Dan 11, 16.8.2025.
Tokom noći je je u par navrata padala kiša, ali jutro je suvo. Sunce i oblaci se smenjuju, tako da smo malo u magli a malo pod vedrim nebom.
Obrati pažnju na terasice koje se vide na prethodne dve fotke. U pitanju su kameni "zidovi", svaki deo ove planine koji nije suviše strm je ovako raščićen. Koja je to količina posla...
Odavno smo odustali od ideje da "krenemo pre 10". Bez obzira koliko rano ustanemo, bez obzira što nemamo nikakvih obaveza koje bi oduzele vreme. Kafa, doručak, pakovanje... Nekako uspemo da to traje tri sata. Danas nije izuzetak. Solidno iza 11 smo na točkovima.
Od kampa put nastavlja da se penje do obližnjeg prevoja. Oblaci su prilično nisko i nema šta da se vidi. To nas naravno ne sprečava da skrenemo sa puta i poigramo se na livadi.
Odavde put polako počinje da se spušta. I dalje smo daleko iznad granice šume, svuda oko nas su travnati obronci. Neverovatno mnogo sela. I neverovatno mnogo saobraćaja od jutros.
Na izasku iz jednog od sela nailazimo na pijacu/vašar. Gomila ljudi, vozila. OK, to objašnjava gužvu u saobraćaju. Lokacija je za naše pojmove baš zabačena. Najbliži asfaltni put je na dvadesetak kilometara odavde, i to u pravcu iz kog mi dolazimo. Ali skoro nijedno vozilo ne dolazi odatle... A auti... Bolji i noviji vozni park nego u većini gradova u Srbiji.
Vreme je takvo da se ne zaustavljamo često kao inače. Brzo dolazimo do sela koje se nalazi na ivici kanjona. Očigledno turistička destinacija, nama nimalo primamljiva.
Odatle počinje spust u kanjon gde ćemo se priključiti na put D-915, "najopasniji put na planeti". Pravimo pauzu za fotkanje na samom početku spuštanja. Vrh kanjona, od dole izviru oblaci. Svakih petnaest sekundi se smenjuju uslovi, čas vedro, čas unutrašnjost oblaka.
Natovaren Strom, visoko na planini, nije pogodno vozilo za učenje "elephant turn".
Ne, stvarno nije.
Sam spust u kanjon traje. Na deonici od oko 12km se gubi 1400m visine. Dakle serpentine. Mnogo serpentina. Dvadeset sedam serpentina (izbrojao sad na karti, daleko bilo ta se bavim takvim stvarima dok vozim).
U samom kanjonu izlazimo na asfalt, to je put D-915. Ovo nam je najbolja prilika za točenje goriva. Gradić sa pumpom je na 15km u kontra smeru od onog gde mi treba da idemo. Ipak, nemamo mnogo izbora jer do sledeće pumpe koja je baš na našoj ruti ima mogo jahanja. Sam put nije bio nešto zabavan za vožnju i po tome je izuzetak. Mnogo saobraćaja (nije mi jasno odakle i gde), do mere gde često nije imalo smisla prestizati.
Sipamo gorivo i malo odmaramo na pumpi. Preskačemo nabavku hrane za kamp jer je prilično rano, iako je veliko pitanje da li će do kraja dana biti naselja sa prodavnicama. Ja u naselju mašim jedno skretanje i umesto izlaska na magistralu mi počinjemo da se penjemo na brdo. GPS kaže da možemo i tuda, u nekom momentu ćemo se spojiti sa glavnim putem. I tako se iznenada nađemo u mreži uzanih asfaltnih puteljaka. Dok kažeš "keks", popeli smo se par stotina metara iznad doline. No, uskoro se vraćamo na glavni drum i produžavamo dalje ka čuvenim serpentinama.
Kako se penjemo priroda postaje lepša. U jednom trenutku sam imao osećaj kao da vozim kroz austrijske ili švajcarske Alpe.
