog trek loga pišem putopis. Za nekoliko godina ću se sećati fotografija, ali verovatno ne i stvarnog momenta kada je fotka nastala. Prilično sranje, ali tako je Nemam običaj da čitam svoje stare putopise. Ali svakih par godina naletim na njih i bude mi baš drago. Videćemo da li će fotke iz ovog putopisa biti vidljive za nekoliko godina. @Skandi Ako zalutaš zovi, poslaćemo spasilački tim

Razrada je verovatno gotova u prvih 50km vožnje. Samo što skoro niko ne zameni ulje tada. Ja sam, igrom slučaja, u zadnje tri godine uzeo dva nova motora. I još nekoliko tuđih vozio praktično od nula km. Negde uputstvo definiše broj obrtaja, negde samo zdravorazumski kaže "nemoj da si debil i da odmah zavrćeš u crveno". Moj stil vožnje svakako nije agresivan i lepo se uklopi u sredinu između te dve metodologije. MT-a je gotovo nemoguće voziti onako kako knjiga kaže, makar nama što živimo u ravnici. 4000 obrtaja u šestoj je opasno niska brzina za otvoren put sa saobraćajem.

Zadnji put kada sam je koristio tako se zvala

Epilog. Ja sam na putu proveo ukupno 17 dana. Od toga je prvi dan bio avion+auto i zadnji dan auto+motor od BG do NS. Dve noći smo proveli u čvrstom smeštaju, jednu u plaćenom kampu, jednu u autu. Sve ostale noći smo kampovali u divljini, i to je ono što ja jako volim kod naših putovanja. Zajedno smo prešli oko 4200 kilometara od kojih je oko 2400 bilo autoputem (Cifre se odnose na Spaju i mene. Čedina računica je osetno drugačija jer je on vozio i dodatnih 10 dana Gruzije). Nije baš optimalna kombinacija asfalta i off-a obzirom na motor koji vozim, ali druge opcije nije ni bilo. Izuzev one situacije sa pucanjem nosača auspuha i posledičnog otvaranja rupe u samoj cevi, nikakvih problema nisam imao. Kove je svako jutro palio na prvi dodir. Tokom celog putovanja sam imao osećaj apsolutnog poverenja u mašinu. A onako, nije da sam bio lagan ka njemu. Neposredno pred polazak sam odradio komplet servis. Ulje, filteri, kontrola ventila. Moram da se zahvalim ekipi iz @BURNOUT MOTOCIKLI - OPREMA na nesebičnoj podršci oko ovoga. Termin za servis su stvorili niotkud, i još su ga odradili gratis. E da, pozajmili si mu nešto potrošnih delova za svaki slučaj. Dubok naklon Torbe koje sam nosio na put su mojih ruku delo. Baš velike, pravljene sa namerom da SVE može stati u njih. Ipak, na kraju sam nosio i malu repnu torbu u kojoj je bila samo vreća za spavanje. Torbe su za ovih godinu+ bile na svim vikend vožnjama, pregurale 8-9 hiljada kilometara bez naznake umora. Moram priznati da sam jako zadovoljan i da su prevazišle očekivanja. Potpuno vodootporne, izuzev spoljašnjih džepova. Šta sam nosio... Kamp oprema: -Naturehike Cloud Up 2 Pro šator. Veoma malih dimenzija kada se spakuje, lagan. Imam osetno skuplje šatore u ormaru, ovaj je uvek prvi izbor. -Podloga za spavanje iz Decathlon-a. Ona najmanja, što nije samonaduvavajuća. Meni više znače male dimenzije kada se spakuje nego to što je moram duvati svako veče (a da, i samonaduvavajuću podlogu svakako moram duvati...) -Vreća za spavanje je neka dosta stara, lakše mi reći da je bezimena. Kabasta je i apsolutno dovoljno topla za sve što smo proživeli. -Kamp stolica iz Decathlon-a, ona fensi što sada košta oko 5000. Par godina mi stoji raširena u dnevnoj sobi i koristim je radije nego bilo koji kauč ili fotelju, dakle svakodnevno... Dugo sam druge zezao što nose stolice na moto vožnje. Na vikend u Rumuniji koji je prethodio Turskoj sam poneo moju pošto sam imao ekstreman višak prostora u bisagama. Ukratko: u buduće je stolica jedan od važnijih komada opreme. Moja leđa se na žalost više ne slažu sa sedenjem na podu. A kamen/balvan nisu uvek dostupni. -Mini plinski gorionik, boca gasa od 500g (prevelika za ovu svrhu, poneo jer sam imao mesta), šolja, JNA pribor za jelo. -Par tankih drybagova. U jednoj su bile patike, u jednoj kablovi, u jednoj čista civilna garderoba. I recimo da sam imao još jednu u rezervi. Garderoba: -Jedne pantalone kojima se skidaju nogavice. -Jedna majica kratkih rukava od merino vune. U njoj sam leteo i koristio je u sve civilne svrhe tokom celog putovanja. -2-3 pamučne majice. Pokazale se nepotrebne. -Sramotno malo čarapa i gaća. A može i manje. Svakodnevno menjanje uopšte ne dolazi u obzir na ovakvim putovanjima. -Patike, pijačne Adidas Univerzal. -Četkica za zube, mini pasta (25ml, u DM-u ih ima) za zube, dezodorans, štapići za uši, bočica sa gelom za tuširanje i mini hotelski