Od mesta gde asfalt prestaje put postaje prilično uzan. Pretpostavljam da se dva vozila mogu mimoići, ali rekao bih da to zahteva malo pažnje. Mi imamo sreće i sustižemo samo par auta i kamion sa senom. I srećemo momka i devojku koji pedalaju u suprotnom pravcu. Na par mesta put je skoro pa uklesan u liticu. Dovoljno je visoko i strmo da bi sletanje sa puta gotovo sigurno bila poslednja stvar u životu. Olakšavajuća okolnost je što je sam put u odličnom stanju pa ne postoji opasnost da će neki iznenadni kamen ili slično zabaciti prednji točak. No, to je samo par mesta vrlo kratke dužine. Nismo ni stajali.
Kada se dođe u podnožje serpentina, najatraktivniji deo puta je zapravo prošao. Deonica sa serpentinama nije na toliko strmoj padini i potpuno izostaje osećaj izloženosti i rizika.
Blizu samog vrha je manje proširenje sa lepim vidikovcem. Koliko je put zahtevan za vožnju možda najbolje oslikavaju vozila na fotki ispod.
Elem eto, odvozasmo i to čudo. Obzirom da do pre nekoliko dana nisam ni znao za postojanje ove deonice i reputacije koju nosi, moje razočarenje je potpuno izostalo. Put kao i mnogi drugi. Nema očekivanja=nema razočarenja.
Ovekovečen trenutak u kom Čeda postaje glumačka zvezda.
Kraj serpentina i izlazak iz kanjona ne označavaju kraj uspona. Put se još koji kilometar penje, sve dok ne izađe na visoravan koja se prostire na 2200-2300m. U kanjonu i tokom uspona smo bili zaklonjeni od vetra, oblaci su bili iznad nas. Sada smo na platou, u oblacima i potpuno izloženi vetru. Tu su i vetrenjače, za slučaj da mi sami ne primetimo koliko duva. Hladno je.
Pisao sam već da su ove planine prva prepreka za vlagu koja dolazi iz pravca mora. Malo koji oblak pređe na drugu stranu. E, mi posle kratke vožnje dolazimo na mesto gde se asfaltni put spušta na drugu stranu, ka jugu. Sa tog mesta, dokle god pogled doseže na jug vidi se samo vedro, plavo nebo. I prava je šteta što mi uopšte ne idemo u tom pravcu
Na kratko asfaltom silazimo do obližnjeg sela u bezuspešnoj potrazi za prodavnicom, ali brzo se vraćamo na prevoj, u maglu i vetar. Vozimo dalje i pratimo TET, jer nemamo pametnijih opcija. Meni odavno nije bilo hladnije na motoru, al' nemoj nikome da kažeš da smo svi i dalje u letnjoj opremi.
Praktično i ne znamo kuda se vozimo. Većinu vremena smo okruženi oblacima, ali na sreću magla za sada nije gusta. Tek povremeno se ukaže neki prizor.
Bonus poeni za onog ko pronađe motor na fotki iznad
Sledeća fotka prilično lepo dočarava kako je bilo.
Da, bilo je sranje. Stajemo da se malo konsolidujemo, obučemo makar kišna odela. Mnogo je vlage u vazduhu, viziri su mokri i magle. Kada podignem vizir da bih video kuda vozim pokvase mi se naočale... A ipak, to što je vlaga u vazduhu uopšte ne sprečava da put bude veoma prašnjav. Lepljiva, prljava kombinacija.
Put se u nekom trenutku na kratko spušta u šumu. Ispod oblaka i zaklonjeni od vetra, dobrodošao predah.
Ipak, to ne traje dugo. Vrlo brzo smo opet na goleti, na 2400m visine.
Gužva u saobraćaju. Taman kada pomisliš da će tele uraditi pametnu stvar i poći za ljudima, ono pobegne dalje uz put.
Ubrzo posle ovog sela izlazimo na najvišu tačku dana, na 2600m visine. Ni primetili nismo. Tu je magla bila prilično gusta i vožnja nije valjala. A par kilometara kasnije se uključujemo na uzani asfaltni put. Srećemo tipa na Teneri (recimo da je bila Tenera) koji dolazi iz kontra pravca. Kaže da je prethodna 2-3 sata od prethodnog mesta vozio kroz maglu. GPS kaže da blizu nas postoji naselje. Nema mnogo dileme. Iako dan još nije pri kraju, odlučujemo da odemo do gradića/sela, sednemo da jedemo a onda nađemo smeštaj. Dalja vožnja i kampovanje u ovakvim uslovima, na ovoj visini bi bili daleko od uživanja.