sapun. Sve staje u torbicu koja je velika koliko dečija peratonica. Moto oprema: -Gornji i donji deo kišnog odela. -Gornji i donji deo termo postave. Ovo mi toliko retko zatreba, ali skoro uvek je u bisagama. Najčešće ih koristim za spavanje kada ponesem tanku vreću. Sve one prilike iz putopisa kada sam se smrzavao, termo postave su bile na sigurnom u torbama... -Dve softshell jakne. Jedna bi bila apsolutno dovoljna. Ali, obe sam dobio od dragih ljudi a bilo je mesta u bisagama... -Rezervni par rukavica. Besmislen dodatak jer su oba para koja sam nosio čisto letnja. Nemam nikakve za iole hladnije uslove. -Neck tube. Nemam pojma kako se ovo zove na našem. Koristio kao šal tokom hladnijih vožnji a kao kapu tokom hladnijih spavanja. -Hirurške rukavice. Njih koristim kao kišni uložak unutar moto rukavica. Posluže i za zimu. Na meni je svo vreme aktivni veš od merino vune, gornji i donji deo dugačkih rukava/nogavica. Mesh jakna i pantalone. Sidi Adventure čizme i letnje rukavice. ČEPIĆI ZA UŠI za svaku tranzitnu asfaltnu deonicu. Kaciga, dabome. Igrom slučaja, ovo je ista količina garderobe koju nosim i na kratku vikend vožnju. Ja sam prilično OK sa minimalizmom. Na kampovanju ne očekujem isti komfor koji imam kod kuće. Na kamperskom dušeku spavam jednako loše kao i na krevetu. To nema veze ni sa krevetom ni sa dušekom Kao jastuk koristim ranije spominjani tanki drybag u kom preko dana stoje patike. Noću bih u njega ugurao neku garderobu i to meni radi savršeno. Nemoguće je poneti toliko civilne garderobe da se menja svaki dan. Tu pranje ne gine. Ili nošenje u nedogled, što je opcija kojoj ja pribegavam. Merino vuna je prijatelj u borbi protiv neprijatnih mirisa. Za sledeće putovanje znam da ću poneti samo jednu pamučnu majicu i manje gaća & čarapa. Većina večeri je bila toliko hladna da nisam ni izlazio iz moto opreme sve do momenta leganja. Duboke čizme su tople. U moto jakni i pantalonama bez razmišljanja legnem na travu, zemlju, pesak ( i uredno ih ubacim u šator kada spavam). Zbog toga mi je važno da moto oprema bude udobna. Rezervni delovi i alat: -Obe unutrašnje gume. Zadnja je stalno montirana ispod instrument table, prednja je u bisagama. -Osnovni alat i pajser za skidanje guma, mini trail dizalica. Ovo stoji u šusplehu. -Dugački pajser koji stoji u bisagama. -Dvokomponentni lepak. -Rezervne lamele i poluge kvačila/prednje kočnice (hvala Burnout). Plan je bio da ovo stoji u autu tokom vožnje kroz Gruziju. Auto bi u tom slučaju uvek bio relativno blizu. Pošto je ta opcija otpala, nosio sam ih kroz celu Tursku. -Prva pomoć -Par rezervnih gurtni -Pola litre Spajinog rezervnog ulja. Sve osim vreće za spavanje, jedne rezervne gume i alata staje u bisage. Ako spakujem kako treba, u bisagama ostaje mesta i za deo dnevne nabavke. Zamisli, nismo sve trpali kod Čede na Stroma! Elektronika: -Dslr fotoaparat sa jednim objektivom. Veliki preporod u odnosu na ranije godine kada sam nosio aparat i tri objektiva. -Punjač za aparat koji je prestao da radi. -DJI Osmo Pocket 2 kamerica. Ovo stoji u torbici za fotoparat koja je stalno okačena oko pojasa. Ja sam se posle nekog vremena ubedio da mi to ne smeta. Jednostavno nemam praktičnije rešenje za nošenje aparata. -Telefon za navigaciju -Telefon za telefoniranje -Power bank od 20000mAh (hvala Spaji) u torbici postavljenoj na motor. Ovo je tokom vožnje stalno bilo priključeno na USB punjač motora. Pošto može istovremeno da se puni i da deli struju, iz njega sam vukao kablove do telefona. Rešenje se pokazalo kao odlično. Na kraju svakog dana bi makar jedan telefon bio napunjen na 100%, powerbank isto tako. U šatoru bih punio kamericu a bilo je struje i za tuđe baterije. -USB kablovi. Ovi su se tokom putovanja pokazali kao slabija karika. Kabl sa standardnim, pravolinijskim USB džekom se iznenađujuće često nađe na putu nečeg što ga iskrivi. Ažurirano je posle povratka kući. Ranac na leđima sa mešinom za vodu. Meni možda i najbitniji komad opreme (mislim na mešinu). Znojim se mnogo i potrebno mi je dosta tečnosti. Ako vodu nosim u flašicama jednostavno ne pijem dovoljno često. Tek kada dehidriram setim se vode. Srećom, već dugi niz godina znam za ovo tako da bez mešine nema vožnje duže od par sati. Ranac je veliki (22l) i stalno je u njemu bilo još stvari. Rezervno ulje, hrana/piće koje nismo mogli da spakujemo po motorima, slojevi garderobe. Simond Alpinism 22, iz Decathlon-a. Ovo mi je drugi identičan, kupovaću ih sve dok se proizvode. Meni izuzetno udoban. Prilično neprimetan kada je prazan, a ne smeta mi ni kada je krcat i težak. Mislim da sam sve nabrojao. Mnoge interesuje cena ovakve avanture pa hajde da se toga dotaknem. Osim benzina i putarina koje je plaćao svako za sebe, skoro sve ostalo bi platio jedan od nas. Za vođenje evidencije smo koristili aplikaciju Splitwise. Onaj ko plati račun to unese u aplikaciju, uz napomenu ko sve učestvuje u deljenju troška. U svakom momentu svi vidimo ko kome duguje i koliko. A može da se vidi i ko je koliko para do tog trenutka ukupno dao (ovo je malo nezgodan momenat. Svi smo podjednako plaćali tako da je su međusobni dugovi bili mali. To je meni davalo neki osećaj kao da se pare ne troše A onda pogledaš koliko si do tada izvadio iz džepa...). Na kraju putovanja se veoma lako raskusura. Naravno, svi smo imali i neke kupovine mimo grupe ali to nije mnogo. Jedino je Čeda imao ozbiljnije troškove (guma, vanredni zelen' karton) Varijanta "ma neka ja ću" je skroz dobra za dnevne ili vikend vožnje. Za duži put postaje neodrživa jer je nemoguće pohvatati ko koliko daje, a nerealno je očekivati da neko preuzme veći deo troškova. Odmah po povratku sam sračunao koliko je mene koštalo celo putovanje. Sračunao, video i potisnuo iz sećanja Recimo da je cifra bila između 1300 i 1600€. Iskreno, za mene mnogo para. Pogotovo kada se uzme u obzir da smeštaj skoro nismo ni plaćali (50-60€ ukupno za svakog od nas). Ali... Treba imati u vidu da tu računam i DVE avionske karte (440€ ukupno, od kojih je ona do Trabzona propala), prevoz od NS do aerodroma u odlasku, gumu koju sam stavio pred put, punomoći, osiguranja, najam prikolice, zajedničko gorivo za kola... Dakle SVE troškove uključujući i pripremu. Mene bi put koštao bar 300€ manje da sam mogao krenuti kolima zajedno sa njima umesto letenja. Benzin je bio baš jeftin, tipa 140 dinara litar. Na ovako dugačkom putovanju gorivo je ozbiljna stavka. Potrošnja turskog goriva je makar za pola litre manja nego kada vozim u Srbiji. Često smo vozili kao kreteni, bili na velikim nadmorskim visinama. Svega nekoliko puta se desilo da Kove troši preko 5l, a i to uglavnom na autoputu. Kod nas retko ispod 5l, a vozim nežnije nego u Turskoj. Spajin 701 je na skoro svakom točenju imao 0.5-1l veću potrošnju od mene. Mi smo bili dobri i platili smo skoro svaku putarinu, mostarinu i tunelarinu. Gde god je bila kućica za plaćanje mi smo je ispoštovali. Nije to neka cifra zbog koje vredi razmišljati i brinuti prilikom izlaska iz zemlje. Nismo uplaćivali onaj elektronski sistem tako da smo ih verovatno ipak ojadili za neki deo. Generalno smo se hranili skromno/povoljno. Samoposluge, kebabi, čorbe, čajevi, par puta restoran. Uopšte se nismo ustručavali, jednostavno nam je takav stil. Ko bi svaki dan obrok u finom restoranu verovatno treba odvojiti ozbiljniju cifru Grubo govoreći, cene hrane i usluga su veoma slične našima. Ja nisam imao utisak da je nešto skupo ili jeftino (osim Red Bull-a kog ne pijem. On je jeftin, ispod 1€ po limenci. I piva kog smo pili. Ono je oko 3€ za limenku 0.5 u prodavnici). Ja mislim da je to to. @Cedo11 se verovatno bolje seća cena pa može uskočiti ako ga ne mrzi. A nemoj slučajno da tebe mrzi da se posvetiš i njegovom putopisu iz Gruzije. To je Čedin nastavak ovog putovanja, nakon što smo se rastali na istoku Turske. I sad, šta reći na kraju? Kakva je Turska, vredi li ići? Ne znam koliko sam to uspeo preneti, ali ja sam apsolutno uživao i rado bih sve ponovo. Naročito sa ovakvom ekipom To me dovodi u nezgodnu situaciju. Naime, put za Gruziju - da, Gruziju - je za mene trebao da bude jedinstven poduhvat. Finansijski, vremenski i organizaciono teško ponovljiv. Skoro tri sedmice nisam radio, a dobar deo prihoda ostvarujem samo ako radim. Dakle em što sam trošio, em nisam privređivao. Dok sam ja bio na putovanju, gospođa Gliga je koristila godišnji odmor. Čudno, ali ćerkica ne zna sama da ode do vrtića i nema ko drugi da je vodi. Da me ne shvatiš pogrešno, nije to ta nezgodna situacija. Ovo je sastavni deo života mnogih od nas i svestan sam da je meni bolje/lakše nego mnogima. Nezgodno je što ja u Gruziji nisam ni bio A i u Tursku bih se vratio bez razmišljanja. I sad, umesto ostvarenog "jednom u životu" cilja, ja imam načet još jedan. Kao i za sve do sada u životu, naći će se način da se stvarnost izoblikuje i presavije kako bi se ostvarilo ono što treba.