Evo ga restoran, snimak preuzet sa Google street view.
Google Maps
WWW.GOOGLE.COM
Find local businesses, view maps and get driving directions in Google Maps.
Ispostavlja se da je ovo opet neko turističko mesto, Demirkapi. I dalje nameračeni na pečenje koje nam danima izmiče, sedamo u prvi restoran. Zastakljena terasa, pogled na dolinu ili oblake. Sad, to lepše zvuči nego što je u onom trenutku bilo. Mi smrznuti i željni toplote, ali grejanja nema.
I ovde smo izvisili za pečenje. Jeli neke ražnjiće i faširane šnicle, ništa vredno hvale. I ovde smo se ispalili za poručivanje priloga Svi natipisi su na turskom i arapskom. Konobar koji nas služi (veoma prijatan), verovatno ujedno i gazda, je Arapin. Gosti koji sede u letnjikovcima razbacanim po dvorištu su Arapi.
Kako sam shvatio, ovo je veoma popularno mesto za arapske turiste. Priroda zapravo jeste lepa, iako je mi ne vidimo, u blizini su lednička jezera.
E sad, kada spominjem turizam nipošto ne treba zamisliti da to izgleda kao kod nas. Ovde, u Turskoj, je to drugačije. Turisti dođu do naselja, lokalci uz put, po livadama, duž potoka postavljaju tende i šatore sa mini terasicama. Svaka turistička porodica ima svoj šator/tendu i tu provodi vreme.
Svaki put kada sam prethodnih dana spominjao da "prolazimo kroz turističko mesto" to manje-više izgleda kao na slici gore. Samo što je ovo prvi put da sam fotkao. Konkretno ovde su otišli i korak dalje, tako da postoji i ringišpil, tramboline, nekoliko zip-lineova...
Sve u svemu, meni deluje prilično pogrešno. Ali apsolutno prihvatam da je samo stvar navike.
Uglavnom, tokom ručka preko Booking-a pronalazimo i smeštaj u blizini. Recimo da je cena za nas trojicu 70€. Daleko od jeftinog, ali jedna od najpovoljnijih ponuda u široj okolini.
Kada smo se spremali za pokret i sedali na motore prilazi nam par klinaca. Zamisli: Arapi. Jedan od njih dobro priča engleski. A klinci k'o klinci, zanimljivi im motori. Koji je najbolji, koji je najbrži, kako se čuju, da li mogu malo da turiraju... Potrajalo je to par minuta. Do kraja su stigle i starije sestre, majke. Vadili se telefoni, snimalo za Instagram. Pišanija živa.
Ovaj mali sa cvikerima, lagano zavrne u blokadu. I ne pušta.
Do smeštaja stižemo za par minuta. Na licu mesta cena je niža nego preko Booking-a i tu štedimo 10€. Drveni bungalov SA GREJANJEM I TOPLOM VODOM, odvojena spavaća soba, terasica za sedenje. U prvi mah smo planirali da se istuširamo (ko pažljivo prati zna da je prethodna civilizovana prilika bila u Samsonu pre ko zna koliko dana, a posle toga samo ledeni izvor na vrhu planine) a onda prošetamo u potrazi za prodavnicom.
Ipak, blagodeti grejanja i tople vode nismo mogli tek tako da ignorišemo. Brzo rešavamo da nećemo mrdati odavde. Koristimo priliku za pranje garderobe. Neko samo aktivni veš, neko kompletno moto odelo uključujući i kacigu.
Kako to misliš "Ko je svo vreme putovanja nosio prašak za pranje veša?!?" ? Jedan je Čeda!
Nekako uspevamo da ne napravimo haos u smeštaju. Sve što imamo od elektronskih uređaja je uključeno u struju. Kao što rekoh, treba iskoristiti priliku.
Za kraj dana čaj na terasi. Nekako baš zaslužen predah.
Oko 145km danas. Možda 50 od toga asfaltom. Trek je u prilogu.
2025-08-16 111911__20250816_1119.gpx