Ulazim u drugi mesec bezuspešnih pokušaja za alat Ajd, ne pokušavam baš svakodnevno i ne sekiram se. Ali od svega što se nudi, alat mi ima najviše smisla. Svaki dan me zakači makar 5 reklama, algoritam nanjušio šta hoću.

Pozdrav društvo. Da li nekom možda treba ključ za prednji i zadnji točak? Dužina je 25cm, težina nešto ispod 140g. Izrađeno od nerđajućeg čelika debljine 4mm. Imam tri komada na raspolaganju. Cena 1200 dinara plus dostava. Nisam siguran za koje sve generacije F800 odgovara. Ključ je za matice 17 i 24mm

Prilično me podseća na originalni.

Hmmm, ovo nam je promaklo u vreme kada se dešavalo!!! I sad bi mi promaklo da nisi spomenuo

Ja već neko vreme pokušavam sa alatom. Svaki dan se uspešno "prijavim", ali se svaki dan neko drugi obraduje

Ajd i na transakciji iz Amana skloni iznos

Aha, na spoljašnjoj strani. Nisam skidao da proverim kakvo je stanje.

Kove 450 Rally ima dva ležaja u nosaču lančanika, makar tako kaže diagram delova Dakle četiri ležaja ukupno u zadnjem točku.

Društvo, hvala na lepim komentarima i podršci. Nadam se da je putopis uspeo da prenese makar deo ugođaja Video ne volim. Spaja je bio specijalista za taj deo. Ja sam nešto malo snimao prvih dana. I par dana sam povremeno uzimao Gopro. Pred kraj puta mi nije ni padalo na pamet da nešto snimam. Tek kada je Čeda zadužio fotoaparat @Гоша Vetar? U Turskoj? Ne, ni povetarac. Ne znam odakle ti takvo pitanje Bili smo razočarani i gnevni zbog činjenice da je ozbiljno planirana akcija u Gruziju propala. Vožnja po Turskoj je to sve brzo bacila u drugi plan. Nestvarni predeli. To što smo mi vozili je "pravolinijska" varijanta. Dok sam pisao putopis gledao sam satelitske snimke... Po onim visokim planinama od Ordu na istok može mesecima da se vozi. Ima toliko različitih puteva... TET koji smo odvezli realno ne zagrebe ni delić potencijala.

Sreća pa smo mladi. Mlađi nego što ćemo ikada biti

I idemo odmah dalje! Dan 15, 20.8.2025. Noć je bila dosta hladna. Na 1200m to nije nikakvo iznenađenje. Ipak, u vreći i šatoru se to ne oseti. Ali zato se hladnoća itekako oseti kada se ustane malo posle izlaska sunca, i kada treba sesti na motor... Sva lepota našeg kamp mesta. I znaš šta? Osećaj je bio bolji nego u kampu kraj mora prethodne noći. Svraćamo do pumpe na doručak i turu zagrevanja. Oko 8 smo već na točkovima. Rekoh već, pred kraj prethodnog dana smo se priključili na glavni autoput kroz Tursku i to se primeti. Tri trake i osetno više saobraćaja nego do sada. Ipak, Turci voze drastično pažljivije od onoga kako sam ja to zamišljao pre početka putovanja. Za sve ove dane, ne sećam se nijedne incidentne situacije, nijednog nesmotrenog poteza drugih učesnika... Od pumpe put počinje brzo da se spušta ka nivou mora. Ovo me raduje jer manja visina treba da donese višu temperaturu. Umesto toplote nalazimo pljuskove. Obzirom da smo kišne jakne zbog hladnoće obukli još na početku dana nema razloga da se zaustavljamo. Malo se pretvaramo da letnje mesh pantalone ne propuštaju vodu i to nakon nekog vremena postane skoro istina. Skoro. Negde pre Istanbula stajemo na prvu pauzu, točenje goriva. Do sada smo kišu ostavili iza sebe. Obzirom da smo juče uspeli da prevalimo više od polovine ukupnog puta, a i zbog činjenice da je to prosto ispravna stvar, odlučujemo da svratimo u grad i pokupimo Vinsovu torbu iz hotela. Istanbul je OGROMAN. Od trenutka kada smo ušli u neprekidno naselje pa do definitivnog izlaska prevalili smo 110km. S'tim da je i 40km pre toga takođe kroz neki grad... Sasvim očekivano, što smo više prilazili gradu gužva u saobraćaju je postajala sve izraženija. Nas to nije previše doticalo jer smo, prateći svetli primer lokalaca, kroz kolone prolazili gde god se ukazalo mesto. Opet da spomenem: nijedan incident sa kolima. Nijedno presecanje, nijedno bezobrazno uletanje u nečiju putanju. Ako išta, mi smo bili na bezobraznoj strani spektra. Iako je saobraćaja daleko više nego u Beogradu, vozi se mnogo, mnogo kulturnije. Ono malo grada što smo videli usput je na mene ostavilo baš pozitivan utisak. Čisto, uređene zelene površine, velike i moderne zgrade. Već smo prešli Bosfor i sišli sa bulevara u uže ulice. Možda sam sa jednog semafora krenuo dinamičnije nego što je policajac (kog u tom trenutku naravno nisam video) umeo da ceni... Zaustavljaju nas i ja sam već spreman za ribanje i natezanje. Ipak, nakon rutinske provere pasoša i zadržavanja od minut-dva nam se samo zahvaljuju na saradnji. Nastavljamo dalje. Bez problema nalazimo hotel. Preuzimam torbu i pakujem je kod mene na motor. Kad nema Strom transporta, dobar je i Kove... Odmah preko puta hotela je fast food pa koristimo priliku da napravimo pauzu i klopamo nešto. Prolazno vreme nam je bilo odlično. Već oko 13h smo bili spremni za nastavak putovanja. Prevalili 300km do tada. Obojica imamo nepostojeću želju za turističkim obilaskom tako da navigacije podešavamo na najbrži put ka Bugarskoj. Ja vodim. U nekom tunelu mašim odvajanje. Spaja je i dalje odmah iza. Google mape su dovoljno pametne i brzo nalaze alternativnu rutu. Gužva u saobraćaju je solidna i traži pažnju. Povremeno bacim pogled u retrovizor ali nakon nekog vremena više ne vidim Spaju. Nemam pojma da li je neko od nas omašio skretanje, ili nas je Google drugačije vodio. Stajem na proširenje i čekam. Obojica imamo net pa možemo komunicirati, deliti lokaciju preko Whatsupp. Brzo nam je jasno da smo krenuli na dve različite strane. Pada dogovor da se nađemo na prvoj pumpi kada "izađemo iz grada". A izlaz iz grada traje. Ne želim ni da zamislim kako je ljudima u autima koji ovo svakodnevno proživljavaju... Istanbul, kroz "ceo" grad: Nama je trebalo nešto manje od dva sata kretanja da prođemo celu urbano povezanu celinu, 150 kilometara. Nigde nismo morali da stajemo i čekamo. Na pumpu stajem kada je grad već bio iza mene. Spaja stiže minut-dva kasnije. Da smo pokušavali uskladiti tajming, ne bismo to uradili ovako dobro. Pola sata pauze za točenje goriva i sladoled pre nego što nastavimo dalje ka granici. Sećam se koliko je prvi utisak iz Turske bio negativan. E, ovo je ta ista deonica. Sada, osim što je vožnja dosadna, sve gledam drugim očima i izgleda mnogo prijatnije i lepše nego tada. Šta se promenilo u međuvremenu? Samo moja percepcija. A da, i vetar. Ne smemo zaboraviti vetar. Danas duva u leđa pa ne smeta. Ne stajemo do pred samu granicu. Vreme je da po poslednji put iskoristimo blagodet jeftinog turskog goriva. Verovatno najskrnavija pumpa na celom putovanju. Punim sva tri rezervoara do čepa. Onih deset litara koje sam prvog dana nasuo u zadnji rezervoar, kao rezervu, nijednog trenutka nisam dotakao. Nikom od nas nije zatrebalo više goriva nego što je moglo stati u rezervoare (Spaja jeste jednom preventivno točio iz flaše, ali pokazalo se kasnije da bi do pumpe stigao i bez toga). Takođe koristim priliku da proverim sadržaj Vinsove torbe. Nisam dovoljno naivan da tuđ prtljag prebacujem preko granice bez pregleda. Da ne bude zabune, on sam je rekao da to uradim, a i bez "blagoslova" bih uradio isto. Na obe strane granice je solidna gužva. Da su trake i kolone 30cm uže nego što jesu ovo bi za nas bilo neprijatno iskustvo. Ovako, po dobrom starom običaju prolazimo na čelo. Spaja šarmira neku od suvozačica i pre nego što uspemo da skinemo kacige već smo na kućicama. Čeda je juče na izlasku iz Turske morao da plati neku saobraćajnu kaznu. Nije uspeo da se sporazume sa policajcem, zna samo da je u pitanju tunel u Istanbulu. Dakle nešto što smo prošli svi zajedno u dolasku. Spaja i ja očekujemo isti scenario ali prolazimo bez zadržavanja. Od tog trenutka Čeda je postao poznat kao divljak za volanom. Kazna? Reda veličine 400-500 dinara. Za manje od pola sata prolazimo obe granice i nalazimo se na autoputu u Bugarskoj. Pet popodne. Do kola imamo oko 75 kilometara vožnje. U Svilengradu lutamo tražeći prodavnicu. Valja kupiti čokolade za Demijevu decu. Ko je Demi? Ljudina na čijem imanju su parkirana kola i prikolica. Posle dva dana i 1500 kilometara autoputa veoma nas je obradovalo zadnjih dvadesetak kilometara. Besprekoran, nov krivudavi put kroz šumovitu planinu. Bez saobraćaja. Upravo ono što bi svaki razuman čovek poželeo za završnicu jednog nezaboravnog putovanja! 650 kilometara i jedna granica danas. Do sada. Pakujemo motore na prikolicu, presvlačimo se u civilnu garderobu i pozdravljamo sa Demijem. Na sve to odlazi sat vremena. Sedamo u kola i krećemo ka Srbiji. 700 kilometara do Beograda... Uspevamo da siđemo sa planine pre mraka. U gradiću pre izlaska na autoput stajemo na klopu. Obojica smo prilično umorni i plan je isti kao prethodnog dana: da vozimo sve dok to ima smisla. Idealno bi bilo da pređemo u Srbiju ali nipošto nije imperativ. Ipak, kola imaju jednu blagodet u odnosu na motor. Ako ne voziš možeš da spavaš. Pošto Spaja vozi, ja koristim priliku da malo odmorim. Negde pre Sofije se menjamo uloga. Meni je ovo prvi put da vučem prikolicu. Lepo iznenadi i razbudi kada zabaci na rupama... Do granice stižemo brzo, Bugari su završili skoro ceo autoput. Na samoj granici je relativno gužva ali dosta kućica je u pogonu. Ovaj put nema provlačenja pa smo osuđeni na čekanje. Klima (na grejanju), muzika i udobna sedišta ovo čine mnogo podnošljivijim nego što bi bilo na motoru. Rutinski prolazimo obe strane i eto nas nazad u Srbiji. Na Nais pumpi posle Niša stajemo da sipamo gorivo. Recimo da je oko 1-2 iza ponoći, da vozimo od 8 ujtru prethodnog dana. Obzirom da smo do ovog trenutka obojica razvaljeni od umora odlučujemo da tu odremamo par sati. Beograd jeste blizu, ali nema razloga forsirati. Oko 450 kilometara plus granica. Spavamo u kolima do jutra. Protivno svim očekivanjima, ovo je prva noć nakon više meseci da me leđa uopšte ne bole. Kakve crne redovne vežbe, udobni kreveti... Daj poluoboreno sedište u kolima! Kafica i gas lagano ka Beogradu. Baš ikakvih uzbuđenja. Mašimo beogradski špic i brzo stižemo do Spajine garaže. Skidamo motore sa prikolice, ja se ponovo oblačim u moto opremu i vozim za Novi Sad. Asfaltom, k'o pička. Lako moguće da je još bilo pre podne kada sam stigao kući. Trek od poslednjeg dana je u prilogu. Poštedeću vas dela koji smo prešli kolima. I to bi vam gospodo bilo to što se tiče ove avanture. Ostaje da u nekom narednom postu presaberem utiske, troškove, opremu i šta već ne. Ako bilo ko ima pitanja ili planira slično putovanje apsolutno stojim na raspolaganju. Šta god vas interesuje pitajte. 2025-08-20 080945__20250820_0709.gpx

Dan 14, 19.8.2025. Buđenje u šatoru na pljuvomet od mora. Zvuči idilično, zar ne? No, već sam pisao o utisku koji je ovaj kamp ostavio na mene. Na slikama to deluje lepše. Lako moguće da samo nije prijao povratak u civilizaciju. I činjenica da ja kamp na moru zamišljam prostran, u borovoj šumi bez buke, sa normalnim prilazom vodi... Ono iza motora i kontejnera je magistrala, glavna saobraćajnica duž turske obale. Mir i tišina nisu zagarantovani. Jutro je lepo i toplo. Ovaj put se ne razvlačimo. Doručkujemo, sklapamo šatore i pakujemo motore. Cilj nam je da krenemo što ranije. Čeda ide za Gruziju. Čeka ga prelazak granice, kupovina osiguranja, sim kartice, menjačnica i sve druge lepe i zabavne stvari. Takođe hoće danas da stigne i do terena koji su lepi za vožnju. Spaja i ja planiramo da ubijemo što više kilometara (oko 1500 ukupno do auta, dva dana na raspolaganju). Uz to planiramo svraćanje u Trabzon, da nakon skoro 3000km počastimo motore svežim uljem. Pozdravljamo se sa Čedom, putevi nam se razilaze odmah kod kampa. I gle čuda, uspevamo da krenemo već oko 9. Do Trabzona imamo stotinjak kilometara. Magistrala uz more, dve trake u svakom pravcu. Kamere su na svakom koraku, na mnogo mesta se meri i prosečna brzina. Ovo je naseljeni deo obale pa se često vozi i kroz gradove. Ima raskrsnica, semafora... Ja se jedino ne sećam da je bilo gužve u saobraćaju. Van gradova svakako ne. A kroz gradove se lako filtriramo. U svakom slučaju napredujemo sporo. Trabzon... Mesto gde sam ja trebao da sletim, da me Čeda i Spaja pokupe na putu do Gruzije. Jedino što sam trebao da vidim od cele Turske. Pre milion godina. Znali smo lokaciju KTM distributera i to nam je bila prva stanica. Ispostavlja se da u prodavnici uopšte ne drže ulje. Odatle nas upućuju u KTM servis. Pogađaš: u pravcu iz kog smo upravo došli. Srećom nije daleko i ne gubimo mnogo vremena. U servisu nalazimo sve što nam treba. Ulje i ljude voljne da nam ustupe alat i prostor za rad (parking ispred servisa). Pošto nismo menjali filtere, kompletan servis na oba motora završavamo prilično brzo. Posle Trabzona upadamo u mašinu. Sećaš li se možda da sam pisao o veoma jakom vetru koji nam je duvao u lice prvog dana putovanja, od Bugarske do Istanbula? Da, duvao je i danas. Ovaj put u leđa, srećom. Osim pauza za gorivo nema stajanja. Još pre Trabzona je bilo jasno da idemo ka kišnim oblacima. Bilo je samo pitanje vremena kada ćemo doći ispod njih, i koliko jako će padati. Negde pre Samsuna hvatamo prve ozbiljnije kapi. Sveže pokvašeni asfalt toliko klizav da kola šlajfuju kada kreću sa semafora. Srećom, nas dvojica imamo potrošene kramponke pa po mokrom možemo voziti isto kao i po ledu Oblačimo kišna odela i nastavljamo dalje. Mislim da nismo ni pokisli kako dolikuje. Padalo je kratko i relativno slabo. Znali smo po jačim pljuskovima voziti bez kišne opreme. Do Samsuna je već stala, a brzo se i razvedrilo. U Samsun stižemo nešto posle četiri popodne, osetno kasnije od očekivanja. Do sada prevalili malo više od 400km, potrošili po dva rezervoara goriva. Već smo prilično gladni ali pumpa na koju smo stali nema restoran. Grickalice će morati da posluže za sada... Dogovor je da vozimo dalje i stanemo na prvom mestu gde se ukaže hrana. Ili kada nam ponestane goriva. Šta god se dogodi prvo. Samsun označava tačku gde napuštamo obalu. Put se postepeno penje na visoravan prema Gerede. Inače, ovo je asfaltna deonica koju smo vozili tamo petog-šestog dana, samo u suprotnom pravcu. Samsun takođe označava i tačku gde prestaje gusta naseljenost. Ovo znači da je manje raskrsnica i semafora, dakle napreduje se brže. Peglamo čak i 110-120 u nekim momentima Uredno prolazimo pored gomile benzinskih pumpi i nekoliko odmarališta sa restoranima. Posle određenog vremena sam se pomirio sa tim da vozimo "dok imamo goriva", što znači dvestotak kilometara. U sumrak, nešto pre 7, stajemo na pumpu. Od prethodnog točenja smo uspeli da vozimo bez ijednog stajanja, prosečna brzina preko 100 na sat. Ovako već može da se prevali neka distanca. 650km od jutros, uz zamenu ulja. Pored pumpe je i ekpres restoran. Topla klopa posle celog dana baš prija. Prijatna bakica koja je radila nas je kvalitetno odrala. Obrok za nas dvojicu smo platili više nego što smo plaćali kada smo sva trojica jeli na sličnim mestima. Dovoljno svesni da smo konstatovali tu činjenicu, dovoljno umorni da samo pređemo preko toga. Tokom večere smo planirali ostatak dana. Obojica smo bili radi da vozimo sve dok ima smisla. Pomirli smo se sa činjenicom da večeras kampujemo na pumpi ili odmorištu kraj puta. Sat vremena pauze nas je solidno regenerisalo. Sunce je uveliko zašlo kada smo krenuli dalje. Srećom i Spaja i ja imamo dobre farove pa noćna vožnja nije problematična. Od pumpe se brzo penjemo na preko 1000m visine. Te visoravni se sećam kada smo išli u kontra smeru. Tada smo preko 100km neprekidno vozili na visini preko 1000m, s'tim da smo se tada postepeno spuštali ka toj visini. Apsolutno nije toplo. Ipak, prelazimo skoro 130km pre nego što pravimo prvu pauzu i odlučujemo da obučemo dodatne slojeve. Recimo da mi je do tog trenutka već bilo dosta vožnje. Nalet energije posle večere je do sada popustio i počeo je da me sustiže umor. Vozimo još neko vreme. Prolazimo Gerede i uključujemo se na glavni autoput koji povezuje Istanbul i Ankaru. Ubrzo nam je vreme za točenje goriva pa stajemo na veliku Shell benzinsku pumpu. Koliko sam bio umoran? Dovoljno da nakon prethodne pauze i oblačenja nisam zakopčao kacigu... Nešto što mi se skoro nikada ne dešava. U trenuktu kada smo stigli na pumpu već je prošlo 22h. Nakon točenja goriva proglašavamo fajront. Tu je i veliki parking za kamione. Malo se vozimo po kompleksu i nalazimo mesto zavučeno na jednom slepom prilazu. Tu je već skoro 23h. Postavljamo šatore i bez daljeg odugovlačenja ležemo na spavanje. Mislim da je san stigao trenutno. Na kraju je dan završio sa 850km Ubedljivo najduži dan vožnje, makar sa ovim motorom. Trekovi su u prilogu, mada ne znam čemu. Dva komada koji se nastavljaju jedan na drugi, snimao sa dva različita telefona. Izuzev pospanosti i hladnoće nisam bio slomljen. Iznenađujuće koliko mi Kove odgovara i koliko je prihvatljivo udoban na ovim dugačkim veznim deonicama. 2025-08-19 090959__20250819_0809.gpx 2025-08-19 112926__20250819_1129.gpx

Biće Samo da se nakanim i ispišem ostatak teksta.

Cenim da je ovo koštalo 100-1000 puta manje.

Da makar nisi aktivan i u temi gde je detaljno pisano o ovome

Spaja u nasleđe ostavlja filmove

Fruška gora danas. Odavno nije ovako lepo napadalo.